ГРИГ Едвард (Edvard Hagerup Grieg) – норвешки композитор, пијанист и диригент (Берген, 15. VI 1843 – Берген, 4. IX 1907). Клавир и композицију учио је у Лајпцигу, где се васпитао у духу Шуманове традиције и постао на неки начин један од његових следбеника на Северу, али не и његов епигон. Веза са немачким романтизмом више је изражена у ранијим него у његовим каснијим делима. После познанства са даровитим песником, родољубом и музичарем Рихардом Нордраком (Richard Nordraak, 1842-1866), који му открива богатство и лепоту народних песама и игара, постаје одушевљени родољуб који музиком жели рећи одакле потиче. Нашавши спретног издавача, његова дела продиру постепено не само у интимност кућног музицирања, него и у концертне дворане. Истичући се и као организатор, он води музичка друштва у Ослу и Бергену, наступа као диригент и пијанист и предузима успешне концертне турнеје по Европи, тако да у Немачкој и Француској постаје скоро популарнији него у домовини. Али већ после извођења Пер Гинта (1876) почињу га у Норвешкој и у целом свету сматрати великим уметником и недостижним тумачем збивања и покрета у народној души. Његова музика је прожета духом и карактером норвешког фолклора. Иако у суштини романтичарска, захваљујући фолклористичкој виталности, она на неки начин добија реалистичко обележје. Написао је сценску музику за два драмска дела и велик број оркестарских, клавирских, камерних и вокалних композиција. Важнија су му дела: свите из музике за позоришне комаде Пер Гинт (Peer Gynt) од Ибзена и Сигурд Јорсалфар од Бјернсона; Концерт за клавир и оркестар у а-молу, Симфонијске игре за оркестар; око 10 вокално-инструменталних дела, 2 гудачка квартета, 3 сонате за виолину и клавир, Соната за виолончело и клавир, хорска дела… Пред крај живота слављен и цењен у својој земљи попут Сибелијуса у Финској, а међу норвешким композиторима XIX века најјача је уметничка личност. У СНП је његов Клавирски концерт у а-молу изведен у оквиру једног балетског дивертисмана.

М. Х.

ГРИГОРИЈЕВИЋ М.  – глумац и певач; у СНП је дошао из НП Бгд на пробни ангажман 1. VII 1895. и у њему остао до 31. VIII 1896. Тумачио је епизодне улоге.

ГРИГОРЈЕВ Виктор – оперски певач, тенор (рођен негде у Русији – умро у Паризу октобра 1925). Члан Опере НП у НСаду био је од 1920. до 1922, а 1923. је наступао као гост. Г. је био тенор знатних гласовних квалитета.

УЛОГЕ: Манрико (Трубадур), Каварадоси (Тоска), Вертер (Вертер), Дон Хосе (Кармен), Фауст (Фауст), Канио (Пајаци), Алфред (Травијата).

ЛИТ: А-м, Из позоришта, Јединство, 18. XI 1920; Б. П., „Трубадур“ (премијера), Застава, 20. II 1921; А-м, Прослава 25-годишњице г-ђе Виловчеве, Јединство, 15. VI 1921; А-м, Позориште, Застава, 2. VII 1921; Ј. Хр(аниловић), Премијера опере „Кармен“, Јединство, 5. VII 1921; В., „Кармен“, Застава, 7. VII 1921; (Ј) Хр(аниловић), „Трубадур“ од Вердија, Јединство, 10. IX 1921; А-м, Из позоришта, Јединство, 27. IX 1921; О. С(уботи)ћ, Фауст (премијера), Застава, 11. XI 1921; А-м, Из репертоара СНП-а, Јединство, 21. II 1922; (m), „Die Bajazzi“, Deutsches Volksblatt, 23. II 1922; А-м, „Бајацо“, Јединство, 23. II 1922; Др Ј., Тријумф Јелисавете Попов, Јединство, 25. II 1922; А-м, „Фауст“, Јединство, 2. VI 1922; А-м, Traviata, Délbácska, 28. VI 1922; О. С(уботи)ћ, „Травијата“, Застава, 30. VI 1922; (Ј) Хр(аниловић), Премијера опере „Травијата“, Јединство, 1. VII 1922; (m), La Traviata, Deutsches Volksblatt, 2. VII 1922; К., О нашој опери. Једно мишљење, Јединство, 7. VII 1922; А-м, „Травијата“, Застава, 7. III 1923; А-м, „Трубадур“ од Камарана, музика Верди, Застава, 12. IV 1923; А-м, A Nemzeti Szinházban ma, Délbácska, 12. IV 1923; И. П-ћ, „Трубадур“, Застава, 14. IV 1923; А-м, Gorskaja es Grigorijev vendégszereplése Noviszadon, Délbácska, 14. IV 1923; О. С(уботи)ћ, Јапанско вече, Застава, 9. X 1923; О. С(уботи)ћ, Смрт Виктора Григоријева, Застава, 4. XI 1925.

В. П. и В. В.

ГРИЖА САВЕСТИ (Der Meineidbauer) – комад за народ у 3 чина с певањем. Написао: Лудвиг Анценгрубер. Прво извођење у Бечу, 1871, у нашој земљи 5. III 1893. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у Н-Оп 25. XII 1928. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ГРИЗИЈЕ Жорж Огист (Georges Auguste Grisier) – драмски писац. Са Жилом Маријем (в) написао је комад Ја сам невин (Roger-la-Rocque, 1888), који је у ДНП извођен 1943.

ГРИЛПАРЦЕР Франц (Franz Grillparzer) – аустријски драматичар, лиричар и новелиста (Беч, 15. I 1791 – Беч, 21. I 1872). До данас се сматра највећим драмским талентом у књижевности Аустрије; потиче из породице бечког адвоката и школовао се у месту рођења, где је студирао правне науке (1807-1811). После очеве смрти (1809) морао је доприносити сопственом издржавању давањем приватних часова. Заједно са Копитарем компетовао је на место које је у Дворској библиотеци (данашња Национална библиотека у Бечу) добио Копитар; 1813. је ступио у државну службу (дворску библиотеку, управу царина, дворску комору – касније министарство финансија) и током пет г. био је позоришни песник Бургтеатра (1818-1823). Због песме Die Ruinen des Campo vaccino (1819), у којој жали што је антику сменило хришћанство, имао је много неприлика; цензура му је – не само због те песме настале у Италији – и касније правила не мало непријатности. Од 1832. до пензионисања, 1856, био је директор архива дворске коморе. Показивао је незадовољство Метерниховим системом владавине, али је био одан чувању јединства хабзбуршке државе, посебно у револуцији 1848/49, када је настала његова песма Радецки (Radetzky). Јавне почасти доживео је у доба када је готово престао да објављује своја књижевна дела: постао је члан Академије наука у Бечу (1847), почасни доктор универзитета у Лајпцигу и Бечу (1859), почасни грађанин Беча (1864), а од 1861. је члан рајхсрата (парламента). Сахрањен је уз највише почасти, а у Бечу му је подигнут импозантан споменик. Био је у контакту са већим бројем истакнутих писаца свога доба; у Вајмару је посетио Гетеа, у Паризу се срео са Хајнеом итд. Од његових прозних радова истичу се новеле Манастир код Зендомира (Das Kloster bei Sendomir, 1828) и Сиромашни свирач (Der arme Spielmann, 1843), које садрже много драмских елемената. Мисаона лирика и заједљиви епиграми скупљени су у збирку Песме (Gedichte, 1872). Међу његовим познатим драмама за живота су штампане: Преткиња (Die Ahnfrau, 1817), Сафа (Sappho, 1819), Златно руно (Das goldene Vließ, 1822), Срећа и крај краља Отокара (König Ottokars Glück und Ende, 1825), Веран слуга свога господара (Ein treuer Diener seines Herrn, 1830), Вали мора и љубави (Des Meeres und der Liebe Wellen, 1840); знатно раније су настале, али тек посмртно штампане, драме: Јеврејка Толеђанка (Die Jüdin von Toledo, 1873), Либуса (Libussa, 1872) и Сукоб међу браћом у дому Хабзбурга (Ein Bruderzwist im Haus Habsburg, 1872). У Аустрији много слављени Г. умро је таман када је СНП навршило прву деценију своје делатности. Додуше, његове драме са античким мотивима имају нечег епигонског у себи и настале су када је у литератури немачког језичког подручја прошло доба класике; његов књижевни рад, добрим делом повезан са хабзбуршком државом и ужом Аустријом, само у ограниченој мери је могао зрачити у даље просторе. Истина, Златно руно превео је Стеван Токин (у „Јавору“ за 1885), а почетком 1898. Либуса, у преводу Бранка Мушицког, и 1902. Јеврејка Толеђанка, у преводу Јована Грчића (штампана у Мостару 1903), примљене су, али нису постављене на сцену СНП. „Бранково коло“ наговестило је 1898. да Стеван Б. Боди у Бгду преводи његова целокупна дела, али је од целог подухвата изишла тек једна свешчица. У СНП је изведена само Сафа, у преводу Ј. Грчића, 21. XII 1911. и 2. I 1912, али се више не јавља на репертоару.

БИБЛ: Сафа. Превео Јован Грчић, Јавор, 1891. и засебно.

ЛИТ: М. Ђорђевић, Грилпарцер и Словени, ЛМС, 1938, књ. 350, с. 222-258; S. K. Kostić, Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn. Vierteljahrsschrift für Theaterwissenschaft, herausgegeben von Institut für Theaterwissenschaft an der Universität Wien, 12. Jahrgang 1966, Heft 2/3, S. 196-202.

С. К. К.

ГРИН Бернард (Bernard Grün) – чешки композитор, диригент, писац (Моравиа, Старц, 11. II 1901 – Лондон, 28. XII 1972). Компоновао и дириговао опере, оперете и музику за филм. У СНП изведена његова оперета Мис чоколада (в).

ГРИНБАУМ Франц (Fritz Franz Friedrich Grünbaum) – немачки либретист (Брно, 7. IV 1880 – концентрациони логор Дахау, 14. I 1941). Студирао је права на бечком универзитету и у Бечу радио као глумац, драмски аутор и управник кабаретског позоришта. Заједно са А. М. Вилнером (в) написао је либрето за Доларску принцезу Леа Фала (в), која је у СНП изведена 1912.

В. В.

ГРИНБЕНК Хари (Harry Greenbank) – енглески писац и либретиста (Лондон, 11. IX 1865 – Боскомб, Бурнимаут, Хемпшир, 26. II 1899). Дебитовао је 1890. комадом Капетан Били (Captain Billy) у позоришту „Савој“, за које је написао и либрета Господин Џерико (Mr. Jericho, 1893)  и Стара Сара (Old Sarah, 1897), а за Lyric Theatre је приредио адаптацију француске оперете Le Coeur et la main (Incognita). Од 1893. је почео да сарађује са композитором Сиднијем Џонсом (в) и либретистом Овеном Холом (в), најпре на музичкој комедији Весела девојка (A Gaiety Girl), а потом, значајно доприносећи музичкој продукцији лондонског театра “Дејли”, на читавом низу изразито популарних оперета: Уметников модел (An Artist’s Model, 1895), Гејша (The Geisha, 1896) и Грчки роб (A Greek Slave, 1898), када се, због нарушеног здравља, са породицом преселио на енглеску јужну обалу, али је тамо, веома млад, умро не завршивши Сан Тој (San Toy, 1899), које је дело дефинитивно уобличио његов сарадник Адријан Рос. У НСаду је извођена Гејша: у НП 1925. и у НПДб 1940.

В. В.

ГРИНВАЛД Алфред (Alfred Grünwald) – аустријско-амерички оперетски либретист (Беч, 16. II 1886 – Њујорк, 25. II 1951). Највише је радио са Јулијусом Брамером (в), са којим је написао и либрето за Калманову оперету Бајадера, коју је НП у НСаду извело 1923. Био је пријатељ и са либретистом Фрицом Ленером (в), са којим је коаутор два оперетска либрета изведена у новосадском театру (оба на музику Пала Абрахама): у Н-Оп је 1934. изведено дело Викторија и њен хусар (Viktoria und ihr Husar), а у СНП 1970. Бал у Савоју (Ball im Savoy).

В. В.