БАРТУЛОВИЋ Нико – драмски писац (Стари Град на Хвару, 23. XII 1890 – ?, јесен 1943). У родном месту завршио је основну школу, реалку у Сплиту, а матурирао је у Задру. Од 1909. до 1912. студирао је на Филозофском факултету у Прагу и Грацу. Од 1912. до 1913. је наставник у гимназији у Котору. Од 1913. до 1914. у Сплиту уређује лист „Слобода“. После сарајевског атентата, 1914, у Грацу је затворен и као велеиздајник осуђен на пет г. робије, коју је издржавао у Шибенику, Марибору, Грацу и Карлау до амнестије, 1917. Отада се, до 1921, лечио у Болници милосрдних сестара у Згбу. Од 1921. до 1926. је управник НК у Сплиту. Од 1930. до 1941. живи у Бгду, где се бави књижевношћу и публицистиком. Погинуо је, као четник, у јесен 1943. Сарађивао је у листовима и часописима: „Југ“, „Напредњак“, „Народни лист“, „Савременик“, „Застава“, СКГ итд. Преводио је са чешког и мађарског, уређивао књиге и писао предговоре. Аутор је једног романа (На прелому, Бгд 1929), неколико збирки приповедака (Ивањски кријесови, Згб 1920; Људи на острву, Бгд 1931. итд.) и двеју драма: Куга (Згб 1919) и Биједна Мара (Сплит 1922). Ова последња изведена је у СНП 21. III 1934.

БИБЛ: Биједна Мара, драма, Сплит 1922.

ЛИТ: Т. Јакић, Бартуловић, Нико, Лексикон писаца Југославије, I, МС, НСад 1972, с. 167-169.

В. В.

БАРУН ТРЕНК (Baron Trenk) – оперета у 3 чина. Музика: Срећко Албини. Либрето: Алфред Марија Вилнер и Роберт Бодански. Прво извођење у Лајпцигу 1908, у нашој земљи 7. XI1908. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 23. I 1912. у НСаду. Превео: Милан Смрекар. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Ж. Савић, дир. Ф. Вањек; С. Цијукова (Лидија), Д. Матејићка (Корнелија), Ф. Гросова (Марица), Д. Кранчевић (Барун Тренк), Ј. Цвијановић (Никола), И. Динуловић (Вурцбахер), Н. Гошић, Д. Спасић (Буљабес), М. Матејић (Траутенбах), В. Виловац (Аламуња). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НП 20. IX1920. у НСаду. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Л. Матачић; Д. Кранчевић (Барун Тренк), Е. Шилдова (Лидија), Ј. Лукина (Марица), С. Ђуркић (Никола), Д. Матејићка (Корнелија), Д. Сотировић (Бујабес), Ј. Стојчевић (Траутенбах), В. Ширај (Аламуња), С. Дружинић (Чауш), Р. Алмажановић (Вурцбахер), С. Савић (Гласник), О. Сифниос (Геније Среће), З. Душановићка (Дворска дама). – Изведено 17 пута.

Прво извођење у Н-Оп 3. XI 1929. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 17 пута.

БИБЛ: Барун Тренк, Згб 1908.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 10, с. 2;А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 37,с. 3;А-м, У понедељак Албинијева велика оперета „Барун Тренк“, Слога, 1912, бр. 8, с. 3-4; Ђ. П., Опера „Барон Тренк“, Застава, 2. X 1920; А-м, „Барон Тренк“, Јединство, 5. X 1920.

В. В.

БАТАЈ Анри (Henri Bataille) – француски драмски писац и песник (Ним, Француска, 4. IV 1872 – Малмезон, Француска, 2. III 1922). Од детињства је живео у Паризу, где му је отац био судски саветник. Остао је рано без родитеља (мати му је боловала од парализе). Образовање је добио код едиста у Версају. Како је био лабилног нервног састава, прошао је кроз неколико унутарњих криза. Најзначајније су оне које су га начиниле натуристом и пацифистом. Првом је, у две етапе (једном поетско-визионарском и другом морализаторском) обележено његово дело до избијања Првог светског рата. У њој се супротставља друштвеним принудама свога времена, залажући се за потпуно слободно развијање инстинката и живот према законима природе. Кроз другу је прошао на почетку Првог светског рата, у великој мери под утицајем Анрија Барбиса. Укидање рата и оданост демократији две су поставке које ће заступати са истим жаром са којим се борио за несметано иживљавање нагона. Врло плодан као писац (не рачунајући песничко дело, аутор је око двадесет позоришних комада) и смео као мислилац (због својих комада је излазио пред суд и доживљавао увреде), Б. се није одржао као уметник, иако је на почетку нашег столећа, нарочито код грађанске публике, имао много успеха. Романтичар у основи, и следбеник Александра Диме Сина, писао је извештаченим језиком патоса и тираде. Ваља му ипак одати признање због слободарства којим је утицао на савременике, искрености са којом се борио за своја убеђења и лиризма којим је одисала његова природа (што се најбоље сачувало у његовом песничком делу). У СНП су играна два његова комада: драматизација Толстојевог Васкрсења (1924) и Свадбени марш, 1927. Многа његова дела су филмована.

ЛИТ: R. Maixner, Henri Bataille, Обзор, Згб 1922, бр. 61, с. 1; А-м, Анри Батај, Новости, Бгд 1922, бр. 338, с. 5; В. Ж., „Васкрсење“ од Толстоја – премијера, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 19, с. 14-15; А-м, „Свадбени марш“, Застава, 13. V 1927; Св. Петровић, „Свадбени марш“, У позоришту, Бгд 1928, с. 4-7.

С. А. Ј.

БАТИ Леон (Léon Battu) – француски драмски писац (Париз, 1829 – Париз, 22. XI 1857). Мало је радио сам; више је волео књижевну заједницу, чак и када су били у питању једночини комади. Лако је ступао у књижевни ортаклук чим би му се понудила згодна идеја, употребљива досетка, комична ситуација. Понајвише су му одговарале једночине комедије и једночина либрета. Његова општа вредност као драматичара, према томе, тешко се може оцењивати издвојено, да се не узме у обзир удео његових многобројних сарадника (Е. Лабиш, Л. Алеви, А. Жем-Син, Ж. Барбије, М. Каре, А. Декурсел, Х. Кремије, Н. Дезарбр, Ж. Моано, Локроа и многи други). Либрета је писао углавном са Жилом Барбијеом и Мишелом Кареом, познатим писцима либрета за опере Јованчини сватови (В. Масе), Фауст и Ромео и Ђулијета (Ш. Гуно), Мињон, Хамлет и Сан летње ноћи (А. Тома). Важнија су му дела: Двоје чине пар (1848, с М. Кареом), Крајности се додирују (1848, као сарадник А. Декурсела), Пепито (1853, са Ж. Моаноом), Сребрни прстен (1855, са Ж. Барбијеом), Коса моје жене (1855, са Е. Лабишем), Луција Дидијерова (1856, са А. Жем-Сином), Чудотворни доктор (1857, с Л. Алевијем), Женидба при фењерима (1857, као сарадник М. Кареа). СНП је играло његове текстове: Луција Дидијерова (са А. Жем-Сином) и Женидба при фењерима (као сарадник М. Кареа).

ЛИТ: Ђ. Малетић, „Луција Дидјерова“, Грађа за историју Српског народног позоришта у Београду, Бгд 1884, с. 299-301.

Ж. П.

БАТИ Гастон (Gaston Baty) – француски позоришни редитељ, директор позоришта и драмски писац (Пелисен, Лоара, Француска, 26. V 1885 – Париз, Француска, 13. X 1952). Васпитан је у грађанској породици; средње образовање стекао је у доминиканском колеџу у Улену (Рона). Затим је права студирао у Лиону, а немачку књижевност у Монаку. Још пре Првог светског рата интересовао се за позориште и његове проблеме, а после рата му се сасвим посветио. Врло је значајан његов рад за целокупан развој савременог француског позоришта. Припадао је тзв. Картелу, кружоку редитеља који су још чинили Луј Жуве, Жорж Питојеф и Шарл Дилен и који је, одмах после Првог светског рата, у француској престоници повео жестоку борбу за стварање модерног позоришта, и пре свега за проналажење нових изражајних могућности у области режије, свеукупно узете. Све су вредности рушене или преуређиване, па се младим позоришним ентузијастима чинило да ни схватања режије више не смеју остајати неприкосновена и да их ваља мењати из основа – „што урнебесније, правом канонадом неочекиваних изражајних могућности“. Режији се морају оставити одрешене руке, има се искључити стереотипна режија која спутава уметнике у узлетима, која „повлашћује шаблон и неприродну игру“. Картел ће се бесомучно подавати „демону режије“, па ће се позоришној публици и критици у почетку чинити да се са сцене све више потискује „њено величанство реч“. Управо ће позоришна критика замерати Б. што режијом и првенственом бригом притом о декору, костимима и осветљењу позорнице запоставља пишчев текст. Отпор је био неочекивано снажан. Својим позоришним ауторитетом Картелу се највише супротстављао Лиње-По. Низ година Б. је водио позориште „Монпарнас“, у којем је режирао велик број врло значајних дела (Маријанине ћуди, Злочин и казна, Госпођа Бовари, Дулчинеја итд.) На тој сцени је остваривао своје редитељске концепције. За потребе своје сцене направио је три успеле адаптације. Најпре се латио Злочина и казне Ф. М. Достојевског (1933), иако су Французи већ имали једну драматизацију (Ј. А. Делијер, 1904). Успео је да продре у суштину материје и да организује драму снажних ефеката. Затим га је привукла Госпођа Бовари Г. Флобера (1936) и тај посао му је похваљен као несвакидашњи подухват којим је француско позориште знатно обогаћено. Најзад је дошла на ред Б. трећа драматизација: Дулчинеја (1938). То није низ слика, као што би се очекивало, из ремек-дела М. де Сервантеса него потпуно нова књижевна творевина, безмало и сасвим самостална, како предметом тако и радњом. Дон Кихот се ту уопште не појављује; присуствујемо само његовом ропцу и његовој смрти – „посредно, ако се тако може рећи, јер завесе на његовој постељи прикривају призор“. Али заљубљени витез луталица тужнога лика ипак испуњава цео комад својим „невидљивим присуством“. Роман је прерађивачу ипак послужио више као надахнуће но као основ. То је трагикомедија у два дела и осам слика. „Предмет је племенит и леп. У питању је апологија идеализма. Њен изразити симболизам нам казује да они који живе или који умиру за неки идеал не чине никад непотребно дело. Може их човек ниподаштавати, извргавати руглу, кињити: кад-тад, ма у којем облику, њихова племенитост ће уродити плодом“. Дулчинеја је писана не само за сцену него и за наслоњачу. Она својим сажетим и једрим стилом, „с мешавином реализма и песничких враголија“, може задовољити и „оне који живе од речи“, тј. писце и критичаре. Напослетку, Б. је објавио и неколико врло занимљивих књига о позоришту. СНП је извело његову адаптацију Госпође Бовари.

Ж. П.

БАТУШИЋ Славко – писац, преводилац, историчар уметности и лексикограф  (Новска, Хрватска, 2. VI 1902 – Загреб, 25. IV 1979). Гимназију је завршио у Згбу 1921. и у истом граду дипломирао историју уметности на Филозофском факултету 1925. Као стипендист ХНК био је на усавршавању на Сорбони и Ecole du Louvre у Паризу 1925/26. Радом Проблем треће димензије у сликарству докторирао је у Згбу 1927. Био је помоћник редитеља у загребачком ХНК 1921, помоћни драматург 1922/23, секретар управе од 1923. до 1929, секретар Драме од 1929. до 1935, главни секретар и повремено заменик интенданта од 1935. до 1940; деловао је као редитељ од 1930. до 1938, предавач у Глумачкој школи ХНК од 1939. до 1941. и драматург од 1940. до априлског рата 1941. Од 1941. до 1945. био је библиотекар у Свеучилишној књижници у Згбу. Управитељ Архива и музеја ХНК био је од 1945. до пензионисања, 1972. Упоредо је радио као редовни професор Академије за казалишну умјетност (1950-1972), где је предавао историју светског и југословенског позоришта; од 1966. је био водитељ Одсека за театрологију у Институту за књижевност, касније театролошког одсека Завода за књижевност и театрологију ЈАЗУ. Своје театролошке радове писао је са изузетно великим искуством, са практичним познавањем позоришног механизма у његовој целини, са акрибијом научника истраживача и, уза све то, са осећањем театра као уметничке и друштвене појаве, са свим оним људским и материјалним што ту специфичну уметност покреће и носи. Од 1921. објављује путописе, новеле, романе, песме и драме. Са француског и немачког превео је тридесетак позоришних комада и 20 романа. Као лексикограф сарађивао је у домаћим и страним енциклопедијама, био један од главних уредника Енциклопедије ликовних уметности и Библиографије ликовне уметности у Југославенском лексикографском заводу. Био је члан Друштва књижевника Хрватске и ванредни члан ЈАЗУ. Као велики приврженик Стеријиног позорја, низ г. је био члан његовог Главног одбора. Носилац је две награде града Згба, награде „Владимир Назор“, Стеријине награде, награде „Божидар Аџија“ и ордена Пољски златни крст за заслуге. У СНП су изведени његов превод комада Карло и Ана Леонарда Франка (1929) и драматизација Десант у Норвешкој Џона Стајнбека (1946). Објавио је неколико чланака о позоришним везама између НСада и Згба.

БИБЛ: Коморни трио, драма, Згб 1938; Станиславски у Загребу, Згб 1948; Без маске и костима, Сцена, Згб 1950, бр. 1, с. 51-64; Новосађани у Загребу 1840-1842, НС, 1951, бр. 31-32; Новосађани у Загребу 1913, Позориште, 1969, бр. 6-7; Нови Сад и Загреб: у заједничкој прошлости, Позориште, 1974, бр. 6.

ЛИТ: А-м, Др Славко Батушић, историчар театра, Дневник, 19. III 1971; Хрватска позорница, Згб 1978; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 119-123.

В. П.

БАУЕРНФЕЛД Едвард (Eduard Bauernfeld) – аустријски драматичар, лиричар, фељтониста и књижевни критичар (Беч, Аустрија, 13. I 1802 – Беч, Аустрија, 9. VIII 1890). Ванбрачни син студента медицине и једне племкиње, Б. је у Бечу похађао Шкотску гимназију и после завршених правних студија (1825) живео оскудно, али се рано почео дружити са композитором Ф. Шубертом и сликаром Морицом Швиндом; на рад га је подстицао Франц Грилпарцер (в), а у почетку се угледао на А. Коцебуа (в). Службеничку каријеру је почео као скроман практикант код доњоаустријске владе (1826), а 1831. је као писац ангажован у Бургтеатру; од 1843. је у државној лутрији, 1845. путује у Париз и Лондон, где се упознаје са већим грађанским слободама него што их је тада било у Бечу; 1848. постаје члан бечке Академије наука, а већ 1849. напушта државну службу и живи као слободан књижевник. У револуцији 1848/49. ангажовао се на страни либералног покрета, али и за утврђивање капиталистичког поретка. Пошто је преживео запаљење мозга, живео је доста повучено у Бечу. Најважнији део Б. књижевног рада су његове драме за које је добио више признања. Постао је почасни грађанин Беча и добио племство (1872), почасни докторат Универзитета у Бечу (1882) итд. До Првог светског рата Б. је сматран једним од највећих аустријских драматичара, а његова слава је почивала на драмама: Leichtsinn aus Liebe (1831), Bekenntnisse (1834), Bürgerlich und Romantisch (1835), Großjährig (1846), а из каснијег доба Aus der Gesellschaft (1866), Moderne Jugend (1868). Његови скупљени списи (Gesammelte Schriften) објављени су у 12 свезака, у Бечу 1871-1873, али је он и после тога публиковао. Његове слободоумне мисли и критика Метерниховог система, посебно цензуре, учиниле су га популарним; како се, међутим, убрзо после револуције 1848/49, резигнирано мирио са током ствари, тако је постепено нестајао из јавности. У каснијим историјама књижевности немачког говорног подручја једва се помиње. У СНП је 1905. изведена његова драма Поезија у прози.

С. К. К.

БАХ (BACH) Иван – историчар уметности и преводилац (Загреб, 12. XII 1910 – Загреб, 9. VII 1983). Студирао је, дипломирао и докторирао (1939) у Згбу. Радио је као кустос музеја, затим доцент на загребачком Свеучилишту, па вршилац дужности директора Конзерваторског завода и коначно научни сарадник Музеја за умјетност и обрт – све у Згбу. Посветио се примењеној уметности, обради метала, посебно злата, и објавио је велик број научних радова о златарству. Превођењем се бавио повремено, у младости. У Н-Оп је 1934. игран његов превод комедије Интимности (Private Lives) Ноела Кауарда.

В. В.

БАХ Ернст (Ernst Bach) – аустријски глумац, редитељ, управник позоришта и драмски писац (Хеб – Cheb – Егер / Чехословачка, 10. V 1876 – Минхен, Немачка, 1. XI 1929). Почео је као глумац Рајмунд-театра у Бечу (1899), а после четири г. прешао је у Берлин, где је најпре наступао као бонвиван у Резиденцтеатру, па у Лустшпилхаусу, убрзо стекао симпатије публике и постао редитељ и помоћник управника позоришта. Од 1917. до 1923, заједно са Отом Беком (Otto Beck), а потом сам до смрти је био директор Народног позоришта (Volkstheater) у Минхену, које је за његовог управниковања давало представе током целе г. и, као приватно позориште, егзистирало искључиво од свог рада, без икаквих субвенција. За време рада 1909. у Берлину срео се и спријатељио са Францом Арнолдом (в), такође глумцем и писцем, с којим ће у наредне две деценије – чак и за време Првог светског рата, када је био аустријски војник – написати више од 20 комедија и лакрдија које су биле популарне и изван немачке језичке територије. Од 1923. више није наступао као глумац, али је у „свом“ позоришту у Минхену режирао комаде које је писао са Арнолдом (што је и Арнолд чинио у Берлину). Само свој први комад, Велики Теофил (Der große Theophil, 1901), писао је са Вилхелмом Попом (Wilhelm Popp, 1863-1925), својевремено истакнутим аустријским глумцем, редитељем и позоришним директором, а, после паузе од 12 г., све остале са Ф. Арнолдом. Својевремено су били популарни њихови заједнички писани комади Die schwebende Jungfrau (1914), Die Fahrt ins Glück (1916), Die bessere Hälfte (1917), Das Jubiläum (1917), Königin der Nacht (1918), Fräulein Puck (1919), Zwangseinquartierung (1920), Die vertauschte Frau (1924), Hurra – ein Junge! (1926), Weekend im Paradies (1929) итд. Изгледа да је код нас, сем приказаних пет комада, било планирано стављање на сцену и шестог комада; превод лакрдије Одважни пливач (Der kühne Schwimmer, 1922) као позоришни рукопис налази се у Библиотеци СНП. У СНП је изведено: Насилно уконачивање  (Zwangseinquartierung) 6. V 1928, прев. Ђука Беркеш; Витез Чеп (Stöpsel, 1926) 30. V 1929, прев. Томислав Танхофер; Одгођена прва брачна ноћ (Die vertagte Nacht, 1924) 4. II 1934, прев. Томислав Танхофер; Ура, синчић!  (Hurra – ein Junge!) 27. X 1935, прев. Никола Андрић; Шпанска мува (Die spanische Fliege, 1913) 17. XII 1936, прев. Арношт Грунд.

БИБЛ: Одгођена прва брачна ноћ, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1371; Шпанска мува, лакрдија у три чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 300; Насилно уконачивање, лакрдија у 3 чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 551; Ура, синчић!, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1820.

С. К. К.