БАТУШИЋ Славко

БАТУШИЋ Славко – писац, преводилац, историчар уметности и лексикограф  (Новска, Хрватска, 2. VI 1902 – Загреб, 25. IV 1979). Гимназију је завршио у Згбу 1921. и у истом граду дипломирао историју уметности на Филозофском факултету 1925. Као стипендист ХНК био је на усавршавању на Сорбони и Ecole du Louvre у Паризу 1925/26. Радом Проблем треће димензије у сликарству докторирао је у Згбу 1927. Био је помоћник редитеља у загребачком ХНК 1921, помоћни драматург 1922/23, секретар управе од 1923. до 1929, секретар Драме од 1929. до 1935, главни секретар и повремено заменик интенданта од 1935. до 1940; деловао је као редитељ од 1930. до 1938, предавач у Глумачкој школи ХНК од 1939. до 1941. и драматург од 1940. до априлског рата 1941. Од 1941. до 1945. био је библиотекар у Свеучилишној књижници у Згбу. Управитељ Архива и музеја ХНК био је од 1945. до пензионисања, 1972. Упоредо је радио као редовни професор Академије за казалишну умјетност (1950-1972), где је предавао историју светског и југословенског позоришта; од 1966. је био водитељ Одсека за театрологију у Институту за књижевност, касније театролошког одсека Завода за књижевност и театрологију ЈАЗУ. Своје театролошке радове писао је са изузетно великим искуством, са практичним познавањем позоришног механизма у његовој целини, са акрибијом научника истраживача и, уза све то, са осећањем театра као уметничке и друштвене појаве, са свим оним људским и материјалним што ту специфичну уметност покреће и носи. Од 1921. објављује путописе, новеле, романе, песме и драме. Са француског и немачког превео је тридесетак позоришних комада и 20 романа. Као лексикограф сарађивао је у домаћим и страним енциклопедијама, био један од главних уредника Енциклопедије ликовних уметности и Библиографије ликовне уметности у Југославенском лексикографском заводу. Био је члан Друштва књижевника Хрватске и ванредни члан ЈАЗУ. Као велики приврженик Стеријиног позорја, низ г. је био члан његовог Главног одбора. Носилац је две награде града Згба, награде „Владимир Назор“, Стеријине награде, награде „Божидар Аџија“ и ордена Пољски златни крст за заслуге. У СНП су изведени његов превод комада Карло и Ана Леонарда Франка (1929) и драматизација Десант у Норвешкој Џона Стајнбека (1946). Објавиоје неколико чланака о позоришним везама између НСада и Згба.

БИБЛ: Коморни трио, драма, Згб 1938; Станиславски у Загребу, Згб 1948; Без маске и костима, Сцена, Згб, 1950, бр. 1, с. 51-64; Новосађани у Загребу 1840-1842, НС, 1951, бр. 31-32; Новосађани у Загребу 1913, Позориште, 1969, бр. 6-7; Нови Сад и Загреб: у заједничкој прошлости, Позориште, 1974, бр. 6.

ЛИТ: А-м, Др Славко Батушић, историчар театра, Дневник, 19. III 1971; Хрватска позорница, Згб 1978; В. Поповић, Записи из позоришта, НСад 1982, с. 119-123.

В. П.