балет у два чина

Либрето: Л. Лавровски, С. Е. Радлов, по истоименој трaгедији В. Шекспира

Кореографија и режија: Константин Костјуков
Диригент: Микица Јевтић / Александар Којић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Бранка Глигорић

Играју:

Јулија:
Ана Ђурић / Катарина Кљајић

Ромео:
Самјуел Бишоп / Милан Иван

Тибалт:
Андреј Колчериу

Меркуцио:
Александар Бечварди / Давид Груосо, Милан Иван

Бенволио:
Милан Иван / Наојуки Ацуми

Парис:
Наојуки Ацуми / Ђулио Милите, Алесандро Бонавита

Јулијина дадиља:
Јелена Вукадиновић / Мирјана Дробац, Надежда Салак

Грофица Капулет:
Верица Козарев Кларић / Маја Грња

Гроф Капулет:
Иван Ђерковић / Бојан Раднов

Дужд:
Владислав Шегуљев

Отац Лоренцо:
Бојан Раднов / Ђулио Милите

Гроф Монтеки:
Ненад Вуковић / Иван Ђерковић

Тибалтови другови:
Игор Таубер, Зоран Трифуновић / Јакоб Корошец, Бојан Раднов, Александар Бечварди

Јутарња игра, соло:
Соња Батић / Мина Радовић, Лана Стојановић

Јулијине другарице: Олга Аврамовић, Лана Стојановић, Катарина Кљајић, Јована Пауновић, Милица Јелић, Ајака Саито / Сања Павић, Јелена Марковић, Маријана Ћурчија, Соња Батић, Јука Мацујама, Дејана Бајић, Настасја Иветић

Ансамбл:
Дејана Бајић, Соња Батић, Соња Гаврилов, Јелена Дангузов, Татјана Димовић, Марија Јанковић, Милица Јелић, Љиљана Јокановић, Бојана Матић, Јука Мацујама, Ирена Месарош, Јелена Николић, Весна Огњанов, Јована Пауновић, Ивана Прибић, Мина Радовић, Ајака Саито, Надежда Салак, Лана Стојановић, Марија Трифуновић, Биљана Бабијановић, Маријета Вираг, Татјана Ненадовић, Антонио Бибо, Алесандро Бонавита, Милан Иван, Јакоб Корошец, Тома Крижнар, Ђулио Милите, Игор Таубер, Зоран Трифуновић, Никола Стаменовић*, Александар Ђурђевић*, Александар Станчуљ*, Виктор Конц*, Мирослав Стојиљковић**, Стефан Микан** / Катарина Кљајић, Олга Аврамовић, Сања Павић, Маја Кувељић, Ивана Нанић Сувачаревић, Љубица Селаковић Бандић, Милана Самарџић, Настасја Иветић, Наојуки Ацуми, Бојан Раднов, Ранко Лазић

* Ученици Балетске школе у Новом Саду
**статисти

ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Концертмајстор: Сергеј Шаповалов, Владимир Ћуковић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Асистент корепетитора: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Дизајн светла: Марко Радановић
Видео пројекције: Срђан Миловановић, Ђорђе Верначки

Премијера: 17. април 2014, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје два сата и десет минута, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

Совјетски композитор и пијаниста; завршио Претроградски конзерваторијум 1914. Од 1918. живео у западној Европи и САД, а вратио се у домовину 1932. У његовој оригиналној музици мајсторске композиционе технике, осећа се снажан темперамент, хумор и гротеска, а у стваралачком опредељењу класична, неоромантичарска, моторична, лирска и гротескна компонента.

Главна дела: опере Заљубљен у три наранџе, Рат и мир, балети Ромео и Јулија, Пепељуга, Прича о каменом цвету; кантата Александар Невски; симфонијска бајка Пећа и вук; Класична симфонија, Пета симфонија; музика за филмове Александар Невски, Иван Грозни и др.

„Пронаћи мелодију која ће бити одмах схватљива, чак и неупућеном слушаоцу, а у исто време бити и оригинална, најтеже је композитору…“

С. Прокофјев


МУЗИКА ПРОКОФЈЕВА У БАЛЕТУ РОМЕО И ЈУЛИЈА

Кад је почео да ради Ромеа и Јулију, Прокофјеву је у потпуности било јасно да Шекспирови ликови траже новије решење које је изнад оквира стандардне кореографске традиције. То је одредило карактер музике за балет – чисто симфонијска музика. Композитору је добро дошло искуство стечено у раду на ранијим балетима, посебно балету Блудни син. Али, сада се он налазио пред неупоредиво сложенијим задатком: радило се о кореографској драми, музички је требало озвучити Шекспирову лирику и трагику.

Музика Ромеа и Јулије нема фолклорних тонова. Прокофјев на свој начин креира музички изглед Италије. У његовом делу живи снажан дух ренесансе који је карактеристичан за шекспировску трагедију, на који композитор гледа очима модерног уметника. Прокофјев приказује сукоб међусобно супротстављених сила трагедије, слика уличне сцене, бал, даје упечатљиву карактеризацију главних ликова, Ромеа и Јулије. Његова музика обухвата широк дијапазон осећања: од беса произашлог из сукоба на улицама Вероне до поезије љубави. Паралелно с тим, ствара драмски напете, трагичне ликове. Прокофјев је први композитор који је написао шекспировски балет. То је, такође, његово прво дело које се уздиже до висина истинске трагедије.

Прокофјев је трпео доста прекора због музике која није у довољној мери прикладна за кореографију. Ти прекори нису били правични, јер је партитура Ромеа и Јулије прожета елементима игре у највишем смислу. Ипак, њу карактерише снажна симфоничност, у чему Прокофјев наступа као следбеник традиције руске музичке класике. Стил и карактер његове музике је потпуно другачији, али, ипак, у њој има нешто блиско Чајковском – висока трагичност и чистота поетски узвишеног осећања које се изражава у зачуђујуће конкретним, на моменте скоро видљивим музичким ликовима (нпр. у сцени двобоја Меркуција и Тибалта).

Та конкретност осећа се и при слушању његове музике у концертној дворани. Симфонија и кореографија се прожимају у споју идеје и израза, што Ромеа и Јулију чини класичним делом модерног балета. Прокофјев ствара свој тип музичко-кореографске синтезе чију новаторску суштину нису схватили чак ни највећи мајстори који су први покренули извођење балета. Иако је партитура за балет била завршена у утврђеном року, Бољшој театар није одмах признао све вредности овог дела. Кад је саслушана музика, коју је извео лично композитор, питање поставке балета било је одложено на неодређено време. С. А. Самосуд се присећа првог слушања Ромеа и Јулије: „Сала се буквално празнила од слике до слике, огроман број балетских играча одбацио је ту музику 1936. године као музику која није сценска, није за игру, која је без ширине, једном речју, незамислива за позориште.“ Прокофјев је морао сачекати неколико година да се балет појави на сцени и доживи сјајну победу.

Од музике за Ромеа и Јулију Прокофјев је саставио три симфонијске свите које имају засебну уметничку вредност. У новембру 1936. године у Москви је изведена прва свита, а након неколико месеци аутор је у Лењинграду дириговао другу. Широка публика је топло примила и клавирско извођење Ромеа и Јулије, које је први пут одсвирао лично композитор. Једном речју, музика Ромеа и Јулије добила је признање прво у концертној дворани, па тек онда у позоришту. Ипак, сва моћ музике Прокофјева осећа се управо у позоришту, јер је на прави начин драматична и даје прелепу основу за кореографију.

И. Мартинов, СЕРГЕЈ ПРОКОФЈЕВ Живот и стваралаштво, Москва, 1974.
Примарни превод (изводи) Радојка Јакшић

После завршетка Државне балетске школе у Кијеву добија ангажман у Балету Националног театра „Шевченко” 1985, а већ 1987. постаје првак балета. У овом театру одиграо је осамнаест првих улога и остварио гостовања широм света.

Од 1991. ангажован је као првак балета у Народном позоришту у Београду.

Дипломирао је на Међународном позоришном институту Украјине у Кијеву, као педагог и кореограф.

У Балету Народног позоришта остварио је велики број првих улога у представама: Дон Кихот (В. Логунов), Лабудово језеро (Д. Парлић), Жизела (Л. Лавровски), Самсон и Далила (Л. Пилипенко), Успавана лепотица (В. Логунов), Васкрсење (Л. Пилипенко), Кармен (В. Логунов), Дама с камелијама (Л. Пилипенко), Шехерезада (Л. Пилипенко), Бахчисарајска фонтана (Р. Кљавин), Жена (Л. Пилипенко), Посвећење пролећа, Вукови (Д. Сајферт), Јесењи пљусак (В. Логунов), Слике (Л. Пилипенко), Ромео и Јулија (А. Шекера), Доктор Џекил и мистер Хајд (В. Логунов), Песник Чајковски (Л. Пилипенко), Одисеј (Л. Ламброу), Краљица Марго (К. Симић), Јесење цвеће (M. К. Пјетрагала), Нечиста крв (Л. Пилипенко), Исидора (Ј. Шантић, на БИТЕФ-у 1992).

Велики број улога остварио је као гост. У Новом Саду: Грк Зорба, Мајерлинг (К. Симић), Кармен свита (В. Логунов); у Скопљу: Шуберт (Т. Шилинг), Македонска повест (О. Милосавлева), Лабудово језеро (Е. Аксионова), Крцко Орашчић (М. Крапивин), Силан умире два пута (Ј. Сланева Хаџиманова), Дон Кихот (В. Бударин), Жизела (Р. М. Бот); у Камерној опери „Мадленијанум”: Орфеј у подземљу (К. Симић), Нижински – златна птица (К. Симић), Путник (В. Логунов).

Као асистент кореографа радио је на балетима Вукови Дитмара Сајферта и Ромео и Јулија Анатолија Шекере. Остварио је велики број гостовања у иностранству и на значајним фестивалима Европе, Азије и Јужне Америке.

У богатој каријери добио је велики број награда, од којих издвајамо: Друга награда на II балетском такмичењу Украјине 1987; Прва награда на IV светском такмичењу балетских парова Осака, Јапан 1991; Годишње награде Народног позоришта у Београду: Принц Зигфрид у Лабудовом језеру 1991, Базил у Дон Кихоту 1992, Господар у Шехерезади 1994; Октобарска награда града Београда 1994; Награда Савезног министарства културе за уметнички допринос 1995; Награда „Давидоф“ за савремени позоришни израз за сезону 1998/99. (Вукови и Посвећење пролећа); „Зоранов брк” у Зајечару 2002. (Орфеј у подземљу); Награда „Златни беочуг” КПЗ Београд за трајни допринос култури 2003; Награда „Анатолиј Шекера” Међународног позоришног института Украјине 2002; Вукова награда 2007.

Од 2004. до 2011. био је директор Балета Народног позоришта у Београду, од новембра 2012. је в. д. директора истог Балета.


РЕЧ КОРЕОГРАФА

„…Када сам почео са припремама кореографије за Ромеа и Јулију замислио сам је као сценску лектиру. Идеја ми је била да и младој генерацији, дакле оној која можда није читала драму, омогућим да аутентично „ишчитају“ Шекспира а да сваки лик обликујем онако како га је описао Прокофјев. Јер он је написао генијалну музику у којој је до детаља обојио не само Ромеа и Јулију, него је у потпуности испоштовао и остале актере драме…

Покушао сам да понудим своју верзију како мислим да би данас Ромеа и Јулију требало играти.

Не морамо Ромеу и Јулији да стављамо телефоне у руке и навлачимо им фармерице да бисмо приближили њихову причу савременој публици. Јер та је прича свевременска. Она носи велику поруку за све заљубљене, да љубав, ако је искрена и јака, може да се супротстави и најјачим силама. Али истовремено открива и трагичну истину да, када се свађају велики и моћни, по правилу страдају недужни. Стога сам и сценографа замолио да и он својим решењима допринесе визуелном дочаравању драматике времена о којем је Шекспир писао. Јер идеја ми је да ангажујемо сва чула публике увлачећи их у један аутентичан свет…

…Вештина кореографа је да се прилагоди простору, трупи и, што је најбитније, индивидуалности играча. Можда неки играч може да на сцени изведе силне вратоломије, али џабе ако то што ради нема душу; и, с друге стране, може да направи само неколико корака али да у њима изнесе толико емоција да одмах „пређе рампу“ и зграби публику. То се поготово односи на представе попут Ромеа и Јулије, које можда наизглед нису толико технички захтевне као, рецимо, Дон Кихот, али које носе невероватну количину емоција. Али да би се до тих емоција дошло, играч мора да се отвори потпуно, до краја. Е, то кореограф мора да омогући, а предуслов је да препозна шта ком играчу не само играчки и глумачки, него и у естетском смислу највише одговара. И да то потенцира, како би у извођењу уживали и публика и сам играч. Наравно, при томе не смем да будем потпуно окупиран само и искључиво играчима а да се то не слаже са музиком. Дакле, кореографија је синтеза мноштва детаља, јер кореограф у себи мора да споји драматурга, редитеља драме, оперског редитеља…

…Већи је изазов радити са младима, не само због тога што је више простора за стварање, истраживање, него и зато што они много тога раде искреније. Уосталом, треба имати на уму и то да ће сигурно и неки од ових младих талентованих људи у будућности постати звезда.“

Из интервјуа Мирослава Стајића: „Константин Костјуков, кореограф,
пред премијеру балета Ромео и Јулија Сергеја Прокофјева“, Дневник, 6. април 2014.

Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


РЕЧ ДИРИГЕНТА

Балет Ромео и Јулија Сергеја Прокофјева дело је које својом појавом означава прекретницу у музичком театру. Међу сценским опусима Прокофјева, у које спада осам опера, музика за филмове и драмске представе, „посебан свет“ представља седам балета у којима се одражавају основни принципи композиторовог театарског размишљања.

Један од њих је стварање упечатљивих музичких портрета.

Прокофјев је направио синтезу драме и музике исто као што је Шекспир у своје време спојио поезију са драмом. Музика до детаља преноси све емоције и богатство Шекспирове мисли, страст и драматизам његове „савршене“ трагедије. Композитор је врло упечатљиво успео да представи све Шекспирове јунаке: љубав Ромеа и Јулије, Меркуцијев хумор, дадиљину простодушност, мудрост свештеника Лоренца, жестоку Тибалтову нарав, радост и весеље са италијанских улица. Огромним мајсторством и великом изражајном снагом представљени су и нежно свитање и драматична сцена смрти.

За време у којем се појавила, музика Ромеа и Јулије била је врло необична и требало јој је време да заживи. Сада, из ове перспективе, слободно можемо рећи да је то симфонија-балет, који је постао класик XX века.

„Две куће истог угледа у тој
Лепој Верони, где се радња збива,
Из древне мржње почињу нов бој,
Те грађанска рука грађанску крв лива.

Несрећне утробе тих непријатеља
Родише кобно заљубљених двоје,
Који сахранише мржњу родитеља
Само преко болне, тужне смрти своје

Страшни ток ове љубави што гине,
Коју гњев њихових родитеља прати,
Што се најзад гаси смрћу деце њине…”

Вилијам Шекспир: Пролог из Ромеа и Јулије

ПРВИ ЧИН

Сцена 1
Јутро у Верони. Ромео машта о Розалинди. Буди се цео град. На тргу се појављује Ромео, син Грофа Монтекија и његови пријатељи: Меркуцио и Бенволио, рођак Монтекијевих. Град почиње да живи, народ се весели, као и весела тројка увек спремна на шалу. Изненада се појављује надмени и агресивни Тибалт, рођак породице Капулети и његови другови, што доводи до туче младића из двеју давно завађених породица. Тучу прекида веронски Дужд који објављује да ће свако даље кршење примирја казнити – смрћу.

Сцена 2
Јулијина соба. Весела, раздрагана, срећна Јулија затиче дадиљу како спава, преплаши је и, као увек, почиње с њом да се игра. Дадиља, покушавајући да прати њену игру, налеће на Грофицу Капулет, Јулијину мајку, она прекида игру и најављује долазак Грофа Капулета који стиже заједно с Јулијиним другарицама. Доноси ћерки свечану хаљину и вест да је дошло време да се појави на свом првом великом балу, где ће упознати будућег младожењу Париса, дуждевог рођака.

Сцена 3
Долазак Париса и осталих гостију у дворац Капулетових. Испред дворца се весела тројка, Ромео, Меркуцио и Бенволио, договара како да маскирани неприметно уђу на бал.

Сцена 4
Бал. У помпезној атмосфери, уз пуно лепих костима, Јулија игра свој први плес и случајно сретне маскираног Ромеа који одмах привлачи њену пажњу. Да нико не би приметио симпатију између Ромеа и Јулије, и да не би дошло до непријатне ситуације, Меркуцио почне да засмејава присутне. Међутим, Тибалт их примећује, стргне Ромеу маску и изазива га на сукоб. Зауставља га Јулијин отац, који љубазно моли Монтекија да напусти њихов дом.

Сцена 5
Балкон. Предивна ноћ пуна звезда. Ромео непрестано мисли на Јулију и одлучује да се прикраде башти Капулетових у жељи да је види. Јулија, пуна утисака после првог бала, мисли на Ромеа и не може да заспи. Излази на балкон, примећује Ромеа, између њих се рађа страствена љубав. Заклињу се на вечну љубав испод своје звезде.

ДРУГИ ЧИН

Сцена 1
Следећи дан. Верона, као увек, пуна живота и радости, народ плеше изводећи тарантеле. Ромео долази на трг где среће Бенволија и Меркуција који га задиркују због његове заљубљености. На тргу се појављује Јулијина дадиља која тражи Ромеа и доноси му писмо од Јулије која му пише о њиховом тајном венчању. Ромео полуди од среће и излеће с трга да што пре види Јулију.

Сцена 2
Венчање код Оца Лоренца.

Сцена 3
Трг. Игру и весеље прекида агресивни Тибалт. Меркуцио и Бенволио му се подсмевају, карикирајући га. Појављује се срећни Ромео после венчања, у њему Тибалт види свог крвног непријатеља и провоцира га. Ромео, који је венчањем постао Тибалтов рођак, не жели сукоб и смирује га, али Тибалт својом дрскошћу и агресивним понашањем натера Меркуција да га изазове на двобој. Народ се у почетку весели док прати спретно, пуно хумора мачевање Меркуција, што још више љути Тибалта. У једном тренутку, сачекавши да се Меркуцио окрене, Тибалт му, пун гнева, нечасно забада мач у леђа. Ромео, запањен, изазива Тибалта на двобој и заклиње се мртвом Меркуцију да ће га осветити, што и остварује. Вероном се проноси глас о великој трагедији, појављује се Дужд са својом пратњом и пред свима протерује Ромеа из Вероне.

Сцена 4
Јутро у Јулијиној спаваћој соби, где су Ромео и Јулија провели ноћ заједно, која ће можда за њих бити и последња. Ромео одлази.

Сцена 5
Појављују се Јулијини родитељи, заједно са Парисом, да би се договорили о датуму венчања Јулије и Париса. Измишљајући различите разлоге, Јулија их преклиње да то не чине јер не може да замисли да је неко други дотакне, осим Ромеа. После грубе свађе с оцем Јулија трчи у цркву код Оца Лоренца тражећи помоћ за ову безизлазну ситуацији. Отац Лоренцо јој даје бочицу биљног напитка од којег ће изгледати као да је мртва и обећава јој да ће обавестити Ромеа да дође код ње у гробницу, како би срећни заједно напустили Верону. Стицајем околности, вест не стиже до Ромеа.

Сцена 6
Јулија се враћа кући од Оца Лоренца и пристаје на венчање са Парисом. Кад су родитељи напустили њену собу она попије напитак. Вероном се, и даље, шири глас да је Јулија умрла, тај глас стиже и до Ромеа, који истог тренутка трчи у Верону где затиче „мртву” Јулију. Схвативши да неће моћи да живи са свешћу да Јулије више нема, одлучује да заувек остане поред ње и испија отров. Напитак који је попила Јулија престаје да делује и она се буди, у страху што је у гробници, зна да је Ромео негде близу и тражи га. Угледавши Ромеа како спава, пресрећна је што се њихов план остварио. Међутим, приближивши му се, схвата да је мртав. Њено срце и душа не могу да поднесу ту трагедију. Ромеовим ножем одузима себи живот, како би заувек остала поред њега.

Константин Костјуков

Снага експресије и лирска доживљеност

Свој београдски успех режије и кореографије балета Крцко Орашчић Чајковског, марта месеца ове године, Константин Костјуков поновио је на сцени СНП-а у Новом Саду поставивши балет Ромео и Јулија Сергеја Прокофјева, а по истоименој Шекспировој трагедији. Премијерно извођење понудило је публици питку и естетски обликовану представу, прецизно дефинисану стилским оквирима ренесансне епохе, језиком неокласике, којом је Костјуков кореографски градио, на себи својствен начин, овај балет, успевши да од првих играча али и целог ансамбла измами снагу експресије помешану са лирском доживљеношћу и изражајношћу. Тако је ова захтевна и драмски обојена симфонијска музика Прокофјева, у редитељу и кореографу Костјукову добила верног тумача. Сачувавши најважније делове ове Шекспирове трагедије, уз поштовање либрета који су сачинили Леонид Лавровски и Сергеј Радлов, богато и маштовито је разигравао представу занимљивим сценским упризорењима, попут упечатљивих сцена мачевања завађених страна, које обилују не само наговештајем зле коби и насилништвом, него и благим хумором, и духовито и животно осмишљеним кореографским детаљима.

Креативни тим представе, Микица Јевтић диригент, Саша Сенковић сценограф и Мирјана Стојановић Маурич костимограф, следили су његове ауторске замисли, што је допринело кохерентности представе у којој су, с обзиром да се ради о балетској интерпретацији Шекспирове драме, главну „реч“ имали ансамбл играчи и протагонисти.

У првој подели складан млади плесни пар Ана Ђурић у улози Јулије и Ливиу Хар као Ромео, а затим миљеник публике, првак Балета Андреј Колчериу, играч високих и лаких скокова (просто лебди у ваздуху), у сјајно осмишљеној улози проблематичног и агресивног Тибалта, која је носила печат изузетно извајаног карактера, уосталом као и пластично осмишљен лик Меркуција у извођењу изванредо разиграног Такује Симитома.

Виспреног и лаконогог Лучијана Пушкаша публика је доживела као Бенволија, Давида Груосоа као надменог просца Париса (у другој подели као враголастог Меркуција), Јелену Вукадиновић као простодушну дадиљу, а импресивну Мају Грњу, првакињу Балета, као грофицу Капулет, док је Милутин Петровић сугестивно одиграо лик робусног и насилног оца, грофа Капулета.

Млада и талентована солисткиња Балета Ана Ђурић, премда у почетку представе помало у грчу, вајала је Јулију топло и с градацијом, објединивши својим драмским и плесним изразом, чедност и несташност устрептале, младе, заљубљене девојке и зрелост жене спремне зарад љубави да донесе судбоносну одлуку. Лаких скокова, сигурних вртешки, глумачки уверљива и лирски разнежена она је у дуетима са партнером Ливиу Харом била убедљивија у другом чину (сцена у соби након ноћи проведене са Ромеом и драматична сцена смрти у гробници). Њен партнер Ливиу Хар у лику Ромеа, својом изражајношћу досегао је лиричност љубављу обузетог младића, а својом играчком зрелошћу и техничом прецизношћу испољио је врсне квалитете како у соло деоницама тако и у дуетним наступима.

У другој подели насловних улога, 23. априла публику је својим наступом одушевио јапански играчки пар Асука Маруо (драмски и плесно целовита Јулија) и већ поменути Такуја Сумитомо (нежан и осећајан Ромео) који су трагичну љубавну сторију отплесали технички супериорно, драмски доживљено у широком распону емоција.

Играчи ансамбла су током читаве представе били на висини свог плесног задатка.

Мобилна сценографија Саше Сенковића, ликовно обогаћена упризорењем веронских тргова и архитектонско-пејзажних простора у перспективи, наликовала  је класично постављеним сценама балета Ромео и Јулија, с изнимком упечатљиво, огољене сцене одра на “отвореном“ која симболизује космичко ослобађање сједињених душа несрећних љубавника. Оригинални и у широкој колористичкој лепези, костими Мирјане Стојановић Маурич били су примерени епохи ренесансе. Диригентска палица Микице Јевтића успешно је објединила симфонијско дело Прокофјева у извођењу оркестра СНП-а са наступом играча на сцени.

Снежана Субић, Дневник, 5. мај 2014.


СА ДРУГЕ СТРАНЕ ЗАВЕСЕ

Кад Ромео љуби Јулију пред „лалама“

Сви познајемо чувену Шекспирову драму, коју је Сергеј Прокофјев обојио мајсторском музиком о љубави, мржњи и смрти. Балет Ромео и Јулија „свевременска“ велика и трагична љубав из времена ренесансног италијанског града Вероне, остварен је на Великој сцени Српског народног позоришта, у премијерном приказивању 17. априла а репризном 23. и 24. априла.

Тражећи свој кореографски израз, пратећи Шекспировско-Прокофјевски савршен стваралачки спој кореограф Константин Костјуков, гост из Београда, ствара дајући свој одговор на већ постављене вредности веронских збивања, издвајајући емотивна стања његових јунака најбитнијим, у контексту сценских догађања.

Једноставност игре ансамбла одавала је истовремено утисак чистоте и стилске углађености, што је чинило добру позадину за несметану разиграност солистичких партија. Водеће улоге Ромеа и Јулије на премијерном извођењу тумачили су Ана Ђурић и Ливиу Хар, а на репризном, своју премијеру играли су Асука Маруо и Такуја Сумитомо. Оба пара имала су незаобилазну љубавно-трагичну потцртаност ликова: Ана и Ливију у једноставности израза и истакнутој визуелности играчких појава а Асука и Такуја, чистог играчког корака, снажних емотивних излива у јединствено биће љубави и смрти.

У први ред извођачких ликова уплиће се и игра Меркуција у лепези изванредних расположења, у изузетном наступу Такује Сумитома (на премијери). Суровост, гнев и осветољубивост красили су Тибалта у агресивном играчком и глумачком тумачењу Андреја Колчеријуа на премијери и Семјуела Бишопа, као алтернације ове улоге, на генералној проби. Истиче се једноставност и креативност Лучијана Пушкаша, у улози Ромеовог друга Бенволија, савршена појава и глумачка доживљеност трагичног у лику Грофице Капулет Маје Грње, и последњи покрет руке самртне Јулије ка звезданом небу, изнад гробнице, са поруком о моћном трајању Љубави у неком далеком могућем сазвежђу.

Листа за похвале није исцрпљена, јер мало је било недорађених ликова, грешака у корацима, недовршених кореографских и других решења, али било је видљивих и спорних… Једна од крунских сцена, љубавни сусрет испод балкона Јулијине куће, кореографски поједностављенији, без оптерећујућих дуетних захвата (подршки) могао би љубавном пару дозволити још слободнији приступ емотивном и личном у њиховом односу. Сцене трагичног краја у гробници су на моменте подвучене прејаким покретима и корацима већ „мртве“ Јулије и у сузама за вољеном, очајног Ромеа.

Добар саговорник у склопу целокупног уметничког опуса представе био је оркестар, са диригентом Микицом Јевтићем. Костими Мирјане Стојановић Маурич у стилу, боји и материјалу пријали су оку гледаоца и појачавали вредности сценских догађања. Сценографија Саше Сенковића играла је са целокупном представом и допринела „визуелном дочаравању драматике времена о којем је Шекспир писао“.

Подмлађени ансамбл Балета СНП-а, интернационалан у мушком делу, чини снагу нашег играчког театарског деловања и драгоценост за даљу креативност и нови снажни доживљај на балетској сцени Српског народног позоришта.

Ксенија Дињашки, Новине новосадске, 25. април 2014.