ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО
балет у четири чина
Либрето: В. Бегичев и В. Гељцер
Кореограф и редитељ: Владимир Логунов
Кореографија II чина Л. Иванов, Pas de trois и Pas de deux II чина, М. Петипа
Диригент: Микица Јевтић / Александар Којић
Сценограф: Миодраг Табачки
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Асистент кореографа: Маја Грња
Балет мајстори: Оксана Сторожук, Милан Лазић
Асистент костимографа: Оливера Ђурђевић
Репетитори: Маја Грња, Бранка Глигорић, Весна Бркић, Борис Ладичорбић
Педагог: Ала Ширкевич (Русија)
УЛОГЕ
Одета – Одилија
Ана Ђурић
Принц Зигфрид
Андреј Колчерију
Ротбарт
Давид Груосо
Шут (дворска луда)
Александар Бечварди
Краљица
Јелена Вукадиновић
Учитељ
Ранко Лазић
Па де троа (Pas de trois)
Милена Кркотић, Рајна Ремовић, Милан Иван
Невесте
Ајака Саито, Олга Врбашки, Милица Јелић, Милана Самарџић
Шпанска игра, соло
Јелена Дангузов, Рафаел де Мора Родригез, Ђулио Милите
Тарантела, соло
Лана Стојановић
Мађарска игра, соло
Верица Козарев Кларић, Зоран Трифуновић
Руска игра, соло
Катарина Зец
Мазурка, два пара соло
Јелена Дангузов, Рајна Ремовић, Никола Стаменовић, Александар Ђурђевић
Мали лабудови
Лана Стојановић, Соња Батић, Јана Черепанова, Рајна Ремовић
Велики лабудови
Олга Аврамовић, Милена Кркотић, Сања Павић
Ансамбл:
Олга Аврамовић, Соња Батић, Весна Бишоп, Олга Врбашки, Соња Гаврилов, Јелена Дангузов, Луиз Дикре, Катарина Зец, Марија Јанковић, Милица Јелић, Миња Јокановић, Верица Козарев Кларић, Милена Кркотић, Јелена Милошев, Сања Павић, Мина Радовић, Рајна Ремовић, Ајака Саито, Хана Салак, Милана Самарџић, Христина Станковић, Лана Стојановић, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Биљана Бабијановић, Ирена Месарош, Ивана Нанић Сувачаревић, Зорана Радивојевић, Наојуки Ацуми, Иван Ђерковић, Александар Ђурђевић, Марко Иван, Тома Крижнар, Ђулио Милите, Бојан Раднов, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић
Даме и господа*: Миа Војновић*, Анастасија Докић*, Дуња Поповић*, Мина Вујић*, Ирина Бабић*, Ивона Галић*, Давид Ожват*, Коста Спилкуцић*, Никола Ћелевандић*, Никола Обрадовић*, Александар Ђурђевић, Рафаел де Мора Родригез
Пажеви**: Лена Мијаиловић, Лена Бандић
Статисти: Владислав Шегуљев, Мирослав Стојиљковић
*Ученици Средње балетске школе у Новом Саду
**Ученици Основне балетске школе у Новом Саду
ОРКЕСТАР СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Концертмајстор: Владимир Ћуковић / Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Дејан Бркић, Димитрије Бељански
Инспицијенти: Иван Свирчевић, Тања Цвијић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Дизајн светла: Марко Радановић
Премијера: 4. април 2008. године, сцена „Јован Ђорђевић“
Представа траје око два и по сата, с једном паузом.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта
ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО
Разлоге који су навели композитора да се после толико оркестарских, вокалних и камерних дела, одлучи на писање музике за балет Лабудово језеро, Чајковски износи у писму које је 1875. упутио композитору Николају Римском-Корсакову. Најпре је то била поруџбина дирекције Бољшог театра у Москви, затим недостатак новца, те, најзад, давнашња жеља композитора да се огледа и у тој врсти сценске музике.
То је било први пут да се Чајковски упустио у компоновање музике за целовечерњи балет и, сасвим природно, сусрео се с извесним потешкоћама. Једна од њих била је чињеница да је продуцент, Ј. Рајзингер, био кореограф ограниченог талента и искуства, немоћан да композитору понуди помоћ коју је касније добио од сарадника као што је М. Петипа.
Чувени музички критичар Н. Кашкин, који је био близак пријатељ Чајковског, приповеда како је композитор, током првих месеци рада на Лабудовом језеру, посветио много времена преслушавању музикe за разне балете и пажљиво проучио то подручје композиције.
Упркос тешкоћама, рад на балету напредовао је брзо. Прва два чина написана су у касно лето 1875. године, а остатак почетком зиме 1876. До пролећа, Чајковски је завршио инструментацију читаве музике, а на јесен су почеле припреме за позоришну продукцију.
Прво извођење Лабудовог језера одржано је 20. фебруара 1877. у Бољшом театру. По једногласном мишљењу савременика, била је то врло просечна представа. Кривица за то првенствено лежи у апсолутној неподесности Ј. Рајзингера, који је поставио тај балет. Представа је била на репертоару до 1884. године.
Прву продукцију Лабудовог језера достојну музике Чајковског поставили су М. Петипа и Л. Иванов у Санкт Петербургу 1895. године. У тој представи кореографија је „открила“ и превела на језик плеса изузетну лиричност музике Чајковског. Према историчарима балета, већина заслуга за ту представу припада Леву Иванову. Поетски увид и истраживачка машта тог талентованог кореографа омогућили су му да докучи скривено значење музике Чајковског.
Санктпетербуршка продукција Лабудовог језера, постављена на сцену 1895. године, служила је за пример свим потоњим тумачењима те музике.
Њеним принципима служио се и А. Горски у својој поставци балета у московском Бољшом театру, која је имала премијеру 24. јануара 1901. године. Та представа, с новом верзијом четвртог чина коју је поставио А. Месерер, и данас је актуелна.
Лик лабудице у том балету постао је једна од класичних улога балетског репертоара, подједнако тешка и фасцинантна, која од извођача захтева и бриљантну виртуозност и суптилну лирску проницљивост.
Руска кореографска школа изнедрила је много сјајних извођача те улоге, као што су Карсавина, Семјонова, Уланова, Плисецка, и свака од њих је остварила оригиналан и надахнут лик девојке на коју су бачене зле чини.
Либрето за Лабудово језеро заснован је на бајци која постоји код разних народа. Она говори о девојци која је злим чинима претворена у лабуда и о томе како истинска љубав и несебична храброст могу разбити те чини. У свом оригиналном облику, либрето је заправо површна обрада те бајке, много наративног остало је неразјашњено.
Попут већине балетских драматичара тог времена, писац се није много обазирао на логичку повезаност или унутрашњу мотивацију догађаја у нарацији, нити која би повезивала плесне нумере. То се највише примећивало у сцени првог сусрета Зигфрида и Одете, који је требало да представља кључ читавог заплета. У либрету није било ничег што би помогло гледаоцу да разуме да се зле чини које су бачене на Одету могу разбити једино ако Зигфрид остане веран љубави на коју се заклео. Ако погази свој завет, чак и нехотице, Одета ће заувек остати зачарана. Та важна околност, која одређује трагични исход заплета, остављена је гледаоцу да je претпостави. Због таквог недостатка, финалу балета такође је недостајао мотив.
За другу поставку Лабудовог језера у Санкт Петербургу 1895. године, композиторов брат, Модест Чајковски, написао је нову верзију либрета која је исправила, у великој мери, грешке првог либрета и постигла логичну повезаност догађаја.
Од првог дуета Зигфрида и Одете, у другом чину, сада је постало јасно да се зле чини могу скинути једино ако Зигфрид остане веран завету који је дао Одети. Принчева издаја, у трећем чину, мада је начињена несвесно, заправо је фатална. Суочени с вечним раздвајањем, љубавници одлазе у смрт.
Такво решење је врхунски израз истинске и дубоке љубави. То је била нова верзија либрета. Она је такође доживела даље измене у потоњим продукцијама. Но, јасно је да је чак и таква основа заплета из прве верзије била довољна Чајковском да створи дело дубоке садржине. Могао је то да учини захваљујући чињеници да је либрето заснован на драмској теми која је најдража његовом срцу: човекова борба против сила уништења, незадрживо љубавно усхићење као жудња за врхунским људским достојанством и лепотом. Жива машта, дубоко психолошко понирање и емотивност музике Чајковског, ширина и форма у којима је отеловио своје идеје, нагоне нас да се не обазиремо на грешке и неподесности либрета.
Музички садржај балета концентрисан је око лика Одете, краљице лабудова. Музички, илустрација Одете представља основну тему целе композиције. То се први пут чује на крају првог чина, где је мелодија, пуна нежне лепоте и туге, поверена обои, у пратњи харфе и узнемирена тремолом гудача. Одговарајући на сваку нову ситуацију трагедије која се одвија, та тема је претрпела многе промене. На једном месту чујемо да је то тужна прича, на другом – то је неумољиво окрутна пресуда судбине (на пример, у првој музичкој епизоди другог чина), а на неком трећем месту – реч је о изразу узбуркане страсти и жудње (Зигфридов монолог у финалу четвртог чина).
Осећања Одете и Зигфрида изражени су и у другим лирским епизодама балета. Можда је најбоља и најнадахнутија од њих љубавни дует (Adagio) у другом чину, где дирљиво једноставна, привлачна мелодија прераста у симфонијски широку, чаробну кантилену. Међу осталим значајним епизодама су Одетина прича, у сцени њеног првог сусрета сa Зигфридом у другом чину, и њена трагична прича, у четвртом чину.
Упркос романтичном приказу лабудице, музика Чајковског даје тој фигури дубоко реалистичне и конкретно људске квалитете. Композитор Борис Асафјев био је прилично у праву када је приметио да је „краљевство лабудова“ било психолошка стварност за Чајковског, жив и аутентичан одраз девојачке туге, а не фантастичан образац нити мистично откриће другог света.
Нежан, мелодичан лиризам који се крије иза музичког мотива Одете много је више од једноставне карактеризације саме њене фигуре. Он заправо емотивно и психолошки повезује одвојене плесове и наративне сцене са главним темама драме.
У првом чину, на пример, присутна је чаробна руска мелодија Andante sostenuto, представљена у форми дуета „мушких“ и „женских“ гласова (обое и фагота) и изванредног виолинског сола који је део Pas-de-deuxa. У другом чину, те мелодије могу се чути када се појави лабуд, у трећем чину то је Andante con moto, најемотивнији део балета (Pas-de-deuxa). Треба поменути и плесне нумере које су стекле популарност (након представе из 1895. године) као што је „Плес младог лабуда“ (други чин), музика која је једноставна, поетска и пуна наивне чари.
Валцери Чајковског у Лабудовом језеру отеловљују радост и пуноћу живота на најбољи могући начин. Та осећања се откривају у А-дур валцеру (први чин) и у „Валцеру невеста“, Ас-дур (трећи чин). Могло би се рећи да ритам валцера прожима читаву балетску музику, нарочито у дивертименто циклусима и одвојеним плесним сценама. Можда управо то даје читавом балету радостан тон младалачке љубави, упркос трагичном заплету.
Карактерни плесови заузимају релативно мало простора целокупне музике. Они се срећу једино у свити националног карактера у трећем чину, која се састоји од мађарског, шпанског, пољског (мазурка) и наполитанског плеса. (Руски плес у тој свити касније је додат, а композитор га је написао на захтев балерине, П. М. Карпакове).
Врсте плесних формула које је композитор одабрао за ту свиту чисто су традиционалне; ипак, то уводи жанр плеса националног карактера са новим, унутрашњим садржајем. То је постигнуто првенствено богатством музичких тема, њиховом мајсторским излагањем и симфонијском лепотом музике. Свита много свог шарма дугује фасцинантном музичком развоју карактеристичном за музику Чајковског, живих контраста и лирске експресивности која очарава машту гледалаца.
Гениј Чајковског као композитора симфонијске музике, широких и интегралних музичких форми, упадљиво је изражен у Лабудовом језеру. Најизразитији пример за то је поступак с главном музичком темом – темом лабуда.
Метода сједињавања одвојених епизода најочигледнија је у трећем чину, у „Валцеру невеста“. Фанфаре најављују долазак гостију, а валцер у измењеном облику, илуструје одговор принчеве мајке, која узбуђено очекује да види кога ће он одабрати; у свом оригиналном облику, тема валцера поново се чује на крају плеса Зигфрида и Одилије, који води до фаталног кршења завета.
Лабудово језеро Чајковског може се назвати прекретницом у историји балетске музике, јер означава важну реформу у уметности кореографије. Значај те реформе лежи у фундаменталној промени улоге која је дата музици у балетској продукцији. Као друго, примењени елемент какав је био у балетима популарних композитора 19. века као што су Чезаре Пуњи и Лудвиг Минкус, музика је сада постала најважнији елемент балетске продукције.
У већој мери него било који други композитор, Чајковски је успео да створи балет какав су водећи кореографи сањали да ће радити током 18. и 19. века. Први пут су дубока осећања и страст пронашли адекватан израз у његовој балетској музици. Чајковски је увео снажан реалистички утицај свог оперског и симфонијског талента у балетску музику.
Након продукције Лабудовог језера, Успаване лепотице и Крцка Орашчића, не може више бити повратка на стари, безличан стил компоновања музике за балет. Реформу Чајковског касније су потврдили и водећи композитори балетске музике касног 19. и раног 20. века, нарочито А. Глазунов. Она је пренета чак и даље, до изванредних балета данашњице – у композицијама С. Прокофјева, А. Хачатуријана, Р. Глијера, А. Крајна и К. Карајева.
У Лабудовом језеру, упркос потешкоћама с којима се сусретао при свом првом писању балетске музике, Чајковски је радио на подручју најближем свом срцу. Чар Лабудовог језера не бледи до данашњег дана, Балетска уметност је добила музичко и кореографско ремек дело, дело за сва времена, за све генерације, за све оне који су на било који начин окренути уметности игре.
Превод с енглеског Бојана Ковачевић Петровић
ВЛАДИМИР ЛОГУНОВ
Kореограф, балетски педагог рођен 28.07.1942. у Београду. Прва сазнања о балету добио је на часовима балета код педагога Мила Катић у Сплиту, а балетску школу „Лујо Давичо“ дипломирао је у класи Нине Кирсанове 1964. године. Исте године постаје члан балета Народног Позоришта у Београду. Убрзо постаје солиста балета остваривши низ значајних улога у многим балетима: Жизела – Хиларион, Лабудово језеро – Рорберт, Хуан од Царисе – двојник, Ана Карењина – Карењин, Хофманове приче – Дапертуто, Охридска легенда – Султан, Двобој Такреда и Клоринде – ратник, Копелија – Копелијус. За улогу Копелијуса добио је Позоришну Награду за најбољу остварену улогу у сезони 1979/80.
Био је на специјализацији за кореографију у Москви на Позоришној Академији – ГИТИС 1975. Прву професионалну кореографију остварио је у Позоришту „Бошко Буха“ 1973. године. На међународном такмичењу за кореографе у Келну 1974. године поставља кратак балет на музику Зорана Ерића Иза сунчевих зрака.
На Југословенским балетским такмичењима, категорија „кореографи“, у Новом Саду, освоjио је две бронзане 1982, 1984. и сребрну медаљу 1986. године.
Као кореограф остварио је балетске представе у Народном позоришту у Београду, Српском народном позоришту у Новом Саду, Хрватском народном казалишту у Загребу и Сплиту, за Сусрете југословенских балетских уметника у Љубљани, за Рагуза балет из Италије, за балет на Кипру, за Македонски народни театар у Скопљу и за Народно позориште у Сарајеву.
Сарађивао је као кореограф са многим познатим редитељима на реализацији драмских и оперских представа: Мирослав Беловић, Никита Миливојевић, Радослав Дорић, Јагош Марковић, Бора Поповић, Ивана Вујић, Ирфан Менсур, Ирена Ристић, Тања Ригонат, Воја Солдатовић, Паоло Мађели, Јован Ристић, Димитрије Јовановић, Вида Огњеновић, Миша Вукобратовић, Егон Савин и други.
За балет Народног позоришта у Београду остварио је кореографије за балете: А. Вивалди Форма Вива 1979, К. Барановић Лицитарско срце 1981, Л. Минкус Дон Кихот 1988, Бизе – Шчедрин Кармен 1991, П. И. Чајковски Успавана лепотица 1996, Д. Шостакович Јесењи пљусак 1999, Е. Елгард-Д.Ђуричић Др Џекил и Мр Хајд 2001, као и за опере: Евгеније Оњегин, Атила, Отело, Травијата, Кћи пука, Конзул, Пепељуга, Фигарова женидба, Ловци на бисере, Магбет, Дон Карлос, Адриана Лекувер.
За Позориште на Теразијама у Београду радио је кореографије за мјузикле: Виолиниста на крову, Пољуби ме Кејт и Corusline.
За балет Српског народног нозоришта у Новом Саду остварио је кореографије за балете: К. Орф Кармина Бурана 1992, Шчедрин – Бизе Кармен 1992, П. И. Чајковски Серенада и М. Равел Болеро 1993, Вангелис и С. Дивјаковић Поема о љубави 1996, П. И. Чајковски Лабудово језеро 2008, као и за опере: Травијата, Мајска ноћ, Пикова дама, за оперету Слепи миш и за мјузикл Човек од Ламанче.
За ХНК и Балетску школу у Загребу: Ж. Бизе Синфонија у Ц 1989, за ХНК у Сплиту А. Дворжак Симфонија из Новог света 1999.
За сусрете у Љубљани, кратки балети: Сеневил – Прокофијев Сусрет 1981, Л. Бетовен Месечева соната 1985, Вангелис Терпсихора 1987, З. Ерић Cartoon 1989.
За Рагуза балет Италија: А. Дворжак Симфонија из Новог света 1991.
За балет на Кипру: П. И. Чајковски Крцко Орашчић 1997, Ф. Шопен Балет 1999. и Ж. Бизе – Шчедрин Кармен 1999.
За Македонски народни театар: С. Стојков Ташула, охридска робиња 2004.
За Народно позориште у Сарајеву: Ј. Марић Изложба слика 2006.
За Балетску школу „Лујо Давичо“ у Београду поставио балет П. И. Чајковски Крцко Орашчић која је на репертоару од 1992, а за Балетску школу у Новом Саду поставио кореографије: С. Прокофијев Синфонија и Ж. Бизе Синфонија у Ц.
Кипарски комитет за игру именује Владимира Логунова за почасног члана Кипарског Балета.
Обављао је дужност директора Балета Народног позоришта у Београду од 1980. до 1985.
Од Заједнице музичких и балетских педагога Србије добија награду за вишегодишње свестрано деловање у образовану младих талената.
За представу Др Џекил и Мр Хајд од Удружења балетских уметника Србије добија награду „Димитрије Парлић“ за најбоље кореографско остварење у сезони 2001/2002, а иста представа проглашена је за најбољу представу у целини у Народном позоришту у оквиру Позоришних Награда.
За досадашњи уметничко – кореографски опус од Удружења балетских уметника Србије добија награду за животно дело 2003.
Од стране Министарства културе Републике Србије добитник је признања за национални допринос у култури.
Добитник је награде „Музика Класика“ за 2015. годину за изузетан допринос класичној музици, која је осмишљена је као признање домаћим уметницима, који су у оквиру календарске године оставили најзначајнији траг на домаћој музичкој сцени.
РЕЧ КОРЕОГРАФА
Kореограф који поставља овај балет има две могућности, да му приђе на класичан начин следећи идеје М. Петипа и Л Иванова, или да по свом нахођењу истражује и покуша да савременим балетским језиком протумачи ову лирско-фантастичну причу. Ја сам одлучио да јој приђем на први начин, да сачувам оригиналне делове кореографије а остатак, који је нов, треба да личи на оригиналну поставку. У прилазу овом ремек-делу данашњем гледаоцу треба све то испричати савременијим језиком, не пантомимом и знацима који су некада били јасни. Драматуршки треба „очистити“ представу, јер покрет је тај који објашњава причу, дешавања у балету. Решио сам да крај ове поетично лирске бајке буде срећан, из простог разлога што данашњи гледалац ипак верује у овоземаљску срећу. Надам се да ће балетска публика у Новом Саду добити очекивану балетску представу, и више од тога.
Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.
Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.
Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.
Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.
Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).
На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).
Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).
Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.
Пауза
Краљица приређује велику дворску свечаност, у нади да ће Зигфрид одабрати невесту између принцеза које су стигле из Италије, Пољске, Шпаније, Мађарске, Русије… Свака од њих се труди да привуче принчеву пажњу, али ниједна не успева у томе јер Зигфрид машта само о Одети. Ротбарт прибегава лукавству и на бал долази са својом кћерком Одилијом (Црни лабуд), која ликом подсећа на Одету. Зигфрид игра с Одилијом (велики класични дует). Мајка захтева од сина да одабере невесту, и он, мислећи да је то Одета, одабире њу. У том тренутку на прозору се појављује права Одета и принц, схвативши да је обманут прекршио заклетву, потрчи на језеро (трећи чин).
На обали језера лабудови очекују повратак своје Краљице од које зависи њихова судбина. Она се узнемирена враћа, а за њом, дубоко потресен, принц. Он је моли за опроштај. Супротставља се Ротбарту, побеђује га, чини су збачене, Одета је поново прекрасна девојка, живот тријумфује (четврти чин).
ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО ОД ПРАИЗВОЂЕЊА ДО ДАНАС
Прво извоћење
20. фебруар 1877, Бољшој театар, Москва, кореограф Венцел Рајзингер
1895, Маријинско позориште, Петроград, кореографија Маријус Петипа и Лев Иванов
Прво извођење на сцени Српског народног позоришта
8. јануар 1955. године
Кореографија и режија Георги Македонски, диригент Милан Асић, сценограф Владимир Маренић, костими Стана Церај-Церић; Ксенија Глигорић-Тодоровић (Одета), Мира Поповић (Одилија), Георги Македонски (Принц Зигфрид), Душан Ковачевић (Ротбарт).
Обнова као премијера
17. јануар 1960.
Диригент Маријан Фајдига, Еуген Гвоздановић; Даница Рекалић-Израиловски (Одета, Одилија), Мирјана Поповић-Сенаши (Одилија), Стеван Израиловски (Принц Зигфрид), Борис Талевски (Ротбарт). Одигране 54 представе, 26.117 гледалаца.
Друго извођење
10. децембар 1968.
Кореографија и режија Карол Тот, Братислава, диригент Младен Јагушт, сценограф Стеван Максимовић, костими Стана Јатић; Мира Поповић-Сенаши (Одета, Одилија), Раде Вучић (Принц Зигфрид), Никола Узелац (Ротбарт). Одиграно 16 представа, 10.510 гледалаца.
Треће извођење
10. децембар 1981.
Кореографија и режија Вера Бокадоро, Москва, диригент Миодраг Јаноски, сценографија и костими Валериј Левентал, Москва; Ерика Марјаш-Брзић / Биљана Његован (Одета, Одилија), Николај Фјодоров, Москва / Растислав Варга (Принц Зигфрид), Јон Константин (Ротбарт). Одиграно 18 представа, 14.410 гледалаца.
Четврто извођење
8. фебруар 1985.
Редакција и режија Константин М. Сергејев и Наталија М. Дудинскаја, Лењинград, диригент Миодраг Јаноски, сценографија и костими Валериј Левентал, Москва; Леонора Милер-Христидис / Горица Станковић (Одета), Дијана Крстић / Лаура Бујук-Војку, Букурешт (Одилија), Растислав Варга / Златко Панић (Принц Зигфрид), Зоран Радојчић / Владимир Мандић (Ротбарт). Одиграно 10 представа, 7.623 гледаоца.
Пето извођење
14. март 1992.
Редакција и режија Валериј Ковтун, Кијев, диригент Миодраг Јаноски, сценограф Валериј Левентал, Москва, костимограф Мирјана Стојановић-Маурич према идејним скицама В. Левентала; Оксана Сторожук / Ала Годуљан (Одета, Одилија), Михаи Бабушка / Растислав Варга (Принц Зигфрид), Растислав Варга / Михаи Бабушка / Бела Курунци (Ротбарт). Одиграно 7 представа (две на гостовању у Београду и Темишвару), 7.769 гледалаца.
Балет „Лабудово језеро“ на фантастичну музику Петра Иљича Чајковског, по својој садржини, бајколикости, као и изванредним могућностима које пружа интерпретаторима, представља сам врх такозваног белог балета, јер у духу академизма, својим комплексним техничким и уметничко-естетским захтевима, подиже ниво играчке професионалности тако што дисциплинује и формира играче. У Српском народном позоришту „Лабудово језеро“ први пут је изведено 1955. (само други чин) и од тада, у пет наврата чинило је врх балетског репертоара, афирмишући, како кореографске замисли Георгија Македонског, Карола Тота, Вере Бокадоро, Константина Сергејева и Валерија Ковтуна, тако и играчке домете новосадских првакиња балета, међу којима – Јелене Андрејеве, Мире Поповић Сенаши, Ерике Маријаш, Леоноре Милер Христидис и Оксане Сторожук. Након шеснаест година, враћањем балета „Лабудово језеро“ на репертоар, управа СНП несумњиво се уверила у веома важну чињеницу, да је после низа година и бројних балетских представа неокласичног стила стасала нова генерација играча и солиста чији плесни потенцијал може да се усавршава и негује на пољу класичне балетске игре која представља основ за даљу надградњу њихових играчких физиономија.
У свету уметничке игре је познато да постављање на сцену „Лабудовог језера“ тражи испуњење бројних захтева – пре свега велик и технички добро припремљен ансамбл, као и савршену играчку технику и уметнички интегритет балерине која остварује улоге белог и црног лабуда. А с обзиром да је то велика ансамбл представа у којој се смењују бројне плесне нумере, различите по карактеру и играчким захтевима, потребна је и зналачка рука кореографа која ће препознати оно најбоље у играчима и обезбедити им у представи оптимум њихове играчке изражајности. Ослобођен предрасуда да ово велико дело балетске литературе мора по сваку цену да чека идеалан транутак у којем ће се сложити сви делови мозаика званог врхунски ансамбл и играчке звезде. Кореограф Владимир Логунов је постављајући „Лабудово језеро“ за новосадски балет имао пред собом велики лични изазов, да из младог ансамбла извуче максимум и да солисткињама балета Андреји Кулешевић и Јелени Лечић Колчерију пружи животну шансу да одиграју улогу Одете и Одилије. Тако је на две равноправне премијере „Лабудовог језера“ новосадска публика видела интерпретације белог и црног лабуда, прво у извођењу Андреје Кулешевић а затим и у креацији Јелене Лечић Колчерију.
Ако се има у виду, да су обе балерине до сада, своје уметничке биографије оствариле у мањим улогама неокласичних балета или пак у савремено осмишљеним кореографијама, као и у Форуму за нови плес СНП-а, у којем су до савршенства развиле свој модеран играчки израз, онда је и разумљиво што је у њиховом наступу било осцилација и уметничког грча као и техничке непрецизности или несигурности у најтежим играчким деоницама црног лабуда који од балерине изискује врхунску играчку виртуозност. А што се тиче великог Адађа принца и беле лабудице у другом и четвртом чину, који плени нежношћу, лепотом и мекотом игре, и Андреја Кулешевић и Јелена Лечић Колчерију су га, свака на свој особен начин, лирски изражајно и технички прецизно оствариле.
Тако да је на поменутим премијерним извођењима, које је публика изванредно прихватила и које се могу сматрати апсолутним успехом целокупног балета СНП-а, свака од њих понудила лични максимум у интерпретацијама Одете и Одилије и добру концентрацију и енергију са којом је једино могуће изнети целокупну представу.
Принца Зигфрида играо је солиста балета талентовани Андреј Јосиф Колчерију одличан партнер у дуетима са партнеркама, играч великих и лаких скокова и сигурних пируета у соло наступима, али без харизме и аристократске елеганције једног принца.Злог чаробњака Ротбарта интерпретирао је Флавијус Сасу, у поједностављеној кореографији коју је играчки прецизно остварио са наглашеном експресијом, али карактерно недовољно убедљиво. У чувеном Pas de trois у првом чину, технички веома прецизну и полетну, видели смо игру Мирјане Дробац (такође изврсну у игри четири мала лабуда и у мађарској игри) као и игру изузетно талентоване Наталије Раичевић. Док су лик дворске луде, на занимљив и индивидуално обојен начин интерпретирали лаконоги и хитри Олтеан Тудор и Даисуке Миура (који је технички био прецизнији и ликом пластичнији).
Новосадско „Лабудово језеро“ Владимир Логунов је поставио класично, следећи кореографске идеје Маријуса Петипа и Лева Иванова, са ненаметљиво постављеним ауторским кореографијама игара на двору. И док је наступи мушког дела ансамбла био стандардан, бели чинови у извођењу женског дела ансамбла били су на нивоу великих балетских компанија – прелепих формација које Логунов није желео да сведе на статичност, како би нагласио драмска дешавања. Њихова игра била је уједначена, естетски импресивна и дала је главни печат „Лабудовом језеру“, чију сценографију аристократско-бајковите лепоте (у првом и трећем чину) као и тајанство језера на којем се појављују лабудови (у другом и четвртом чину) потписује Миодраг Табачки.
Балетске костиме, чистих линија и пастелних тонова, са стилизованим карактерним назнакама фолклора разних земаља осмислила је Мирјана Стојановић Маурич. Изводећи „Лабудово језеро“ Чајковског, оркестар СНП-а, вођен диригентском палицом Жељке Милановић, остварио је одличну комуникацију са играчима на сцени.
Снежана СУБИЋ, ДНЕВНИК, 14. април 2008.
Фотографије: Миомир Ползовић
Фотографије: Срђан Ђурић
