Либрето: Маријус Петипа по мотивима бајке Е.Т.А. Хофмана Шчелкунчик и Краљ мишева, верзија Александра Диме Сина

Кореограф и редитељ: Елдар Алијев (Eldar Aliev), САД
Диригент: Микица Јевтић / Александар Којић
Сценограф: Олга Ђурђевић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Асистент кореографа: Борис Ладичорбић
Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Маја Грња, Весна Бркић, Борис Ладичорбић
Наставници Балетске школе: Лариса Гајић, Маријана Пеновић, Јована Лалић, Сања Фелбапов

Учествују: ОРКЕСТАР и ДЕЧЈИ ХОР СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Дечји хор припремила: Верица Пејић
Корепетитори: Дејан Бркић, Димитрије Бељански
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић, Сања Миланов
Дизајнер светла: Марко Радановић

УЛОГЕ (24. и 26. децембар 2022)

Вила Шећера:
Лана Стојановић

Крцко принц:
Милан Иван

Дроселмејер:
Иван Ђерковић

Клара:
Соња Батић

Краљ мишева:
Василиј Собољев

Ратилда:
Катарина Зец

Госпођа Шталбаум:
Верица Козарев Кларић (24.12) / Бојана Матић (26.12)

Господин Шталбаум:
Давид Груосо

Баба:
Љиљана Јокановић

Деда:
Ранко Лазић

Фриц:
Александар Ђурђевић

Лутка Вила Шећера:
Лана Стојановић

Крцко принц лутак:
Јована Дацин

Крцко војник лутак:
Јелена Дангузов

Шпанска игра:
Мина Радовић, Давид Груосо

Арапска игра:
Олга Аврамовић, Зоран Трифуновић

Кинеска игра:
Мелиса Брођин, Ђулио Милите

Руска игра:
Милена Кркотић, Никола Стаменовић

Краљица:
Јелена Вукадиновић

Краљ:
Марко Иван

Гости на забави код Кларе и Фрица:
Милана Балаж, Зорана Димитријевић, Јелена Марковић, Ирена Месарош, Ивана Прибић, Надежда Салак, Дмитриј Арбузов, Александар Бечварди, Марко Иван, Рафаел де Мора Родригез, Михаил Сергејев, Зоран Трифуновић

Велики мишеви:
Миленица Јовић, Јелена Милошев, Христина Станковић, Ивана Трпчевић, Марија Трифуновић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Лаура Шпиндел

Служавке:
Маријета Вираг, Биљана Бабијановић

Пахуљице, Валцер цвећа:
Олга Врбашки, Јована Дацин, Катарина Зец, Милица Јелић, Миленица Јовић, Катарина Кљајић, Станислава Николић, Сања Павић, Мина Радовић, Христина Станковић, Марија Трифуновић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Дмитриј Арбузов, Александар Бечварди, Михаил Сергејев

Деца на забави код Кларе и Фрица, Харлекин, Колумбина, Лутка, Пјеро, Мишићи, Војници и Пажеви*:
24.12.
Лена Бандић, Тијана Грковић, Милана Гужвица, Милица Ђерић, Валентина Лазетић, Александра Миросављев, Лаура Судаков, Роман Баринов, Марија Вукашиновић, Реља Матић, Смиљана попов, Емилија Старцева, Емина Турковић, Мирјана Шарић, Нина Лукић, Јана Тодић, Ермин Хајтић, Сунчица Ђорђевић, Mона Фодор, Ива Костић, Алексија Петровић, Катарина Павловић, Мона Драговић, Катарина Ђерић, Милана Кнежевић, Нађа Николић, Елена Свирчевић, Мина Сич, Анђела Поповић, Сара Вујовић, Тијана Дасовић, Милица Ђорђевић, Ана Елизаркова, Николина Мандић, Ана Шаро, Калина Шарчевић

26.12.
Тијана Грковић, Милана Гужвица, Валентина Лазетић, Лаура Судаков, Ђерић Милица, Александра Миросављев, Петра Бељански,Марија Вукашиновић, Мирјана Шарић, Смиљана Попов, Емилија Старцева, Сара Вилотијевић, Реља Матић, Лана Шабић,Тара Јанковић, Теа Маричић, Софиа Шкорић, Мона Фодор, Милица Маринковић, Маша Шаро, Катарина Павловић, Катарина Ђерић, Нађа Николић, Мина Сич, Милана Кнежевић, Елена Свирчевић, Анђела Поповић, Мона Драговић, Сара Вујовић, Наталија Владуљев, Петра Бељански, Тијана Дасовић, Милица Ђорђевић, Николина Мандић, Ана Шаро

* Ученици Балетске школе Нови Сад

Маска лутке Крцко, војник: Милица Комазец Грбић
Маске, мишеви: Шандор Сарваш
Дијадема Виле Шећера: Невен Михић
Дечије маске, реквизита: Мирјана Стојановић Маурич
Мађионичарски трикови: Атила Вујовић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Мајстор светла: Ђорђе Бедов

Најтоплије захваљујемо г. Норману Тарнеру на подршци и помоћи, а посебно на преданости и креативности уложеној у рад на представи „Крцко Орашчић“. Такође, захваљујемо родитељима, учитељима и наставницима, директорки и колективу Балетске школе из Новог Сада.

ПРЕМИЈЕРА: 23. децембар 2011, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје два сата, с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Трећи и последњи балет великог композитора П. И. Чајковског, Крцко Орашчић или Шчелкунчик (према руском називу) дело је које – не само симфонијском драматичношћу своје музичке основе, него и неодољивим шармом бајке – представља изазов за сваки балетски ансамбл који негује традиционални репертоар. Тај балет се већ више од једног века изводи у целом свету, у различитим верзијама, које мање или више одступају од оне, оригиналне, која је први пут представљена публици у Маријинском театру у Петербургу 6. децембра 1892. При томе се настоји да се у режијском, кореографском и сликарском поступку та љупка балетска бајка обогати и надгради да би, на одређени начин, била занимљивија савременом гледаоцу.

Либрето Крцка Орашчића сачинио је чувени кореограф Маријус Петипа, према мотивима Хофманове бајке – Крцко Орашчић и Цар мишева, а и на основу оригиналне прераде те бајке, коју је дао Александар Дима, син. Либрето се састоји од две, по стилу и уметничким обележјима сасвим различите целине. Први део је више заснован на првобитном литерарном извору, док је други – „царство посластица“ – плод маште искусног балетмајстора. /…/

По својој звучној монументалности и „танцовалности“ посебно се издвајају Валцер цвећа и велики класични па де де (pas de deux) протагониста. Обе те музичке целине представљају најлепше примере симфонизације балетске музике, коју је остварио Чајковски, достижући снажну емоционалност, раскошну мелодичност и богатство ритмова какву имају његова Шеста, патетична, симфонија или опера Пикова дама. Та ризница лепоте, мисаоности и осећајности, која је садржана у балету Крцко Орашчић, пружа готово безбројне могућности балетским уметницима – кореографима, балеринама и играчима, а и позоришним сликарима. Сасвим је извесно да и они који ће тек ступити на балетску сцену неће занемарити тај балет, те ће својим свежим и савременим интерпретацијама ту старинску балетску бајку учинити увек радо гледаном и у модерним временима.

/Милица Зајцев, Откривамо тајне балета, Прометеј, Нови Сад, 1996/

Снага игре и музике

За протеклих 11 година Крцко Орашчић је изведен 68 пута, пред 53.000 гледалаца. Балетски критичари су оценили нашег Крцка као савремену бајку која пружа особени доживљај вредности – вера у тријумф добра над злим, у неуништивост лепог, у снагу музике и игре, којима се оплемењују сва наша чула; то је представа коју одликују комплетно музичко-играчко јединство балетског дела и задовољство потпуног доживљаја код гледалаца; са ефектним и динамичним сценама, живом и узаврелом атмосфером, експресивним маскама (Снежана Субић, Ксенија Дињашки). Посебан шарм и младалачку свежину представи увек даје наступ најмлађих, деце и ученика новосадске Балетске школе, а од ове, 162. сезоне 50-ак чланова Дечјег хора СНП-а својим гласовима увеличаће претпразнично расположење.

Рођен у Воткинску на Уралу 1840. године. Мада је још у родитељском дому дошао у додир с музиком, и заволео је за читав живот, студира у Петрограду правне науке и 1859. ступа у службу у Министарство правосуђа. Ипак, 1862. се уписује на петроградски Конзерваторијум, где је учио композицију код Антона Рубинштајна. Годину дана касније заувек напушта правничку службу, да би се потпуно посветио музици.

Године 1866. прелази из Петрограда у Москву и пуних једанаест година на Конзерваторијуму предаје теорију музике. У то време веома много и напорно ради – као композитор, педагог, музички писац и критичар.

Веома осетљиве природе, склон разочарaњима и осећању злог фатума који управља људским животом, Чајковски тежи независном животу и стварању. То му својом материјалном помоћи омогућује богата љубитељка његове музике Надежда фон Мек с којом га веже дугогодишње пријатељство, иако се никада нису лично упознали.

Напустивши место професора на Конзерваторијуму у Москви Чајковски се сав посвећује композиторском раду. Његова слава све више расте у Русији и у читавом свету. Године 1893. на врхунцу стваралаштва, умире од колере у 53. години живота.

Дело Чајковског веома је обимно и разноврсно. Компоновао је десет опера (међу којима су Евгеније Оњегин и Пикова дама ремек-дела која се и данас изводе на светским оперским сценама), три балета (Лабудово језеро, Успавана лепотица, Шчелкунчик / Крцко Орашчић), шест симфонија (од којих четврта, пета и шеста не силазе с репертоара симфонијских оркестара широм света) и велики низ симфонијских радова програмског карактера, концерата, свита, клавирских и камерних дела и песама. Својим делима – која се одликују мајсторством форме, богатством хармоније, распеваношћу мелодијских линија и непосредношћу музичког говора – Чајковски је изразио и дочарао веома различита људска осећања и расположења, од најнежније лирике до снажне драматике. Тим делима Чајковски се уврстио међу највеће руске и светске композиторе друге половине XIX века.

Међународну репутацију стекао је као играч, кореограф и уметнички директор. Осим што је играо све велике роле класичног репертоара, имао је срећу да ради са неким од највећих савремених кореографа, као и са најистакнутијим балеринама нашег времена.

Солистима Балета Киров придружио се 1979. године, где је био првак 13 година. Брзо је постао омиљени играч Балета Киров из Санкт Петербурга и најтраженија гостујућа звезда. Као балетски играч гостовао је у преко 40 земаља и играо у најпрестижнијим светским позориштима. Одлазио је на турнеје како са Балетом Киров, тако и са Звездама Балета Киров и Бољшог театара и као део Галаксије серијала руских балета. Плесао је у бројним трупама, укључујући Бољшој Балет и Аустралијски Балет. Редовно је наступао на гала вечерима у Немачкој, Јапану, Канади и Сједињеним Америчким Државама, чије је држављанство добио 1992. Две године касније постао је уметнички директор Интернационалног балета, где је остварио велики број изванредних улога, укључујући оне у балетима Корсар, Хиљаду и једна ноћ, Крцко Орашчић и Жар-птица.

Алијев је светски признат и као члан жирија међународних балетских такмичења у Прагу, Сеулу, Пекингу, Варни…

Алијев наставља свој рад на турнејама по свету, стварајући нове кореографије, постављајући на сцену класични репертоар и радећи као педагог у истакнутим трупама као што су: Бостонски Балет, Национални Балет Кине, Национални Балет Канаде, Шведски краљевски Балет, Мађарски национални Балет, Универзални Балет Кореје и Gala des Etoiles у Монтреалу, где је уметнички саветник и педагог.

Његова инвентивна и чаробна верзија новогодишњег класика, Крцка Орашчића, постала је омиљена представа у Сједињеним Америчким Државама, како у театрима тако и на телевизији.


РЕЧ КОРЕОГРАФА

Веома ми је драго због указаног поверења да режирам балет Крцко Орашчић на сцени вашег позоришта и верујем да ће тај посао бити успешан и да ће донети очекивани резултат.

На самом почетку, рад на овој режији није ми био једноставан, јер сам себи поставио циљ да створим представу која неће личити на већ постојеће верзије, ни у погледу кореографске лексике нити по концепцији, и зато је, а у вези с тим циљем, писање новог либрета постало неодвојиви део овог посла.

Јако бих желео да сваки гледалац у сали доживи представу на свој начин: старија генерација – из угла главног јунака представе Дроселмејера, човека који верује у лепо и ту веру преноси на друге, а који је томе посветио цео свој живот; средња генерација – из угла Кларе, тинејџерке, која прави своје прве, несигурне кораке у животу, која се сусреће с добром и злом и која је спремна да брани правичност по сваку цену; а да најмлађи једноставно уживају у прекрасној бајци која ће их прожимати уз помоћ најтананијих врста уметности: музике и игре.

Један од најтежих циљева, које сам себи поставио, био је: у највишем могућем степену дочарати генијалну музику Петра Иљича Чајковског, њено видљиво остварење кроз балет на сцени. Жељно се надам да се моја идеја остварила и да ће гледалац добити истинско задовољство од ове представе.

Хтео бих да изразим дубоку захвалност управи Позоришта и Балета, ауторској екипи и свим радницима из позоришних радионица који су учествовали у овом пројекту, захвалност за подршку и помоћ у реализацији мојих идеја, и наравно, посебно „хвала” дивним уметницима балетског ансамбла и репетиторском тиму који је истрајао у савладавању свих потешкоћа овог доста сложеног кореографског и глумачког текста представе.

Надам се да ће представа у нашој режији дуго и срећно живети на сцени вашег изузетног позоришта.

Од срца,
Елдар Алијев

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана), Р. Бручи (балет Катарина Измаилова)…

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


РЕЧ ДИРИГЕНТА

На крају животног пута сваки човек се осврне иза себе и сети се свог детињства. Многи композитори су посезали за комичним или бајковитим садржајима у позним годинама, желећи макар на тренутак да се подсете како су срећни били када су били деца. Крцко Орашчић је права Божићна бајка. Права, зато што у њој постоје два света – стварни свет и свет сна. Музика Чајковског је лепршава и поетична чак и онда када „зле силе“ дођу на сцену. Нема мрачних тонова, нема тензије тако својствене музици Чајковског. Јер, све је бајка…

Крцко је наша једина шанса да, макар на два сата, будемо поново деца и да наш једини страх буде од злих мишева и њиховог краља.

Александар Којић

МИКИЦА ЈЕВТИЋ

Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


РЕЧ ДИРИГЕНТА

СИМФОНИЈА О ДЕТИЊСТВУ

Бајка… Задивљујућа и привлачна за децу, колико и за одрасле. Магија чаробњака, необична претварања, мноштво тајанствености и надасве, срећни завршетак у коме добро надвладава зло. Бајке нашој машти пружају нешто што није свакодневица, нешто што је чудо. И тек у споју са музиком осећамо то чудо које мотивише живот… од кога застаје дах…

Крцко Орашчић је бајка конкретног, „земаљског“ смисла, оживљена средствима кореографије и музике јаких емоција. Настојећи да дочара атмосферу из маште П. И. Чајковски у музику за балет уводи разноврсне музичке ефекте; међу посебним инструменталним бојама користи челесту. Тако постаје један од првих композитора који овај, не тако давно пронађени инструмент, укључује у симфонијски оркестар.

Музички теоретичар Борис Владимирович Асафјев написао је о овом балету:
„Крцко Орашчић је сасвим другачија и потпуно савршена уметничка појава: Симфонија о детињству. Не, тачније о томе када је детињство на прелазу. Када нас брине неизвесна младост али још увек имамо неке дечије навике, дечије кошмаре, када су лутке као живе. Када се играмо рата и себе желимо да видимо мужевним и храбрим. Када као да се померају зидови наше дечије собе и мисли и машта главних хероја излазе на свеж ваздух, у шуму, у природу, у сусрет ветровима, мећавама, даље ка звездама и нади у живот који је пред нама.“

Микица Јевтић

Пролог

Старац, уморан и малодушан, полако хода по својој соби. У њему препознајемо писца Е.Т.А Хофмана тек када осети налет креативне енергије и надахнуће да напише нову причу. Када почне да ради, његова жива машта нас преноси у дом породице Шталбаум. Радња је замрзнута и Хофман се припрема да нађе главног јунака. Види нешто посебно у једној девојци. Њој додељује улогу Кларе, а себи улогу тајанственог Дроселмејера.

Први чин

Породица Шталбаум и њихова деца, Клара и Фриц, приређују у својој кући прославу Божића. Усред славља, забаву прекида изненадни долазак господина Дроселмејера. Као и обично, он одушевљава госте дивним поклонима и чаробним играчкама. Дроселмејер окупља децу и помоћу лутака у природној величини прича им бајку о Крцку Орашчићу и Вили Шећера.

Крцко Орашчић и Вила Шећера
У далекој земљи по имену Краљевство слаткиша, живели су згодни принц Крцко Орашчић и Вила Шећера. Њих двоје су били веома заљубљени једно у друго и с нестрпљењем су ишчекивали дан када ће се венчати. Уочи дана њиховог венчања, Краљицу мишева Ратилду обузме љубомора јер она није била ни лепа ни заљубљена. Ратилда је из ината покушала да украде лепоту Вили Шећера, али ју је принц Крцко Орашчић спречио. Љута на принца, Ратилда баци на њега зле чини и претвори га у ружног дрвеног Крцка Орашчића.

Након Дрослемејерове приче, сва деца се враћају на забаву, осим Кларе. Ћерка Шталбаумових је девојчица романтичне душе и не може да поднесе помисао да је Принц раздвојен од своје истинске љубави. Она пита Дроселмејера да ли би некако могла да помогне принцу Крцку Орашчићу. Дроселмејер каже Клари да може да му помогне ако је спремна да прође кроз велика искушења и даје јој лутку Крцка Орашчића. Кларин несташни млађи брат, љубоморан због пажње која је посвећена његовој сестри, сломи лутку. Дроселмејер оставља лутку испод јелке и забава се наставља.

Пошто те вечери није могла да заспи, Клара око поноћи силази да провери да ли је њена лутка тамо, али је изненади група великих мишева. Мишеви нападају Клару и у тренутку када је она спремна да жртвује свој живот због Крцка Орашчића, појављује се Дроселмејер. Задивљен Кларином храброшћу, Дроселмејер је учи како да користи чаролију. Он потом нестане једнако брзо као што се појавио и Клара се суочава са следећим искушењем. У тренутку када се Краљ мишева спремао да порази Крцка Орашчића, Клара прикупи сву своју снагу и храброст и савлада подлог глодара. Ратилдине чини су разбијене, Крцко Орашчић поприма људско обличје и поново постаје згодан принц. Вечно захвалан Клари, Крцко Орашчић је води да јој покаже невероватно Краљевство слаткиша.

Пауза

Други чин

Дроселмејер, који поседује неограничену снагу списатељске маште, припрема Краљевство слаткиша за Кларину посету и нестаје пре него што она стигне. Принц Крцко Орашчић упознаје Клару са Вилом Шећера, Краљем и Краљицом. Почиње церемонија венчања, током које играчи изводе низ  плесова. Након шпанске, источњачке, кинеске и руске игре долазе Мали пастири. Следи величанствени Валцер цвећа. Напослетку, принц Крцко Орашчић и Вила Шећера плешу романтични па де де за Клару. Појављује се Дроселмејер и каже Клари да је време да иду.

Епилог

Још увек за својим писаћим столом, Е.Т.А. Хофман завршава последње поглавље приче, у нади да ће она трајати и надахњивати многе будуће генерације.

Премијерним извођењем балета Крцко Орашчић (Шчелкунчик) П. И. Чајковског, Балет Српског народног позоришта поклонио је новосадској публици, у сусрет новогодишњим празницима, љупку, визуелно изванредно естетизовану представу, у режији и кореографији госта из САД-а Елдара Алијева, уметника респектабилне, међународне играчке и кореографске репутације.

Своје маштовито виђење овог класичног балета у два чина, које има извориште у оригиналној Хофмановој причи „Шчелкунчик и краљ мишева“ (верзија Александра Диме, сина) као и у либрету Маријуса Петипа (светска премијера била је 1892. у Маријинском позоришту у Петербургу), Елдар Алијев је, како сам истиче, конципирао као савремену бајку која гледаоцима свих генерација треба да пружи особени доживљај вредности које прожимају живот, а то је вера у неуништивост лепоте, вера у победу добра над злим, као и вера у снагу уметности, овога пута музике и игре, којом се оплемењују сва наша чула.

Тако је предестава добила јасну концепцију приче у причи с прологом у првом чину и епилогом у другом. Читљивост сижеа, режијски је постигнута динамичном променом сценографије која визуелно ванредно лепо води гледаочеву машту из сфере породичних збивања у свет сна и бајковитости. У тако замишљеном оквиру, нижу се варијације и плесови, привлачног кореографског рукописа који следи изванредну музику Чајковског…

Представа плени ефектним и динамичним сценама у којима се кулисе померају сходно развоју радње, чиме се постиже жива и узаврела атмосфера (борба мишева са луткама војницима). Њену посебност и оригиналност чине експресивно осмишљене маске мишева /Краљ мишева/ Ратилде и Крцка војника, које су израдили Сарваш Шандор и Милица Комазец Грбић.

Креативни тим у којем су овога пута свој високи професионализам испољили сценографкиња Олга Ђурђевић, костимографкиња Мирјана Стојановић Маурич као и диригент Микица Јевтић, дао је пун допринос осмишљавању идеја кореографа Елдара Алијева, пруживши гледаоцима пун сценски доживљај представе коју ће пре свега млади са задовољством гледати.

Иначе, прво извођење „Крцка Орашчића“ на сцени СНП-а било је 20. маја 1968. у кореографији и режији Ике Отрина и под диригентским вођством Младена Јагушта. Уследиле су затим верзије: кореографа Валерија Ковтуна под диригентском палицом Имреа Топлака 1991, као и поставка Виктора Литвинова, којом је дириговао Душан Михајловић 1998. године.

Одломак из критике: Снежана Субић, „Дневник“, Нови Сад, 30. децембра 2011.