Ђузепе Верди
ТРАВИЈАТА
опера у три чина
Либрето: Франческо Мариа Пјаве по роману „Дама с камелијама“ Александра Диме Сина
Диригент: Микица Јевтић
Редитељ: Александар Николић
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Костимографкиња: Сенка Раносављевић
Кореограф: Игор Киров (к.г. Македонија)
Дизајнер светла: Марко Радановић
Улоге:
Виолета Валери
Дарија Олајош Чизмић (16. и 20. 11) / Весна Ђурковић, (к.г.) (18. 11)
Флора
Маја Андрић (16. и 20. 11) / Мартина Кољеншић* (18. 11)
Анина
Ванда Маријански*
Алфред Жермон
Стеван Каранац (16. и 18. 11) / Ермин Ашћерић (к.г.) (20. 11)
Жорж Жермон
Жељко Р. Андрић (16. и 20. 11) / Васа Стајкић (18. 11)
Гастон
Игор Ксионжик (16. и 20. 11) / Михаило Славнић* (18. 11)
Барон Дуфол
Владимир Зорјан
Маркиз Д’Обињи
Бранислав Станков
Доктор Гренвил
Горан Крнета
Флорин слуга
Јован Пејић
Блонш-Оливије Рулије, рођена Жермон
Андриана Петровски*
Супруг Алфредове сестре (нема улога)
Стефан Микан
Учествују: Хор, Оркестар и Балет СНП-а
* Полазници Оперског студија СНП-а „Војислав Солдатовић“; уметнички руководилац Студија: Виолета Срећковић, првакиња Опере СНП-а
Балет: Верица Козарев Кларић, Мина Радовић, Јелена Дангузов, Бојана Матић, Ивана Трпчевић, Мелиса Брођин, Теодора Шпер, Марија Трифуновић, Бојан Раднов, Зоран Трифуновић, Александар Бечварди, Никола Стаменовић, Рафаел де Мора Родригес, Лука Делер, Франческо Коча, Грегори Хамфриз
Хор: (Сопран) Милица Досковић, Маја Дракић, Јасна Миливојевић, Јелена Станков, Рената Старовић, Весна Варагић, Сандра Кленовшек, Душанка Јованов, Свјетлана Машић, Валерија Нађ, Јелена Рудић, Неда Прерадов, Татјана Теодоровић, Јелена Веселиновић, Драгана Вулић, Јована Филиповић, Милица Николић, Мариа Кузмина, Вера Зечевић, Дуња Палчек, Катарина Медаковић; (Алт) Невена Рељин, Нора Чонкић Петровић, Јасна Кастел, Светлана Чупић, Хелена Петрин, Александра Андрић, Марија Словић, Данка Адамов, Ирмењи Ингрид, Драгана Келер, Софија Станић, Звездана Терзић, Марта Јакобац Морар, Јарослава Бенка Влчек, Ивана Говорчин, Марија Ђукић, Ана Вукобрат, Мина Михаиловић, Анастасија Шемић; (Тенор) Жељко Андрић, Душан Миланов, Марко Скенџић, Горан Станић, Александар Толимир, Бојан Здравић, Никола Узелац, Чедомир Радловачки, Војислав Малешев, Миодраг Спасић, Јован Пејић, Атила Тот, Зоран Шандоров, Михаило Славнић, Дејан Гребенар Крнетић; (Бас/Баритон) Драган Ђурин, Чаба Киш, Стеван Николић, Бранко Рошу, Драган Стајић, Владимир Стојковић, Предраг Шепељ, Горан Таировић, Александар Бахун, Милорад Грубор, Небојша Шогоровић, Пантелија Миливојевић, Младен Николић, Владимир Зорјан, Алексеј Дарабуц, Душан Живковић, Иван Поповић, Стефан Калајџић
Оркестар: (I виолине): Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов, Душан Бирач, Марта Драгаш, Бојан Глушица, Ана Миланов, Владимир Шару, Роберт Херценбергер, Марина Цветковић, Снежана Томинчић, Катарина Милутиновић, Андријана Дурмишевић; (II виолине): Емир Мемедовски, Јованка Мазалица, Петар Ивковић, Марин Бугар, Марица Митровић, Нина Бирач, Александар Узелац, Невена Бисак, Оливера Рис; (Виоле): Борут Павлич, Драгана Лончар, Роберт Нађ, Александар Станков, Димитрије Загорац, Михајло Колесар, Радојка Пејаков, Маша Филиповић; (Виолончела): Ибоја Фараго, Кристина Токоди, Милица Свирац, Наташа Чубрило, Дамир Налић, Маша Драгаш; (Контрабаси): Синиша Мазалица, Милан Миланов, Оливера Милушић Налић, Владимир Лазовић, АтилаЧибри, Федор Рушкуц; (Флауте): Саша Стевановић, Бранкица Ђукић Јатић, Сандра Катић, Марија Васић; (Обое): Вера Драгаш, Вероника Антуновић Марић, Ива Стилиновић Гардиновачки, Невена Мајдевац; (Кларинети): Рудолф Балаж, Роберт Борбељ, Саша Милосављевић, Никола Јанчић; (Фаготи): Саша Панић, Немања Михаиловић, Елеонора Стипић; (Хорне): Милан Роксандић, Слађана Грлић, Катарина Поповић, Стеван Бибер; (Трубе): Слободан Драгаш, Бошко Бисмиљак, Исидор Бобинец, Лордан Скендеровић; (Тромбони): Стеван Драгаш, Никола Миланов, Слободан Веселиновић, Благоје Гагић; (Харфа): Ивана Павловић; (Тимпани): Милица Грубишић, Стефан Лубарда; (Ударачи): Јелена Рашковић, Золтан Вегше, Александар Лазић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистенти редитеља: Катарина Матеовић Тасић, Борис Ерцеговић (к.г.)
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Игор Дражевић, Страхиња Ђокић
Сценски покрет: Борис Ерцеговић (к.г.)
Допунски хор припремио: Јован Пејић
Инспицијенткиње: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлерке: Александра Мајтан, Санела Митровић
Статисти: Владислав Шегуљев, Стефан Микан, Мирослав Стојиљковић, Марко Несторовић
Титлови: Иван Свирчевић
Репетиторка Балета: Бранка Глигорић
Мајстор светла: Ђорђе Бедов
Посебно захваљујемо г. Арпаду Фаркашу из Суботице на сарадњи при изради фракова, мр Саши Сенковићу на адаптацији сценографских елемената и Нади Даниловац на асистирању у сценографским елементима.
Декор преузет од Позоришта Ерфурт, Немачка
Костими и остала сценска опрема израђени у радионицама СНП-а.
Праизведба: 6. марта 1853, Театро ла Фениче, Венеција
Премијера: 16. новембра 2023, сцена „Јован Ђорђевић“
Представа траје око три сата и има две паузе.
Премијером ове оперске продукције заокружују се јубилеји – 75 година обновљеног и континуираног рада Опере СНП-а и прве послератне Травијате СНП-а, 125 година од првих оперских представа у Новом Саду и 170 година од праизведбе у Театру ла Фениче у Венецији.
Ђузепе Верди, италијански композитор(Ронкола, крај Бусета, 10. X 1813 – Милано, 27. I 1901)
(Giuseppe Fortunio Francesco Verdi)
Као дете сиромашног гостионичара није имао могућности за редовно музичко школовање. На Конзерваторијум у Милану није био примљен због недовољног знања клавира и због тога што је прерастао предвиђени узраст (имао је 19 година). Музику је студирао приватно код познатог педагога Лавиња. Затим је у Бусету неколико година био директор Музичке школе и диригент месног Филхармонијског друштва. Ту почиње да се бави и компоновањем. Коначно, 1839. одлази у Милано са довршеном првом опером, Oberto, conte di San Bonifacio, која је исте године са успехом изведена у „Скали“. Међутим, не постиже успех и својом комичном опером Un giorno di regno (Један дан краљевства) услед тешког душевног стања због смрти двоје деце и жене, које је изгубио у току две године (1838–1840). После краће кризе приступа музичкој обради либрета о вавилонском краљу Набукодоносору. Како је био један од најутицајнијих представника покрета уједињења Италије, свој патриотизам и идеје Рисорђимента (покрета за ослобођење Италије од Аустроугарске) изразио је музиком уз помоћ алегоричних елемената историјске грађе на основу које је написан либрето за оперу Набуко. Хор Јевреја из ове опере постао је најомиљенија масовка тог покрета.
После Револуције 1848. повлачи се из политичког живота и на свом имању Сант Агати потпуно се посвећује компоновању. У том скромном амбијенту настала су сва његова оперска дела која су га уврстила међу највеће ствараоце музичке сцене.
Целог свог дугог живота бавио се готово искључиво компоновањем опера. Написао их је 26, од којих поједине имају и по две верзије. Сем опера, написао је један гудачки квартет, једну кантату, неколико соло-песама и црквених дела и чувени Реквијем за четири сола, хор и оркестар.
Текстуалне основе за његова оперска дела настајале су из сарадње са двојицом врсних песника-либретиста – Франческом Маријом Пијавеом и Аригом Боитом [псеудоним; право име: Тобиа Горио], који је био и композитор, при чему је учешће самог Вердија у изради либрета било одлучујуће.
Сцена и музика су у његовим делима једна другој помагале при Франческо Мариа Пјаве (1810–1876) остварењу реалистичког сценског лика и развијању драматичне радње. Закорачивши смело новим стазама не само у музичкој обради својих либрета него и самим избором њихове тематике, Верди је искреним и верним приказивањем људских судбина на оперској сцени донео нешто дотад невиђено. Носећи у себи подједнако богату и неисцрпну мелодијску инвенцију и префињено осећање за диференцијацију психолошких особина појединих карактера, успео је да уведе драму у оперу и обогати изражајне могућности оркестра користећи га као коментатора сценских збивања, а да се није одрекао и неких других обележја италијанске оперске естетике као што су: истакнуте улоге вокалних деоница, драматичност и монументалност хорских сцена, каткада и прожимање појединих сцена балетом. Не чинећи уступке белканту на штету драмске радње, у потпуности је сачувао столетну традицију италијанске опере, у којој је певач био владар. Под његовим утицајем формиран је нови изражајни романтични реализам италијанске опере, а његово оперско стваралаштво карактеришу истинитост и дубоки хуманизам којима се оваплоћује човек у најразличитијим животним ситуацијама и односима. У најбољим делима, у којима третира општељудске теме, његови ликови у свом трагизму добијају шекспировске димензије постајући представници људског у нама и око нас. Верди се убраја не само међу најзначајније композиторе италијанске опере 19. века, него и оперске уметности свих времена.
Један је од најизвођенијих аутора у Опери СНП-а. Читав низ његових најпознатијих дела деценијама се налазио на репертоару: Травијата, Риголето, Трубадур, Бал под маскама, Аида, Отело, Симон Боканегра, Набуко, Дон Карлос, Моћ судбине и Магбет.
Мирко Хаднађев, Енциклопедија СНП-а
Микица Јевтић је рођен 1977. у Хорбу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву (класa проф. Алина Власенка), где је дипломирао и на Oдсеку за хармонику код проф. Павела Фењука. Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска (Украјинa). С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине. Од 2005. је радио као диригент
оркестра Музичке школе у Шапцу, а 2011. постао је стални диригент Оркестра Српског народног позоришта. Сарађује са Заводом за културу Војводине, Војвођанским симфонијским оркестром, Зрењанинским камерним оркестром и ансамблом за савремену музику „2К+“ с којим афирмише дела домаћих композитора.
Оперски репертоар: Чајковски (Евгеније Оњегин), Верди (Набуко, Риголето, Травијата), Моцарт (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсаков (Царска невеста), Пучини (Мадам Батерфлај), Доницети (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орф (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша), С. Дивјаковић (Владимир и Косара); Балетски репертоар: Чајковски (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Л. Минкус (Дон Кихот), М. Теодоракис (Грк Зорба), А. Адам (Жизела), Прокофјев (Ромео и Јулија); из концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016), Звиждук у осам (Концерт Опере СНП-а, 8. марта 2017).
Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.
Александар Николић је дипломирао позоришну и радио режију на ФДУ у Београду. Студирао историју уметности, као и индустријски дизајн. Стручно се усавршавао у Италији, Немачкој, Грчкој. Од 2009/10. ангажован у Опери НП у Београду као редитељ на одржавању и обнављању текућег репертоара. У сезони 2015/16. ангажован у Royal Opera House Covent Garden у Лондону каo director on duty на опери Травијата. Од 2015. је доцент на Институту за уметничку игру, Београд (Режија у опери и балету). Од 2016. држи интернационалне мастер класове у Израелу и Србији намењене оперским певачима. Добитник је највиших признања – Жамбоки фондације и Јерусалима „за изванредан допринос култури града Јерусалима“, 2018, члан je уметничког удружења из Београда JeNeJaArt за неговање оперског стваралаштва. Oдабрани пројекти: Viva la mamma, Pyramus and Thisbe (ИМВАЈ фондација и Israely Center of Exelence); Шекспир: Сонети, Меланхолични снови грофа Саве Владиславићa, La serva padrona (НП Београд); Дон Ђовани, Viva la mamma (НП Сарајево); Крунисање Попеје (Роси фест, НП Београд, Брок Вокал Лајпциг); Чаробни брег (КД Велење, „Вук Караџић“ Београд); Љубав и мода, Милутин Миланковић, Пјеро месечар, Гранд хотел (Мадленијанум); Дон Ђовани (Комбанк дворана); Слепи миш (ИМВАJ и Modell Hal Gerard Bachar, Јерусалим и Тел Авив Museum of Art Hall); Kazališni običaji i neuobičajenosti (ХНК Ријека); Студије о дивљој гуски, Похвала љубави (Филодраматика, Ријека); Саблазан у долини Светог Флоријана (КД Велење); Метаморфозе, Мара/Сад (СКЦ, Београд); Севиљски берберин (продукција JeNeJArt), Кармина бурана (Центар „Сава“). Током боравка у Бостону (Plimpton Shattuck Black Box teatar), 2019. урадио је три пројекта Дон Ђовани, Hagar & Išmael и Семи и Реми, Орфеј и Еуридика (НП Београд), Сестра Анђелика и Импресарио (Бусето, Перђине и Кастел Франко, 2023). Био је в.д. директора Малог позоришта „Душко Радовић“ из Београда (2019–2023). Од јуна 2023. члан је Опере СНП-а. У СНП-у је режирао опере: Риголето Вердија (2019), Фауст Гуноа (2019), Аида Вердија (2022), Владимир и Косара Стевана Дивјаковића (2022). За свој рад је награђен Годишњом похвалом СНП-а (2020).
Прича о хероини
„Ево блуднице!“ је превод еуфемизма La traviata, познатог наслова за чије значење ни не питамо. Виолета Валери, наша протагонисткиња је похотна, дрска, цинична и провокативна. Она је краљица куртизана, блудница над блудницама. Париз је центар света, а тај центар света се окреће око Виолете. То је вртлог сласти, шампањца, ужитка и самозаборава. Виолета се у њега баца као самоубица који жели да потоне до мрачног дна у којем ће заувек нестати. У том мраку ће нестати и два демона која јој дахћу за вратом: демон блиске смрти и демон усамљености.
И управо када је бег у нестанак спреман, појављује се христолика рука која Марију Магдалену извлачи из мрачног вира на светлост, у љубав и опроштај. Алфредо верује у терапеутску моћ најјачег лека, у терапеутску моћ љубави. Терапија љубављу лечи Виолетино болесно тело и тужну душу.
„Блудница која воли“ надраста ординарну свакодневицу. Марија Магдалена постаје стварна, опипљива. Постаје савремена. Поетска дирљивост те епизоде Новог завета постаје тродимензионална и блиска кроз представу, не губећи ни мало од поетског и филозофског. Ако је „Ecce homo“ прича о хероју, La traviata је прича о хероини – о савременој Марији Магдалени. „Ево блуднице коју су њена љубав и страдање искупили пред Богом и људима“ – то је мисао која стоји иза лаконског Вердијевог наслова La traviata.
Александар Николић, редитељ
Ту су и Виолетини пријатељи – Флора са својим пријатељем Маркизом Д’Обињиjем, доктором Гренвилом и Виолетиним љубавником бароном Дуфолом (Brindisi: Libiamo, libiamo ne’ lieti calici). Виолета позива госте у салон за игру. У том тренутку Виолети позли, али она умирује забринуте госте и моли их да је оставе саму. Алфред прилази Виолети и говори јој о својој љубави (Un di, felice, eterea).
Виолета у почетку не схвата то озбиљно и покушава да се нашали с Алфредом. Међутим, Алфред својом искреношћу успева да је увери у своју љубав. Ту сцену нехотице прислушкује барон Дуфол и у знак протеста одлази из Виолетине куће. На растанку Виолета поклања Алфреду једну камелију – када цвет увене, он сме поново да дође. Сав пресрећан Алфред одлази. Зора свиће и гости се опраштају од Виолете. Оставши сама, она размишља о свом дотадашњем животу, обузима је неко ново, непознато осећање (Sempre libera).
(пауза)
Други чин: Врт пољске куће крај Париза. Ту проводе срећне дане Алфред и Виолета. Појављује се Алфред с букетом камелија и размишља о својој срећи (De’ miei bollenti spiriti / Il giovanile ardore). Међутим, од Виолетине служавке Анине он случајно сазнаје да је Виолета присиљена да прода своје драгоцености како би могла да плати издржавање куће. Алфред хитно одлази у Париз да целу ситуацију поправи.
У његовој одсутности долази Алфредов отац Жорж Жермон и тражи од Виолете да напусти његовог сина. Он јој саопштава да је Алфред својом љубавном везом довео у питање веридбу своје сестре. Тражи у име среће своје деце да се Виолета одрекне Алфреда (Pura siccome un angelo, Iddio mi die una figlia). Тешка срца Виолета пристаје да жртвује своју љубав (Dite alla giovine, si bella e pura). Кад се Алфред врати, затиче Виолету да пише писмо. Алфред је збуњен, јер је сазнао за долазак оца. Виолета га умирује, говори му о својој љубави и затим нагло одлази. После неколико тренутака слуга му доноси Виолетино опроштајно писмо. У том тренутку се појављује Алфредов отац. Он покушава да утеши сина и позива га у родни крај (Di Provenza il mar, il suol chi dal cor ti cancello?). Када Алфред открије на столу Флорин позив за бал, њему је јасно где се Виолета налази.
Балска дворана код Флоре. Весело расположење где се игра и коцка (Noi siamo zingarelle venute da lontano). Међу гостима се налази и Алфред. Виолета се појављује у пратњи барона Дуфола, који јој забрањује да с Алфредом проговори и једну реч. Алфред добија на коцки и покушава да својим понашањем увреди Виолету (Di donne ignobile insultatore, di qua allontanati, ne desti orror!). Сви одлазе у другу салу на гозбу. Виолета неприметно позива Алфреда на разговор. Она га моли да напусти бал, јер се боји да не дође у сукоб с бароном. Алфред је љубоморан и позива је да пође с њим. Када га она одбије, он позива све присутне и пред свима баца добијени новац Виолети у лице. Сви су огорчени његовим поступком (Di sprezzo degno se stesso rende chi pur nell’ira la donna offende). Појављује се Алфредов отац и оштро га прекорева због понашања, а затим га приморава да напусти бал.
(пауза)
Трећи чин: Виолетина спаваћа соба. Доктор Гренвил, који свакодневно посећује болесницу, нема наду у њено оздрављење. Виолету држи у животу само помисао да још једном види Алфреда (Addio del passato bei sogni ridenti).
Она чита писмо Алфредовог оца које је пуно топлих речи.
Са улице се чује карневалска песма која код болесне Виолете изазива халуцинације. Долази Анина и јавља јој радосну вест да је Алфред дошао (Parigi, o cara, noi lasceremo). Виолета доживљава своје последње тренутке и, у наручју Алфреда, умире (Gran Dio!… morir si giovane).
Ове године, 2023, навршава се 125 година од првих оперских представа у Новом Саду и 75 година од када је обновљен рад Опере СНП-а 1947. Од тог поратног периода, Опера је извела више од 5000 представа пред више од два милиона гледалаца, репертоар проширивала делима домаће и светске оперске, оперетске и балетске музике. Оснивање Опере, као самосталне уметничке јединице 16. новембра 1947. одлуком Министарства просвете тадашње НР Србије, био је један од најзначајнијих културних догађаја у земљи, а свечани почетак рада обновљене новосадске Опере обележен је премијерним извођењем Травијате Ђузепа Вердија. Насловну ролу је певала гошћа из Словеније Ерна Крже, али је улогу, већ на првој репризи, добила наша Зденка Николић (1922–2014), која је према мишљењу многих ондашњих критичара, историчара позоришта, музиколога, а нарочито публике, била незаборавна Виолета Валери. То је улога коју је отпевала више од 100 пута, наступала је пуних 28 година, а забележено је да је публика увек чекала у редовима за улазницу кад год је баш наступала Зденка Николић. Осим њих, улогу Виолете Валери на сцени СНП-а тумачиле су: Надежда Архипова (1929), Олга Бручи, Јелка Асић, Габриела Дери, Штефица Петрушић, Маргита Пец Галер, Вера Бердовић, Вера Ковач Виткаи, Венета Јанева Ивељић, Гордана Јевтовић, Лучија Цибуљак, Марта Сич, Гертруда Мунитић, Влатка Оршанић, Милка Морача, Нада Ружђак, Годана Којадиновић, Славица Галић Петровска, Јасна Шајновић, Маријан Варади, Светлана Крстева, Анушка Пејовић, Гордана Томић, Милица Стојадиновић, Данијела Јовановић, Сања Керкез, Изабела Међери, Наталија Воронкина, Свитлана Декар, Вера Баранова, Марија Ајан Корјагов и Дарија Олајош Чизмић.
Травијата СНП-а није „силазила“ с репертоара, уз њу су однеговане многе генерације публике. Зато овај наслов заузима најважнији део богате традиције у оперској продукцији па је, као таква, вечна и за СНП и за публику. Да је с правом краси атрибут „најдуговечнија“, нека за илустрацију послуже подаци из оперског времеплова: Травијата је за протеклих 100 година изведена више од 450 пута, од када је први пут постављена у Новом Саду 1922. до 2022 (премијерно постављана 5 пута 1922, 1929, 1947, 1963, 1981, и 2 пута обнављана 1970. и 2002), извођена пред више од 200.000 гледалаца. Протеклих 75 година Травијата није играна само у сезонама: 1968/69, 1969/70, 1979/80, 2004/05, 2011/12. и 2022/23. Само од последње премијере 1981. до последњег извођења 2. априла 2022, изведено је 163 представе, пред 73.551 гледаоцем.
Травијатин календар важнијих датума
28. јун 1922. прво извођење у Новом Саду (режија Клеменс Клеменчић)
6. јануар 1929. прво извођење у СНП-у (у Старом Бечеју)
16. новембар 1947. прва послератна премијера опере (режија Јосип Кулунџић)
5. новембар 1963. премијера (режија Емил Фрелих)
8. новембар 1970. обнова (режијска обнова Младен Сабљић)
16. октобар 1981. премијера (режија Младен Сабљић)
16. новембар 1988. 300. извођење
7. новембар 1992. 45 година од оснивања Опере и 70 година од премијере
25. мај 2002. обнова „с младима“ (Сабљићеву режију обновио Воја Солдатовић)
19. октобар 2016. 150. извођење обновљене Травијате
16. новембар 2017. 120 година од првих оперских представа и 70 година од оснивања Опере
16. новембар 2023. заокружују се три јубилеја: 75 година од обновљеног и континуираног рада Опере СНП-а и прве послератне Травијате СНП-а, 125 година од првих оперских представа у Новом Саду и 170 година од праизведбе Вердијеве Травијате у Театру ла Фениче у Венецији (1853) и постаје важан датум у Опери, када настаје нова Травијата, у режији Александра Николића који никад не бира лаке теме, најпре оне у којима спиритуална снага разумевања љубави треба да превлада. У његовој режијској визији Валеријева постаје лакмус за препород најстаријег оперског наслова и посебна, јер ће се након три деценије користити обновљена ротација.
Сви учесници, солисти, чланови Хора, Оркестра и Балета, доприносили су, а то чине и данас, да Вердијева Травијата представља доминантно уметничко дело, а као наша вечна „камелија“ уопште да доприноси расцветавању оперске делатности СНП-а. Од вечерашње премијере Валеријева ће поново на својим скутима држати расцветалу камелију – и остати sempre libera!
Ивана Илић Киш, ур.
