Први чин – Вече је у врту имања велепоседнице Ларине. Ларина ослушкује певање својих кћери, Филипијевна јој прави друштво. Иза сцене чује се хор сељака који се постепено приближава; певају руску љубавну народну песму. Поздрављају Ларину и на њену жељу певају јој и играју веселу народну песму, а затим се удаљују. У врт долазе Тања с књигом, замишљена, и Олга, весела девојка.
У ведрој арији Олга објашњава своју природу (Я не способна к грусти томной … / Нисам склона изнурујућој сети…). Ларина и Олга су забринуте за Татјану која се толико уживела у љубавни роман да пати заједно с јунацима. Олга је задиркује, а Ларина мисли да су то само измишљотине и да у животу „нема јунака“. Ћаскање прекида долазак Ленског и Оњегина.
Њихов долазак уноси узбуђење у овај идилични породични мир. Оњегин је сусед Ленског, безбрижан младић који весело проводи живот без обавеза у Петрограду. Случајно се нашао у селу. Постао је наследник након смрти свог стрица и одлучио је да на поседу живи повучено. Ленски, песник и сањалица, постаје његов присни пријатељ. После првих учтивости Ларина и Филипијевна одлазе да спреме послужење, а Ленски једва чека тренутак да остане насамо са својом Олгом, док Оњегин без одушевљења, из пристојности води разговор с Татјаном. Ленски је нестрпљив и веома заљубљен. Сваки тренутак који проводи одвојен од Олге за њега је мучење, због чега му се Олга помало подсмева. У свом ариозу Ленски јој исповеда љубав страсно (Я люблю вас, я люблю вас, Ольга / Волим вас, волим вас, Олга). Ларина и Филипијевна позивају госте у кућу на чај. Оњегин објашњава Татјани како му је било досадно да проводи дане са болесним стрицем…
Татјана је коначно у својој соби. Сусрет с Оњегином ју је потресао – заљубила се на први поглед. Замишљена је, а Филипијевна је теши. Татјана би хтела да зна да ли је и Филипијевна некад била заљубљена. А њена младост је била тужна – с тринаест година су је удали за дечака млађег од ње и о љубави не зна ништа. Татјана јој признаје да се заљубила. Филипијевна је збуњена па Татјану оставља саму.
Татјана одлучује да Оњегину призна своје осећање (Зачем, зачем вы посетили нас? / Зашто, зашто сте дошли код нас?).
Јутро је. Улази Филипијевна којој Татјана предаје писмо за Оњегина. У скривеном кутку врта на имању Лариних, на месту где је Татјана у писму заказала састанак Оњегину. Чују се девојке које певуше. Прва стиже Татјана, размишљајући како ће Оњегин схватити њено признање. Док је она веома узбуђена, Оњегин реагује суздржано и хладно (Но я не создан для блаженства / Но, нисам створен ја за срећу). Татјана је страшно повређена због тога и схвата да он није достојан њене љубави.

Други чин – На малу свечаност код Лариних долазе пријатељи, суседи, ту су Ленски и Оњегин. Гости се забављају, игра се старински валцер. Оњегин најпре игра с Татјаном, али када чује сплеткарење старијих жена, одлучује да напакости Ленском који га је наговорио да дође на прославу, тако што ће играти с Олгом. Нападно јој се удвара, а Олга, без зле намере, прихвата ову игру. Ленски је љубоморан. Игру за игром Олга поклања Оњегину, не схватајући да ту има нечег лошег. Ленски је дубоко погођен. Непријатну сцену прекида долазак старог Француза Трикеа, који живи на оближњем имању једног племића. Смешни Трике пева Татјани, која слави имендан, француску песму – сјајни куплет којим ствара ведро расположење. Игранка се наставља, валцер смењује мазурка. Оњегин поново игра с Олгом и удвара јој се. Уз то, речима изазива Ленског који више не може да поднесе његово владање и позива га на двобој.
Ленски се подсећа лепих часова које је провео у кући у којој сад толико пати. Олга страхује за исход двобоја, а Оњегин, који није могао а да се не нашали с Ленским, размишља како сад да се извуче из непријатне ситуације. Сви одговарају Ленског од његове намере, али он инсистира на двобоју. Опрашта се, предосећајући своју погибију.
Млин на обали реке, рано је зимско јутро. То је место двобоја између Ленског и Оњегина. Ленски је са својим секундантом већ стигао. Ленски тужно машта о протеклим данима среће и размишља о судбини, као да су му тренуци одбројани. Своје мисли концентрише на Олгу коју неизмерно воли и пева своју најдирљивију арију (Куда, куда, куда вы удалились, весны моей златые дни? / Куда, куда, куда сте отхрлили, пролећа мога златни дани?). Стиже и Оњегин са својим секундантом. Док се секунданти договарају о двобоју, два бивша пријатеља размишљају о путевима судбине која их је претворила у супарнике. Двобој почиње. Оњегин пуца, Ленски пада погођен.

Трећи чин – Петроград, богата племићка кућа у којој се одржава бал. Гости прелазе из сале у салу, све блиста у раскоши, игра се полонеза. Ту је и Оњегин. Досадно му је, нигде не налази мир, прогања га слика Ленског, младог пријатеља којег је убио. Много година отада је прошло, а Оњегин је још увек сам, без дома и жене, без спокојства и радости. Татјана се у међувремену удала за кнеза Гремина који је неизмерно воли и поштује. Потиснула је чежњу своје младости, љубав према Оњегину, и постала примерна супруга, дама која се са сигурношћу креће у највишем петроградском друштву. Сви јој указују поштовање и дивљење. Оњегин је једва препознаје, истовремено је одушевљен и збуњен. Татјана једва скрива своје узбуђење када је њен муж, кнез Гремин, представља Оњегину. Гремин објашњава Оњегину своје осећање, дивљење према Татјани и бескрајну срећу (Любви все возрасты покорны / Љубав свим узрастима влада). Оњегин је потресен. Татјана се осећа уморном и у пратњи мужа напушта бал. Оњегин не може да верује да је то иста она девојка којој је једном тако хладно и безосећајно одговорио на њено признање љубави. Први пут његово се срце покренуло. Заљубио се ватрено и не помишљајући да је Татјана везана за другог човека.Гостинска соба у кући кнеза Гремина. Јутро је. Татјана је сама и тешко јој је, јер се Оњегин поново испречио на њеном путу, унео је у њену смирену душу немир. Осећа да га воли истом младалачком љубављу којом је било испуњено њено срце. Оњегин улази, пада јој пред њене ноге, али га она посматра мирно. Подсећа га на тренутке када је одбацио њену љубав. Није га прекоревала, чак је нашла оправдање за његов поступак. Зашто је сада узнемирава? Тада му се није свидела девојка из забачене сеоске пустоши, а сада се заљубио у њу, даму из петроградског друштва. Оњегин јој плаховито исповеда љубав, тражећи да и она призна своју љубав у коју је сигуран. Она му говори да је „срећа била тако могућа, тако блиска“ и да га још увек воли. Али њена судбина је запечаћена и због тога треба да је одмах остави. Оњегин је упоран. Након што му признаје своју љубав, Татјана се одмах прибра и понавља му да ће остати верна своме мужу. Оњегин, поражен, бежи из њене куће… Крај