Копродукција: Српско народно позориште, ЈУ „Град театар“, Београдско драмско позориште, ИТАКА Арт центар, Újvidéki Színház / Новосадско позориште

Вилијам Шекспир

МАГБЕТ

Режија и адаптација: Никита Миливојевић
Сценски покрет и избор музике: Амалија Бенет
Сценографија: Никита Миливојевић и Жељко Пишкорић
Костимографкиња: Јелена Стокућа
Сценски говор: др Дејан Средојевић
Фотографије: Драгана Удовичић
Асистент режије: Владислав Велковски
Инспицијент: Срђан Стојновић

Улоге:
Аница Петровић
Невена Неранџић
Маја Стојановић
Јелена Симић
Дејан Ђоновић
Бранислав Јерковић
Арпад Месарош
Марко Марковић
Милан Зарић
Ивана Панчић Добродолац / Соња Кеслер
Понго Габор

Премијера: XXXVI фестивал „Град театар“, 16. август 2022, у 21 час, сцена иза ОШ „Стефан Митров Љубиша“
Премијера у Београдском драмском позоришту : 24. септембра 2022.
Премијерно извођење у Српском народном позоришту на Шекспир фестивалу: 21. октобра 2022, сцена „Пера Добриновић“



Реч редитеља

„Магбет” је она врста изазова за који се редитељ спрема годинама, прижељкује га и „плаши” га се у исто време – (слично као Магбет убиства краља).
Међу разним чувеним Шекспировим мислима, које се често цитирају, посебно место има она да:
„Магбет је убио сан, спавати више неће”… Постоје разне занимљиве студије на тему Шекспира и снова у његовим комадима. Сматра се да је од свих Шекспирових великих трагедија „Магбет” највише везан за снове (Фројд се такође бавио „Магбетом”).
У том смислу, ова представа је настала као истраживање управо у вези са сновима. С обзиром на то да је инспирисана разним сликама из снова, могао бих рећи да је главни лик у представи – Сан.
Магбет у једном тренутку каже: „И сем нестварнога, ништа стварно није”. Ова чудесна мисао учинила ми се као нешто из чега је могуће тумачити цео комад. Од тренутка када му вештице кажу пророштво, за Магбета стварност постаје кошмар. Све што се дешава чини се да је само плод његове властите помрачене свести.
Сцене као из сна да долазе: стварно и нестварно, могуће и немогуће… Реално и фиктивно мешају се, постају она ивица ножа којом се све време несигурно креће.
Свет као једно потпуно кошмарно, хаотично, „нестварно” место, мислим да је прилично тачна дијагноза и свега онога што тренутно живимо.