Жорж Бизе
КАРМЕН
опера у четири чина
Либрето написали: Анри Мејак и Лидовик Алеви, према истоименој новели Проспера Меримеа
Диригент: Александар Којић
Редитељ и сценограф: Озрен Прохић, к.г. (Хрватска)
Костимографкиња: Сенка Раносављевић
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Кореограф: Тони Ранђеловић
Сарадник за сценски покрет: Иван Клеменц, к.г.
Дизајнерка светла: Весна Коларец, к.г. (Хрватска)
Видео-пројекције: Александар Јованић, к.г.
Лица:
Кармен, Циганка, радница у фабрици
Јелена Кончар / Софија Петровић, к.г.
Дон Хосе, наредник драгонске гарде
Александар Саша Петровић / Стеван Каранац / Марко Живковић, к.г.
Ескамиљо, тореадор
Жељко Р. Андрић / Небојша Бабић
Микаела, сеоска девојка
Дарија Олајош Чизмић / Лаура Павловић / Верица Пејић
Зунига, поручник драгонске гарде
Никола Баста, к.г. / Горан Крнета
Моралес, наредник драгонске гарде
Бранислав Станков / Лука Јозић, к.г.
Фраскита, Карменина другарица
Марија Цвијић / Марија Митић Васић, к.г.
Мерседес, Карменина другарица
Маја Андрић
Данкаиро (Протува), кријумчар
Лука Јозић, к.г. / Игор Ксионжик
Ремендадо (Закрпљени), кријумчар
Бранислав Цвијић / Ермин Ашћерић, к.г.
Лилас Пастија, крчмар (нема улога)
Владимир Стојковић
Учествују: Хор, Оркестар и Дечји хор Опере и Балет СНП-а
Балет: Верица Козарев Кларић, Мина Радовић, Јелена Милошев, Бојан Раднов, Ђулио Милите, Михаил Сергејев, Марко Иван (Пикадор)
Статисти: Владислав Шегуљев, Мирослав Стојиљковић, Стефан Микан
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Милена Миловановић, Страхиња Ђокић
Асистенткиња редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Дечји хор припремила: Верица Пејић
Допунски хор припремио: Јован Пејић
Корепетитор хора: Немања Штеванов
Инспицијенткиње: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлерке: Санела Митровић, Александра Мајтан
Дисплеј и адаптација превода за титл: Иван Свирчевић
Лектор за француски језик: Зоран Маровић
Репетиторка Балета: Бранка Глигорић
Асистент сценографа: Томислав Шараба
Главна асистенткиња костимографкиње: Миња Давидовић
Асистенткиња костимографкиње: Снежана Јањић Хорват
Мајстор светла: Ђорђе Бедов
Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.
Представа се изводи на француском језику. Траје око три сата са две паузе (после I и II чина).
Премијера: 30. септембра 2022, сцена „Јован Ђорђевић“
Репризе: 1. и 3. октобра 2022.
Током 162. сезоне, Опера СНП-а свим програмима обележава 75 година од оснивања и 125 година од првих оперских представа у Новом Саду.
Рођен је у Паризу 25. X 1838, у цењеној музичкој породици. У родном граду је са непуних 10 година примљен на Конзерваторијум као „чудо од детета“ и почео је да учи клавир и композицију (код А. Мармонтела, Ф. Беное, П. Цимермана и Л. Алевија). Прву симфонију, Симфонија са високим Ц, написао је са 17 година и то као школски задатак на студијама (откривена тек 1935. у тамошњим архивама). Награде које је освајао обезбедиле су му наставак школовања (1857. добио награду од Жака Офенбаха за оперу La docteur Miracle). Трогодишње студије је наставио у Риму, где је написао једну од својих првих (и познатих) опера Дон Прокопио. По завршетку студија вратио се у Француску и наставио да компонује. Прихваћен је у Театару „Lyrique“ за који је 1863. написао оперу Ловци на бисере, а изводила се још и La jolie fille de Perth, но без већег успеха. Слично је и са романтичном опером Дјамилех (1872) у Опери „Comique“. Исте године његова сценска музика за Додеову драму Арлезијанка, касније прерађена у две оркестaрске свите, постиже запажен успех.
Дотад под романтичарским утицајима, Арлезијанком се Бизе приклања сценском реализму, који се највише очитава у његовом ремек-делу, опери Кармен (Carmen, 1875). Бизе је дуго боловао (према неким мишљењима, од мишићног реуматизма и ангине пекторис) и само неколико месеци након неуспешне премијере Кармен у Паризу, преминуо je од срчаног удара 3. VI 1875. Сахрањен је на гробљу „Пер Лашез“ у Паризу.
Кармен Заснована је на истоименој новели француског писца Проспера Меримеа, који је своју новелу објавио 1845. у једном часопису. Либрето су написали Анри Мејак и Лидовик Алеви, одлични познаваоци сцене који су вешто мешали хладну иронију и чулну опијеност у својим либретима.
Либрето за Кармен су удаљили од књижевног извора, одбацили су све што је сувишно за сцену, минимизирали су Карменино лукавство, деградирали њену улогу вође кријумчара само на члана.
У опери смо сведоци Хосеовог пада (за разлику од новеле где је он већ на почетку одметник), нема Кармениног мужа Гарсије, али су додали лик Микаеле. Радња се одиграва на тргу, у крчми, под зидинама кориде, у Севиљи 1830. године. Бизе и либретисти су створили драму карактера са ликовима који имају различит поглед на живот и љубав, испунивши је класичним шпанским мелодијама: фламенком, пасом добле, хабанером (стихове писао Бизе). Лик Кармен су остварили на принципу демонске хероине, магично сензуалне заводнице али деструктивне за мушкарце. Она „бојама љубави“ збуњује душу честитог Дон Хосеа који ће због ње погазити војничку заклетву, постаће лупеж и на крају ће је, у наступу љубоморе, убити. Огромну улогу има лајтмотив фаталне страсти која се развија на линији сталног пораста драме, а кулминира смрћу Кармен у тренутку када народ слави победу тореадора Ексамиља. Микаела, по карактеру у супротности са Кармен, даје опери један тон заноса и раздраганости – смерна је и невина сеоска девојка, заљубљена у Дон Хосеа који једва и да је примећује.
Премијера је одржана 3. III 1875. у париском „Theatre national de l’Opera Comique“. Улога Кармен је била поверена мадмазел Селестини Гали-Мари, дириговао је Ж. Делофре, у улогама су били П. Лери (Дон Хосе), М. Шапуи (Микаела), А. Дикас (Фраскита), Шевалије (Мерседес), Ж. Бухи (Ескамиљо), Потел (Данкаиро), П. Барно (Ремендадо), Е. Диверноа (Моралес), E. Дифриш (Зунига). Опера је оцењена као неморална и вулгарна, а Бизе је био разочаран. Не треба да чуди што је Кармен својим ликовима са социјалне маргине, необузданом сексуалношћу и убиством на сцени шокирала своју публику. Али то је делимично била поента, јер се Камиј ди Локл, један од директора Опере комик, надао да ће Бизе ревитализовати театар. После 33. извођења, завеса је спуштена.
Иако опера није одмах постигла успех, било је и похвала које су стизале од Теодора де Банвила, цењеног критичара и песника, и од колега композитора Сен-Санса, Маснеа, П. И. Чајковског и Дебисија, који су одмах препознали њену лепоту:
Теодор де Банвил: „Господин Жорж Бизе један је од оних амбициозних људи за које музика, чак и у позоришту, не сме бити само забава, начин да се проведе вече, него божански језик који ће изразити тескобе, небеске тежње бића које је ту, на земљи, пролазник и изгнаник“.
Петар И. Чајковски: „Предвиђам да ће за десет година опера Кармен бити најпопуларнија опера на свету“.
И публика је почела да дели исто мишљење, поготово након премијере у Бечу октобра 1875, када је Кармен освојила публику. Био је то прави опера-балет са бројним плесним тачкама, спектакл у којима су учествовали јахачи на коњима и свита тореадора. Опери Кармен више ништа није могло да стане на путу до славе…
Кармен је једно од атрактивнијих музичко-сценских дела икада, с правом носи назив „опера над операма“ и не силази с репертоара оперских позорница света. Њеној популарности доприносе и честа концертна извођења певачких и оркестарских нумера, од Карменине сегедиље и хабанере, Хосеове арије о цвету, куплета Ескамиља, до Микаелине арије, а ко их је једанпут чуо, никад више није могао да их заборави.
Фридрих В. Ниче: „Јуче сам слушао – да ли ћете ми веровати? – по двадесети пут Бизеово мајсторско дело… И заиста сваки пут кад бих слушао Кармен чинио сам се себи више филозофом, бољим филозофом него што себи иначе изгледам: постао бих тако стрпљив, тако срећан… Ова музика ми се чини савршеном. Долази лако, гипко, учтиво… Завидим Бизеу што је имао храбрости за такву сензибилност која у образовној музици Европе још није имала израз – на тој јужњачкој, потамнелој, изгорелој сензибилности… Најзад љубав, љубав враћена природи! Не љубав „узвишене девице“! Никаква сентименталност! Већ љубав као фатум, као фаталност, цинична, невина, сурова…“ (1888)
(Из Музичке енциклопедије, Музика Д. Плавша, Povijest glazbe J. Andreis, Случај Вагнер, Ф. Ниче)
Чувене оперске диве које нису само тумачиле ову улогу, него су „биле Кармен“: Селeстин Гали-Мари, Ема Калве, Тереза Бреганца, Марија Калас, Џулија Мигенс, Елена Обрасцова, Бисерка Цвејић, Ружа Поспиш Балдани, Марија Ивинг, Ана Катерина Антоначи, Ангела Георгију, Беатрис Урија Монзон, Ане Софи фон Отер, Ненси Фабиола Херера, Анита Раквелишвили, Елена Гаранча…
Веома јасно се сећам када сам први пут гледао оперу Кармен. Било је то 1997. и ја сам имао 14 година. Нисам био свестан свих детаља радње ове опере, нити деликатног односа међу ликовима, али сам од првог такта био потпуно опчињен Бизеовом музиком. Без шале.
До самог краја опере био сам у некаквој врсти транса. Убрзо ће се то осећање јавити код још неких оперских наслова у мом тадашњем тинејџерском узрасту. Уз то, негде у то доба сам јасно дефинисао да желим да ми дириговање буде позив којим ћу се бавити. Гледајући и слушајући Кармен, пожелео сам дечачки, искрено, да једнога дана диригујем ову оперу. На овој сцени…
Тада, 1997. године, Нови Сад је обележавао 50 година од поновног оснивања своје опере и њеног непрекидног рада. Данас, 2022. године, Нови Сад је европска престоница културе, уједно, новосадска опера обележава 75 година од реоснивања, а ја имам част да диригујем нову продукцију Кармен. Толико о испуњењу снова.
Кармен је, као и свака добра опера, дело које поставља много питања. Шта је то што Кармен чини толико важном, толико популарном и онима који о опери не знају ништа и онима који знају много?
Шта је то у Бизеовој музици толико посебно? Зар нисмо до данас на хиљаде пута чули „Хабанеру“, „Сегедиљу“ или арију Тореадора па опет, када их чујемо нешто се у нама пробуди, нешто нас помери и узбуди…
Чисто са струковне стране говорећи, а без сувишне опширности, то је једноставност ове музике.
Да, једноставност и директност којом музика у овој опери комуницира са публиком.
Кармен је многим великим оперским композиторима (Чајковски, Рихард Штраус) била узор и путоказ како оперу треба писати. Штраус је младим колегама говорио: „Гледајте у ноте Бизеове Кармен и учите се једноставности. Минимумом средстава постиже се максималан ефекат.“ Чајковски је целога живота на свом радном столу држао ноте Кармен.
Истина је, мелодија је врло често до те мере једноставна код Бизеа да је готово банална. Али никада вулгарна. Француски композитори, пре свега Офенбах из чије је традиције изашао Бизе, одувек су били познати као одлични мелодичари. Композитори способни да пишу дивне, памтљиве мелодије.
Многи греше када Кармен поистовећују искључиво са Шпанијом. Иако се ово дело дешава у Шпанији и обилује тзв. шпанским музичким цитатима, Кармен је по свим музичким параметрима француска опера! То није шпанска опера. Кармен има везе са Шпанијом колико и Аида са Египтом. А Аида је, несумњиво, италијанско дело par excellence.
Кармен је, дакле, у мелодиозности превазишла сва дотадашња француска дела. Пратња која је око мелодије је врло често само још једна мелодијска линија, а не читав низ густих контрапунктских гласова и акордских тонова. Само још један мелодијски глас… Музика Кармен није презасићена.
Фантастично је избалансирана. Густина музике и гласноћа у једној сцени увек непогрешиво одговара драмској атмосфери коју музика подржава.
Са друге стране, помало је контрадикторно, али ово је опера са веома много тзв. хроматских тонова тј. музичких полустепена којима треба знати како руковати јер се, услед прекомерне употребе, врло брзо дође до шуме неартику лисаних звукова. Али не и код Бизеа. Треба бити изузетан мајстор па заузети такав став. Бизе се заиста „играо ватром“ користећи све те оштре тонове. Када сам први пут дубоко анализирао Кармен, био сам шокиран тиме. Јер, оштри тонови који чине његову музику су готово неприметни – а ту су. Међутим, оно што је главна и најважнија ствар јесте Бизеов избор да напише оперу по новели „Кармен“ Проспера Меримеа. Тај избор показао се као нешто што ће га коштати живота.
Бизе је на оперску сцену изнео сирову, огољену емоцију. Без типичног „оперског“ и „оперетског“ улепшавања. Шпанија–Севиља. Врућина. Свет радница у фабрици дувана, људи са маргине, војнички позив – до тада у операма представљан као исправан и готово надљудски частан – одједном је, како је критика после премијере говорила, „осрамоћен“, јер главни лик, војник, завршава као криминалац, разбојник. Уздрмани породични односи, Едипов комплекс, каријеризам, жеђ за славом, еротика, кафански полусвет, блуд, корупција, органи реда који сарађују са криминалом, главни лик жене која је спремна да зарад своје слободе и својих идеала оде и у смрт – јер она тако она хоће. То су ствари непојмљиве за оперски театар средине 19. века. У романима Золе и Меримеа – да, али у Опери нипошто! Па у оперу се иде да би се од тога побегло!
Те вечери 3. марта 1875. људи су се уплашили препознавши сами себе. Неко је цело вече са оперске сцене упирао прстом у њих и показивао им какви су у ствари. А они су дошли у Оперу да се опусте… Кармен је доживела велики неуспех. Посетиоци су са негодовањем напуштали представу и на самом крају није било више никога у гледалишту. Жорж Бизе је нехотице те вечери у оперу посејао зрно које ће неколико деценија касније исклијати и бити дефинисано као „веризам у опери“. Читав низ великих композитора (Маскањи, Леонкавало, Ђордано…) изаћи ће из овог бизеовског веристичког „шињела“. После веризма, експресионизам у опери ће такође изнедрити снажне женске ликове. Опере као што су Пајаци, или Кавалерија рустикана представљаће у музичком и драматуршком смислу директан изданак Бизеове Кармен. Без Кармен не би било ни Штраусове Саломе, ни Пучинијеве Турандот ни Коњовићеве Коштане ни Шостаковичеве Катарине Измаилове… То је одговор на питање са почетка – Зашто (нам) је Кармен важна?
Из моје визуре, извођење оваквог дела представља изузетан диригентски задатак. Не расплинути се и не повести за чисто шпанским колоритом, већ га схватити успутно. Не банализовати музику, већ је протумачити исправно. Водити рачуна да радња и музика теку природно, неусиљено. Бринути да музика не „стоји“ и да нема „празног хода“ јер Кармен је опера страховитог емотивног напона и набоја. То су ствари које зависе од диригента. У супротном, Кармен је једна досадна опера.
Нису сва Бизеова дела квалитетна као Кармен. Чак ни приближно. Ништа што је написао није му донело ни толику славу нити је остало запамћено у мери у којој је Кармен овековечена. Ипак, у случају Кармен дошло је код Бизеа изненада до некаквог натприродног надахнућа, до те мере успело написаног дела да је то запањило његове најближе пријатеље и колеге. Као да је посреди некакав готово фаустовски пакт који по цену вечности дела заузврат тражи сам живот уметника.
Данило Киш је једном приликом рекао, већ увелико фатално болестан, да је своју књигу „Енциклопедија мртвих“ писао непосредно уочи болести. Да је та књига била нека врста предсказања, предосећања, јер болест коју је Киш касније добио несумњиво је последица тога што је пишући о болести свог јунака „дирао“ у ствари у које се „не сме дирати“ – „Такве се књиге не пишу некажњено“, казао је Киш.
Слично се може закључити и за сиротог Бизеа који се убрзо након премијере Кармен, у којој скоро сви главни ликови завршавају трагично, разболео и скончао у 36. години. Његов живот био је цена вечности његове Кармен.
Александар Којић, диригент
Рођен 1968. у Загребу где је завршио Класичну гимназију, а потом дипломирао казалишну режију и радиофонију (1992) на Академији драмске уметности и књижевност (1993) на Филозофском факултету, на којем је и магистрирао темом о Крлежи. Режирао је преко педесет драмских, прозних и оперских наслова у свим важнијим позориштима и на главним фестивалима у Хрватској (ХНК Вараждин, ХНК Загреб, ХНК Ријека, ХНК Сплит, Градско казалиште Марина Држића у Дубровнику, Градско драмско казалиште „Гавела“, Театар&ТД, Дубровачке летње игре, Сплитско лето, ХНК Осијек), у Сарајеву (Народно позориште, САРТР, Камерни театар), Кобленцу у Немачкој, у Риги (Литванска национална опера), Македонији, Словенији, Црној Гори, Италији. Од његових режија истичу се: На рубу памети, Хрватски бог Марс и Краљево М. Крлеже, Дум Маринови сни и Дундо Мароје М. Држића, Краљ Едип Софокла, Херакло/Алкестида Еурипида, Орестија Есхила, Натан Мудри Лесинга, Ујка Вања Чехова, Браћа Карамазови Достојевског, Мајстор и Маргарита Булгакова, а од оперских наслова: Турчин у Италији и Севиљски берберин Росинија, Риголето, Набуко, Магбет, Атила и Моћ судбине Вердија, Ђани Скики Пучинија, Кавалерија рустикана Маскањија, Орфеј Монтевердија, Мазепа Чајковског, Фигарова женидба и Тако чине сви Моцарта, Адриана Лекуврер Чилее, Окретај завртња Бритна, Продана невеста Сметане. До сада је радио и три оперске праизведбе Аска и вук А. Хорозића и Шума Стриборова И. Ј. Скендера, Милева А. Вребалов. Представе су му гостовале на бројним фестивалима. Добитник је више награда.
Ванредни је професор на Одсеку за казалишну режију и радиофонију Академије драмске уметности у Загребу, а био је дугогодишњи директор Опере ХНК у Ријеци (2005–2012).
Прохић је у СНП-у режирао (и аутор је сценографије) оперу Милева на музику Александре Вребалов, по либрету Виде Огњеновић, односно према драми „Милева Ајнштајн“. Милева је праизведена 21. X 2011. поводом обележавања 150. годишњице Српског народног позоришта, а извођена је у Београду, Загребу и у Сегедину на оперском фестивалу „Армел“. У овој, 162. сезони, а поводом обележавања 75. годишњице од обновљене Опере СНП-а, Прохић је режирао (и аутор је сценографије) Бизеову оперу Кармен.
Реч редитеља
Позориште је увијек, ако хоће бити живо, друштвено ангажовано, без обзира да ли смо радили Хамлета милион пута. Поготово опера мора бити жива, јер ако је опера музеј, барем нек буде весели музеј. Мислим да у тим причама опера има оно што постоји једино још у грчкој трагедији, имамо сталне приче, али репродукција тих прича, нас се мора тицати. Публика мора да оде увек из позоришта са неком мишљу.
Кармен је нетко ко се бори за слободу, ко се бори против судбине и ко ће радије бирати смрт, него живот с било којим компромисима. Кармен је у ствари слобода. То је једна опера која је настала у Француској па није то тако ни без смисла. Волим рећи
да је то предегзистенцијалистичка опера, опера која прије Сартра говори о слободи, говори о борби против судбине. Можемо и овако да кажемо: о борби против заданих ствари, јер свима нам је нешто задано и ништа није чист пут. Кармен смо сви ми.
Ми смо поново пробали читати оно што пише, а пише у тој Кармен много више него што смо навикли. Традиционална читања и традиција и преношење са колена на колено је оно што је најгоре за театарску уметност. Сви мисле да знају каква та Кармен треба бити, а ми покушавамо изнаћи неки пут каква је она данас. То је из женског угла и написано. Само није та жена ексцесна, него је свијет ексцесан. Ми се морамо навикнути да за нашу слободу нешто значи да је свијет око нас ексцесан а не ми као појединци. Оперска перспектива је тиме више важнија када сагледамо време у ком је опера написана, а ни до данас се није пуно променило. Не ради се само о женској перспективи, ради се о перспективи другог. О перспективи аутсајдера који покушавају да се изборе за сопствену егзистенцију и слободу и бирају слободу, па макар били и мртви.
Озрен Прохић, редитељ
У доба још увек неуспешне борбе против фемицида као најдеструктивнијег израза патријархалних друштвених односа, Бизеова опера Кармен није само-разумљив репертоарски избор, већ уметничка рефлексија која покреће питања о односу етичког и естетичког у (транс)историјском друштвено-политичком контексту. Опером упризорено књижевно дело је Меримеова новела о убиству фаталне жене, умногоме другачија од сентименталних и митолошких сижеа карактеристичних за свет романтичарске опере. Бизеово дело дубоко је уроњено у подручјима егзотичног, забрањеног и сексуалног. Рекло би се и дубље него Вердијева Травијата или Маснеова Манон, чији су фокуси такође на демонском и неукротивом еросу. Све три јунакиње ових опера плаћају животом патријархалну посесивност прерушену у судбински грех. Оно што Кармен, пак, издваја у односу Виолету и Манон, јесте бруталност с којом се „судбина“ разрачунава с њом. Пошто Кармен нема „златно срце“, како примећује музиколог Ричард Тараскин, у очима XIX века ту бруталност и заслужује. Заводницу убија њен плен, следећи свој нагон, а извршавајући освету друштва.
Због својих обележја опера Кармен се посматра као прекретничко дело које најављује заокрет ка реализму и натурализму у опери fin-de-siecle-а. Музички језик и формална решења не издвајају је у односу на жанровске стандарде свог времена. Чак је и фриволна хроматика у чувеној Хабанери типично обележје (најчешће оријенталне) femme fatale на европским оперским позорницама. Говорни дијалози, накнадно прерађени у речитативе, разлог су због којег је опера Кармен сврстана у комичне опере. Неадекватном жанровском позиционирању допринело је и место постављања у свет – париски Theatre national de l’Opera-Comique. У освит премијерног извођења Бизеове опере управник овог „породичног театра“ Адолф де Лувен дао је оставку, јер није желео да учествује у продукцији дела у којем тенор пробада сопранисткињу наочиглед публике. Сматрало се да је и музика једна од зазорних димензија опере, јер није заснована на идиомима префињеног француског стила, већ на звучном хабитусу скитница, Рома и других ликова са друштвене маргине.
Одувек одбојна конзервативном ставу, провокативност је истовремено привлачна иновативном односу према животу и стваралаштву. Данас нема спора о уметничкој вредности најпознатије Бизеове опере. Са својом „шпанском“ сценографијом и музичком атмосфером, она репрезентује дубоко укорењени афинитет француске културе према страном/егзотичном. Њена музика поседује изванредну мелодијску и ритмичку виталност и прозрачност. Поред зналачке оркестрације Бизе се кроз њу у најбољем светлу представља способношћу да најизраженије драмске ефекте постиже најекономичнијим средствима.
Др Немања Совтић
Oд књижевног извора до урагана
„Али у Кармене је била ћуд као време у нашем завичају.
Никада у нашим планинама олуја није била тако близу као кад сунце блиста.“
П. Мериме
Бизеова Кармен је прославила Меримеову хероину, њен књижевни извор. Пре 173 године Кармен је створио француски књижевник Проспер Мериме (1803–1870), први пут објавивши причу у путописном журналу „Revue des deux mondes“ (1845), а две године касније и у књижном издању. Мало је било оних који су тада могли да новелу Кармен препознају као фикцију. Несумњиво је да је на Меримеа утицала Пушкинова поема Цигани (1828), позната љубавна прича о војнику Алеку и Циганки Земфири (Мериме је први ту поему превео с руског на француски језик, 1852), али причу о слободољубивој Кармен-Карменсити чуо је још раније од грофице Монтихо, док је боравио у Шпанији 1830. као млади адвокат. Мајсторски ју је уобличио, испричавши је даром толико ретким за оно време, „када се француски геније разбацивао величанственом неумереношћу, у времену романтичарске поезије и разливених романа, Мериме је остао трезвен и одмерен, задржао све најбоље од класичне форме – уклапајући у њу све најновије из душе и из мисли нашега столећа. Зато његово дело траје.“ (Жил Леметр). Новелу је иновирао свежим елементима и раног реализма и натурализма помешаних с мистиком и егзотиком и, без уплива сентименталности, Мериме у њој никад непосредно не изражава своје мишљење о људима и догађајима. У сржи је песимизам али нипошто с наглашеним осећањима него суздржан, а управо то оставља горчину која није никад пријатна. Радњу развија из карактера ликова, али тако да демонстрација не води у ретардацију, као што је то код већине романтичара. Конкретан је када пише о прожимајућој страсти, без хепиенда и осуде: млади војник Хосе, ни сам не знајући како га је Кармен навела на зло, због љубави постаје лупеж, убица Кармениног мужа, кријумчар и у наступу љубоморе убија Кармен која не трпи „узде“ ни принуде. У неколико маестралних потеза уоквирује њен портрет и загонетну ћуд: „Била је то нека необична и дивља лепота, појава која најпре зачуди али се после не може више заборавити…“ Кармен је права галерија путених, пркосних и поносних људи, провокативних индивидуалаца који слободно крећу у потеру за својим сновима. Због њих су несрећа и убиство увек на помолу. Бирајући екстеријере у којима страсти још нису потрошене цивилизацијом – у лупешким крајевима Шпаније, крчмама, рубним пределима, преливајући их „локалним бојама“ и обичајима – Мериме је учинио да простор Севиље доживимо као реалан а причу као истиниту. Комбинује такве догађаје који ће бацити светлост на страст што их неприметно обузима, али тек толико да наслутимо како несвесно сами себи раде о глави пре него што их коб сустигне и савлада. И то није само у Кармен, тако је и у осталим новелама: Таманго, Матео Фалконе, Илоска Венера, Етрурска ваза, Партија триктрака, Коломба…, у којима нам је Мериме, као савршено васпитан писац, оставио слободу да прозремо загонетност животних покретача – љубав и слободу, јединих антипода смрти. Зато нам његове новеле допуштају да их први пут прочитамо за сат-два, а други пут их читамо цео дан, грабећи нас за душу и провоцирајући нашу мисао.
Тридесет година након што је Мериме објавио своју Кармен, француски композитор Жорж Бизе ће задивљујућом стваралачком снагом музички уобличити лик Кармен и уверљиво га повезати с поднебљем њене домовине као да је с њим срастао, а да никад није био у Шпанији. Захваљујући Бизеу, Меримеова Кармен је прослављена метафора животних врлина, задржава димензију савременог и није јој одузето оно најдрагоценије – понос у властитој трагедији.
Ивана Илић Киш
Херменеутика Кармен (lat. carmen поезија, песма, магија): француски сликар Едуар Мане портретисао је оперску певачицу Емили Амбре као Кармен (1880). Руски песник Александар Блок има циклус песама Кармен (1914), a Кармен Марине Цветајеве је нежна перцепција љубави (1917). Постоји више од двадесет филмских адаптација: Кармен (амерички неми филм, 1915, режија С. Де Мил, Кармен: Жералдин Фера, оперска певачица и глумица), Gypsi Blood (немачки неми филм, 1918, режија Е. Лубич, Кармен: Пола Негри, глумица и певачица), The Loves of Carmen (амерички, 1948, режија Ч. Видор, Кармен: Рита Хејворт, глумица), Кармен, бејби (америчко-немачко-југословенски, 1967, режија Р. Мецгер, Кармен: Ута Левка, глумица), Прво име: Кармен (француски, 1983, режија Ж-Л. Годар, Кармен: Марушка Детмерс, глумица), Кармен (шпански, 1983, режија К. Саура, Кармен: Лаура де Сол, фламенко плесачица и глумица), Кармен (француско-италијански, 1984, режија Ф. Роси, Кармен: Џулија Мигенс, оперска певачица, Дон Хосе: Пласидо Доминго), Кармен (шпански, 2003, режија В. Аранда, Кармен: Паз Вега). На мотиве Бизеове опере, руски композитор Родион Шчедрин је за балерину Мају Плисецку компоновао Кармен свиту (1967). Астероид откривен 1905. назван је „558 Кармен“ и, не без разлога, „Кармен“ је и име урагана (1974).
Она пева чувену хабанеру (L’ amour est un oiseau rebelle / Љубав је попут дивље птице). Пева о љубави с јасном поруком: „Ако те ја волим, добро се пази“ и баца цвет у лице Хосеу. Сви се разилазе, а Хосе остаје сам. Првобитно равнодушан на Карменино певање, сада узима цвет који му је бацила и брзо га скрива да га не би видела Микаела која управо стиже. Она му носи писмо од мајке, нешто новца и пољубац (Parle-moi de ma mere! / Причај ми о мојој мајци). Хосе чита писмо у којем га мајка саветује да се ожени Микаелом, што је он спреман и да учини. Он је дирнут, али нежну идилу ремети страх од „демона“, што Михаела не схвата и одлази. Изненадна бука из фабрике промениће ток догађања. Почела је свађа између радница. За то је крива Кармен па Зунига наређује Хосеу да је одведе у затвор. Кад остану сами, Кармен му заводљивим речима у славној сегедиљи (Pres des remparts de Seville / Покрај зидина Севиље) описује живот у крчми Лиласа Пастије и обећава му да ће све бити онако како она каже јер је он воли, што потврђује цвет који је скрио у недрима. Хосе је сав опијен… Док ју је водио у тамницу, она га одгурне и побегне.
Други чин – У крчми Лиласа Пастије, Кармен и њене пријатељице Фраскита и Мерседес забављају војнике, међу њима су Зунига и Моралес. Кармен пева циганску песму (Les tringles des sistres tintaient / Штапићи по ситрама пребиру). Весеље је на врхунцу. Кармен од Зуниге дознаје да је Хосе управо пуштен из тамнице након што је издржао једномесечну казну јер је допустио да му Кармен побегне. Споља се чују гласови који славе тореадора Ескамиља. Тореадор пева своје славне куплете (Votre toast, je peux vous le rendre / На вашу здравицу узвраћам). И њега привлачи Кармен, али она га одбија. Сви одлазе, а Лилас Пастија јавља девојкама да су стигли кријумчари Данкаиро и Ремендадо. У изванредном квинтету (Nous avons en tete une affaire / Нови подвиг већ смерамо) певају о плану да преваре стражаре и пребаце кријумчарену робу. Кармен неће поћи с њима јер очекује Хосеа.
У кључном призору опере, Кармен плеше пред Хосеом уз пратњу кастањета (Je vais danser en votre honneur / У Вашу част плесаћу сад). Хосе је гута погледом… У даљини се чују трубе које свирају на повечерје. Хосе се ломи између дужности и љубави према Кармен која је преплавила његово срце. И кад му она пребацује да је не воли, он јој у прекрасној арији о цвету (La fleur che tu m’ avais jetee / Цвет који си ми бацила) открива да је воли. Ипак, одбија да се придружи њој и њеним пријатељима и растаје се од ње. Али судбина је хтела другачије. Долази Зунига и, кад је затекао Кармен са својим подређеним, заповедио је Хосеу да оде. Он то одбија па се двојица мушкараца сукобљавају.
Раздвајају их придошли кријумчари. Хосеу сада више нема повратка, следиће Кармен у планине, у слободу коју му она описује сласно и неодољиво (La-bas, la-bas, dans la montagne / Тамо далеко, у планине оне).
Трећи чин – Ноћ је у планинама покрај Севиље. Долазе уморни кријумчари, међу којима је сада и Хосе, певају о опасностима свога посла, које се заборављају кад све добро оконча. Између Кармен и Хосеа осећа се напетост. Она га се заситила и, кад јој он каже да у близини станује његова мајка, шаље га к њој. Кармен већ зна да ће њих двоје заједно поћи у смрт. Фраскита и Мерседес, баш као и Кармен, уверене су у то да се у картама може видети судбина и верују у срећу и благостање (Melons! Coupons! / Мешај! Сеци!). Кармен из карата чита своју судбину: смрт за њу и Хосеа. (Carreau! Pique!… La mort! / Каро! Пик!… Смрт!). Кријумчари одлазе за послом, знајући да ће се девојке побринути да преваре царинике. Хосе остаје на стражи. Долази Микаела. Престрашена је, али ипак довољно храбра и одлучна да нађе Хосеа и доведе га мајци која је на самрти (Je dis, que rien ne m’epouvante / Рекох да ме ничег није страх). Мислећи да је она уљез, Хосе диже пушку и опали. Метак је замало окрзнуо Ескамиља који се у том тренутку онде нашао, пошавши у потрагу за Кармен коју лудо воли. Њих двојица се сукобљавају, а Кармен је стигла на време да их раздвоји. Ескамиљо их, на растанку, све позива на кориду у Севиљу. Кријумчари налазе скривену Микаелу. Финале чина је прожето Микаелиним молбама, Кармениним пркосом и изазивањима и Хосеовом љубомором. Сазнавши да му мајка умире, Хосе одлази с Микаелом.
Четврти чин – Трг у Севиљи, испред зидина арене. Дан је борбе са биковима, окупљају се посетиоци, трговци. Кармен долази с Ескамиљом и они певају кратак дует у којем изјављују љубав (Si tu m’ aimes, Carmen / Ако ме ти волиш, Кармен). Фраскита је опомиње да се у мноштву посетилаца крије Хосе и да је вреба. Кармен се ничега не боји и храбро ће му се супротставити. Док посетиоци улазе у арену, Кармен и Хосе остају сами (C’ est toi! – C’ est moi! / Ти си! – Ја сам!). Он је обожава и преклиње је да с њим побегне, али она то одбија, све је узалуд јер она воли своју слободу. Његово стрпљење је већ при крају, прети јој, но она се не боји и баца му прстен који јој је некад дао. И док је народ у арени одушевљен Ескамиљовом тореадорском победом, Хосе убија Кармен.
