Клаус Ман
МЕФИСТО
Драматизација и режија: Харис Пашовић
Сценограф: Небојша Антешевић
Костимографкиња: Марина Сремац
Кореограф: Золтан Вајакула
Драматуршкиње: Николина Ђукановић и Александра Плескоњић
Композитор: Марко Грубић
Лектор: др Дејан Средојевић
Видео анимације: Сава Кесић
Асистенткиња редитеља: Јелена Антонијевић
Асистент сценографа: Алекса Шакота
Асистенткиња костимографкиње: Снежана Јањић Хорват
Сарадници костимографкиње: Јасмина Радујко, Сава Стевановић
Продуценткиња: Ђорђа Гргић
Играју:
Аљоша Ђидић: Хендрик Хефген, глумац
Мирјана Карановић: Адолф Хитлер
Димитрије Аранђеловић: Принцеза Тебаб, плесачица
Пеђа Марјановић: Херман Геринг, председник Рајхстага, министар председник Прусије, командант Луфтвафеа
Сања Ристић Крајнов: Лоте Линдентал, глумица
Страхиња Блажић: Ото Улрикс, глумац
Гордана Ђурђевић Димић: Генералица / Отова мајка
Старчевић Стефан: Ханс Миклас, глумац
Милица Грујичић: Дора Мартин, глумица
Гордана Каменаровић: Госпођа Бела, Хефгенова мајка
Бојана Милановић: Ангелика, глумица
Миодраг Кривокапић: Теофил Мардер, сатиричар
Миа Симоновић: Николета фон Нибург, глумица
Мина Павлица: Барбара Брукнер, ћерка Томаса Брукнера
Марко Савковић: Самуел Смешни Феликс, глумац / професор Макс Рајнхарт, редитељ / Ернст Рем, вођа С. А.
Лидија Стевановић: Одет Кроге, директорица Хамбуршког уметничког позоришта
Драгиња Вогањац: Хеда, глумица, драматуршкиња
Димитрије Динић: Јозеф Гебелс, министар пропаганде
Милош Лазић: Хајнрих Химлер, директор немачке полиције и командант СС трупа
Тијана Максимовић: Госпођа Круп, власница фабрике оружја
Душан Вукашиновић: Бењамин Пелц, песник
Вукашин Ранђеловић: Цезар фон Мук, драмски писац
Катарина Брадоњић: Моцова, глумица, касније вођа Лиге немачких девојака
Алиса Лацко: Рахела Мохренвиц, глумица
Јелена Антонијевић: Госпођа Ефеу, суфлерка / Гизела, домаћица код Томаса Брукнера
Милорад Капор: Хансеман, бармен, касније агент СС
Уна Ђелошевић: Герда, Стефи, глумица
Александра Пејић: Анита Бербер, плесачица
Бојана Тушуп: Анемари / Паула – Лига немачких девојака
Бранислав Ћалић: Мали Бек, гардеробер
Јован Живановић: Томас, сценски радник
Јована Плескоњић: Лизи / млада Петра – Хитлер јунген / Хелга – Лига немачких девојака
Андријана Ђорђевић*: Лени Рифенштал / млада Хилда – Хитлер јунген / Одет Ви – плесачица / Сабина – Лига немачких девојака
Александар Тобџић*: Бонети
Анђела Пећинар*: Моника – Лига немачких девојака / млада Кристина – Хитлер јунген / Мици – плесачица
Аца Лазин*: Јуниор Круп / Шпер / млади Уве – Хитлер јунген / војник у Аушвицу Петер / млади нациста у пивници
Јелена Лончар*: Дебора / Миу – плесачица / Хермина – Лига немачких девојака / млада Изолда – Хитлер јунген
Страхиња Пушкаревић*: Хамлет / млади Фридолин – Хитлер јунген / млади Јирген / агент Игнац / војник у Аушвицу Харолд / млади нациста у пивници
Александар Сарапа*: Себастијан / Хано – сниматељ / млади Јост – Хитлер јунген
Жртве у Аушвицу: ансамбл
* Студенти мастер студија глуме Академије уметности Нови Сад
Мајстори тона: Софија Паскоски, Владимир Огњеновић и Душан Јовановић
Видео-бим: Никола Сенковић и Срђан Миловановић
Инспицијенти: Владимир Савин и Золтан Бешењи
Суфлер: Анисија Богданов
Представа траје четири сата с паузом.
Прва проба: април 2022. у ВИП салону Српског народног позоришта
Премијера: 12. јула 2022, сцена „Јован Ђорђевић“, 20.00
Прва реприза: 14. јула 2022, сцена „Јован Ђорђевић“, 20.00
Представа Мефисто део је програмског лука „Тврђава мира“ Европске престонице културе, као један од најзначајнијих пројеката тог лука. „Тврђава мира“ од 17. јуна до 17. јула ставља у фокус уметничких програма снажну промоцију културе мира, као никад актуелнију тему, коју је Нови Сад дефинисао још приликом кандидатуре за престижну титулу, заједно са освртом на страшне узорке и последице ратова, стављајући културу дијалога у први план. Више од 1.500 уметника и уметница из 30 земаља ће кроз различите форме – изложбе, перформансе, представе, мјузикл, концерте, филмске пројекције, али пре свега говорни програм, не само одати почаст свим жртвама рата на тлу Европе, већ и указати на важност неговања културе сећања, али и апеловати кроз културу на неговање мира и дијалога.
Клаус Ман (1906. – 1949), књижевник и глумац. У роману Побожни плес, који му је 1925. донео популарност, обзнанио је своју хомосексуалност након чега га се отац, Томас Ман, одриче. Са сестром Ериком, Памелом Ведекинд (кћерком Франка Веденкинда и тадашњом вереницом) и глумцем Густафом Гриндгенсом, тада Ерикиним мужем, оснива позоришну трупу која 1926. изазива саблазан инсценацијом Манове драме Ања и Естер о хомоеротском односу главних јунакиња.
Са сестром Ериком учествовао је у кабареу Млин бибера и 1933. постао мета нациста, због чега емигрира. У свом најпознатијем делу, роману Мефисто (1936), проблематизује судбину и нацистичко определење свог пријатеља и некоћ шурака Гриндгенса. И књиге истакнутог антифашисте Клауса Мана горе на нацистичким ломачама, а своје ставове о „немачком питању“ он не изражава само у писмима немачким интелектуалцима, рецимо Готфриду Бену („Шта Вас је могло довести дотле да своје име, које је за нас било појам највишег нивоа и једне скоро фанатичне чистоте, ставите на располагање људима чије је немање нивоа апсолутно без преседана у европској историји и од чије моралне нечистоте свет са гнушањем одвраћа лице?…“), нити свој ангажман своди на прокламације и протесте, него из САД-а одлази у борбу против нациста. Као морфиниста и након мучних разочарања, окончаће живот самоубиством. Сахрањен је у Кану. Премда увек у сенци славног оца, Клаус је издавач ангажованих часописа, плодан је књижевник, аутор приповедака и романа, као што су Вулкан или Патетична симфонија (романсирана биографија Чајковског), аутобиографије Прекретница, али и филмских критика, есеја.
О роману Мефисто
Ман је Мефиста написао у емиграцији, а лик глумца Хендрика Хофгена настао је по моделу Густафа Гриндгенса. После Гриндгенсове смрти, Петер Горски, његов усвојени син, војник који је током рата задужио Гриндгенса, тужио је западнонемачког издавача који је објавио Мефиста због клевете свог поочима. Првостепени и апелациони суд, као 1971. и Уставни суд Савезне Републике Немачке, пресудили су у корист тужиоца па је роман био забрањен. Али не и у источној Демократској Републици Немачкој, где је књига слободно продавана.
Када је доцније западнонемачки издавач објавио Мефиста, Горски се није жалио. Иштван Сабо по овом роману 1981. снима филм с Клаусом Мариом Брандауером. Филм добија Оскара као најбољи на страном језику.
Харис Пашовић, босанскохерцеговачки редитељ, дипломирао 1984. у класи проф. Боре Драшковића на Академији уметности у Новом Саду, био је Фулбрајтов стипендиста у САД-у, завршио напредни курс за младе редитеље на Фестивалу у Авињону, био стипендиста у Нордијском позоришном институту (Odin Theatar) у Данској, студирао у Школи за менаџмент Универзитета Ланкастер, В. Британија, био на студијском боравку за медије у САД-у (Бостон, Вашингтон, Њујорк).
Режирао у престижним позориштима региона, а његове представе су учествовале на фестивалима: Ведекиндово Буђење прољећа и Дозивање птица по Аристофановим Птицама, ЈДП, Буњуелов Хамлет, Дубровачке љетне игре, Чекајући Годоа Бекета, БДП, Краљ Иби Жарија, НП Nepshinzah, Суботица, Јелка код Иванових Введенског и Мара/Сад Вајса, Театар „Промена“, Нови Сад…
Већи део времена током опсаде Сарајева (1992-95) проводи у Сарајеву, доприноси опстанку Народног позоришта, Сарајево, Позоришта младих и Академије сценских умјетности. Био је директор Међународног театарског и филмског фестивала МЕСС, који је трансформирао у међународни позоришни и филмски фестивал. Режира Еурипидову Алкестис, Свилене бубњеве по јапанским „Но“ драмама, У земљи посљедњих ствари по роману Пола Остера, продуцира Чекајући Годоа у режији Сузан Сонтаг. Под покровитељством УНЕСКО-а, 1994. Сарајевски фестивалски ансамбл игра Пашовићеве представе у париском Bouffes du Nord на позив Петера Брука. Био је директор фестивала Mitellfest, Италија, уметнички директор организације Sarajevo International у Амстердаму, где је режирао неколико представа.
Позоришту се враћа 2002. с Ромеом и Јулијом Шекспира, пише драму и режира представу Побуна у Народном позоришту у сарајевском НП (2004), инспирирану романом Коње убијају, зар не?.
Шекспиров Хамлет, којег је режирао 2005. у East West Centru Sarajevo као највећу регионалну позоришну копродукцију у последњих 20 година, проглашен је догађајем године, а Пашовић личношћу 2005. (магазин „Дани“ и Man of the Year – Theatre – „MAX Magazine“). Фауст, којег је 2006. режирао у East West Centru Sarajevo, са којим отвара фестивал МЕСС.
Добио је многа признања, па и Златни ловор вијенац (најбољи редитељ МЕСС-а), лауреат је награда Битефа и „Бојан Ступица“ (најбоља југословенска режија 1989), UCHIMURA 1994. (најбољи редитељ БХ позоришних сусрета)…
Његове представе су гостовале у Паризу, Амстердаму, Берлину, Женеви, Стразбуру, и на свим релевантним фестивалима у региону: Стеријином позорју, Битефу (4 пута), ЕУРОКАЗ-у, Загреб (2 пута), МЕСС-у (9 пута), МОТ-у, Скопље, Дубровачким љетним играма…
Пашовићев документарни филм Грета о проф. Грети Ферушић која је преживела Аушвиц и опсаду Сарајева, учествовао је на фестивалима у Њујорку, Амстердаму, Лондону, Сан Франциску, Сарајеву, Риму, Љубљани, Стокхолму… Снимио је и документарне филмове Дом, Љуби ближњег свога, Балкан – крв и мед и A propos de Sarajevo.
Нацизам је нулта тачка зла ове цивилизације.
Харис Пашовић, редитељ
Редитељ о представи
За мене је велика радост радити у граду у ком сам умјетнички формиран, где сам завршио Академију, али је и посебна част радити у најстаријој позоришној инсититуцији на Балкану, са заиста сјајним уметничким ансамблом.
Мефиста сам први пут прочитао док сам још био на Академији и та је књига сад већ 40 година са мном. То је ремек дјело и велика тема која поставља питање односа зла и умјетности. Када ме је директор Драме СНП–а Милован Филиповић позвао да то радимо, пре короне, брзо смо се договорили да то буде баш тај Мефисто. Велика дјела постављају велика питања на која свака генерација тражи своје одговоре. У представи нисам сужавао причу, следио сам роман, чак сам нешто и додао – контекст. Када је роман изашао, 1936, контекст је био јасан. Било је то време успона Хитлера и нацизма у Немачкој.
Данас контекст није толико јасан и очигледан. Млади људи не знају пуно о томе. Зато сам пожелео да дамо тај контекст, да се види да је то било највеће зло у историји цивилизације. Без тога, комад нема довољну снагу.
Тек са тим контекстом видимо тему – уметност у околностима зла.
Пошао сам од тога да је нацизам нулта тачка зла ове цивилизације. У драматизацији коју сам урадио, занимало ме је да тачно поставимо структуре тог политичког система који је јединствен у људској историји. Данас се олако праве поређења с њим. Ништа што се догодило након нацизма, а у свету су се дешавала многа зла, није дошло ни близу тачке коју је остварио нацизам. То је важно и у метафизичком смислу. Мефисто Клауса Мана нас се тиче као што нас се тичу Шекспирова дела.
Покушали смо да направимо епопеју о уметности у времену зла и односу тог зла према уметности. Мислим да је то занимљиво као позоришни подвиг у сваком времену, а посебно је интересантно што смо, због короне, морали да радимо мање представе, с мало глумаца, а сада можемо да имамо 40 глумаца на сцени. И тренутак је добар због програма Тврђава мира ЕПК-а, јер је настао комплексни оквир за испитивање начина како се гради и одржава мир.
