Жељко Хубач

БЕРЛИНСКИ ЗИД
Кад се ми мртви заиграмо живих

Режија: Жељко Хубач
Драматург: Александар Милосављевић
Композиторка: Ирена Поповић Драговић
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимографкиња: Марина Сремац
Асистенткиња драматурга: Дивна Стојанов
Лектор: др Дејан Средојевић

Играју:
Скендер / Велимир: Милан Ковачевић
Фарук / Рашко: Пеђа Марјановић
Петрит / Василије: Душан Вукашиновић
Дита / Марија: Марија Меденица
Енвер / Димитрије: Марко Савић
Ана: Нина Рукавина

Инспицијенткиња: Снежана Радованов
Суфлерка: Снежана Ковачевић / Анисија Богданов
Мајстор светла: Борислав Гаковић
Мајстор тона: Душан Јовановић

Прва проба: 16 мај 2021, ВИП салон
Премијера: 9. март 2022, Камерна сцена

Представа траје: око један сат

Жељко Хубач

Рођен у Тузли, 1967, одрастао у Зеници и Лесковцу. Као инжењер електротехнике и апсолвент београдског Природно-математичког факултета уписао Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирао 1996. на одсеку Драматургија.

Драмски комади су му 45 пута премијерно изведени у професионалним позориштима у Србији, Бугарској, Хрватској, Босни и Херцеговини, Јапану, Руској Федерацији.

Представе настале по његовим драмама и његовим адаптацијама биле су у селекцији више од 40 домаћих и иностраних позоришних фестивала, и освојиле више од 50 награда. Драме су му превођене на енглески, немачки, руски, бугарски, пољски и јапански. У издању КИЗ Алтере и Шабачког позоришта објавио је 2012. књигу драма Бизарно. За драме је награђиван у земљи и иностранству. Добитник је Награде Народног позришта у Београду за уметнички и радни допринос 2010. и Октобарске награде Лесковца 2016.

Аутор је већег броја реализованих телевизијских емисија, три игране серије, ТВ драме и дугометражног играног филма. Као драматург је радио у значајним театрима у Србији и региону. Режирао у позориштима у Шапцу и Зајечару.

Писао је позоришну критику и театролошке есеје. Члан је српских секција IATC-а (Међународног удружења позоришних критичара и театролога) и ITI-а (Међународног театарског института), НУНС-а, радио као новинар и колумниста, оснивач „Позоришних новина“ чији је главни уредник био од 2008. до 2018.

Био је уредник издања Музеја позоришне уметности Србије и часописа „Театрон“, оснивач и Главни уредник Издавачке делатности Народног позоришта у Београду и драматург Српског народног позоришта. Од 2014. до 2018. био је в.д. директора Драме Народног позоришта у Београду, где ради као драматург.

Изведене драме: Ближи небу (игран и као Осамдесетдевета), Ближи ватри, Ближи земљи, Копље (по мотивима романа Доротеј Д. Ненадића), ‘Ајдуци су опет међу нама (игран и као Кланац и као Било једном на Балкану), Отмица и вазнесење Јулијане К (игран и као Комшије су криве и као Ратко и Јулијана), Косовска…, Бизарно, Петар (коаутор са Катарином Николић), Берлински зид, Чучук Стана (Српкиња и Гркиња); драме за децу: Мала сирена, Лепотица и звер, Царево ново одело у земљи чуда, Чаробна свирала вилењака Милана, Успавана лепотица, Размажени принц (игран као Зачарано краљевство и Принц неваљалац). Неизведене драме: Судија (драматизација истоименог романа В. Драшковића), Војвођанска елегија (драматизација романа Ђ. Балашевића Три послератна друга), Сећања, Сањао сам да сам се пробудио.

Реч редитеља

Једно од огледала наше стварности

Живимо у времену сваковрсног насиља које политичке и економске елите свесно индукују у друштвену заједницу зарад различитих облика профита. Апсурд данашњице видимо, рецимо, и у чињеници да се простор за сукоб отвара избором назива географског простора у којем се догађа радња комада Берлински зид – Косово или Косово и Метохија. Пристајање на овакву комуникацију, која замагљује суштину, наш је трагичан усуд. Када смо – у нашем историјском вилајету – заборавили на вредности живота, па се тих вредности тако лако одричемо зарад некохерентних идеологија и лоше протумачених стереотипа традиционализма.

У представи сам покушао да прикажем битне животне вредности указујући на неке од процеса њихове деструкције, те да осветлим заблуде које нас воде у трагичне историјске странпутице којима тако поносно ходимо омамљени аутодеструкцијом. Свестан сам да једном представом не могу да одгонетнем шта нам је то разум тако страшно скривио па га с оваквом страшћу одбацујемо, али сам покушао да барем укажем на апсурд нашег свевременог аутодеструктивног понашања.

Комад Берлински зид писан је тако да, на наративном нивоу, није лако пратити веома компликовану причу: сцене су кратке, пуне сукоба, ређају се великом брзином и у њима је оно неизречено значајније од изговореног. У тако суженом простору за глумачки израз, у основи реалистичан, у процесу адаптације комада ваљало је наћи најефектније форме неопходне стилизације, а драматург Александар Милосављевић и ја смо их нашли у поступку сценске активације дидаскалија.

Захваљујући радозналим и мислећим глумцима, којих је данас све мање, а који су с ауторским тимом активно делили недоумице везане за такав поступак отклона од реализма, чини ми се да смо добили складну целину у којој су сва питања о вредностима живота која су за мене била битна, а која сам желео да поставим публици представом, постављена на сценски убедљив начин.

Представа Берлински зид је прича о малим људима који су највеће жртве историјских турбуленција. Верујем да је, нажалост, ова представа једно од огледала наше стварности.

О драми Берлински зид у којој се не помињу Берлин а ни зид

Драма Берлински зид има дугу историју. Мењала се онако како су се мењале епохе у којима смо живели. А њих је било много, како то већ бива на овим просторима који – како је то одавно констатовано – производи више историје него што је у стању да процесуира, и муњевито су се смењивале; често много брже но што смо могли и да региструјемо мене. (Били смо, а и још смо, налик оној пословичној жаби која се кува у лонцу, само што се ми не кувамо на тихој ватри него смо огуглали на експрес-лонац.) У таквој пометњи, буци и бесу повести, успели смо да превидимо и рушење фамозног Зида који није делио само Берлин, а с њим и две Немачке, него и два универзума, две стварности…

Хубач је, наиме, написао неколико верзија овог комада и у свакој сам јасно препознавао да жели да се од нечег дистанцира, као да покушава да почетну драмску ситуацију одвоји од најнепосреднијих историјских околности, од првобитног сукоба партизанских и четничких фамилија током Другог светског рата, до српско-албанских анимозитета и рата из 1999. А онда су се, у једној од финалних верзија, нагло подигле магле. Простор у ком се дешава радња није промењен, и даље је то Косово, рат је и сада до пароксизма заоштрио све силнице сукоба који раздире драматис персоне, али акценат више није на трагедији која еруптивно избија из чињенице да се у овом свету, па и код нас, људи још увек деле по националној и религијској основи, нити су се у драми чули далеки одјеци шекспировске веронске повести, у њој није диминирао бат тешких ћосићевских деоба; стидљива нежност из претходних верзија добила је снажне обрисе уверљиве лиричности, а сваки од ликова је очврснуо на начин који ме је подсетио на први Жељков драмски текст који сам прочитао, на комад Ближи небу.

Берлински зид је сада драма о људима који су сами себе осудили на проклетство, између осталог и стога што одбијају да примете да упркос једноличној свакодневици и привиду непромењивости, стварност око њих добија другачије обрисе, да се свет променио, па и да је негде далеко од њих, и мимо њиховог видокруга срушен један зид. Осим тога, Хубачеви драмски јунаци не примећују ни да су одавно мртви, премда дишу, једу, пију, фингирају љубав, бригу, породични живот… А не виде (не осећају) ни да оно за шта мисле да им је светиња – земља, кућа, имање – и што постављају као пресудни принцип властитог деловања, заправо немају коме да оставе. Берлински зид, наиме, сведочи о тој фаталној инерцији која се, дабоме, тиче нас данас, тиче се и, наравно, Косова, али би такво сведочанство, верујем, препознали и на другим просторима. Па и оним чији сужњи знају да је Берлински зид срушен. Из те позиције је, затим, Хубач смело и без имало сујете започео рад – не више на новој верзији драме него на властитој адаптацији сада већ текста будуће представе.

Не верујем одвише у представе које по свом тексту режира писац комада, али овај аутор, осим што се одавно упустио у авантуру режирарања и што је практично цео живот провео у позоришту, има и богато искуство рада у театру, те врло добро зна да драмски текстови понајпре постоје због сцене и да уистину оживе тек када драмске реплике изговоре глумци. Зато се безрезервно и са задивљујућом одлучношћу још пре прве пробе, а нарочито када се срео с глумцима, одрицао читавих пасажа текста који је својом руком исписао и, (критички) пратећи сугестије и следећи логику театарске игре, такође својеручно, начинио коначни текст који је понудио позорници. Ни ту није крај јер је и на овим пробама потврђено прастаро правило да се логике драмских ситуација мењају када живи људи преузму драмски текст.

Сада је Берлински зид још узбудљивија прича у којој Косово није празан простор згодан за афирмацију (и подгревање) ресентимента него метафора о животу заробљених и одавно умрлих људи.

Александар Милосављевић

Игра ствари, ствар игре

Поводом досадашњег оствареног опуса Жељка Хубача могу се изнети две основне тврдње: прво, да је реч о једном од најпровокативнијих феномена у савременом српском позоришту, и друго, да се тај феномен у односу на доминантне актуелне токове српске драматургије појављује као атрактиван, убедљив и добродошао – изузетак.
[…] Када се поменути опус сагледа са опште жанровске тачке гледишта, очигледно је да се унутар њега – дабоме, на нивоу хипотезе – могу сагледати две основне тенденције: условно би комедиографско/комичкој припадала дела ‘Ајдуци су опет међу нама и Отмица и вазнесење Јулијане К, док се у врсту реалистичке драме са трагичким импликацијама могу сврстати Ближи небу и Берлински зид; да таква подела има своја ограничења (и скривене „ограде“), посведочиће (…) и драма Бизарно.
[…] Искорачивши на непосредан начин у материјал актуелне историје – заплет се одвија на Косову, током 1999. године – Хубач се драмом Берлински зид упушта у нови слој истраживања људске способности за насиље и праштање – али и на нови начин артикулише мотив породице. Док је у Ближи небу феномен породице „само“ елеменат срозавања егзистенције ликова или изгубљена вредност, овде се породица појављује као покретач али и жртва патње. Било да је реч о албанској породици, где отац Скендер приморава менталном уценом Ану (српско-хрватског порекла!) да се одрекне његовог сина Петрита, било да се ради о српској, Велимировој породици, унутар које је снаха Марија суочена са љубављу браће Василија и Рашка, управо су условности породичних односа она сила која – заједно са историјом, али и мимо ње – урушава животе ликова. Управо то и јесте разлог због којег Хубач, у три суптилно назначена драмска круга, инсистира на питању деце – туђе или усвојене, прихваћене или изгубљене; свет у којем су неразрушиви зидови подигнути унутар људи, може преживети само ако дозволи могућност прихватања туђег детета као признања Другог.

(Из Поговора збирке драма Бизарно Ж. Хубача, КИЗ Алтера и Шабачко позориште, Београд / Шабац 2012)

Светислав Јованов