Momčilo Nastasijević
KOD VEČITE SLAVINE
Rediteljka: Sonja Petrović
Dramaturškinja: Mina Petrić
Scenografi: Željko Piškorić i dr Mladen Stojanović
Kostimografkinja: Jasmina Radujko
Saradnik za scenski pokret: Igor Greksa
Saradnik za scenski govor: dr Dejan Sredojević
Dizajner svetla: Nikola Marinkov
Stručna saradnica: dr Jelena Sokić
Saradnica na tekstu: Nikolina Đukanović
Podela:
Sonja Kesler
Stefan Vukić
Bojana Milanović
Vukašin Ranđelović
Miloš Lazić
Stefan Starčević
Mia Simonović
Alisa Lacko
Nina Rukavina
Nenad Pećinar
Dimitrije Aranđelović
Autori i izvođači muzike:
Stefan Seethaler
Danijel Seethaler
Filip Grubač
Igor Sakač
Petar Banjac
Inspicijent: Vladimir Savin
Sufler: Srđan Stojnović
Majstor tona: Jovan Živković
Asistentkinja scenografa: Nada Danilovac
Premijera: 21. februar 2022, scena „Pera Dobrinović“
Predstava traje sat i četrdeset pet minuta.
Izvori:
S. Tolstoj, M. Radenković, Slovenska mitologija enciklopedijski rečnik, Zepter, Beograd 2001.
Zoja Karanović, Nebeska nevesta, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd 2010.
Bajanje: Oblik magijskog ponašanja čiji je cilj ostvarenje neke promene u željenom pravcu. Prilikom bajanja upotrebljavaju se predmeti koji imaju magijsku funkciju. Oni mogu biti deo poruke iskazane na drugom, neverbalnom kodu, ili pak ilustracija namere bajalice (obično izražene u obliku pretnje). To su: so, jaje, brašno, predmeti vezani za vatru, „mrtvački predmeti“… Ili pak oštri predmeti (nož, sekira, vreteno, trn), predmeti sa zapahom (beli luk, tamjan), predmeti za čišćenje (metla)…
Beli luk: Spada u red univerzalnih zaštitnika, ima široku primenu u narodnoj magiji jer nečista sila ne podnosi miris belog luka. Kao magijski rekvizit, beli luk je imao široku primenu u narodnoj medicini, pri bajanju i pri lečenju jednomesečića (vidi ispod).
Blizanci: U narodnim predstavama, nosioci iste sudbine, oličenje dvojništva vezanog za negativnu semantiku broja dva. Smatralo se da je rađanje blizanaca nesreća i da je bolje da jedan blizanac umre i sa sobom ponese sve nesreće drugog. Sa druge strane, verovalo se i da smrt jednog blizanca može sa sobom da povuče i smrt drugog.
Boje: U narodnoj kulturi jedan od osnovnih elemenata, koji karakteriše čitav niz obrednih simbola i mitoloških likova. Najznačajnija tradicija boja je belo-crveno-crno. Ove tri boje imaju zaštitna svojstva i koriste se kao apotropeji. Kombinacija crveno-belo je karakteristična za hamajlije. Svadbeni hleb se ukrašava crvenom i belom vunom, koja se zatim upliće u poklon novorođenčetu.
Brašno: Upotrebljava se radi zaštite od čini i demona, sumnjiva mesta posipaju se brašnom.
Venac: U svadbenim obredima, venac je simbol braka. Posle obrednog korišćenja, venci bi podlegali ritualnom uništavanju.
Voda: U narodnim verovanjima, jedan od prvih elemenata univerzuma; izvor života i oslonac na kome se drži zemlja; sredstvo za magično očišćenje. Istovremeno, vodeni prostor je osmišljen kao granica između zemaljskog i zagrobnog sveta, kao mesto na kome obitavaju duše mrtvih i sredina u kojoj borave nečiste sile. Predsvadbeno kupanje bilo je važno upravo zbog dodira sa svetom mrtvih, kontakta sa precima gde je spremište moći.
Vuk: Vuk je shvatan kao „tuđi“, kao izaslanik onoga sveta – sveta u kojem su duše umrlih i nečisti, zli duhovi. Đavo se može preobraziti u vuka.
Gluvo doba noći: Doba oko ponoći ili od ponoći do prvih petlova, po narodnim verovanjima, najopasnije doba dana i noći, period kada nečista sila vlada na zemlji i kada je najbolje da čovek ne izlazi iz kuće.
Ime: Čovekov lični znak, koji određuje njegovo mesto u univerzumu i društvu; mitološki zamenik, dvojnik ili neodvojivi deo čoveka; objekat i instrument magije. Tabuisanje i skrivanje imena primenjivano je radi zaštite čoveka od nečiste sile, koja ima moć da nabaci čini „na ime“. Promena imena masovno je korišćena u narodnoj medicini kao sredstvo „ponovnog rođenja“ čoveka.
Incest: Rodoskvrnuće, u narodnim predstavama jedan od najstrašnijih grehova, popularni motiv mitoloških predanja, epa, bajki, balada, pesama, apokrifnih priča, itd. U folklornim tekstovima najčešći je incest između brata i sestre. Poznate mitološke priče o incestu između dvoje blizanaca (brata i sestre) prenose siže o „nebeskoj svadbi“ (na primer Sunca i Meseca). Incest među njima smešten je u vreme stvaranja sveta, i stoga je to jedina situacija u slovenskom folkloru kada je incest tretiran kao normalan i opravdan.
Jabuka: Osim što je hrišćanski simbol greha, jabuka se u slovenskom folkloru javlja
i u funkciji ljubavnog znaka: momak i devojka, koji razmene jabuke, izražavaju uzajamnu simpatiju. Jabuka koju devojka uzme tokom proševine simbol je njenog pristanka na brak. I kada pođe na venčanje, devojka je nosila sa sobom jabuku. Kao žrtva, jabuka je bacana u izvor, bunar, reku, jezero, pre nego što bi se zahvatila voda. Jabuka je vezana i za svet mrtvih i stavlja se u ili na grob umrlog da bi je poneo na onaj svet. Venac od rascvetale grane jabuke korišćen je u ljubavnoj magiji i gatanjima. U narodnim pesmama o incestu čest je motiv jabuke kojom se igraju brat i sestra.
Jednodanci, jednomesečići: Kod balkanskih Slovena, deca iz jedne porodice (zadruge, sela), koja su rođena istog meseca (ili dana), pa se stoga u narodu smatralo da su povezana istom sudbinom, poput blizanaca. Najopasnije ispoljavanje zajedničke sudbine bila je smrt jednog od njih, koja povlači za sobom smrt drugog. Jednodanci, poput blizanaca, snažno osećaju nevolje i neprijatnosti jedan drugoga, čak i kada ne znaju za njih.
Krv: U narodnim predstavama, stecište i simbol života, supstanca životne snage, prebivalište duše. Krv ima raznovrsne ritualno–magijske funkcije, pre svega produktivne; ona čini osnovu najvažnijih socijalnih institucija i koncepata: krvno srodstvo, krvna osveta, krvava žrtva… Krvna osveta najduže je opstala kod Južnih Slovena. Po narodnim predstavama, duša ubijenog neće moći da se smiri dok ga rođaci ne osvete.
Kum: Kod Srba postoje četiri vrete kumstva: „mokro“ odnosno „kršteno“ kumstvo (najvažnije od četiri), dva „suva“ („venčano“ i „striženo“, odnosno, kumstvo koje nastaje u procesu obreda šišanja) i jedno sklopljeno „u nevolji“ radi zaštite. Kršteno kumstvo velika je čast i obaveza, tolika da se verovalo da i na „onome“ svetu kumovi štite svoju kumčad od đavola.
Mačka: Mačka je različito ocenjivana: i kao čista i kao nečista životinja. Nečista sila je često predstavljana u liku crne mačke. Istovremeno, mačka je, kako smatraju, bila u stanju da vidi nečistu silu, koja je čoveku nevidljiva. Đavo se može pojavljivati u obliku mačke. U obličju mačke javljaju se i duše umrlih, pogotovu čoveka koji posle smrti iskupljuje svoje grehove ili je umro neprirodnom smrću.
Mesec: U narodnim predstavama asocira na zagrobni svet, oblast smrti, svi Sloveni su smatrali da je mesečeva svetlost opasna i štetna, pogotovo za trudnice i novorođenčad. Verovalo se da umrle duše odlaze na mesec. Po drugim predstavama, tokom pomrčine, odnosno, za vreme mesečevih mena, mesec osvetljava zagrobni svet. U verovanjima se često pojavljivao i kao biće u ljudskom obliku.
Metla: Pripisivana su joj „nečista“, demonska obeležja, ali i svojstva zaštite.
Mokoš: Slovenska boginja, božanska prelja koja ispreda životnu nit i određuje sudbinu.
Nečisti pokojnici: Kategorija umrlih ljudi koji ne nalaze mira na onome svetu i prodiru u svet živih kao štetni duhovi. Po opšteslovenskim narodnim predstavama, tu spadaju oni koji „nisu umrli svojom smrću“, tj. oni koji su umrli neprirodno, nasilno, prevremeno (samoubice, ljudi ubijeni u tuči i boju, otrovani i grešnici, mladi ljudi koji nisu uspeli da sklope brak pre smrti).
Nož: U narodnoj tradiciji, zaštita od nečiste sile. Istovremeno – verovalo se da u vreme pomračenja, nage veštice sa noževima crnih drški hvataju mesečev odraz u tepsiju s vodom.
Međutim, možda i važnije pitanje od ove biblijske ideje o pragrehovima jeste pitanje načina na koji se gresi prenose? Dakle – ne samo da li su naši preci činili zlo, a mi nastavili da se ponašamo po istom modelu, nego i šta nas nagna da ponavljamo njihove greške? Da li su upravo prećutkivanje i zataškavanje srž ovog nesretnog lanca? Šta mi zaista znamo o tome?
Stava sam da je čitava moja generacija odrastala na ne lažima o istoriji nego na selektovanim informacijama, a da priča o kulturnom identitetu jednog naroda ne može da počiva na površnim informacijama i legendama, mitovima. Nego isključivo i samo na istini. Iz tog razloga i ova predstava izgleda kao bajka, legenda, mit, kao nešto što nismo tačno sigurni da je postojalo.
U drami Kod Večite slavine jedan zločin prouzrokuje sledeći i tako dalje u uzročno-posledičnoj vezi dolazimo do modela stradanja koji ne može da se prekine, koji traje dan danas. Čini se da smo u kulturno-nematerijalno nasleđe osim modela nasilja dobili i veštinu prećutkivanja i sklanjanja glave od nesrećnih okolnosti, a identitet svake sledeće generacije još je nedefinisaniji ili definisan lažnim ili poluinformacijama. Zbog toga se vremenom u ljudima koji stasavaju u neznanju sve više razvija apatičnost prema okruženju i ekstremne pojave i osećanja kao što su bes, agresija, mržnja… Likovi iz Nastasijevićeve drame su „ekstremne“ i devijantne pojave učiniće se ničim izazvano i nemotivisano… Međutim, upravo je motivacija za njihovo posrnuće duboko ukopana u kolektivno nesvesno, jer kako kaže sam Nastasijević: „Klica mog stradanja zametnu se pre nego ja u materi.“
Naša predstava poziva na suočavanje sa zlom, njegovo priznavanje i odluku da se taj uzročno-posledični model nasilja svesno prekine.
Sonja Petrović
Svaka je reč važna, misao eliptična, glavni karakteri mahom ludi, strasti ključaju tako da i čitalac/teljka ostaju bez daha, neumoljiva mašina dramske radnje melje likove i vreme…
Čitam, zato, tražeći puta, iznova i iznova sve što je čovek napisao. I, gle čuda, sve je to jedan tekst, isti tekst, palata osvetljena svećom, uvek iz drugog ugla. Ushićenje.
Pravim izbor autorove poezije, ona postaje tekst na koji kompozitori stvaraju muziku predstave. Postaje i tekst bajalica koje izgovara Tina. Otvorim li sabrana dela Nastasijevića pronaći ću rečenicu koja osvetljava druge.
Evo i sad: „Ali što se tamno nasluti čulom ili mišlju ili snom, to se već nevidimo zametnulo i raste u ostvarenju, da se na koncu opipljivo pokaže.“ (Reč o životu oca Todora ovog i onog sveta).
„Kod Nastasijevića se stalno traži – ali i nalazi. Slutnja o nekoj melodiji je putokaz, i najzad izlazimo na pravi put.
Otprilike takav je stvaralački potez Nastasijevićev: pričulo se, znači da negde jeste, – slušamo, tragamo, čujemo: tu smo“ (S. Vinaver, Momčilo Nastasijević)
Autorova veza sa folklornim, sa hrišćanskim i sa srednjovekovnim vodi daljem istraživanju. Momčilo Nastasijević pisao je jednim uhom oslonjen na maternju melodiju i na narodno predanje. Autorov svet simbola postaje višeznačniji, dolazi u vezu sa drevnim, sudbinskim, magijskim… Sve što je naslućeno, odsanjano, što je pohranjeno u nesvesnom ljudi koji su imali tu sreću i nesreću da odrastaju na ovim prostorima, prisutno je i živo u njegovom tekstu.
Najzad, u osluškivanju, istraživanju, čitanju, radu… i meni se: „Otvorilo duši.“ Zapevao je jezik Nastasijevićev tako da ga svuda čujem, prevodim sopstvene misli u njegovu melodiju.
Kako je lepo boraviti u njemu. Možda ga nikad ne napustim.
Mina Petrić
„Velika, samonikla pesnička ličnost. Zaverenik jezika, mistike, predanja. Jedini naš zaista folklorni pesnik u dubokom smislu te reči. Sav od sluha,
od iskoni, od tajanstva. Van okrilja, bez podstreka ikakve poetske škole, otpočeo je svoju opasnu pesničku avanturu.
(…)
Najpre u maloj temi pastoralne ljubavi, frule, uranaka, beline koju je transponovao kao narodnu liriku, vez, šarenicu, zatim sve dublje u tkivo misli. Religioznom pravoslavnom inspiracijom, mističnom patetikom, apokaliptičnom temom, srednjovekovnom skrušenošću pevao je svoju „osamu na trgu“, dalek
od ljudi, društva i društvenih problema. Deaktuelizovan, van epohe, postrance od puteva i tokova literature, dubio je korito od jezika i melodije i plovio mutnim valovima svog senzualnog, opipljivog misticizma.“
(Borislav Mihajlović, 1956)
Gospi
Sve samlji.
Snom pohodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.
Zavapim,
al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.
Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.
Momčilo Nastasijević
