ПОДЕЛАМАЛИ РЕЧНИК МИТОЛОШКИХ СИМБОЛАРЕЧ РЕДИТЕЉКЕРЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕО АУТОРУФОТОВИДЕО
Копродукција Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе

Момчило Настасијевић

КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ

Редитељка: Соња Петровић
Драматуршкиња: Мина Петрић
Сценографи: Жељко Пишкорић и др Младен Стојановић
Костимографкиња: Јасмина Радујко
Сарадник за сценски покрет: Игор Грекса
Сарадник за сценски говор: др Дејан Средојевић
Дизајнер светла: Никола Маринков
Стручна сарадница: др Јелена Сокић
Сарадница на тексту: Николина Ђукановић

Подела:
Соња Исаиловић
Стефан Вукић
Бојана Милановић
Вукашин Ранђеловић
Милош Лазић
Стефан Старчевић
Миа Симоновић
Алиса Лацко
Нина Рукавина
Ненад Пећинар
Димитрије Аранђеловић

Аутори и извођачи музике:
Стефан Сеетхалер
Данијел Сеетхалер
Филип Грубач
Игор Сакач
Петар Бањац

Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Срђан Стојновић
Мајстор тона: Јован Живковић
Асистенткиња сценографа: Нада Даниловац

Премијера: 21. фебруар 2022, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје сат и четрдесет пет минута.


Приредила: Мина Петрић, драматуршкиња

Извори:
С. Толстој, М. Раденковић, Словенска митологија енциклопедијски речник, Zepter, Београд 2001.
Зоја Карановић, Небеска невеста, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд 2010.


Бајање: Облик магијског понашања чији je циљ остварење неке промене у жељеном правцу. Приликом бајања употребљавају се предмети који имају магијску функцију. Они могу бити део поруке исказане на другом, невербалном коду, или пак илустрација намере бајалице (обично изражене у облику претње). То су: со, jaje, брашно, предмети везани за ватру, „мртвачки предмети“… Или пак оштри предмети (нож, секира, вретено, трн), предмети са запахом (бели лук, тамјан), предмети за чишћење (метла)…

Бели лук: Спада у ред универзалних заштитника, има широку примену у народној магији јер нечиста сила не подноси мирис белог лука. Kao магијски реквизит, бели лук je имао широку примену у народној медицини, при бајању и при лечењу једномесечића (види испод).

Близанци: У народним представама, носиоци исте судбине, оличење двојништва везаног за негативну семантику броја два. Сматрало се да је рађање близанаца несрећа и да је боље да један близанац умре и са собом понесе све несреће другог. Са друге стране, веровало се и да смрт једног близанца може са собом да повуче и смрт другог.

Боје: У народној култури један од основних елемената, који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија традиција боја је бело-црвено-црно. Ове три боје имају заштитна својства и користе се као апотропеји. Комбинација црвено-бело je карактеристична за хамајлије. Свадбени хлеб се украшава црвеном и белом вуном, која се затим уплиће у поклон новорођенчету.

Брашно: Употребљава се ради заштите од чини и демона, сумњива места посипају се брашном.

Венац: У свадбеним обредима, венац je симбол брака. После обредног коришћења, венци би подлегали ритуалном уништавању.

Вода: У народним веровањима, један од првих елемената универзума; извор живота и ослонац на коме се држи земља; средство за магично очишћење. Истовремено, водени простор je осмишљен као граница између земаљског и загробног света, као место на коме обитавају душе мртвих и средина у којој бораве нечисте силе. Предсвадбено купање било је важно управо због додира са светом мртвих, контакта са прецима где је спремиште моћи.

Вук: Вук je схватан као „туђи“, као изасланик онога света – света у којем су душе умрлих и нечисти, зли духови. Ђаво се може преобразити у вука.

Глуво доба ноћи: Доба око поноћи или од поноћи до првих петлова, по народним веровањима, најопасније доба дана и ноћи, период када нечиста сила влада на земљи и када je најбоље да човек не излази из куће.

Име: Човеков лични знак, који одређује његово место у универзуму и друштву; митолошки заменик, двојник или неодвојиви део човека; објекат и инструмент магије. Табуисање и скривање имена примењивано je ради заштите човека од нечисте силе, која има моћ да набаци чини „на име“. Промена имена масовно je коришћена у народној медицини као средство „поновног рођења“ човека.

Инцест: Родоскврнуће, у народним представама један од најстрашнијих грехова, популарни мотив митолошких предања, епа, бајки, балада, песама, апокрифних прича, итд. У фолклорним текстовима најчешћи je инцест између брата и сестре. Познате митолошке приче о инцесту између двоје близанаца (брата и сестре) преносе сиже о „небеској свадби“ (на пример Сунца и Месеца). Инцест међу њима смештен je у време стварања света, и стога je то једина ситуација у словенском фолклору када je инцест третиран као нормалан и оправдан.

Јабука: Осим што је хришћански симбол греха, јабука се у словенском фолклору јавља

и у функцији љубавног знака: момак и девојка, који размене јабуке, изражавају узајамну симпатију. Јабука коју девојка узме током прошевине симбол je њеног пристанка на брак. И када пође на венчање, девојка је носила са собом јабуку. Као жртва, јабука je бацана у извор, бунар, реку, језеро, пре него што би се захватила вода. Јабука је везана и за свет мртвих и ставља се у или на гроб умрлог да би је понео на онај свет. Венац од расцветале гране јабуке коришћен je у љубавној магији и гатањима. У народним песмама о инцесту чест је мотив јабуке којом се играју брат и сестра.

Једноданци, једномесечићи: Код балканских Словена, деца из једне породице (задруге, села), која су рођена истог месеца (или дана), па се стога у народу сматрало да су повезана истом судбином, попут близанаца. Најопасније испољавање заједничке судбине била је смрт једног од њих, која повлачи за собом смрт другог. Једноданци, попут близанаца, снажно осећају невоље и непријатности један другога, чак и када не знају за њих.

Крв: У народним представама, стециште и симбол живота, супстанца животне снаге, пребивалиште душе. Крв има разноврсне ритуално–магијске функције, пре свега продуктивне; она чини основу најважнијих социјалних институција и концепата: крвно сродство, крвна освета, крвава жртва… Крвна освета најдуже je опстала код Јужних Словена. По народним представама, душа убијеног неће моћи да се смири док га рођаци не освете.

Кум: Код Срба постоје четири врете кумства: „мокро“ односно „крштено“ кумство (најважније од четири), два „сува“ („венчано“ и „стрижено“, односно, кумство које настаје у процесу обреда шишања) и једно склопљено „у невољи“ ради заштите. Крштено кумство велика је част и обавеза, толика да се веровало да и на „ономе“ свету кумови штите своју кумчад од ђавола.

Мачка: Mачка je различито оцењивана: и као чиста и као нечиста животиња. Нечиста сила je често представљана у лику црне мачке. Истовремено, мачка je, како сматрају, била у стању да види нечисту силу, која je човеку невидљива. Ђаво се може појављивати у облику мачке. У обличју мачке јављају се и душе умрлих, поготову човека који после смрти искупљује своје грехове или je умро неприродном смрћу.

Месец: У народним представама асоцира на загробни свет, област смрти, сви Словени су сматрали да je месечева светлост опасна и штетна, поготово за труднице и новорођенчад. Веровало се да умрле душе одлазе на месец. По другим представама, током помрчине, односно, за време месечевих мена, месец осветљава загробни свет. У веровањима се често појављивао и као биће у људском облику.

Метла: Приписивана су јој „нечиста“, демонска обележја, али и својства заштите.

Мокош: Словенска богиња, божанска преља која испреда животну нит и одређује судбину.

Нечисти покојници: Категорија умрлих људи који не налазе мира на ономе свету и продиру у свет живих као штетни духови. По општесловенским народним представама, ту спадају они који „нису умрли својом смрћу“, тј. они који су умрли неприродно, насилно, превремено (самоубице, људи убијени у тучи и боју, отровани и грешници, млади људи који нису успели да склопе брак пре смрти).

Нож: У народној традицији, заштита од нечисте силе. Истовремено – веровало се да у време помрачења, наге вештице са ножевима црних дршки хватају месечев одраз у тепсију с водом.

Ова драма говори о прародитељском греху и последицама поступака наших предака. След догађаја какав постоји у драми Kод Вечите славине заступа идеју да прошлост детерминише будућност, тј. да садашње генерације трпе последице делања претходних.

Међутим, можда и важније питање од ове библијске идеје о прагреховима јесте питање начина на који се греси преносе? Дакле – не само да ли су наши преци чинили зло, а ми наставили да се понашамо по истом моделу, него и шта нас нагна да понављамо њихове грешке? Да ли су управо прећуткивање и заташкавање срж овог несретног ланца? Шта ми заиста знамо о томе?

Става сам да је читава моја генерација одрастала на не лажима о историји него на селектованим информацијама, а да прича о културном идентитету једног народа не може да почива на површним информацијама и легендама, митовима. Него искључиво и само на истини. Из тог разлога и ова представа изгледа као бајка, легенда, мит, као нешто што нисмо тачно сигурни да је постојало.

У драми Kод Вечите славине један злочин проузрокује следећи и тако даље у узрочно-последичној вези долазимо до модела страдања који не може да се прекине, који траје дан данас. Чини се да смо у културно-нематеријално наслеђе осим модела насиља добили и вештину прећуткивања и склањања главе од несрећних околности, а идентитет сваке следеће генерације још је недефинисанији или дефинисан лажним или полуинформацијама. Због тога се временом у људима који стасавају у незнању све више развија апатичност према окружењу и екстремне појаве и осећања као што су бес, агресија, мржња… Ликови из Настасијевићеве драме су „екстремне“ и девијантне појаве учиниће се ничим изазвано и немотивисано… Међутим, управо је мотивација за њихово посрнуће дубоко укопана у колективно несвесно, јер како каже сам Настасијевић: „Kлица мог страдања заметну се пре него ја у матери.“

Наша представа позива на суочавање са злом, његово признавање и одлуку да се тај узрочно-последични модел насиља свесно прекине.

Соња Петровић

Боравити у тексту Момчила Настасијевића, за мене, испрва није било удобно.

Свака је реч важна, мисао елиптична, главни карактери махом луди, страсти кључају тако да и читалац/тељка остају без даха, неумољива машина драмске радње меље ликове и време

Читам, зато, тражећи пута, изнова и изнова све што је човек написао. И, гле чуда, све је то један текст, исти текст, палата осветљена свећом, увек из другог угла. Усхићење.

Правим избор ауторове поезије, она постаје текст на који композитори стварају музику представе. Постаје и текст бајалица које изговара Тина. Отворим ли сабрана дела Настасијевића пронаћи ћу реченицу која осветљава друге.
Ево и сад: „Али што се тамно наслути чулом или мишљу или сном, то се већ невидимо заметнуло и расте у остварењу, да се на концу опипљиво покаже.“ (Реч о животу оца Тодора овог и оног света).

„Код Настасијевића се стално тражи – али и налази. Слутња о некој мелодији је путоказ, и најзад излазимо на прави пут.
Отприлике такав је стваралачки потез Настасијевићев: причуло се, значи да негде јесте, – слушамо, трагамо, чујемо: ту смо“ (С. Винавер, Момчило Настасијевић)

Ауторова веза са фолклорним, са хришћанским и са средњовековним води даљем истраживању. Момчило Настасијевић писао је једним ухом ослоњен на матерњу мелодију и на народно предање. Ауторов свет симбола постаје вишезначнији, долази у везу са древним, судбинским, магијским… Све што је наслућено, одсањано, што је похрањено у несвесном људи који су имали ту срећу и несрећу да одрастају на овим просторима, присутно је и живо у његовом тексту.

Најзад, у ослушкивању, истраживању, читању, раду… и мени се: „Отворило души.“ Запевао је језик Настасијевићев тако да га свуда чујем, преводим сопствене мисли у његову мелодију.

Како је лепо боравити у њему. Можда га никад не напустим.

Мина Петрић

Момчило Настасијевић (1894-1938)

„Велика, самоникла песничка личност. Завереник језика, мистике, предања. Једини наш заиста фолклорни песник у дубоком смислу те речи. Сав од слуха,
од искони, од тајанства. Ван окриља, без подстрека икакве поетске школе, отпочео је своју опасну песничку авантуру.
(…)
Најпре у малој теми пасторалне љубави, фруле, уранака, белине коју је транспоновао као народну лирику, вез, шареницу, затим све дубље у ткиво мисли. Религиозном православном инспирацијом, мистичном патетиком, апокалиптичном темом, средњовековном скрушеношћу певао је своју „осаму на тргу“, далек
од људи, друштва и друштвених проблема. Деактуелизован, ван епохе, постранце од путева и токова литературе, дубио је корито од језика и мелодије и пловио мутним валовима свог сензуалног, опипљивог мистицизма.“

(Борислав Михајловић, 1956)


Госпи

Све самљи.
Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.
Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.
Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.
Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?
Туђа из тебе бића хоћу ли волети?
Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Момчило Настасијевић

Фотографије: Владимир Величковић