опера у три чина

Либрето: Салваторе Камарано и Леоне Емануеле Бардаре, према А. Гарсији Гутјересу
Диригент: Александар Којић / Жељка Милановић
Редитељ: Воја Солдатовић
Адаптација режије: Александар Николић
Сценографска адаптација: Далибор Тобџић
Костимограф: Јасна Бадњаревић
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић
Сценски покрет: Драган Јеринкић
Дизајнер светла: Марко Радановић

УЛОГЕ

Гроф Луна:
Жељко Р. Андрић

Леонора, дворска дама:
Свитлана Декар / Данијела Јовановић / Верица Пејић / Марија Јелић

Ацучена, стара Циганка:
Вишња Радосав / Марина Павловић Бараћ / Виолета Срећковић

Манрико, трубадур:
Дејан Максимовић / Стеван Каранац / Aлександар Саша Петровић

Ферандо, заповедник Луниних војника:
Горан Крнета / Страхиња Ђокић

Инес, Леонорина дружбеница:
Маја Андрић

Руиз, заповедник Манрикових војника:
Игор Ксионжик

Стари Циганин:
Бранислав Станков / Владимир Зорјан

Гласник:
Михаило Славнић / Александар Толимир

ХОР И ОРКЕСТАР СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлери: Санела Митровић, Александра Мајтан
Према преводу Косте Царине, превод допунио, прилагодио и за дисплеј обрадио: Иван Свирчевић

Прво извођење опере: Рим, Театар Аполо, 19. јануар 1853.
Прво извођење у СНП: 17. фебруар 1921.
Премијера: 4. октобар 2008, сцена „Јован Ђорђевић“
Обнова: 26. јануар 2019, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје два сата и тридесет минута, с две паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

У трагању за новим либретом, по завршетку Риголета (1851), Верди се поново прихватио литературе. Овај пут пажњу му је привукла драма Трубадур (El trovador), тада младог шпанског аутора Антониа Гарсије Гутјереса (Antonio Garcia Guttierez), познатог представника шпанског романтизма. Привукао га је лик Циганке Ацучене, жене с необичним и „јединственим“ карактером, како је Верди говорио. Либретиста Салваторе Камарано (Salvatore Cammarano), с којим је мајстор већ сарађивао, добио је нови задатак. На жалост није успео завршити Трубадура, умро је 1852. године, а задатак је преузео његов млађи колега Емануел Бардаре (Emanuele Bardare). Технички део партитуре завршио је Веди за само четири недеље.

Премијера опере Трубадур 19. јануара 1853. била је изведена заиста под драматичним околностима. Римска публика стајала је у блату и води до глежња пред благајном Аполо театра, јер се Тибар тих дана излио преко својих обала и поплавио римске улице. Успех премијере био је прави тријумф, од тог тренутка опера је започела свој пут по свету који и данас траје.

Музика у Трубадуру је спонтана, извире из срца и плени својом снагом и непосредношћу у аријама, ансамблима, дуетима. Цео материјал поделио је на четири чина и свакоме дао драматуршки врло јасан наслов: дуел, манастир, Циганка и отмица. Он је разбио схематизацију италијанске оперске либретистике. Дубоко је захватио у драму и музички карактер ликова гледајући у својим оперским јунацима најпре људе, човека са свим његовим добрим и лошим особинама. У једној таквој романтичарској наивној фабули срећемо неколико тема. Главна тема из које резултира и сама идеја опере је освета Циганке. Контрастна тема, ако је тако можемо назвати, је освета грофа Луне. Најснажнија драматичка снага лежи у Ацучени чији нагон и страст стављају радњу у покрет. „Морају се обе велике страсти те жене, Ацучене, оставити да трају до краја, љубав према Манрику и дивља жеђ за освету мајке“. Друга тема је тема љубави. Љубав Манрика и Леоноре с једне стране, а друга, љубав Луне према Леонори. Трећа тема је политичка борба између двају кнезова у чијим се таборима налазе и два супарника, Манрико и Луна. Трагична судбина Манрика, Леоноре, Ацучене и Луне може се схватити једино у романтичарском концепту опере – о идеји фаталности, а то је: проклетство и казна судбине се не може избећи.

У својој основној карактеристици то је права италијанска опера, или боље рећи права драма, где и белканто и драма чине целину. Може се слободно рећи да се у опери Трубадур изражавају спонтано и искрено карактеристике његовог генија и његове уметности.

М. Сабљић

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

Породица му је била скромног порекла, али његов таленат је брзо открио један породични пријатељ, Антонио Бареци, који га је прво одвео да учи код диригента оркестра у Бусету, а затим га је послао на усавршавање у Милано. Али, Вердија нису примили на Конзерваторијум, и он се обратио једном приватном учитељу, Винченцу Лавињи, с којим је продубио своје знање о италијанској и немачкој музици. Убрзо су га позвали у Бусето за диригента оркестра, тамо се оженио Маргеритом, кћерком свога доброчинитеља. Године 1838. вратио се у Милано где је његова прва опера, Оберто, гроф од Сан Бонифација (Oberto, Conte di San Bonifacio, Скала) доживела приличан успех, али је његово следеће дело, комична опера Један дан краљевања или Лажни Станислав (Un giorno di regno или Il finto Stanislao, Скала, 1840), доживела потпун неуспех. То је био најтужнији период у Вердијевом животу. Био је разочаран због неразумевања публике и измучен тешким породичним несрећама: прераном смрћу жене и двоје деце. Из депресије га је извукао либрето Набука, за који је с одушевљењем написао музику и који је постигао велики успех у Скали, 1842. Цензура је запазила политичку тежину Вердијеве идеје у тој опери, где је индивидуална драма била представљена у много ширем контексту колективне драме, а следећа опера, по Гросијевом роману, Ломбарђани у првом крсташком рату (I Lombardi alla prima crociata, Скала, 1843), пала је у немилост цензора.

То су биле године грозничавог рада, како би постигао коначно признање: између 1844. и 1850, Верди је компоновао оперу Ернани, по роману Виктора Игоа (Венеција, 1844), по Бајрону Два Фоскара (I due Foscari, Рим, 1844), по Шилеру Јованку Орлеанку (Giovanna d Arco, Милано, 1845), Алзира, по Волтеру (Напуљ, 1845), Атила (Венеција, 1846), Магбет, по Шекспиру (Macbeth, Фиренца, 1847), Разбојнике по Шилеру (I masnadieri, Лондон, 1847), Гусар по Бајрону (Il corsaro, Трст, 1848), Битка код Лењана по Гверацију (La battaglia di Legnano, Рим, 1849), Лујза Милер по Шилеру (Luisa Miller, Напуљ, 1849), Стифелио (Stiffelio, Трст, 1850). Као већ богат човек, живео је с певачицом Ђузепином Стрепони с којом се венчао 1859, на имању Сант Агата, које је купио у близини родног села, и на којем је саградио лепу вилу. Ту се посветио компоновању својих великих ремек-дела: Риголето (Rigoletto, Венеција, 1851), Трубадур (Il trovatore, Рим, 1853), Травијата (La traviata, Венеција, 1853). То је време његове највеће славе. Отада ће Верди све мање компоновати, и то готово увек по наруџбини. За париску Оперу написао је Сицилијанско вечерње (I vespri siciliani, 1855), за Фениче у Венецији Симон Боканегра (1857), за Рим Бал под маскама (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), који је имао проблема са цензуром, за Петроград Моћ судбине (La forza del destino, 1862), опет за Париз Дон Карло (Don Karlos, 1867). Кавур је, у име уједињене Италије, захтевао да он буде члан првог парламента. У политици је Верди био десничарски либерал, а његов опрезни конзерватизам осећао се и у музичком животу, у његовом супротстављању симфонијској музици и Вагнеровој уметности. Поводом отварања Суецког канала, Исмаил-паша га је позвао да напише Аиду (Каиро, 1871), и он јој се посветио с посебним одушевљењем, сматрајући је својим последњим оперским делом. Године 1874, дубоко потресен Манцонијевом смрћу, написао је Мису реквијем (Messa da requiem). Његов издавач, Рикорди, и Ариго Боито, убедили су га да се врати опери, и 5. фебруара 1887. Скала је тријумфално поздравила његов нови растанак са сценом, Отело, који још једном није морао да буде и коначни растанак. Наваљивања Боита и Рикордија натерала су већ осамдесетогодишњег Вердија да се други пут окуша у једној комичној опери. Фалстаф (Скала, 1893) постигао је срдачан и дирљив успех, али није био схваћен, јер се много разликовао од оног Вердија којег је публика познавала и волела.

Надживео је све своје савременике с којима се надметао или их је волео, Доницетија, Меркадантеа, Росинија, Вагнера, своје две жене, и свој век. Последње године провео је посвећен црквеној музици: написао је Те Деум (1896) и Стабат Матер (1897), односно бавећи се домом за старе музичаре који је дао да се сагради у Милану.
/Водич кроз оперу, приредио Ђоакино Ланца Томази/

Вердијеве опере до сада изведене на сцени Српског народног позоришта:
Трубадур, Травијата, Риголето, Бал под маскама, Аида, Отело, Дон Карлос, Набуко, Симон Боканегра, Моћ судбине, Магбет и Симон Боканегра 12. децембра 2013, после 46 година од првог извођења.

ВОЈА СОЛДАТОВИЋ

Рођен је у Новом Саду. После матуре, уписује студије режије на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и телевизију у класи проф. Славка Јана. Већ 1967. дебитује као редитељ у Љубљани, а исте године потписује и свој први ангажман у СНП-у где режира и дипломску представу.

Године 1971. прелази у Марибор у СНГ у коме остаје двадесет сезона, да би се 1991. вратио у Нови Сад, као управник Позоришта младих. Од 1. септембра 1999. поново је у Српском народном позоришту као стални редитељ Опере. За 40 година редитељског рада Солдатовић је режирао преко 180 представа широм бивше Југославије, али и у иностранству, а има и преко 200 телевизијских режија за ТВ Љубљану, ТВ Марибор и ТВ Нови Сад.

Добио је више признања за свој редитељски рад међу којима је Борштникова награда у Марибору 1971, два Златна смијеха у Загребу 1988, Октобарска награда Новог Сада 1993, Награда за режију на Сусрету војвођанских позоришта 1997, Златна медаља „Јован Ђорђевић“ 2000, Искра културе 2002. и многа друга признања.

Његове представе су гостовале у Италији, Француској, Аустрији, Румунији, Мађарској и Чешкој.

Познат је као редитељ „дугопругашких“ представа које се годинама играју – његова режија комедије Светислав и Милева Милоша Николића представља апсолутни рекорд СНП-а, играла је пуних 21 сезону.

Преводио је симултано представе са 10 језика на фестивалима у земљи и иностранству.

У Опери Српског народног позоришта дебитовао је режијом комичне опере Вива ла мама; године 1992. режира мјузикл Виолиниста на крову, који постаје култна представа СНП-а; 1999. је режирао оперу Алеко, која је награђена Медаљом Пушкина а 2003. Вердијеву оперу Риголето, с којом је Опера СНП-а доживела овације у Кану (Француска) 2006. године. Поред наведених, Солдатовић је режирао Штраусову оперету Барон циганин, мјузикл Човек од ла Манче, Доницетијев Љубавни напитак, дечје опере Јежева кућица и Медведова женидба, док је режијски обновио Вердијеву Травијату.

За Новосадски летњи фестивал режирао је Моцартову Наивну варку. Предавао је глуму оперским певачима и водио Оперски студио на Академији уметности у Новом Саду, као и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

Рођена 1965. у Београду. Дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Станка Шепића 1988. На истом факултету је магистрирала 2000, и докторирала 2015. под менторством Даринке Матић Маровић.

Наступала је с оркестром Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије, Оркестром Опере и театра Мадленијанум, Оркестром Академије уметности из Новог Сада и оркестром Camerata Academica. Током студија ангажована у КУД „Абрашевић“ и хору „Београдски мадригалисти“. У Опери Народног позоришта из Београда делује од 1988, а као диригент од 1991. Од јануара 1995. до новембра 2010. била је диригент Опере Српског народног позоришта, када прелази на Академију уметности у Новом Саду, као ванредни професор на предмету Оперски студио. У СНП-у је дириговала опере: Трубадур, Набуко, Риголето, Кавалерија рустикана, Фауст, Мајска ноћ, Кармен, Мадам Батерфлај, Тоска, Боеми, Служавка господарица, Моцарт и Салијери, Сутон, Код Феме на балу, Еро с онога свијета, Слепи миш, Васкрсење, Катарина Измајлова, Љубавни напитак, Поп Ћира и поп Спира, балете: Ромео и Јулија, Лабудово језеро, Жизела и сценску кантату Кармина бурана Карла Орфа. С Опером Српског народног позоришта наступала је на БЕМУС-у (1995), у Центру „Сава“ (2003. и 2004), и у јуну 2006, с опером Васкрсење, на Интернационалном оперском фестивалу у Мишколцу (Мађарска), Армел фестивалу у Будимпешти, у јулу 2018.

Награде: Носилац је неколико савезних награда стечених током студија, награде Универзитета уметности у Београду, Годишњих награда СНП-а за изузетна уметничка остварења: за оперету Слепи миш Ј. Штрауса (2004), за праизведбу опере Васкрсење Ф. Алфана (2005) и за несебично залагање при реализацији балета Лабудово језеро и Жизела (2010), Златна медаља „Јован Ђорђевић“, највише признање Српског народног позоришта (2019).

Александар Којић

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.

Прва слика: У замку грофа Луне, заповедника краљевске војске, официр Ферандо прича окупљеним војницима причу о несрећи грофовог млађег брата. Као дечака урекла га је стара Циганка коју је за казну стари гроф осудио на ломачу. Из освете, Циганкина кћи је украла грофовог сина, а дечје тело су нашли на истој ломачи на којој је спаљена њена мајка. Стари гроф никада није поверовао у синовљеву смрт те му је старији син обећао да ће трагати за братом. При крају приче Ферандо са зебњом спомиње веровање да дух спаљене Циганке лута наоколо у поноћне сате.

Друга слика: У врту замка дворска дама Леонора открива дружбеници Инес занос што га осећа према непознатом трубадуру. Стиже и гроф Луна заљубљен у Леонору, одлучан да јој призна осећања, али у том часу зачује се песма трубадура па се гроф Луна сакрива у мрак. Серенада трубадура дозвала је поново Леонору. У мраку, забуном, она прилази скривеном Луни. Кад се трубадур појавио, Леонора схвата да је погрешила. Гроф Луна, бесан и љубоморан, сукобљава се са трубадуром, позивајући га да открије своје име. То је Манрико, непријатељ арагонског краља и вођа побуњеника, који у грофов замак долази по цену властитог живота. Њих двојица укрштају мачеве…

Трећа слика: У циганском логору Манрикова мајка Ацучена сећа се сурове смрти своје мајке која је завршила на ломачи. Открива Манрику како је из освете бацила у ватру грофовог млађег сина, не знајући да је бацила своје дете. Манрико је збуњен: ко је онда он, ако није Ацученин син? Циганка му горко пребацује што у двобоју није убио Луну, али јој Манрико објашњава да му је нека виша сила зауставила руку. Ацучена тражи од њега да убудуће не штеди живот грофа Луне и да се освети. Гласник му доноси вест о одласку Леоноре у манастир, која верује да је Манрико страдао у борби. Манрико жури да је спаси.

П а у з а

Четврта слика: Гроф Луна с војницима чека сакривен у манастиру у намери да отме Леонору. Пре него што су то успели, стиже и Манрико са својом четом. Из окршаја са Луном, Манрико излази као победник, а Леонора, срећна, одлази са њим.

Пета слика: У логору под тврђавом Кастелор војници грофа Луне припремају се за јуриш, а Ферандо их бодри. Стража открива у близини Циганку Ацучену и доводи је пред Луну. Ацучена тражи сина, а када у разговору дозна да је Луна брат дечака што га је у младости отела да би осветила мајку, обузима је паника. И Ферандо је препознаје. У очају Ацучена помиње Манриково име и тиме одаје Луни да је ухватио мајку омрзнутог противника и супарника. Луна је осуђује на ломачу.

Шеста слика: У замку Кастелор Леонора и Манрико су пред венчањем, заклињу се на вечну љубав. Стиже вест да је Ацучена заробљена и да је воде на ломачу. Манрико позива своје војнике и хита да ослободи несрећну мајку.

П а у з а

Седма слика: Манрико је изгубио битку, ухваћен је и заточен у тамници. Леонора одлучује да га спасе по цену властитог живота. Са собом носи сакривени отров, који ће јој помоћи у одсудном часу. Стиже Луна и Леонора нуди себе у замену за Манриков живот. Луна пристаје и одмах издаје налог за ослобађање Манрика. За то време Леонора испија отров.

Осма слика: У мрачној тамници Ацучена и Манрико очекују смрт. Долази Леонора носећи Манрику вест о помиловању. Сазнавши да она не може поћи с њим, Манрико је оптужује за издају. Тек када она клоне, он сазнаје страшну истину. Она умире, а Манрика воде на губилиште. У том тренутку буди се Ацучена и панично тражи Манрика. Када јој је Луна показао губилиште, она му открива да је убио рођеног брата, а затим клоне крикнувши: „Сад си освећена, мајко!“