опера у три чина

Либрето према истоименој драми Д. Беласка написали Л. Илика и Ђ. Ђакоза
Превод: Нада Царина
Диригент: Микица Јевтић / Александар Којић
Редитељ: Младен Сабљић
Режијска обнова: Катарина Матеовић Тасић
Сценографију Ф. Поточника обновио: Далибор Тобџић
Костимограф: Стана Јатић
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић
Дизајнер светла: Марко Радановић


УЛОГЕ

Концертмајстор: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Сценски покрет: Ферид Карајица
Суфлер: Александра Мајтан, Санела Митровић
Обрада текста за дисплеј: Иван Свирчевић

Премијера: 28. март 1996; обнова: 26. фебруар 2009.

Представа траје око два сата и тридесет минута и има једну паузу.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ПУЧИНИЈЕВА ПАРТИТУРА ЈЕ КАО РЕЖИЈСКА КЊИГА

Опера Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија је велики изазов за уметника зато што захтева, у ствари, три уметника: певача, музичара и глумца. То је комплетан репертоар и данашњи захтеви савременог оперског театра као и савремене публике, чији су ниво и критеријуми веома високи, захтева то тројство, не само за певање него и за музицирање и глуму. У овој опери је све то присутно. И ако говоримо о Пучинију који је за разлику од Вердија стварао у великим плохама, у великим захватима, морамо истаћи да је то један мозаик реалистичких, поетских сцена које захтевају изузетну интерпретацију, и музичку и сценску. Заправо, његова партитура, је режијска књига коју диригент и режисер морају да дешифрују и да на тај начин предају све оне дивне ликове, нарочито женске, чији је Пучини велики мајстор, али Ћо-Ћо-Сан је био њему најмилији. Покушао бих да парафразирам неколико речи које је Пучини говорио: „Ја увек видим њен лик пред собом, те мале слатке Јапанке која је пуна бола у души“. Тада је рекао: „Ја нисам створен за велике гестове, ја волим обичне мале људске ствари, али кад су оне истините, искрене и кад долазе од срца.“ Према томе, то је мото који нас је руководио у раду с уметничким ансамблом, у заједници с маестром Топлаком да то остваримо. Био је то наш путоказ. Имали смо рад с два, конкретна ансамбла -време је било доста ограничено, људи су показали велику заинтересованост, велику уметничку дисциплину и залагање. Могу да кажем да резултат неће изостати и ја сам велики оптимиста. Гледајући последње пробе, ипак, мислим да су ствари успешно савладане. Опера Мадам Батерфлај спада у оне најпопуларније опере и ја сам уверен да ће публика ту оперу веома здушно примити, посебно женски део оперске публике коме је опера Мадам Батерфлај једна од најмилијих опера.

Младен Сабљић


ПРОКЛЕТА, АЛИ СРЕЋНА

Овим речима, које је исписао на полеђини слике мале Јапанке ноћи 17. фебруара 1904. године, Ђакомо Пучини покушао је да изрази огорчење, бол и разочарање након неуспеле премијере опере Мадам Батерфлај у Миланској скали. Стравично ојађен, јер је био у дубини душе уверен да је написао своје до тада најбоље и најекспресивније дело, Пучини се препустио тузи и очајању, али је ипак искрено веровао у скору ренесансу своје опере – и није се преварио. Већ након три и по месеца, након вишеслојних коректура, Мадам Батерфлај је у Бреши засијала пуним сјајем којим живи до дан данас.
Историјски настанак опере типичан је „пучинијевски“. Боравећи у Лондону 1900. године, припремајући Тоску у Ковент Гардену, Пучини је имао прилику да види безличну драму Мадам Батерфлај коју је славни драмски писац Давид Беласко драматизовао према новели Јохана Лутера Лонга. Одушевљен темом, композитор енергично тражи од Беласка дозволу да компонује оперу истоименог назива. „Не можете одбити Талијана који моли и грли вас плачним очима“ – уз ове речи Пучини добија дозволу писца.

Почетком века Пучини је већ био веома искусан и омиљен композитор. Његове опере Манон Леско, Боеми, Тоска изводиле су се по целом свету и публика их је примала пуним срцем. Реално је осликавао човека онаквог какав јесте, све животне детаље, начин живота, манире и обичаје у крајње различитим животним условима, (оријентална Турандот, европска Мими, источњачка девојчица Ћо-Ћо-Сан). Можда су то били и основни принципи који су довели до тога да се Пучини у свом времену сматрао помало „баналним“ композитором дотакавши у свом драматуршко-композиторском опусу „обичан народ“. Поједностављени садржаји либрета његових опера, насталих из свакодневице први пут су донесени кроз уметност на оперску сцену. Додајмо још и ово: Пучини је био изванредан познавалац оркестра, музички сликар солистичких и хорских деоница, а драматургију музичке сцене довео је до савршенства.

Ипак, рад на опери Мадам Батерфлај није текао без проблема. Најпре су либретисти Ђузепе Ђакоза и Луиђи Илика од једночинке морали да направе оперски либрето у три чина, а затим је пред композитора искрсао нови драматуршки проблем предуго трајање другог чина. У коначној верзији, која и данас живи, проблем је решио драстичним краћењем, те повезивањем другог и трећег чина прекра-сним оркестарским интермецом. Да би постигао што већу аутентичност Пучини је проучавао јапанску музику, начин живота и обичаја, консултујући се с јапанским дипломатама, уметницима, као и свим онима који су му у том смислу могли бити од помоћи. Како је то било време у коме су Европљани откривали и истраживали егзотичне и далеко-источњачке крајеве, то је за Пучинија задатак био још изазовнији. Испунио га је на најбољи могући начин створивши дело трајне и непролазне вредности, дело које је заживело и уврстило се у класични репертоар највећих оперских кућа, дело које се уткало у широке народне масе, чију је музику одушевљено прихватио цео свет.

Катарина Матеовић Тасић

ЂАКОМО ПУЧИНИ (Giacomo Puccini, 1858-1924)

Најомиљенији је представник оперског веризма којем је дао изразито личну лирску особину. Постојање те лирске особине, не искључује, међутим, код њега и снажан осећај за сценску драматику. Пучинијева оперска музика не може се не разумети и вероватно нема гледаоца који не би могао схватити шта му та музика говори, шта описује, какав карактер представља, због чега је разнежен, односно над чим се жести. Та потпуна разумљивост и непосредна пријемчивост стајала је Пучинијеву музику тешких осуда због наводне баналности и јефтиних ефеката. Па ипак, ни један, па ни најстрожи музички судија није могао тврдити да је у тој музици нешто лоше или недоречено.

Са занатског становишта Пучини је заиста био савршен мајстор. Остао је доследан веризму: њега занима само жив човек, његов бол, ситне радости, животне трагедије. Пучинијев музички театар тако треба и доживети; у дубоком урањању у свакодневна, обична људска реаговања без великих, херојских гестова. Јер, није битна локација неког лика: напуштених и преварених жена, на пример, које не могу преболети бол увреде и губитка, има на свим меридијанима, а не само у Јапану. И зато судбина Пучинијеве Батерфлај непогрешиво доводи до ганућа сваки аудиторијум који се не треба тога стидети; у тој опери као и у сваком од мајсторових зрелих дела, сваки је такт музичке уметности вредан да се воли и увек изнова доживљава.

ПРВО ИЗВОЂЕЊЕ МАДАМ БАТЕРФЛАЈ У СВЕТУ
17. фебруар 1904. године, Teatro alla Scala, Италија

МАДАМ БАТЕРФЛАЈ У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ
22. март 1921. године
Диригент: Џ. Маржинец
Редитељ: К. Клеменчић
Ћо-Ћо-Сан: К. Дубска, Б. Адамовић Дубска, Пинкертон: Д. Кранчевић, Д. Врбањац
(изведено 26 представа)

18. мај 1951. године
(представа је ишла до сезоне 1961/62)
Диригент: Д. Бабић, Д. Жупанић, М. Асић, П. Милошевић, М. Фајдига
Редитељ: Ј. Путник
Ћо-Ћо-Сан: М. Михлер, З. Сесардић, Ј. Асић, А. Чепе, И. Давосир Матановић, З. Волф
Пинкертон: Д. Бурић, В. Цвејић
(изведено 73 представе, 27.838 гледалаца)

10. новембар 1964. године (обнова)
Диригент: Д. Миладиновић, М. Фајдига
Редитељи сценограф: Е. Фрелих
Ћо-Ћо-Сан: И. Давосир Матановић, А. Чепе, Пинкертон: В. Цвејић
(изведено 17 представа, 6.740 гледалаца)

25. јануар 1974. године
Диригент: М. Фајдига, И. Топлак, М. Јаноски
Редитељ: Д. Миладиновић
Ћо-Ћо-Сан: В. Ковач-Виткаи, М. Алпар Тунтев, Јоко Сато, М. Стојановић
Пинкертон: Ш. Мардешић, В. Цвејић
(изведено 23 представе, 8.508 гледалаца)

21. октобар 1988. године
Диригент: М. Јаноски
Редитељ и сценограф: Ф. Поточник
Ћо-Ћо-Сан: В. Ковач Виткаи, Пинкертон: С. Коцић
(изведено 8 представа, 3.442 гледаоца)

28. март 1996. године
Диригент: И. Топлак, Ј. Јанку, Ж. Милановић
Редитељ: М. Сабљић
Сценограф: Ф. Поточник
Сценографију обновио: Д. Тобџић
Ћо-Ћо-Сан: М. Стојадиновић, В. Миленковић, Пинкертон: С. Коцић
(изведено 9 представа, 3.542 гледаоца)

28. децембар 2000. године (обнова)
Диригент: Ј. Јанку
Редитељ: М. Сабљић
Ћо-Ћо-Сан: В. Миленковић, Пинкертон: С. Коцић
(изведено 3 представе, 556 гледалаца)

29. октобар 2002. године (обнова)
Диригент: Ж. Милановић
Редитељ: М. Сабљић
Режијска обнова: К. Матеовић Тасић
Ћо-Ћо-Сан: М. Стојадиновић, В. Миленковић, С. Декар
Пинкертон: С. Коцић, С. Петровић
(до сезоне 2004/2005 изведено 12 представа, 4.028 гледалаца)

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


Реч диригента

На самом почетку 20. века, са појавом сецесије као реакције на академизам позног 19. века, јавља се, међу европским уметницима свих уметничких праваца, велико интересовање за далеки исток и егзотику коју у себи носи та даљина – за европејце толико примамљива. Многи европски композитори, инспирацију за своја дела, налазе у тим новим, далеким пределима – њиховим обичајима и њиховој музици, веома различитој од европске. Ђакомо Пучини у два наврата посеже за либретом са „егзотичном“ тематиком – пишући оперу Мадам Батерфлај и поново у својој последњој, недовршеној опери Турандот. Прва се догађа у Јапану, на почетку 20. века, а друга у древној Кини. У опери Мадам Батерфлај драматуршки заплет је заснован на сукобу двеју култура, двеју цивилизација, америчка и јапанска, и на фаталној разлици међу њима. Једној новој, површној цивилизацији, и самим тим инвазивној, и другој древној, конзервативној и доследној. Музика ове опере, мајсторски је обликована. Својом уникатном музичком синтаксом, но ипак на помало сентименталан начин, Пучини ствара дело које ће постати једно од најпознатијих у оперској литератури. У Новом Саду, први пут је постављена 1921. године, за време управниковања композитора Петра Коњовића. Од тада па до данас, ова музика новосадску публику једнако плени својом свежином и оригиналношћу.

Александар Којић


МИКИЦА ЈЕВТИЋ

Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


ЂАНЛУКА МАРЧАНО (Gianluca Marcianò)
диригент

Рођен 1976. у Ла Специји (Италија). Већ као петогодишњак почео је да свира клавир. Као чудо од детета освајао је награде на националним и међународним такмичењима за младе музичаре и већ од тада је наступао у чувеним оперским концертним дворанама широм света. Музичку академију је завршио у Фиренци (маестро Пјернарцис Маси). Започео је каријеру наступивши у најважнијим италијанским кућама и фестивалима: Театру у Парми (2001), Театру у Ђенови, музички фестивали у Фиренци и Риму. На позив љубљанског СНГ дошао је 2002. да, као асистент диригента Лориса Волтолинија, развије стални оперски репертоар. Током сезоне 2006/2007. у загребачком ХНК дириговао је операма Набуко и Севиљски берберин, а доцније и операма Травијата, Пепељуга, Кармен, Турандот. Марчано је честим ангажовањима у свету учврстио везе и са оперским кућама у Минску, Прагу, Сасарију, а у Великој Британији са енглеском Националном опером, Гранџ Парк Опером, Лонгбороу Опером, Челси Опером и енглеским камерним оркестром. Године 2007. први пут је наступио у Поли театру у Пекингу, од када је стални гост овог театра. Стални је гост диригент у Оперском театру из Јеревана (Јерменија).

На његовом актуелном репертоару су: Травијата, Мадам Батерфлај, Боеми, Тоска, Набуко, Турандот, Пајаци, Ернани, Дон Карлос, Моћ судбине, Кавалерија рустикана, Атила, Трубадур, Митридат и многа друга дела. У протеклим сезонама био је гост оперских кућа: у Овиједу, Москви, грузијској Државној Опери и Балету у Тбилсију, јерменском Оперском театру из Јеревана, Националној опери Литваније, британској Гранџ Парк Опери… О његовом дириговању, харизматичној личности, каријери, сензибилитету и отворености ка новом, критика је похвално писала (The Times, Opera Now).

Уметнички је директор бејрутског Ал Бустан фестивала. На том фестивалу je учествовао Хор СНП-а 22. и 26. фебруара 2017. године, када су на репертоару била дела Керубинија (Медеја) и Росинија (Stabat Mater), извођена под диригентском управом маестра Марчана.

У Српском народном позоришту гостовао је у неколико наврата, када је дириговао операма Боеми (28, 30. марта, 1, 3. априла 2009, 23. марта 2017), Тоска (14. и 17. фебруара 2009) и Гала концертом за Светски дан музике (21. јуна 2017). Од октобра 2017. је шеф диригент Опере СНП-а.

Амерички поморски официр Пинкертон, одлучио је да се ожени младом дражесном гејшом Ћо-Ћо-Сан коју је назвао Батерфлај („Лептирица“). Купио је малу кућу од прућа у цветном врту.

Посећује га амерички конзул у Нагасакију, који невољно прима Пинекртоново иронично објашњење да, по јапанским законима, брак и кућу може отказати сваког првог у месецу. Конзул Шарплес мисли да је Ћо-Ћо-Сан искрено заволела Пинкертона и да овај не би смео повредити њена осећања. Али, Пинкертон испија здравицу „правом“ браку с једном Американком.

Издалека се зачује песма, долази невеста са сватовима.

Трговачки посредник Горо указује Американцима да је Ћо-Ћо-Сан из отмене племићке породице која је осиромашила, пошто је њен отац пао у немилост на двору и, по налогу Микада, извршио самоубиство харакиријем. Ћо-Ћо-Сан је, између осталих ствари, донела и нож којим се њен отац убио.

Обавља се кратка церемонија венчања, а затим се гости припремају за одлазак, пошто је конзул с чиновницима већ кренуо натраг у град.

Одједном се из даљине зачује клетва. Стриц Ћо-Ћо-Сан, стари јапански свештеник Бонзо, дознавши да му је нећака напустила своју веру, долази и проклиње је због тога.

Ћо-Ћо-Сан је дубоко потресена тим догађајем, али се ипак, сва срећна, предаје љубави према Пинкертону.


II чин

Прошле су три године. Пинкертон је напустио своју невесту после неколико месеци, не јавивши се више.

Иако сви наговарају Ћо-Ћо-Сан да га заборави и потражи срећу на другој страни, она га и даље верно чека. Када јој Сузуки наговести да им је преостало још мало новца, она разочарано закључује да превише троше. Теши се и нада, те уверава Сузуки, како ће се ипак једног дана Пинкертонов брод опет појавити у луци Нагасакија.

Код Ћо-Ћо-Сан долази конзул Шарплес. Она је сва ван себе од узбуђења јер слути да јој он доноси вести од Пинкертона.
Конзул је сметен. Пинкертон му је послао писмо у којем га званично моли да саопшти Батерфлај о његовој женидби с једном Американком. Њено узбуђење не даје му снаге да јој саопшти садржај читавог писма. У том часу долази принц Јамадори и удвара јој се, она га упорно одбија. Принц одлази, али с надом да ће Ћо-Ћо-Сан ипак променити своје мишљење.

Конзул тада даје до знања малој Јапанки да ју је Пинкертон можда заборавио и да се никада више неће вратити. На те речи Ћо-Ћо-Сан огорчено прекида разговор и излази из собе. Одмах затим се враћа, с малим плавокосим дететом и с питањем: „Зар Пинкертон може заборавити ово?“

Шарплес је ганут. Пинкертон не зна да има синчића, али он ће му то свакако јавити.

Након конзуловог одласка, Сузуки узбуђено јавља Ћо-Ћо-Сан да се Горо, који је довео Јамадорија, наоколо шуња и прича како се не зна ко је отац детета. Ћо-Ћо-Сан запрети ножем Гороу који успева да побегне.

Тада одјекне хитац из луке. Велики ратни брод допловио је у Нагасаки. Ћо-Ћо-Сан узбуђено дурбином покушава да прочита његово име. То је Пинкертонов брод! У великој радости она и Сузуки доносе из врта цвеће којим украшавају кућу, а затим се спрема да чека с дететом и Сузуки мужевљев повратак. Из даљине се чује песма морнара у луци.


III чин

Свануо је дан. Сузуки се буди и наговара Ћо-Ћо-Сан да се одмори. Она пристаје и излази из собе носећи уснуло дете којем пева успаванку. Сузуки остаје сама, те њу прву сусреће Пинекртон, у пратњи своје жене Кејт и конзула. Сузуки је свесна да ће то бити крај мале Јапанке.

Пинкертон и Шарплес траже од ње да наговори Ћо-Ћо-Сан да Пинкертону и његовој жени преда сина.

Сузуки пристаје тешка срца, али уз услов да прво остане насамо с њом.

Пинекртон, због гриже савести, не може више да издржи, те се повлачи.

Одједном наилази Ћо-Ћо-Сан. Угледавши конзула, мисли да је ту и Пинкертон. Тражећи га свуда по кући, наилази на ледено ћутање присутних. У врту спази непознату даму.

Сазнавши истину, она се ломи, но пристаје да преда дете, обраћајући се сада младој Американки, као „најсрећнијој од свих жена“. Једини услов Ћо-Ћо-Сан је да Пинекртон дође по сина сам, кроз један сат.

Посетиоци одлазе, а Ћо-Ћо-Сан врши припреме за харакири; узима очев нож и чита посвету на њему: „Боље је часно умрети него нечасно живети.“

За то време, слутећи несрећу, Сузуки шаље дете у собу код мајке. Она целива сина, грлећи га очајно, и упућује му последње збогом.

Оставши сама, убија се иза паравана очевим ножем. Кад Пинкертон стигне, већ је касно.