Инспирисано делима и животом Франца Кафке
Адаптација: Ката Ђармати
Редитељ: Вељко Мићуновић
Драматург: Ката Ђармати
Сценограф: Жељко Пишкорић
Костимограф: Марија Марковић Милојев
Композитор сонгова: Ирена Поповић
Избор музике: Вељко Мићуновић
Играју:
Аљоша Ђидић
Радоје Чупић
Драгиња Вогањац
Марија Меденица
Марко Савић
Јована Мишковић
Душан Вукашиновић
Игор Грекса
Инспицијент: Владимир Савин
Суфлер: Наташа Барбир
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Јован Живковић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Премијера: 27. децембар 2021, сцена „Пера Добриновић“
Представа траје око сат и тридесет минута.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.
Кафка је вешто уочавао проблеме са којима се суочава обичан човек у свакодневном животу и створио је један надреални свет који штима по надреалним правилима. Ту се до данас ништа није променило. Тај парадокс ствара огромну тензију у свим његовим делима, чак и у оним недовршеним где се његови јунаци налазе у сталном унутрашњем конфликту и интензивној борби против неке више силе која их надилази, а која је стално присутна. Живимо у доба лаког пристајања. Кријемо се иза лажних идентитета. Претворили смо се у профиле на друштвеним мрежама.
Илузије су потрошене. Идеологије су злоупотребљене. Крећемо се у свету који је црн, једноставан, суров и апсурдно духовит. Ту нема компликованих конфликата. Нема мучно морално-поучних дилема. Нема великих филозофских одлука. Критика система (који је уједно и највећи антагониста у свим Кафкиним делима) постаје јасна онда када се открије да баш та машина, она која нас меље, ипак не може да функционише без нас.
Вељко Мићуновић
Жерар-Жорж Лемер
Због овог посла, постао сам страх и трепет за свог шефа, а некад само био, ако не примеран, а оно макар савршено користан радник за многе послове (привремено носим звање уредника). Понекад ми се чини да чујем жрвањ како ме буквално меље у процепу између књижевности и канцеларије. Затим наиђу друкчији тренуци, кад то двоје одржавам у релативној равнотежи, поготово ако сам код куће слабо радио…
Франц Кафка
Од првих речи, као да је унаоколо почео да се шири отужан мирис крви, а на уснама сам осетио чудно бљутав и неодређен укус. Узалуд је његов глас покушавао да се извини, његове слике су у мене продирале као оштрица, као иглице леда, изазивајући неиздржив бол. Није то било само описивање једног мучења и справе за мучење речима џелата који је извршавао казну, тонући у слатку екстазу. И сам слушалац је био бачен на паклене муке, као и жртва, и он је био испружен на лежају за мучење, и свака нова реч, као нова иглица, по његовим је леђима лагано исписивала откуцаје погубљења.
Макс Пулвер
Ти си сад, дакле, како мислиш, својом неискреношћу већ доста постигао, јер доказао си троје: прво, да си невин, друго, да сам ја крив, и треће, да си из суште великодушности спреман не само да ми опростиш него, што је и више и мање, да ме убедиш у то како сам ја – додуше, насупрот истини – такође невин.
Франц Кафка
Дисао је само онда кад му је перо било у рукама. Кад кажем да је писао две недеље заредом, то дословно значи да је писао четрнаест вечери и четрнаест ноћи без прекида. Обично је, пре него што би почео да пише, корачао тешким корацима, намргођеног лица. Слабо је говорио, јео без апетита, ништа га није занимало, био је као утучен: желео је да се осами.
…
Једног дана, после вечере, писао је толико дуго да сам, и поред паљеног светла, заспала. Кад сам се пробудила, он је седео ту, поред мене. Погледала сам га. На његовом лицу се одиграо значајан преображај; трагови духовног напора који су га покретали били су тако видљиви да му је лице било сасвим изобличено. Препричао ми је причу, наизменично шаљивим и озбиљним тоном. Била је то једна аутобиографска прича, у којој је панику вероватно проузроковао предосећај повратка у родитељску кућу, заточење. Објаснио ми је да сам у тој јазбини ја била срце тврђаве.
Дора Дијамант
Радио од августа, углавном не мало и не лоше, али ни у првом ни у другом погледу до граница својих способности, као што би морало да буде, поготово што моја способност по свим предвиђањима (бесаница, главобоља, слабост срца) неће потрајати још дуго.
Франц Кафка
Кафкино физичко стање у том тренутку и читава та ситуација, чињеница да је буквално умирао од глади, доводиле су до халуцинације. Кад је завршио са кориговањем, што је сигурно представљало огроман напор за њега, али такође и потресан сусрет (са сопственом прошлошћу), сузе су му буквално лиле низ образе; тада сам их први пут видео код Кафке. Он је увек надљудски контролисао себе.
Роберт Клопшток
Плачи, драга, плачи, дошло је време да се плаче! Јунак моје мале приче је малочас умро. Ако Те то може утешити, знај да је умро доста спокојно и измирен са свима.
Франц Кафка
Постдрамску представу, која деконструише живот и дело Франца Кафке („Замак“, „Процес“, приповетке, писма, „Писмо Оцу“, „Дневници“…) Ката Ђармати, која је и драматург представе, замислила је као структуру у којој се догађања у Дворцу плету око К, који ће бити апсурдно праведно осуђен, или неправедно ослобођен, свеједно.
Ток саслушања, мучења, тортуре, ислеђивања, ероса и танатоса, који прожимају архетипско, авангардно дело Франца Кафке, у коме брутализам унутрашњег и појавног човековог бића, постаје садржај и порука овог сложеног сценског истраживања.
Вељко Мићуновић, редитељ коме је тема перманентног антагонизма појединца и друштвеног система стални сценски изазов, мучном кафкијанском театру је дао позоришни језик, функционалан, упркос својој драстичности.
Стилску прецизност белине, која допушта оквир за нагађање јесмо ли још у животу или са друге стране, створио је сценограф Жељко Пишкорић, а тачан костим Марија Марковић Милојев. Аљоша Ђидић (К), на коме је био најтежи задатак, да покаже застрашујућу мистику Кафкиног дуалитета између смртоносне сумње у истину и правду и мрачног ероса, великом унутрашњом снагом и разарајућом енергијом је то постигао.
Радоје Чупић, носећи деструктивну Кафкину фрустрацију очевог ауторитета, спретно и лако је извео да му командовање злочином, уједно, буде и пресуда себи самом. Драгиња Вогањац, Марија Меденица и Јована Мишковић су заступале и одбраниле женски принцип Кафкине сложене природе, њихова нежност и суровост су, заиста, биле друге врсте од оне, коју су показали Марко Савић и Игор Грекса, сви заједно се стапајући у један лик, који ће, у људском или животињском обличју, бити сапутник у патњи жртви, која стреми и радује се крају, ножу у срцу.
Посебан ток ове сложене игре, која подразумева непрестану трансформацију из истинитог у фикцију, чине сонгови (Ирена Поповић), који враћају асоцијацију на Кафкин осећај кривице, што постиже ефекат да се његова патња мултиплицира и генерализује, до потребе да се свако извини свакоме и да сви постану фиктивне жртве и сопствени џелати, дозивајући ужасе који се носе из најранијих сећања и не пролазе са одрастањем.
Надреална кафкијанска ситуација је на сцену СНП донела, парадоксално, стварни осећај страха и неизвесности, данас доминантан код нас, и у свету. Механизам, из наслова представе, ради без престанка, уз заглушујућу буку манипулисања његовим производима. А то су друштвена репресија и самртни хумор неухватљивости злочина, стварни јахачи апокалипсе данас.
Постдрамски театар се креће искључиво у домену асоцијације и поруке, на коју указује сценски поступак, па се и тумачи из сопственог уметничког и друштвеног искуства.
Драгана Бошковић, Новости, 29. децембар 2021.
