Ђакомо Пучини

БОЕМИ

(La Boheme)

опера у четири чина

Премијеру припремио диригент Ђампаоло Марија Бизанти
Либрето према роману А. Миржеа Слике из живота боема написали Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза

Диригент: Александар Којић
Редитељ: Катарина Панти Либеровичи (Caterina Panti Liberovici), Италија
Сценограф: Серђо Мариоти (Sergio Mariotti), Италија
Костимограф: Кристина Ачети (Cristina Aceti), Италија
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Дизајнер светла: Марко Радановић

УЛОГЕ

Родолфо, песник:
Стеван Каранац

Марчело, сликар:
Васа Стајкић

Шонар, музичар:
Никола Баста

Колин, филозоф:
Горан Крнета

Беноа, станодавац:
Игор Ксионжик

Алчиндоро, градски већник:
Владимир Зорјан

Мими:
Данијела Јовановић

Мизета:
Марија Цвијић

Парпињол, продавац играчака:
Александар Толимир

Наредник:
Младен Николић

Цариник:
Драган Ђурин

ОРКЕСТАР И ХОР СНП

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Дечји хор припрема: Верица Пејић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Костимограф реализатор: Бранка Штрбац
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Превод и обрада текста за дисплеј: Иван Свирчевић
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Видео пројекције Серђа Мариотија: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић

Премијера: 12. мај 2007, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“

Представа траје два сата и четрдесет и пет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.



РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Идеја која ме је водила у раду на Боемима била је идеја сећања.

Ово је прича о једном сећању. Родолфо, песник и писац, баца последњи поглед на своју младост. Кроз њега се и ми опраштамо од својих снова, жеља и нада. Родолфо приповеда о не тако давној прошлости која још живи у нама, слике и утисци се појављују у деловима, али с нејасним обрисима.

Париз, 1930. Историјски тренутак – између два светска рата – у коме жеља за животом појачава осећања. То је и град-симбол жеље за љубављу и уметношћу. И како носталгично каже Марчело: „О, лепо доба варки и утопија, у коме се верује, у коме се нада и све се лепшим чини.“

Моменат у коме живе главни ликови је већ обавијен велом горчине, јер тамо где је носталгија тамо је и прошлост. И у том сећању надолазе нам места и догађаји, а смене годишњих доба се убрзавају и успоравају с нашом личном перцепцијом времена и простора.

Ово није само прича о једној љубави. Боеми истичу и једну од слабости људске природе – усамљеност. Како Мими бива све више опхрвана болешћу, то нам се све више мути слика сећања, одвајајући нас од прошлости. Мими се уздиже изнад своје људске природе постајући симбол времена коме нема повратка. Метафора јесени младости.

Сви су они на прагу средњег доба: од самог Пучинија, који је Боеме написао као 38-годишњак, до диригента Ђампаола Марије Бизантија, редитељке Катерине Панти Либеровичи и њеног креативног тима и, коначно, до протагониста – солиста, оркестра, хора… И зато су Боеми у Опери Српског народног позоришта нека врста омажа младости, утопији у коју су веровали, сновима које су сањали…

Париз 30-их, сад већ прошлог века. Париз у који се слила читава плејада уметника из целог света, Париз боемије која је створила ремек-дела уметности и истовремено креирала дух који ће заувек остати заститни знак тог града.

Уз редитељку, која је ово Пучинијево ремек-дело у великој мери лишила патетике, унела дозу хумора и племенитиг патоса, уз сигурног, и прецизног диригента, за успех ове најновије верзије Боема на сцени СНП-а посебно су заслужни млади солисти који су, уз певачки, демонстрирали и значајан глумачки потенцијал, а пре свих Данијела Јовановић (Мими), Сенка Недељковић (Мизета), Васа Стајкић (Марчело), Владимир Зорјан (Колин), као и гости: Андриј Ромањенко (Родолфо) и Берислав Јерковић (Шонар).

Боеми су истинска круна ове оперске сезоне, али и укупног оперског репертоара СНП-а.

Даринка Николић, 15. мај 2007.


Емотивним приступом осавремењени „Боеми“

(…) У складу с више импресионистичким него романтичарским бојама и атмосфером, нарочито наглашеним у трећем чину, у плавичасто-сивкастој јутарњој сумаглици париског предграђа, као и префињеним визуелним идентитетом представе у целини, и разуме се, с одговарајућим музичким језиком ове, можда најлепше Пучинијеве опере, софистицирани реалистичко-романтичарски редитељски рукопис Катарине Панти-Либеровичи, уноси у инсценацију ону неопходну изгубљену ведрину помешану с носталгичношћу и сентиментом, чиме постиже лепе реакције код публике. При том фрагменти сећања и свеже импресије протагониста, нагле промене расположења и често депресивна психоза, што сваки од посетилаца разуме и доживљава како жели, детаљи онога што се догодило, а затим и амбијенти Париза у свим њиховим сценографским ликовностима Серђа Мариотија (стамбене зграде, обриси Ајфелове куле и архитектонски препознатљиве чувене грађевине, интегрисане у представу преко видео-бима) кореспондирају с костимима Кристине Ачети, из 30-тих година 20. века, у које је, из епохе бидермајера, измештена радња Миржеовог романа „Слике из живота боема“. Лишена сваке баналне конотације, нова поставка Пучинијеве опере „Боеми“, дело је младог ауторског тима, на челу с одличним 35-годишњим диригентом Ђанпаолом Маријом Бизантијем. Овај изузетно спреман и подстицајан уметник сјајно је мобилисао такође младе тумаче главних и осталих улога и ансамбл у целини, при чему је сваки део партитуре, посебно оркестарски, експресиван и изнијансиран у сваком детаљу, фрази или широким динамичким градацијама, постизао тражено, снажно емотивно дејство. Ако бисмо се и упитали зашто се оперска управа није одлучила за неко друго, из мноштва вредних, а код нас непостављених дела, него се поново окренула, макар и после две деценије од последње инсценације, и сувише познатом остварењу, одговор проналазимо у солистичкој екипи, која поред неопходне физичке младости, управо „извикује“ да има и будућност. Да је она итекако светла и обећавајућа, показао је високи интерпретативни резултат, нарочито видљив у певачком делу извођења, складном и када су у питању појединачне, а посебно дуетске, односно ансамбловске комбинације.

На челу с најискуснијом (у домаћој екипи) Данијелом Јовановић у улози Мими, која се, чујна из сваког дела сцене, просто милујући лепом бојом, ширином и изражајношћу свог лирског сопрана, сигурно, дугим певачким дахом прилагођавала одређеној осећајности, потресно доживљавајући тумачени лик, главни јунаци су се истицали још једном женском ролом, која је у креацији Сенке Солдатовић Недељковић, била право откровење. Партију Мизете она није само глумила, него ју је гласом, карактером и певаним текстом непосредно живела, због чега је постигла велику музикалност, покретљивост и уверљивост интерпретације, остварујући је, осим као кокету и краљицу париских кафеа (у којима слуша и чак пева џез) и као један од најтоплијих и најкомуникативнијих актера представе. Потпуно компатибилног партнера имала је у одличном Васи Стајкићу, који је, после, чини се, малог застоја у каријери, поново освајао раскошним баритоном сочног тембра, али и страственим тумачењем жустре природе сликара Марчела. (…) Позитивним утисцима и, истакнимо још једном, наглашеним емотивним приступом и дејством, осавремењени „Боеми“ ће, очекујемо, утицати и на прилив нове, али и повратак старе публике, која и те како недостаје Новом Саду, бар када је у питању озбиљна музичка, односно музичко-сценска уметност.

Марија Адамов, Дневник, 15. мај 2007.