опера у четири чина

Премијеру припремио диригент Ђампаоло Марија Бизанти
Либрето према роману А. Миржеа Слике из живота боема написали Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза

Диригент: Александар Којић
Редитељ: Катарина Панти Либеровичи (Caterina Panti Liberovici), Италија
Сценограф: Серђо Мариоти (Sergio Mariotti), Италија
Костимограф: Кристина Ачети (Cristina Aceti), Италија
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Дизајнер светла: Марко Радановић


УЛОГЕ

ОРКЕСТАР И ХОР СНП

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Дечји хор припрема: Верица Пејић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Костимограф реализатор: Бранка Штрбац
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Превод и обрада текста за дисплеј: Иван Свирчевић
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Видео пројекције Серђа Мариотија: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић

Премијера: 12. мај 2007, сцена „Joвaн Ђoрђeвић“

Представа траје два сата и четрдесет и пет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ЂАКОМО ПУЧИНИ
(Giacomo Puccini, 1858-1924)

Најомиљенији је представник оперског веризма којем је дао изразито личну лирску особину. Постојање те лирске особине, која је често знала склизнути у веома наглашену сентименталност, не искључује, међутим, код њега и снажан осећај за сценску драматику.

Попут Вердија – и још више од њега – изразито личан у обликовању својих музичких замисли, Пучини је саградио снажан стуб историјске оперске зграде, стуб, о који многи воле да с омаловажавањем обесе упозорење: Банално! – па према томе и уметнички мање вредно, чак и штетно.

Током целе своје бриљантне каријере светског композитора, а после његове смрти све до наших дана, стваралац Пучини доживљава увек поново неправедне оцене које су у супротности с одушевљењем публике. Јер широка публика воли Пучинија, воли његове јунаке и његове мелодије, плаче над умирањем мале Мими, очајава над увредом нанесеном гејши Ћо-Ћо-Сан, узбуђује се при суђењу храбром сликару Каварадосију, заноси се далеком оријенталном мистиком која окружује окрутну принцезу Турандот.

У Пучинијевим операма све је речено до последњег слова; доживљај музике и сцене, стопљен и идеално саживљен у целину долази до гледаоца непосредно, „напада“ га својом изражајношћу која од опере готово чини филм у којем  се музика не одваја од либрета, а то двоје од сцене. У музици Пучинијевих опера доминира лепа мелодија, али мелодија која тече потпуно сагласно са смислом текста. Када неки лик у Пучинијевој опери пева арију, онда је то као нормалан, осмишљен говор на позоришној сцени; веризам – истинитост музичког театра – постигнут је у тим делима у свом најуспешнијем домету потпуне јасноће доживљаја.

Пучинијеву оперску музику не може се не разумети и вероватно нема гледаоца који не би могао схватити шта му та музика говори, шта описује, какав карактер представља, због чега је разнежен, односно над чим се жести. Та потпуна разумљивост и непосредна привлачност стајала је Пучинијеву музику тешких осуда које су је оптуживале због баналности и јефтиних ефеката. Па ипак, ни један, па ни најстрожи музички критичар није могао тврдити да је у тој музици нешто лоше или недоречено. Напротив, увек се истичу три битна квалитета Пучинијеве оперске естетике: изванредно познавање оркестра и постизање најсуптилнијих финеса у дочаравању уживања и контраста; одлично вођење певачких деоница, било солистичких или хорских, с коришћењем најлепших белкантистичких традиција; савршен осећај за драматургију музичке сцене, за развој акције у музици, за описивање људских карактера музиком, за истанчан осећај мере (у Пучинијевим зрелим операма нема ни једног јединог такта музике којег би се могло испустити, означити неуспелим или сувишним).

Са занатског гледишта Пучини је заиста био савршен мајстор. Оно што му се преко тога пребацује као сладуњавост и повођење за јефтиним ефектима није знак слабости, него ознака стила једне епохе, у којој је натурализам и на оперској сцени отупио своје драстичне шиљке у приказивању животне опорости и стао наглашавати сентименталну, то јест, осећајну страну доживљавања свакодневног живота. Јер, у томе је Пучини остао доследан веризму: њега занима само жив човек, његов бол, ситне радости, животне трагедије. У сваком лику уочава живот човека од крви и меса који је – као такав – за публику и најзанимљивији. Пучинијев музички театар ваља тако и доживети: у дубоком урањању у свакодневна, обична људска реаговања без великих, херојских гестова. И управо у томе су многи запазили баналност, што је Пучинијев лирски веризам на оперску сцену доносио једноставан свакодневни живот и људе који као да су се попели из гледалишта да би на позорници испричали оно што су сами проживели.
/…/
Колико је Пучини био спонтан стваралац доказује и чињеница да је писао готово искључиво за музичку сцену, да је радио веома брижљиво и савесно и да се искрено уносио у садржаје који су га привукли. Дугачка галерија ликова које је поставио на музичку сцену ушла је у свет културног човека са често тачно одређеним особинама, као што и његове популарне мелодије, карактеристично обликованог тока, живе у свакодневном сећању најшире музичке публике.

Н. Туркаљ, 125 опера, Загреб, 1997.

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


ЂАНЛУКА МАРЧАНО (Gianluca Marcianò)

Рођен 1976. у Ла Специји (Италија). Већ као петогодишњак почео је да свира клавир. Као чудо од детета освајао је награде на националним и међународним такмичењима за младе музичаре и већ од тада је наступао у чувеним оперским концертним дворанама широм света. Музичку академију је завршио у Фиренци (маестро Пјернарцис Маси). Започео је каријеру наступивши у најважнијим италијанским кућама и фестивалима: Театру у Парми (2001), Театру у Ђенови, музички фестивали у Фиренци и Риму. На позив љубљанског СНГ дошао је 2002. да, као асистент диригента Лориса Волтолинија, развије стални оперски репертоар. Током сезоне 2006/2007. у загребачком ХНК дириговао је операма Набуко и Севиљски берберин, а доцније и операма Травијата, Пепељуга, Кармен, Турандот. Марчано је честим ангажовањима у свету учврстио везе и са оперским кућама у Минску, Прагу, Сасарију, а у Великој Британији са енглеском Националном опером, Гранџ Парк Опером, Лонгбороу Опером, Челси Опером и енглеским камерним оркестром. Године 2007. први пут је наступио у Поли театру у Пекингу, од када је стални гост овог театра. Стални је гост диригент у Оперском театру из Јеревана (Јерменија).

На његовом актуелном репертоару су: Травијата, Мадам Батерфлај, Боеми, Тоска, Набуко, Турандот, Пајаци, Ернани, Дон Карлос, Моћ судбине, Кавалерија рустикана, Атила, Трубадур, Митридат и друга дела. У протеклим сезонама био је гост оперских кућа: у Овиједу, Москви, грузијској Државној Опери и Балету у Тбилсију, јерменском Оперском театру из Јеревана, Националној опери Литваније, британској Гранџ Парк Опери… О његовом дириговању, харизматичној личности, каријери, сензибилитету и отворености ка новом, критика је похвално писала (The Times, Opera Now).

Уметнички је директор бејрутског Ал Бустан фестивала. На том фестивалу je учествовао Хор СНП-а 22. и 26. фебруара 2017. године, када су на репертоару била дела Керубинија (Медеја) и Росинија (Stabat Mater), извођена под диригентском управом маестра Марчана.

У Српском народном позоришту гостовао је у неколико наврата, када је дириговао операма Боеми (28, 30. марта, 1, 3. априла 2009, 23. марта 2017), Тоска (14. и 17. фебруара 2009) и Гала концертом за Светски дан музике (21. јуна 2017). Од октобра 2017. је шеф диригент Опере СНП-а.


РЕЧ ДИРИГЕНТА ЂАМПАОЛА МАРИЈА БИЗАНТИЈА

Боеми су једна од опера које у великој мери карактеришу моју каријеру. Са задовољством сам прихватио изазов да радим ову нову продукцију позоришта из Новог Сада, да бих, на крају, могао пренети своје искуство на уметнике, који су, овог пута, дебитанти. Ово је права италијанска опера, истински одраз литерарног веризма. Опера у којој музика описује – на најузвишенији начин – свако осећање, свако стање душе, скоро као да је музика филма. Пучини је сâм свој режисер. Он користи либрето да би описао с великим умећем живот ових сиромашних људи; сиромашних да, али богатих младошћу, људскошћу, вољом за животом. Мими је суђено да умре, али се до последњег момента, својим осећањима, бори против зле коби. Посао се одвијао уз блиску сарадњу са редитељком, уз ентузијазам младих певача, свежином хора и гипкошћу оркестра. Ова премијера ће бити велики догађај.

КАТАРИНА ПАНТИ ЛИБЕРОВИЧИ
(Caterina Panti Liberovici)

Рођена у Торину где је похађала Конзерваториј музике, дипломирала при школи Театра Стабиле у истом граду. Као асистент режије ради у континуитету дванаест година у Миланској скали с највећим светским редитељима попут: Стрелера, Ронконија, Пиција, Флима, Де Ане, Зефирелија и др. Учествовала је, као редитељ, у обновама продукција позоришта Сан Карло у Напуљу, Театру Ређио у Парми и Бољшом театру у Москви.

Као редитељ опере урадила две нове поставке за Академију Миланске скале: Анонимно писмо Г. Доницетија (1997) и Chi dell’altrui si veste presto si spoglia Д.Чимарозе (2000).

У Хрватском народном казалишту у Осијеку режирала је Чимарозин Тајни брак (2001) и Белинијеву Месечарку (2002); у Загребачком ХНК опере Капулети и Монтеки В. Белинија (2002) и Позоришне згоде (Вива ла мама) Г. Доницетија (2003).

У Италији, у периоду 2004/2005. поставила је оперу Риголето Ђ. Вердија и Андре Шеније У. Ђордана. Године 2006. режирала Служавку господарицу Ђ. Б. Перголезија у Женеви и The little sweep Б. Бритна у Театру Фениче у Ђенови.


РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ

Идеја која ме је водила у раду на Боемима била је идеја сећања.

Ово је прича о једном сећању. Родолфо, песник и писац, баца последњи поглед на своју младост. Кроз њега се и ми опраштамо од својих снова, жеља и нада. Родолфо приповеда о не тако давној прошлости која још живи у нама, слике и утисци се појављују у деловима, али с нејасним обрисима.

Париз, 1930. Историјски тренутак – између два светска рата – у коме жеља за животом појачава осећања. То је и град-симбол жеље за љубављу и уметношћу. И како носталгично каже Марчело: „О, лепо доба варки и утопија, у коме се верује, у коме се нада и све се лепшим чини.“

Моменат у коме живе главни ликови је већ обавијен велом горчине, јер тамо где је носталгија тамо је и прошлост. И у том сећању надолазе нам места и догађаји, а смене годишњих доба се убрзавају и успоравају с нашом личном перцепцијом времена и простора.

Ово није само прича о једној љубави. Боеми истичу и једну од слабости људске природе – усамљеност. Како Мими бива све више опхрвана болешћу, то нам се све више мути слика сећања, одвајајући нас од прошлости. Мими се уздиже изнад своје људске природе постајући симбол времена коме нема повратка. Метафора јесени младости.

Сви су они на прагу средњег доба: од самог Пучинија, који је Боеме написао као 38-годишњак, до диригента Ђампаола Марије Бизантија, редитељке Катерине Панти Либеровичи и њеног креативног тима и, коначно, до протагониста – солиста, оркестра, хора… И зато су Боеми у Опери Српског народног позоришта нека врста омажа младости, утопији у коју су веровали, сновима које су сањали…

Париз 30-их, сад већ прошлог века. Париз у који се слила читава плејада уметника из целог света, Париз боемије која је створила ремек-дела уметности и истовремено креирала дух који ће заувек остати заститни знак тог града.

Уз редитељку, која је ово Пучинијево ремек-дело у великој мери лишила патетике, унела дозу хумора и племенитиг патоса, уз сигурног, и прецизног диригента, за успех ове најновије верзије Боема на сцени СНП-а посебно су заслужни млади солисти који су, уз певачки, демонстрирали и значајан глумачки потенцијал, а пре свих Данијела Јовановић (Мими), Сенка Недељковић (Мизета), Васа Стајкић (Марчело), Владимир Зорјан (Колин), као и гости: Андриј Ромањенко (Родолфо) и Берислав Јерковић (Шонар).

Боеми су истинска круна ове оперске сезоне, али и укупног оперског репертоара СНП-а.

Даринка Николић, 15. мај 2007.


Емотивним приступом осавремењени „Боеми“

(…) У складу с више импресионистичким него романтичарским бојама и атмосфером, нарочито наглашеним у трећем чину, у плавичасто-сивкастој јутарњој сумаглици париског предграђа, као и префињеним визуелним идентитетом представе у целини, и разуме се, с одговарајућим музичким језиком ове, можда најлепше Пучинијеве опере, софистицирани реалистичко-романтичарски редитељски рукопис Катарине Панти-Либеровичи, уноси у инсценацију ону неопходну изгубљену ведрину помешану с носталгичношћу и сентиментом, чиме постиже лепе реакције код публике. При том фрагменти сећања и свеже импресије протагониста, нагле промене расположења и често депресивна психоза, што сваки од посетилаца разуме и доживљава како жели, детаљи онога што се догодило, а затим и амбијенти Париза у свим њиховим сценографским ликовностима Серђа Мариотија (стамбене зграде, обриси Ајфелове куле и архитектонски препознатљиве чувене грађевине, интегрисане у представу преко видео-бима) кореспондирају с костимима Кристине Ачети, из 30-тих година 20. века, у које је, из епохе бидермајера, измештена радња Миржеовог романа „Слике из живота боема“. Лишена сваке баналне конотације, нова поставка Пучинијеве опере „Боеми“, дело је младог ауторског тима, на челу с одличним 35-годишњим диригентом Ђанпаолом Маријом Бизантијем. Овај изузетно спреман и подстицајан уметник сјајно је мобилисао такође младе тумаче главних и осталих улога и ансамбл у целини, при чему је сваки део партитуре, посебно оркестарски, експресиван и изнијансиран у сваком детаљу, фрази или широким динамичким градацијама, постизао тражено, снажно емотивно дејство. Ако бисмо се и упитали зашто се оперска управа није одлучила за неко друго, из мноштва вредних, а код нас непостављених дела, него се поново окренула, макар и после две деценије од последње инсценације, и сувише познатом остварењу, одговор проналазимо у солистичкој екипи, која поред неопходне физичке младости, управо „извикује“ да има и будућност. Да је она итекако светла и обећавајућа, показао је високи интерпретативни резултат, нарочито видљив у певачком делу извођења, складном и када су у питању појединачне, а посебно дуетске, односно ансамбловске комбинације.

На челу с најискуснијом (у домаћој екипи) Данијелом Јовановић у улози Мими, која се, чујна из сваког дела сцене, просто милујући лепом бојом, ширином и изражајношћу свог лирског сопрана, сигурно, дугим певачким дахом прилагођавала одређеној осећајности, потресно доживљавајући тумачени лик, главни јунаци су се истицали још једном женском ролом, која је у креацији Сенке Солдатовић Недељковић, била право откровење. Партију Мизете она није само глумила, него ју је гласом, карактером и певаним текстом непосредно живела, због чега је постигла велику музикалност, покретљивост и уверљивост интерпретације, остварујући је, осим као кокету и краљицу париских кафеа (у којима слуша и чак пева џез) и као један од најтоплијих и најкомуникативнијих актера представе. Потпуно компатибилног партнера имала је у одличном Васи Стајкићу, који је, после, чини се, малог застоја у каријери, поново освајао раскошним баритоном сочног тембра, али и страственим тумачењем жустре природе сликара Марчела. (…) Позитивним утисцима и, истакнимо још једном, наглашеним емотивним приступом и дејством, осавремењени „Боеми“ ће, очекујемо, утицати и на прилив нове, али и повратак старе публике, која и те како недостаје Новом Саду, бар када је у питању озбиљна музичка, односно музичко-сценска уметност.

Марија Адамов, Дневник, 15. мај 2007.