Стеван Христић
ОХРИДСКА ЛЕГЕНДА
балет у четири слике
Либрето, по народним мотивима: Стеван Христић
Кореограф и редитељ: Владимир Логунов, к.г. (Београд)
Диригент: Александар Којић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимографкиња: Мирјана Стојановић Маурич
Дизајнер светла: Марко Радановић
Улоге:
Биљана, Бисерка:
Катарина Кљајић / Ана Ђурић, Лана Стојановић, Олга Аврамовић
Марко:
Самјуел Бишоп / Андреј Колчериу, Милан Иван
Везир:
Милан Иван / Самјуел Бишоп, Андреј Колчериу, Александар Бечварди
Султан:
Иван Ђерковић / Бојан Раднов
Иван, младожења:
Зоран Трифуновић / Милан Иван
Звезда Даница:
Катарина Зец / Сања Павић, Луиз Дикре, Мелиса Брођин
Пратиље Звезде Данице:
Милица Јелић, Верица Козарев Кларић, Бојана Митић, Марија Трифуновић / Марија Јанковић, Олга Врбашки, Јелена Дангузов, Луиз Дикре, Катарина Зец, Ајака Саито, Хана Салак, Христина Станковић, Лана Стојановић, Ивана Трпчевић
Биљанина мајка:
Јелена Вукадиновић / Мирјана Дробац
Биљанин отац:
Иван Ђерковић / Бојан Раднов
Иванова мајка:
Ивана Прибић / Биљана Бабијановић
Иванов отац:
Ранко Лазић
Деверуша:
Ирена Месарош / Јелена Вукадиновић, Надежда Салак
Румунска игра:
Милена Кркотић / Катарина Кљајић, Луиз Дикре, Мина Радовић, Рајна Ремовић
Бугарска игра:
Лана Стојановић / Рајна Ремовић, Мина Радовић, Јана Черепанова
Грчка игра:
Јована Дацин, Давид Груосо / Олга Аврамовић, Катарина Зец, Соња Батић, Мелиса Брођин, Александар Бечварди
Маркови пријатељи:
Давид Груосо, Михаил Сергејев
Соло oдалиска:
Мина Радовић / Милена Кркотић, Дуња Лепуша
Девојке у харему (одалиске): Мелиса Брођин, Олга Врбашки, Јелена Дангузов, Катарина Зец, Милица Јелић, Миња Јокановић, Верица Козарев Кларић, Бојана Матић, Јелена Милошев, Станислава Николић, Ајака Саито, Христина Станковић, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Лаура Шпиндел
Језерске виле (русалке): Соња Батић, Мелиса Брођин, Олга Врбашки, Јелена Дангузов, Јована Дацин, Миленица Јовић, Миња Јокановић, Милена Кркотић, Бојана Матић, Станислава Николић, Мина Радовић, Ајака Саито, Лана Стојановић, Ивана Трпчевић, Јана Черепанова, Теодора Шпер
Јаничари: Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Александар Ђурђевић, Марко Иван, Ђулио Милите, Бојан Раднов, Рафаел де Мора Родригез, Михаил Сергејев, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић
Народ: Мелиса Брођин, Олга Врбашки, Јелена Дангузов, Милица Јелић, Миленица Јовић, Миња Јокановић, Бојана Митић, Јелена Милошев, Станислава Николић, Мина Радовић, Ајака Саито, Христина Станковић, Марија Трифуновић, Ивана Трпчевић, Јана Черепанова, Теодора Шпер, Лаура Шпиндел, Дмитриј Арбузов, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Донато Давид Груосо, Александар Ђурђевић, Марко Иван, Милан Иван, Ђулио Милите, Бојан Раднов, Рафаел де Мора Родригез, Михаил Сергејев, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић
Статисти: Ненад Вуковић, Мирослав Стојиљковић, Владислав Шегуљев
Учествују: Балет, Хор и Оркестар Опере СНП-а
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Репетитори: Оксана Сторожук, Маја Грња, Весна Бркић, Бранка Глигорић
Консултант за народну игру: Душан Милосављев, к.г. (Београд)
Балетски педагог: Сергиј Бондур, к.г. (Украјина)
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Сараднице сценографа: Невена Ковачевић, Александра Жепинић, Емилија Нађ и Ана Бокан, студенткиње Академије уметности Нови Сад – Дизајн ентеријера
Асистенткиње костимографкиње: Радмила Несторовић, Ивана Ћеран
Асистенткиња сценографа: Надица Даниловац
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић
Мајстор светла: Ђорђе Бедов
Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.
Прво извођење: 28. новембра 1947, НП Београд (1933. само један чин)
Прво извођење у СНП-у: 20. априла 1951.
Премијера: 30. октобра 2021, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00
Реприза: 2. новембра 2021.
Представа траје око два сата са једном паузом (после II слике).
(Београд, 19. VI 1885 – Београд, 21. VIII 1958)
Живот и рад
Образовање стекао је у Београду повремено боравећи ван земље – тамо где је његов отац био посланик Краљевине Србије. Почетком XX века у Бечу је учио виолину код Петра Стојановића, а по повратку у Београд по хађао је музичку школу. Завршивши реалну гимназију, уписао се на студије музике (компоновање и дириговање) у Лајпцигу (1904–1908). Још пре него што је дипломирао, истакао се музиком за комад Милорада Петровића Чучук Стана, који је изведен у НП у Београду 20. IX 1907. На завршетку студија компоновао је симфонијску фантазију за виолину и оркестар. Радећи потом као професор солфеђа у Богословији у Београду, од Архијерејског сабора је добио стипендију да у току 1911. и 1912. у Паризу и Риму проучава црквену музику. Непосредан резултат ове специјализације је ораторијум Васкрсење (текст Драгутина Илијћа), изведен у Београду 1912. После учешћа у балканским ратовима, у сезони 1913/14. био је ангажован у београдском НП као диригент. Први светски рат је провео у Немачкој (био је ожењен пијанисткињом, колегиницом са Лајпцишког конзерваторијума). На дужност диригента у НП Београд вратио се 1919. и у раздобљу од 1925. до 1934. био је директор Београдске опере. Један је од оснивача и директор (1923) Београдске филхармоније, а учествовао је и у оснивању београдске Музичке академије (1937) и био један од њених првих професора, а 1943. и њен ректор. Године 1948. изабран је за дописног а 1950. за редовног члана Српске академије наука и уметности. У новооснованом Савезу композитора Југославије био је председник (1951) и више пута председник Удружења композитора Србије. […] Као руководилац музичких установа и као извођач задужио је Београд и целу земљу приказивањем многих дела домаће и светске музике. […]
Христићево музичко опредељење ишло је у сусрет музичком театру. Компоновао је опере Сутон и Еквиноцио по Иви Војновићу и Нечисту крв по Бори Станковићу. […] Написао је и музику за десет страних драмских комада (од чега пет Шекспирових) и за десет домаћих драма или драматизација: Хамлет, Бура, Отело, Краљ Лир, Зимска бајка, Уријел Акоста, Фауст, Круг кредом, Ђаволов ученик, Уображени болесник, Чучук Стана, Сунце, Лазарево васкрсење, Госпођа са сунцокретом, Смрт Стефана Немање, Урошева женидба, Смерт Уроша V, Коштана, Јован Владислав и Вечити младожења.
Сви ови комади су извођени у НП у Београду, а Вечити младожења са његовом музиком и у НП Дунавске бановине 1940.
„Увек сам тежио да моја уметност буде схватљива и блиска што је могуће ширем слоју слушалаца. Али то ни у ком случају нисам желео да постигнем по цену уметничког квалитета. Под другим условима, у другом времену, ја чиним оно исто што и Мокрањац.“
Стеван Христић
Истакнути солиста београдског Балета, кореограф који је постављао балетске представе у Београду, Новом Саду, Љубљани, Сплиту, Загребу, Сарајеву, Скопљу, на Кипру, у Сиракузи, у Мексику, професор и кореограф у београдској Балетској школи „Лујо Давичо“. Балетско школовање је отпочео у Сплиту у Студију Миле Катић, што му је дало сазнање да је балет његово животно усмерење.
Лепота балетске игре повукла га је на пут уметности која тражи много одрицања и напора, али обећава потпуно остварење личности и задовољство да се покретом, игром, телом, изразе емоције и хтења. Дипломирао 1964. у Балетској школи „Лујо Давичо“ у класи велике и незаборавне Нине Кирсанове. Одмах је ангажован у балетском ансамблу НП Београд, где је остварио низ запажених солистичких и значајних карактерних улога: Корелијус (улога за коју је добио награду за најбоље уметничко остварење 1979), Миракл, Дапертуто, Ротбарт, Карењин… Своју прву кореографију Форма вива А. Вивалдија, урадио је за НП Београд 1974. године, а након студија на московском ГИТИС-у, где је специјализирао кореографију и педагогију, следе балети: Лицитарско срце 1980, Дон Кихот 1988, Кармен 1990. и Успавана лепотица 1995; урадио је кореографије и за оперске представе у Београду, Љубљани, Загребу, Сплиту, Новом Саду.
На Југословенском балетском такмичењу у Новом Саду освојио је више награда за кореографије: Грана без лишћа Малера (бронзана медаља), Валцер Хачатуријана (сребрна), Цвет с напуклог зида Сибелијус–Баха (бронзана). Био је члан жирија Интернационалног балетског такмичења у Варни 2008. и 2010. Добитник је најзначајнијих награда и признања: Заједнице музичких и балетских педагога Србије; „Димитрије Парлић“ УБУС-а за представу Др Џекил и мистер Хајд; Награда УБУС-а за животно дело; Национално признање за допринос култури Србије; Златни Беочуг, за допринос у развоју културе Србије (2015); Печат НП Београд (2016); Плакета НП Београд, највеће признање које овај национални театар додељује признатим уметницима (2018); Златна медаља Републике Србије за допринос култури (2021).
Био је шеф и уметнички руководилац Балета НП Београд (од 1979/80. до 1985/86). Од 2012/13. до 2015/16. био је директор Балета СНП-а.
„Охридска легенда“ – посвета љубави, слободи и пријатељству
Овај балет сам схватио као што је и композитор Стеван Христић назначио – као балет у четири слике. Пратио сам његове записе о свакој сцени и трудио сам се да их остварим тако да буду јасне данашњем гледаоцу. Кореографија се ослања на класичан балет, што данас недостаје публици. Сматрам да су све сцене у балету битне и с подједнаком пажњом сам им прилазио. То су сцене крај Охридског језера у првој и четвртој слици, пећина у другој, на султановом двору као трећа слика где се играју игре поробљених балканских народа. Трудио сам се да народна игра у кореографији буде заступљена у оној мери колико је то прихватљиво да играчи, који су школовани на класичној основи балета, ипак осете начин и дух извођења народне игре, као и да однос међу ликовима буде јасан и разумљив.
Кореограф увек утиче својим радом на промену. Он може да и негује класични израз и да има иновативни приступ у кореографији, али да не заостаје за укусом времена, да обрађује вечне теме као што су љубав и слобода као универзалне вредности. Сигурно је да ће савремени гледалац уживати у лепоти и бајковитости овог балета.
Имао сам срећу да у подели буду изузетни балетски уметници Српског народног позоришта Ана Ђурић, Андреј Колчерију, Самјуел Бишоп, али и подмлађени балетски ансамбл. Ауторски тим предводи диригент Александар Којић, који је изузетан стручњак и познавалац дела Стевана Христића, а ту су костимографкиња Мирјана Стојановић Маурич, сценограф Саша Сенковић и репетитор Оксана Сторожук која је, као првакиња Балета, својим богатим знањем и искуством допринела да играчи следе моју идеју. Допринели су и остали чланови репетиторског тима Маја Грња, Бранка Глигорић и Весна Бркић.
Желео бих да захвалим дирекцији Балета и свим сарадницима који су ми помагали на стварању нове представе, а посебно првацима, солистима и ансамблу, као и директору Балета Тонију Ранђеловићу.
Нарочиту захвалност дугујем маестру Александру Којићу који ми је помогао да боље разумем Христићеву музику и лакше приступим кореографским решењима.
Нову Охридску легенду посвећујем и свим својим пријатељима који су били на мом почетку и подржали ме да истрајем. Њима дугујем захвалност за све што сам као кореограф урадио у својој досадашњој каријери.
Владимир Логунов, кореограф и редитељ
Кореографије Логунова у СНП-у:
Кармина бурана Орфа, Болеро Равела и Кармен свита Бизе–Шчедрина 1992; Серенада Чајковског 1993; Поема о љубави Вангелиса и Предсмртна љубавна песма Дивјаковића 1996; Коштана Коњовића 2001; Лабудово језеро 2008, Успавана лепотица 2013. и Крцко Орашчић Чајковског (извођено само у Мексику) 2014.
Владимир Логунов, уметник лирских играчких снова
„Логунов због богатства и разноврсности свога опуса има посебне заслуге за развој уметничке игре у Србији и нашем региону. Он је студиозно постављао дела традиционалног балетског репертоара, а и ауторске играчке представе савременијег, неокласичног опредељења. Његове ауторске кореографије се одликују музикалношћу и лиризмом у различитим играчким стиловима, што поставке његових целовечерњих представа и камерних дела чини занимљивим публици и стручњацима. Оне имају педагошку вредност и за извођаче, посебно за млађе, који почињу да граде своју уметничку каријеру.
Преко четрдесет целовечерњих и камерних кореографских дела за позоришну и телевизијску балетску сцену (…), уз плесне делове из познатих опера, сведочи о упорном и плодном раду Логунова, што је овенчано најзначајнијим наградама.
Владимир Логунов после пет деценија професионалног уметничког деловања – од 1964. до 2014. године – гледа са искреном радозналошћу у будућност.“
Милица Зајцев
Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, Нови Сад, 2014.
Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, Бечу, Мајнцу, Утрехту, на курсевима хорског дириговања и на радионицама за стару музику. Од 2010. године је диригент у Опери СНП-а, а од 2012. до 2014. био је директор Опере.
Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. У протеклих неколико година гостовао је у ХНК у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, Сегединској опери, Театру опере и балета у Краснојарску. У септембру 2017. усавршавао се у Равени (Италијa), на мајсторском курсу за италијанску оперу који је водио Рикардо Мути. Диригује представама са актуелног репертоара Опере и Балета СНП-а. Награђиван је Годишњом наградом СНП-а за дириговање опере Пикова дама Чајковског 2012, за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012, за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Р. Штрауса 2015, за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије И. Бајића, поводом обележавања 100 година од смрти композитора, 2016.
Беспрекорно музичко ткање
Постоји веома много разлога због којих балет Стевана Христића Охридска легенда носи епитет највећег и најзначајнијег балетског остварења наше музичке баштине. Постоји исто тако безброј разлога због којих су страни музички критичари, при сваком од многобројних гостовања, хвалоспевима обасипали музику нашег композитора. Разлози безбројни, због којих је у првих двадесет година од премијере, „Легенда“, само у Народном позоришту у Београду, изведена више од 300 пута. Број импозантан, данас незамислив и недостижан… И увек пред пуним гледалиштем.
Много разлога има због којих се нове генерације музиколога, композитора, диригената, васпитавају, уче и кале на Христићевом беспрекорном музичком ткању. Безброј разлога због којих са поносом можемо рећи да имамо дело достојно других ремек-дела светске музичке литературе… И ни један једини разлог због којег је Нови Сад чекао 40 година на поновно извођење. Пандемија није оправдање за претходних тридесет девет.
Добродошли на премијеру нашег најзначајнијег балетског остварења!
Александар Којић, диригент
По стилу, Христић се једним делом свог опуса налази у оквирима космполитског, импресионистичког и позноромантичарског, што је резултат његове привржености француским и италијанским композиторима и опчињености Дубровником Иве Војновића и Јована Дучића, за чији је Дубровачки реквијем написао музику. Импресионизам и касни романтизам основа су и оном другом и коначно доминантном делу Христићевог стварања, области музичког национализма, на коју је указала музика Чучук Стане, а дефинитивни печат дала Охридска легенда, први српски и у неким елементима непревазиђени национални балет и у ширим европским оквирима. Прва, једночина верзија Легенде изведена је 5. IV 1933 (кореограф и главна женска улога Нина Кирсанова); друга, четворочина верзија приказана је 28. XI 1947, такође у београдском НП (кореограф Маргарита Фроман), а гостовала је и у Единбургу 1951. Овај балет извођен је на свим југословенским сценама, па је и у СНП-у у Новом Саду имао неколико премијера: 1951, 1953, 1961. и 1981.
Постављан је и у иностранству: у Москви (1958), а касније у Плзењу (Чешка) и у Битому (Пољска) и свугде га је у својству диригента пратио и његов творац. Значај овог балета је вишеструк: осим музичког и кореографски – у смислу спајања балетске технике и лексике народних игара са Балкана. Писац сценарија/либрета прве верзије је њен инспиратор – балетмајстор београдског Народног позоришта Александар Фортунато, а друге верзије сaм композитор.
Надежда Мосусова, Из Енциклопедије СНП
О сценским извођењима
… послератна Охридска легенда прошла је кроз три фазе. Прва фаза, поставка М. Фроман, стилизовани фолклор у првом и четвртом чину, негде пантомимске сцене између игара, негде прокореографирана континуирана радња. Други чин класика, трећи дивертисман, сем код Млакаревих и Хорвата, где се све слило кроз продубљени садржај у једну целину. Друга фаза скроз балетизирана представа. Сва четири чина на прстима, са великим драматуршким захватима (Парлић, 1966).
Трећа фаза, у којој се Легенда опет спушта на полупрсте и цело стопало (са изузетком Вере Костић у Новом Саду, 1981).
Наравно да су сви ти различити приступи имали своје присташе а и своје противнике. У тој другој фази, када се цела Легенда играла на прстима, говорило се о модернизацији представе. Није јаснозашто би представа била модернија ако се игра у класичним патикама, које су реквизити XIX века.
Ради се само о другом приступу делу, о другом укусу тренутка. Па и 1933. први чин Охридске легенде постављен је на прстима, што се 1947. године сматрало неприхватљивим. Свако време има свој императив који диктира и приступ реализацији једне представе. Наравно да много […] зависи од кореографа, од његове маште и његовог талента да оствари своју визију. Али једно је неоспорно, кореограф мора да схвати партитуру и да се стави у службу композитора. Он треба да остане веран делу, а да ипак не заостане за укусом свога времена…
Ана Радошевић
Из: О сценским извођењима Охридске легенде Стевана Христића
Београд, Музиколошки институт САНУ, 2017.
О играма
Магију његове музике у Охридској легенди чине игре, које садрже зачуђујући полет мелодијских и ритмичких партија од којих ће направити свиту за концертно извођење, са којом ће наши оркестри обићи свет. То је аутентична музика мотивских моторичних токова, ведрине и оптимизма, животне радости и спонтаности, музика са јасним исцезилираним обликом и избалансираном равнотежом. Нека реска иронија провејава кроз то дело, али у њему затрепери и трагичан смисао.
С великим музичким потенцијалом свака од ових игара говори за себе, јасним, недвосмисленим језиком. Оне садрже реминисценцију на народну музику Балканског полуострва, сликају осунчани пејзаж и животно обиље Балкана. Осећа се поуздана рука, веће уметничко искуство, шире схватање ствари и приврженост националним коренима.
Живојин Здравковић
Из: Шест београдских композитора, Београд, 1996.
Вољено дело
Христића је рад на Охридској легенди пратио читав живот. Либрето је саставио на основу народне приче коју му је мајка причала у детињству, о девојци са Охрида коју су отели Турци, а она се, да би се спасла, претворила у птицу. Радња балета, заснована на отмици Биљане и њеном избављену, одвија се у народном и реалистичном амбијенту у I, III и IV слици. Као противтежа драматици у тим сликама, у сценама – очев избор младожење за Биљану, упад и дивљање јаничара, спаљивање села, поробљавање мештана и одвођење у Цариград, знаменитост игара робиња, Маркова јуначка борба – супротстављена је лирика иреалног света вила са језера из II слике. Чудотворна знамења које Марко добија од вила супституишу исцељујућу моћ љубави и снагу за непрестану борбу за слободу, а чије се вредности величају од најстаријих времена, преко усмене традиције и новијих времена синкретизованих форми певања и играња „на народну“. Лајтмотиве за музику је засновао на мелодијама „Пушчи ме“ и „Биљана платно белеше“, творевинама из Мокрањчевих Десетих руковети („Песме са Охрида“), а за музику света вила и русалки нашао је прави музички језик за свет бајки, користивши све тековине позног романтизма и музичког импресионизма.
Деценијама је Охридскa легендa (НП Београд, 1947, кореограф М. Фроман) приказивана на оперско-балетским сценама Загреба, Љубљане, Дубровника, Новог Сада, Сарајева, Скопља, Марибора, Ријеке, на гостовањима у Единбургу (1951, када је страна критика одала признање Христићевом делу поредећи га са Успаваном лепотицом Чајковског, односно да држи пажњу гледаоца колико и велики балет руског мајстора), Атини (1952), Женеви, Цириху, Салцбургу (1953), Фиренци, Бечу (1955), Москви (Музичко позориште ,,С. Немирович-Данченко“, 1958, за коју је композитор накнадно компоновао нове делове балета – Пролог, сцену Биљане и Марка из I слике, Variation A и Variation B из II слике, и допуну почетка IV слике), Каиру (1961), Плзењу, Битому, Визбадену, Барселони (1965).
Охридска легенда је одувек привлачила пажњу најбољих кореографа (М. Фроман, М. Олењина, Млакареви, Д. Парлић, В. Костић). И данас се често се изводи у облику свите на програмима радија, ТВ и на концертним подијумима са најпопуларнијим одломцима и играма. Охридскa легендa се воли, познаје и носи у себи, увек као део националне културне баштине.
Охридска легенда, „горско око“ балетског репертоара СНП-а
(1951–1961–1981–2021)
Као што је Охридско језеро окружено са свих страна високим планинама, тако је и Охридска легенда, то „горско око“ балетског репертоара СНП-а, било увек окружено класичним балетима, великим насловима из светске балетске литературе Лабудово језеро, Копелија, Жизела, Ромео и Јулија, оживљено и играно о свечаним догађајима и поводима од значаја за нашу културу и друштво.
Из седамдесетогодишњег корпуса балетских наслова с репертоара Балета СНП-а издваја се Охридска легенда Стевана Христића. Чињенице су следеће: то је прва целовечерња балетска представа, изведена тек нешто више од годину дана након формирања балетског ансамбла у Српском народном позоришту и прво је домаће балетско дело (и једини Христићев балет) са националном оријентацијом. Много је било важно да такво балетско дело буде постављено како доликује једном професионалном позоришту, посебно када се знало шта све ваља претходно припремити, добавити, израдити у мајсторским радионицама, увежбати (у том периоду композитор је још живео и стварао). Прва Охридска легенда у СНП-у је изведена 20. IV 1951, у кореографији и режији Марине Олењине, оснивача, првог кореографа и педагога новосадског балетског ансамбла. Дириговао је Предраг Милошевић, сценографију је урадио Владимир Маренић и костиме Милица Бабић Јовановић, а улоге су тумачили Јелена Главонић (Биљана), Крстe Кузмановски (Марко), Анита Грахек (Бисерка)… Одиграно је 34 пута пред 13.777 гледалаца (два гостовања: у Сомбору и у Суботици). Мање познато је и фрагментарно извођење (III чин) Охридске легенде 23. V 1953. у оквиру Балетских вечери.
Од класичних балета тек ће 1954. на репертоару бити Копелија и 1955. Лабудово језеро.
Друго премијерно извођење, поводом обележавања 100 година СНП-а, одржано је 5. XI 1961. у кореографији и режији Пије и Пина Млакара, диригент је био Лазар Бута, сценограф Стеван Максимовић, костимограф Стана Јатић. Улоге су играли Магда Веховец (Биљана), Стеван Израиловски (Марко), Мира Матић (Звезда Даница), Тита Ивковић (Бисерка), Добрила Ђурашевић (Голуб)… Одиграно је 18 пута (једном гостовано у Суботици), пред 6230 гледалаца. Балет ће четири месеца касније спремити класику Жизелу, а Ромеа и Јулију децембра 1962, обе у кореографији Г. Македонског. Из овог периода, 1961. сачуване су малобројне црно-беле фотографије, позоришни плакати, похрањене поделе са именима балетских играча и бројем одиграних представа као драгоцени подсетници на трајну одговорност коју имамо према домаћем делу. Нова ће „Легенда“ постати оживљени кладенац српске балетске уметности двадесет година касније, о још једном, за историју СНП-а најважнијем датуму – усељење у нову зграду.
У поводу обележавања 120 година СНП-а и свечаног отварања новог здања првом балетском представом, премијером Христићеве Охридске легенде, уприличено је 30. III 1981, нешто више од годину дана откад су Охрид и језеро проглашени за Светску културну баштину и стављени под заштиту УНЕСКА. Кореографија и режија је била поверена Вери Костић, која је садржајну нит незнатно променила приближивши је свету реалности. Дириговао је Имре Топлак, сценографију и костиме је урадио Владислав Лалицки, а играли су Биљана Његован (Биљана), Јон Константин (Марко), Татјана Матејић (Бисерка), читав балетски ансамбл, као и чланови новосадског КУД-а „Павел Јозеф Шафарик“… Балет је игран две сезоне, 1980/81. и 1981/82, одиграно 10 представа, пред 6394 гледаоца. Сећамо се и да је једна представа играна 13. IV 1981, у част 36. светског првенства у стоном тенису, када је наш град био домаћин. Од класичних балета на репертоару ће се појавити Лабудово језеро, у кореографији Вере Бокадоро, тек у децембру 1981. и Жизела (још увек на репертоару), у кореографији Милице Јовановић, марта наредне године.
Четири деценије од тада „Легенда“ чека да буде поново изведена пред новом балетском публиком друге деценије 21. века, са потребом да је нова, као и свака будућа, публика баштини и сачува као први национални балет и јединствену културну тековину. Културна блага која су нам оставили зографи охридских светиња и учитељи Охридске књижевне школе, са врелима легенди и народних предања упредених у нити нашег словенског кода, и са местима одакле се чују откуцаји срца, где настају молитве и бисери, могу се мерити са благом која су нашем позоришту оставили кореографи свих „Легенди“ – Олењина, Млакареви, Вера Костић, Владимир Логунов. Легендарно домаће дело толико је јединствено, живо и дубоко, зато што се нама, „загледанима у дубока огледала нашег народног песништва, у његове вртоглаве вирове“ – баш као што је Васко Попа писао, „чини да на дну сваке речи назиремо чудотворне кључеве који отварају тајанствене капије лепоте, оне лепоте које ствара човек, да би њоме победио ругобу, време и смрт“. У условима који важе за усмену уметничку творевину – да дело живи и опстаје само током извођења – тако и ова балетска легенда, заустављена у времену, може да нам открије „чудотворна знамења“ чије су нам вредности најцењеније онда када их ругоба замагли, паралише или их нам ускрати. Стварање нове Охридске легенде је попут савладавања стазе која води до „горског ока“, пута који је тежак али савладив, а њен опстанак увек зависи од свих нас.
Ивана Илић Киш
Чује се свирала па понеки гледају у правцу одакле допире звук. Момци и девојке се весело хватају у коло. Биљанин отац прекида игру и строго прекорева младе што су напустили посао. Улази у дом, а млади невесело продужују са послом. Биљана се загледала у даљину, сетна је и замишљена, а Марко је с љубављу посматра, па позива момке на игру. Придружују се и нове групе и игра се све раздраганије развија; у центру су Биљана и Марко.
Момци и девојке полако скупљају напуњене корпе и одлазе. Заљубљени Марко и Биљана остају сами, срећни су заједно али и тужни, јер да им Биљанин отац неће лако дати благослов да се венчају…
Отац саопштава Биљани своју намеру – удаће је за богатог младића Ивана, који ће убрзо доћи да је проси. Биљана, поражена и очајна, моли га да је не даје Ивану, али он остаје непоколебљив.
Забринута мајка долази из куће, а љутит отац одлази. Биљана тихо плаче, а мајка је нежно теши.
Музика из даљине наговештава долазак просаца. Окупља се народ, отац и мати са Биљаном дочекују просиоце. Стижу Иван и његови родитељи. Иван игра и сватовском колу се сви придружују.
Биљанин отац даје руку своје кћери Ивану. Сви улазе у кућу на гозбу и весеље, а Марко остаје сам.
Биљана убрзо излази из дома и опрашта се са Марком. Сунце већ залази, житно поље је обасјано последњим сунчевим зрацима. Марко је скрхан болом. У дому се осветљава, чују се ударци у бубањ. Облаци замагљују месечину, као да наговештавају неку опасност…
У даљини се чује марш јаничара. Они упадају у село и настаје борба. Одводе људе у ропство, спаљују село. На прагу дома своје невесте Биљане гине младожења Иван, док је бранио улаз у кућу. Јаничари одводе Биљану која се очајнички брани, док рањени и немоћни отац и мати гледају како им кћер одводе. Пролази поворка заробљеног народа и одред јаничара, а Марко стиже прекасно.
Друга слика – На обали Охридског језера налази се велика стена са невидљивим улазом у пећину. Чаробна месечина обавија предео прозрачном, једва осетном магловитом копреном, а језеро блиста. Иза шибља и трске, појављују се русалке и започињу игру на месечини.
Појављује се Бисерка. Оне са чуђењем гледају у даљину.
Полако им се приближава Звезда Даница са осталим звездама – за њима иде Марко. Звезда Даница га показује Бисерки и прича јој његову судбину. Бисерка жели да се са њим опроба у њеној игри па ако се он снађе, она ће му помоћи. Марко, мислећи на Биљану и њихову будућу срећу, прихвата.
Бисерка и Марко играју, док им се повремено придружују русалке и звезде. Бисерка признаје Марку да изврсно игра и вољна је да му помогне. Дарује му чаробне предмете – ружу и мач помоћу којег ће савладати све непријатеље на своме путу.
Марко занесено игра с мачем који при месечини блиста у његовој руци.
(пауза)
Трећа слика – Палата султана у Цариграду. Сунце обасјава врт са великим двориштем, у позадини се види Босфор. Чује се марш. Дворјани се окупљају да присуствују дефилеу јаничара и свечаности бирања нових робиња за султанов харем. Стиже султан са свитом, долазе харемске жене и изводе оријенталну игру. Свечаност почиње – отварају је јаничари својом игром. Везир наређује да уђу робови. Пролази поробљени народ, међу њима Румунка, Бугарка, Гркиња и Биљана. Поједине робиње се показују. Румунска робиња изводи своју живу игру која има трагичан карактер. Румунка, изнемогла и скрхана душевним болом и, чинећи узалудне напоре да продужи игру, повлачи се.
Игра Бугарке. И она се очајнички труди да не посустане, али се ипак, као и Румунка, повлачи.
Почиње игра Гркиње која евоцира слике из класичне Грчке. Повлачи се, а на њено место долази Биљана.
Биљана игра своју трагичну игру засновану на емоцијама и драматичном изразу судбине. Султан је усхићен и бира Биљану за свој харем. По његовом наређењу је одводе. Биљана је ужаснута, противи се, а у том часу из даљине се чују звуци борбе. Појављује се група стражара која одступа под борбом. Њих потискује Марко. Борба се појачава, Марко је у великој опасности због надмоћ ности јаничара, али тада се дешава нешто неочекивано. Кулминација борбе престаје када Марко даје Биљани чаробну ружу. Она нестаје, а на њеном месту подиже се бела голубица и на опште запрепашћење Турака, одлеће у небо.
Четврта слика – Село крај Охрида се обнавља. Рано је јутро, а Марко седи замишљен и тужан.
Гледа око себе, надајући се Биљанином повратку, али брзо клоне. Шум лета птице га је пренуо.
Приметио је белу голубицу да слеће на дрво. Голубица нестаје, а под дрветом се појављује Биљана која трчи Марку у загрљај. Поново су заједно, заљубљени и озарени.
Отац и мати долазе из дома и радосно љубе своју кћи. И суседи журе у село да објаве радосну вест. Народ пристиже, поздрављају се и веселе се. Биљанине другарице се окупљају око ње, ките је цвећем и опремају је. Маркови другови се хватају у момачко коло, ките га цвећем и опремају га, а Марко их позива на игру. По завршетку, Марко прилази својој невести Биљани и родитељи их благосиљају.
