Anton Pavlovič Čehov
VIŠNJIK
Prevodilac: Kiril Taranovski
Reditelj: Radoslav Milenković
Scenograf: Vladislava Munić Kanington
Kostimograf: Erika Janović
Kompozitor: Ivana Stefanović
Dramaturg: Nikolina Đukanović
Lektor: dr Dejan Sredojević
Scenski pokret: Ista Stepanov
Dizajner svetla: Marko Radanović
Igraju:
Ranjevska, Ljubov Andrejevna: Sanja Ristić Krajnov
Anja, njena kći: Nevena Nerandžić
Varja, njena podsvojkinja: Sonja Kesler
Gajev, Leonid Andrejevič: Ljubiša Milišić
Lopahin, Jermolaj Aleksejevič: Branislav Jerković
Epihodov, Semjon Pantelejevič: Jugoslav Krajnov
Trofimov, Petar Sergejevič: Aljoša Đidić
Firs, lakej: Miodrag Petrović
Dunjaša, sobarica: Alisa Lacko
Jaša, mladi lakej: Dušan Vukašinović
Simeonov-Piščik, Boris Borisovič: Dušan Jakišić
Inspicijent: Zoltan Bešenji
Sufler: Nataša Barbir
Majstor tona: Dušan Jovanović
Premijera: 15. maj 2021, Kamerna scena
Projekat se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.
Posle završenog medicinskog fakulteta kao lekar bavio se svojim građanskim zanimanjem i za relativno kratko vreme, koje je posvećivao književnom radu, napisao je stotine kratkih priča, odnosno novela, i desetak dramskih dela koja su izvršila velik uticaj ne samo na rusku, nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Njegove najpoznatije novele su Debeli i mršavi, Kameleon, Tuga, Dosadna istorija, Dvoboj, Paviljon br. 6, Ana na vratu, Jonič, Čovek u futroli, U jaruzi, Dama sa psetancetom, Stepa, Seljaci, Crni monah, Verenica i mnoge druge. U različitim novelama sepokazivao, po idejnom sklopu, kao pisac različitog stava i pogleda na svet, ali jedinstvene umetničke snage. Kao dramski pisac stvorio je naročitu dramsku vrstu – lirsku komediju. Nekoliko njegovih dramskih dela, po vrednosti i uticaju, od epohalnog su značaja: Ivanov, Šumski duh, Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik. Napisao je i nekoliko manjih komada: Prosidba, Jubilej, Medved, Svadba, Labudova pesma… Kao dramskog pisca, odlikuje ga, pre svega, novo shvatanje dramaturgije: ljudi na sceni treba da budu onakvi kakvi jesu, a ne izveštačeni; sve u dramskom delu treba da bude strogo motivisano i da imajasnu funkciju (važniji je siže od fabule); zaplete treba svesti na najmanju meru ili ih sasvim izbaciti; spoljna intriga je manjevažna od onoga što čini unutarnje raspoloženje; treba spojiti setu sa komikom jednim osobenim, lirskim, tonom; kontrastna raspoloženja ne moraju (kao što u životu i nisu) biti tragični izvor nesporazuma, nego prilika za emocionalni sudar dramskog i komičnog, tužnog i podsmešljivog. Shvatajući život tako, on je izvanredno poznavao i razumevao zakone scene i bio potpuno svestan koliko su neki oblici izvođenja pozorišnih dela dotrajali. Zato je nastojao da sve u svojim dramama učini i realistički uverljivim, i psihološki opravdanim, i socijalno jasnim, i scenski motivisanim. Imajući i siže, ideju i „lirsku radnju“, naročitu pažnju je poklanjao govoru i jeziku svojih likova: ništa neprirodno, nikakve tirade i besede, nego govor i jezik kao slika bića i karaktera, u celini i u svakoj situaciji. Njegova shvatanja umetnosti, naročito dramske i scenske, vrlo su razložno saopštenau njegovoj prepisci, koja se izdvaja zanimljivošću i sažetošću opservacija.
Izvor: Enciklopedija SNP-a
Prvo izvođenje u SNP 10. VI 1950. u Novom Sadu. Preveo: Kiril Taranovski. – Rd. J. LJ. Rakitin, k. g., sc. B. Deželić, k. M. Babić-Jovanović, slikarski radovi V. Marenić, pom. rd. M. Vasiljević; LJ. Ravasi (Ranjevska), R. Ulmanska (Anja), LJ. Sekulić (Varja), LJ. Iličić (Gajev), M. Tošić (Lopahin), S. Šalajić (Trofimov), N. Mitić (Simeon-Piščin), M. Kodžić (Šarlota), F. Živni (Epihodov), M. Miladinović, H. Tatić (Dunjaša), L. Lazarević, k. g. (Firs), R. Šobota (Jaša), D. Obradović (Prolaznik), S. Molerov, R. Simić (Šef stanice). – Izvedeno 13 puta, gled. 5.408.
BIBL: Anton Pavlovič Čehov, Višnjik, komedija u četiri čina, prev. Jovan Maksimović, Beograd b. g.
Izvor: Enciklopedija SNP-a
Tek dve tri reči o humoru
Humor je nuklearni munjeviti produkt intelekta, mašte i jezika. To je signal, umetnički čitak, za celu situaciju, ceo jedan problem. Sekundarna poruka. Sekund više trajanja, reč više govora, i nešto nestane u nečem sasvim drugom kroz neizrecivo sićušnu neku promenu… Humor je alhemija duhovitosti. Jedan dah više šale ili igre sa vrednostima i imenovanjima, i to više nije humor, nego je već repata ironija, podsmeh, uočljivost, karikatura, zubat vic, uvreda. Jedan dah više tuge u humoru, i to je već grč jecaja ili krika. Humor se prima i ispraća – znali steto i sami, zar ne? – samo uz tanak osmeh i uzdah. Osmeh i uzdah su tanane, bezglasne pojave. Rekao bi čovek: morale su nastati u momentu kad je neka vrlo visoka funkcija nervnog sistema postala intelekt. A isto tako, važan je taj istovremeni kombinovani refleks duše čovečije – uzdah i osmeh zajedno. Zato je dovoljno pročitati neku od Čehovljevih drama, melanholično vedrih, i ono najlepše, doista humorističkih.
Isidora Sekulić
Beleške o Višnjiku
Umirući, melanholični zvuk prekinute žice muzičkog instrumenta (ruska reč ne precizira o kom instrumentu je reč, možda je to bila balalajka), koji se prvi put javlja u II činu i kojim se predstava završava, Čehovu je bio dovoljan da prenese svoj stav o „turobnom“ životu svojih likova. Bio je to zvuk kojeg se Čehov sećao iz dečačkih dana kada je leta provodio u malom zaseoku u basenu Dona. Tamo je prvi put čuo taj misteriozni zvuk, koji kao da je dopirao s neba, ali koji je nastao padom korpe u nekom udaljenom rudniku uglja. Tokom godina ovaj zvuk dobija nostalgični prizvuk, i Čehov je njime želeo da izrazi upravo taj tužni, nostalgični osećaj. To je svojevrsni rekvijem za „nesrećne i razglobljene“ živote njegovih likova.
Dejvid Magaršag
Čehov, dramski pisac
Čehov jeste bio nepotkupljivi humorist koji nije mogao a da se malo ne podsmehne svakom izlivu osećanja i da u patetičnim ljudskim situacijama ne vidi ono što je u njima komično i pomalo apsurdno; ali je on isto tako znao i jednu nešto dublju istinu: da mi ne živimo sami na svetu, da smo neprekidno okruženi drugima koji u naš život mogu ući u najneočekivanijim trenucima, da se život ne zaustavlja kako bi se mogla odigrati jedna drama, da se ljudi ne sklanjaju s puta kako bi nečiji životi mogli da se do kraja raspletu i, najzad, da ono što je dramski najintenzivnije, najzanimljivije i najvažnijeima svoj puni smisao tek onda kada nađe svoj odjek u sitnicama svakodnevnog života, inače postoji u praznom prostoru.
Jovan Hristić
Analiza: Višnjik, čin IV
Čehov je na pozornicu izveo grupu ljudi. On ju je načinio centrom pažnje; ne događaje, osim ukoliko ne utiču na likove; niti likove, osim ako ne uznemiravaju ili osvetljavaju grupu. Njegova grupa živi u običnosti koju predstavlja, i to nosi težinu komada. Na taj je način našao oblik drame koji odgovara pozornici. Optuživan je da mu nedostaju zapleti, ali nije odsustvo zapleta, nego pre obilje manjih zapleta, sugestivne faze mnogo malih života isprepletanih međusobno, ono što daje njegovom komadu čvrsto tkanje u kojem je svaki detalj izuzetno značajan. Svaki detalj je važan, dakle, u toj posebnoj ravnoteži saosećanja koja u publici može da izazove osećaj živog života. Nije to crni humor, niti oduševljenje, već zagrljaj svakome od nas – neumornim pozivom za spoznavanje istine.
Džon Luis Stajn
Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu uklasi profesora Branka Pleše i pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu, u klasi profesora Dejana Mijača.
Odigrao je 60 uloga u pozorištima Zagreba, Beograda i Novog Sada. U pozorištima Srbije, Makedonije, Mađarske i Švedske režirao je više od 90 predstava. Bio je član glumačkog ansambla Teatra &TD u Zagrebu, JDP-a u Beogradu i stalni reditelj u SNP-u u Novom Sadu.
Od 2015. godine redovni je profesor na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu.
Reč reditelja
Ljubav je najintenzivniji pokretač svih likova Čehovljeve komedije Višnjik. Snažna napetost između osećanja i okolnosti koje u tzv. stvarnosti onemogućavaju da se ljubav razvije, nije samo (tajna) supstanca komičkog žanra – to je, pre svega, za svakoga od likova Višnjika, nerešiva zagonetka, kako u najdubljim prostorima duše tako i u banalnoj svakodnevici. Prošlosti više nema, a i kad se junaci Višnjika i pozovu na nju – ona je beskorisna i samo proizvodi patnju, u najboljem slučaju – tugu. Nema garancija ni da će budućnost zalečiti rane. Živeći u onom što je sada, a to, po pravilu, nije više od bolne čežnje za voljenim bićima i trajne uskraćenosti, bez nade da će ljubav biti uzvraćena – junaci Višnjika moraju proći tesnacem komičnog i apsurdnog, uzalud pokušavajući da nadvladaju svoju beznačajnost, grešnost i nevoljenost. I što se više koprcaju i kopiste – postaju smešniji. Jer i oni i mi znamo da naš jedini život stalno i bespovratno zauvek nestaje. Protraćiti ga voleći nekog – jedino je što nam preostaje.
