Антон Павлович Чехов
ВИШЊИК
Преводилац: Кирил Тарановски
Редитељ: Радослав Миленковић
Сценограф: Владислава Мунић Канингтон
Костимограф: Ерика Јановић
Композитор: Ивана Стефановић
Драматург: Николина Ђукановић
Лектор: др Дејан Средојевић
Сценски покрет: Иста Степанов
Дизајнер светла: Марко Радановић
Играју:
Рањевска, Љубов Андрејевна: Сања Ристић Крајнов
Ања, њена кћи: Невена Неранџић
Варја, њена подсвојкиња: Соња Кеслер
Гајев, Леонид Андрејевич: Љубиша Милишић
Лопахин, Јермолај Алексејевич: Бранислав Јерковић
Епиходов, Семјон Пантелејевич: Југослав Крајнов
Трофимов, Петар Сергејевич: Аљоша Ђидић
Фирс, лакеј: Миодраг Петровић
Дуњаша, собарица: Алиса Лацко
Јаша, млади лакеј: Душан Вукашиновић
Симеонов-Пишчик, Борис Борисович: Душан Јакишић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Наташа Барбир
Мајстор тона: Душан Јовановић
Премијера: 15. мај 2021, Камерна сцена
Пројекат се суфинансира из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања.
После завршеног медицинског факултета као лекар бавио се својим грађанским занимањем и за релативно кратко време, које је посвећивао књижевном раду, написао је стотине кратких прича, односно новела, и десетак драмских дела која су извршила велик утицај не само на руску, него и на светску новелистику и драматургију. Његове најпознатије новеле су Дебели и мршави, Камелеон, Туга, Досадна историја, Двобој, Павиљон бр. 6, Ана на врату, Јонич, Човек у футроли, У јарузи, Дама са псетанцетом, Степа, Сељаци, Црни монах, Вереница и многе друге. У различитим новелама сепоказивао, по идејном склопу, као писац различитог става и погледа на свет, али јединствене уметничке снаге. Као драмски писац створио је нарочиту драмску врсту – лирску комедију. Неколико његових драмских дела, по вредности и утицају, од епохалног су значаја: Иванов, Шумски дух, Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик. Написао је и неколико мањих комада: Просидба, Јубилеј, Медвед, Свадба, Лабудова песма… Као драмског писца, одликује га, пре свега, ново схватање драматургије: људи на сцени треба да буду онакви какви јесу, а не извештачени; све у драмском делу треба да буде строго мотивисано и да имајасну функцију (важнији је сиже од фабуле); заплете треба свести на најмању меру или их сасвим избацити; спољна интрига је мањеважна од онога што чини унутарње расположење; треба спојити сету са комиком једним особеним, лирским, тоном; контрастна расположења не морају (као што у животу и нису) бити трагични извор неспоразума, него прилика за емоционални судар драмског и комичног, тужног и подсмешљивог. Схватајући живот тако, он је изванредно познавао и разумевао законе сцене и био потпуно свестан колико су неки облици извођења позоришних дела дотрајали. Зато је настојао да све у својим драмама учини и реалистички уверљивим, и психолошки оправданим, и социјално јасним, и сценски мотивисаним. Имајући и сиже, идеју и „лирску радњу“, нарочиту пажњу је поклањао говору и језику својих ликова: ништа неприродно, никакве тираде и беседе, него говор и језик као слика бића и карактера, у целини и у свакој ситуацији. Његова схватања уметности, нарочито драмске и сценске, врло су разложно саопштенау његовој преписци, која се издваја занимљивошћу и сажетошћу опсервација.
Извор: Енциклопедија СНП-а
Прво извођење у СНП 10. VI 1950. у Новом Саду. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. Ј. Љ. Ракитин, к. г., сц. Б. Дежелић, к. М. Бабић-Јовановић, сликарски радови В. Маренић, пом. рд. М. Васиљевић; Љ. Раваси (Рањевска), Р. Улманска (Ања), Љ. Секулић (Варја), Љ. Иличић (Гајев), М. Тошић (Лопахин), С. Шалајић (Трофимов), Н. Митић (Симеон-Пишчин), М. Коџић (Шарлота), Ф. Живни (Епиходов), М. Миладиновић, Х. Татић (Дуњаша), Л. Лазаревић, к. г. (Фирс), Р. Шобота (Јаша), Д. Обрадовић (Пролазник), С. Молеров, Р. Симић (Шеф станице). – Изведено 13 пута, глед. 5.408.
БИБЛ: Антон Павлович Чехов, Вишњик, комедија у четири чина, прев. Јован Максимовић, Београд б. г.
Извор: Енциклопедија СНП-а
Тек две три речи о хумору
Хумор је нуклеарни муњевити продукт интелекта, маште и језика. То је сигнал, уметнички читак, за целу ситуацију, цео један проблем. Секундарна порука. Секунд више трајања, реч више говора, и нешто нестане у нечем сасвим другом кроз неизрециво сићушну неку промену… Хумор је алхемија духовитости. Један дах више шале или игре са вредностима и именовањима, и то више није хумор, него је већ репата иронија, подсмех, уочљивост, карикатура, зубат виц, увреда. Један дах више туге у хумору, и то је већ грч јецаја или крика. Хумор се прима и испраћа – знали стето и сами, зар не? – само уз танак осмех и уздах. Осмех и уздах су танане, безгласне појаве. Рекао би човек: морале су настати у моменту кад је нека врло висока функција нервног система постала интелект. А исто тако, важан је тај истовремени комбиновани рефлекс душе човечије – уздах и осмех заједно. Зато је довољно прочитати неку од Чеховљевих драма, меланхолично ведрих, и оно најлепше, доиста хумористичких.
Исидора Секулић
Белешке о Вишњику
Умирући, меланхолични звук прекинуте жице музичког инструмента (руска реч не прецизира о ком инструменту је реч, можда је то била балалајка), који се први пут јавља у II чину и којим се представа завршава, Чехову је био довољан да пренесе свој став о „туробном“ животу својих ликова. Био је то звук којег се Чехов сећао из дечачких дана када је лета проводио у малом засеоку у басену Дона. Тамо је први пут чуо тај мистериозни звук, који као да је допирао с неба, али који је настао падом корпе у неком удаљеном руднику угља. Током година овај звук добија носталгични призвук, и Чехов је њиме желео да изрази управо тај тужни, носталгични осећај. То је својеврсни реквијем за „несрећне и разглобљене“ животе његових ликова.
Дејвид Магаршаг
Чехов, драмски писац
Чехов јесте био непоткупљиви хуморист који није могао а да се мало не подсмехне сваком изливу осећања и да у патетичним људским ситуацијама не види оно што је у њима комично и помало апсурдно; али је он исто тако знао и једну нешто дубљу истину: да ми не живимо сами на свету, да смо непрекидно окружени другима који у наш живот могу ући у најнеочекиванијим тренуцима, да се живот не зауставља како би се могла одиграти једна драма, да се људи не склањају с пута како би нечији животи могли да се до краја расплету и, најзад, да оно што је драмски најинтензивније, најзанимљивије и најважнијеима свој пуни смисао тек онда када нађе свој одјек у ситницама свакодневног живота, иначе постоји у празном простору.
Јован Христић
Анализа: Вишњик, чин IV
Чехов је на позорницу извео групу људи. Он ју је начинио центром пажње; не догађаје, осим уколико не утичу на ликове; нити ликове, осим ако не узнемиравају или осветљавају групу. Његова група живи у обичности коју представља, и то носи тежину комада. На тај је начин нашао облик драме који одговара позорници. Оптуживан је да му недостају заплети, али није одсуство заплета, него пре обиље мањих заплета, сугестивне фазе много малих живота испреплетаних међусобно, оно што даје његовом комаду чврсто ткање у којем је сваки детаљ изузетно значајан. Сваки детаљ је важан, дакле, у тој посебној равнотежи саосећања која у публици може да изазове осећај живог живота. Није то црни хумор, нити одушевљење, већ загрљај свакоме од нас – неуморним позивом за спознавање истине.
Џон Луис Стајн
Дипломирао је глуму на Академији уметности у Новом Саду укласи професора Бранка Плеше и позоришну и радио режију на ФДУ у Београду, у класи професора Дејана Мијача.
Одиграо је 60 улога у позориштима Загреба, Београда и Новог Сада. У позориштима Србије, Македоније, Мађарске и Шведске режирао је више од 90 представа. Био је члан глумачког ансамбла Театра &TD у Загребу, ЈДП-а у Београду и стални редитељ у СНП-у у Новом Саду.
Од 2015. године редовни је професор на Академији уметности Универзитета у Новом Саду.
Реч редитеља
Љубав је најинтензивнији покретач свих ликова Чеховљеве комедије Вишњик. Снажна напетост између осећања и околности које у тзв. стварности онемогућавају да се љубав развије, није само (тајна) супстанца комичког жанра – то је, пре свега, за свакога од ликова Вишњика, нерешива загонетка, како у најдубљим просторима душе тако и у баналној свакодневици. Прошлости више нема, а и кад се јунаци Вишњика и позову на њу – она је бескорисна и само производи патњу, у најбољем случају – тугу. Нема гаранција ни да ће будућност залечити ране. Живећи у оном што је сада, а то, по правилу, није више од болне чежње за вољеним бићима и трајне ускраћености, без наде да ће љубав бити узвраћена – јунаци Вишњика морају прoћи теснацем комичног и апсурдног, узалуд покушавајући да надвладају своју безначајност, грешност и невољеност. И што се више копрцају и кописте – постају смешнији. Јер и они и ми знамо да наш једини живот стално и бесповратно заувек нестаје. Протраћити га волећи неког – једино је што нам преостаје.
