ПОДЕЛАО КОРЕОГРАФУО ДИЗАЈНЕРУО ДЕЛУЛИБРЕТОКРИТИКАФОТОВИДЕО
Копродукција: Српско народно позориште, Нови Сад (Србија), и Европа балет, Санкт Пелтен (Аустрија)

МАДАМ БАТЕРФЛАЈ

балет у два чина

Кореограф, редитељ, избор музике и аутор либрета: Петер Бројер (Немачка/Аустрија)
Сценограф, реализација израде костима, дизајнер светла и звука: Петер Бројер у сарадњи са техничким тимом СНП-а
Дизајнер видео-пројекција: Маркус Геслер (Аустрија)
Слике у пројекцијама: Себастијан Шеремет (Словенија)
Асистент кореографа: Доминик Вајда (Аустрија)
Скице костима: Ј. Т. (Јапан)
Асистент костимографа: Катарина Станивуковић (Нови Сад)

Улоге:
Ћо-Ћо-сан, Мадам Батерфлај:
Ана Ђурић / Ничика Шибата*

Сузуки, њена служавка:
Лана Стојановић / Катарина Зец

Кејт:
Катарина Кљајић / Мајара Висозо*

Б. Ф. Пинкертон, поручник америчке морнарице:
Самјуел Бишоп / Флориjан Кадор*

Отац:
Тома Крижнар / Андреј Колчериу

Шарплес, амерички конзул:
Давид Груосо

Горо, проводаџија:
Ђулио Милите / Доминик Вајда*

Бонзо, јапански свештеник, ујак Ћо-Ћо-сан:
Милан Иван

Јамадори:
Наојуки Ацуми / Александар Бечварди

Две деверуше: Мина Радовић, Луиз Дикре / Катарина Зец, Олга Аврамовић

Два девера: Давид Груосо, Милан Иван / Зоран Трифуновић, Тома Крижнар

Четири гејше: Јелена Дангузов, Настасја Иветић, Марија Трифуновић, Миња Јокановић / Јелена Николић, Милица Јелић

Четири момка с гејшама: Наојуки Ацуми, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић, Бојан Раднов / Александар Бечварди, Иван Салонски

Служавка: Ајака Саито / Милица Јелић

Девојке у прологу и епилогу: Катарина Кљајић, Лана Стојановић, Мина Радовић, Милена Кркотић, Јелена Дангузов, Дејана Бајић, Катарина Зец, Миња Јокановић, Ајака Саито, Луиз Дикре, Настасја Иветић, Милана Самарџић / Јелена Николић, Милица Јелић, Марија Трифуновић, Бојана Митић, Соња Гаврилов, Олга Врбашки, Хана Салак, Ивана Трпчевић

Америчко венчање (четири пара): Милена Кркотић, Марија Трифуновић, Јелена Дангузов, Миња Јокановић, Наојуки Ацуми, Никола Стаменовић, Александар Бечварди, Иван Салонски / Настасја Иветић, Дејана Бајић, Милица Јелић, Зоран Трифуновић, Тома Крижнар

Сцена „Време пролази“: Катарина Кљајић, Лана Стојановић, Мина Радовић, Милена Кркотић, Јелена Дангузов, Катарина Зец, Миња Јокановић, Настасја Иветић, Дејана Бајић, Луиз Дикре, Марија Трифуновић, Милица Јелић, Давид Груосо, Милан Иван, Тома Крижнар, Никола Стаменовић, Александар Бечварди, Наојуки Ацуми, Зоран Трифуновић / Јелена Николић, Ајака Саито, Милана Самарџић, Соња Гаврилов, Олга Врбашки, Хана Салак, Ивана Трпчевић / Иван Салонски, Ђулио Милите

Дете: Теа Маричић

*Солисти Европа балета, Санкт Пелтен

Балетски педагог: Ала Ширкевич (Санкт Петербург, Русија)
Репетитори: Оксана Сторожук, Маја Грња, Борис Ладичорбић
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Пројектни менаџер и преводилац: Сенка Петровић

Технички тим СНП-а:
Мајстор светла: Тихомир Бороја
Видео-бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић

Костим, сценографија и и остала сценска опрема израђени у радионицама СНП-а.

Представа траје један сат и педесет минута и има једну паузу.

Премијере у СНП-у: 14. и 18. мај 2021, сцена „Јован Ђорђевић“, Нови Сад (Србија)
Премијера у Европа балету: 11. јун 2021, Санкт Пелтен (Аустрија)

Пројекат су подржали Министарство културе и информисања Србије, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, ЕУ – Јапан фест, Аустријски културни форум Београд, Фондација „Нови Сад 2021 – Европска престоница културе“, Департман за уметност и културу покрајине Доње Аустрије и Град Санкт Пелтен.


Проф. Петер Брoјер, кореограф и редитељ

Једини плесач из Немачке који је направио међународно признату каријеру – Петер Бројер је тај једини. Од раних 60-их година прошлог века, истовремено је имао значајан утицај на немачку плесну сцену, инспирисао кореографе и био узор бројним будућим генерацијама плесача. Његова сценска каријера започела је 1961, а завршила се 1989. Његове прве кореографије настале су почетком 1980-их. Од 1991. Бројер је радио као балетски редитељ и шеф-кореограф са балетом Државног позоришта у Салцбургу.

Рођен је 29. октобра 1946, у градићу Тегернзе у Горњој Баварској. Као син пијанисте и диригента Петера Бруне Бројера, музика је била део његовог живота од најранијег детињства. После рата са родитељима се преселио у Минхен, где је са 11 година започео са балетским образовањем у стилу руске школе Ваганова, прво у балетској школи Roleff-King, те нешто касније код балетског мајстора Густава Бланка. Са само 15 година, 1961. добио је први ангажман као играч у ансамблу Баварске државне опере у Минхену; истовремено је наставио школовање код Леонида Гонта. Године 1964. прешао је у балет Немачке Опере на Рајни у Дизелдорфу, где су међу његовим учитељима били Ерих Валтер и Виктор Гзовски. Постао је солиста и првак балета 1967.

Од 1969. до 1973, као првак балета, био је гост на чувеном „Лондонском балетском фестивалу“, а од 1973. постао је стални члан те компаније као првак балета. То је почетак његове међународне солистичке каријере. Једно време је истовремено био члан балетских ансамбала у Лондону, Дизелдорфу, Минхену и Берлину, понекад играјући и по 20 представа месечно. Наредних година интензивно је путовао по Венецији, Паризу, Барселони, Монте Карлу, Загребу, Милану, Напуљу, Торину, Женеви, Базелу, Цириху, Прагу, Хонг Конгу, Њујорку, Вашингтону и по јужноафричким градовима Дурбану и Јоханесбургу. Године 1979. играо је у Америчком балетском позоришту и балету миланске Скале. Гостовања са представама одвела су га у Аустралију, Јужну Америку, Јужну Африку, Шпанију, Југославију, Пољску, Чехословачку, Француску, Енглеску, САД, Јапан и Филипине. Бројер је завршио играчку каријеру 1988, у 42. години, као звезда међународне балетске сцене.

Прве кореографије настале су раних 80-их за Баварску државну оперу, Немачку оперу на Рајни у Дизелдорфу, Берлинску државну оперу „Unter den Linden“ и Будимпештанску државну оперу. По завршетку активне каријере, Бројер је постао балетски редитељ и кореограф у Државном позоришту Салцбург и основао Салцбург балет почетком сезоне 1991/92. У првој сезони, на оперу К. В. Глука Орфеј и Еуридика и на Пер Гинт Х. Ибзена, креирао је целовечерње балете. Наредних година непрекидно је утемељивао традицију великих наративних балета у овом позоришту и постигао велике успехе код критичара и публике бројним праизведбама, као што су: Медеја, Сан летњих ноћи, Болеро, Чајковски, Мерлин и многим другима.

За Салцбург балет је такође креирао целовечерње балетске представе, као што су: Ромео и Јулија, те Успавана лепотица, као балет за целу породицу и иновативно вече под насловом Bach ‘n’ Drums. У балету Елементи, као кореограф прати магични број „четири“, а са Битлсима ствара биографски балет о настанку популарног бенда. Креације Петера Бројера укључују и Марију Антоанету и успешну продукцију Blues im Berg са Елом Куком и његовим бендом и „Dance for Satisfaction“ – балет о Ролингстонсима. Креирао је Сигфрида за Градски балет Карлсруеа са Градским оркестром из Бада. У сарадњи са Bolshoischule из Бразила, априла 2014. (са 15 играча из те школе), кореографисао је своју верзију Лабудовог језера (31 балетски играч) са Моцартовим оркестром из Салцбурга. Mythos Coco је његов 50. целовечерњи балет. Пепељуга је 54. балет (у Моцартовој кући, 2018), 55. балет је Moonwalk 2019. са Салцбуршким балетом, као омаж Мајклу Џексону. Од 2019. ствара и ради у Европа балету из Санкт Пелтена. Мадам Батерфлај биће његов 56. целовечерњи балет.

Петер Бројер је носилац почасти: 1967. Награда за промоцију савезне покрајине Северна Рајна-Вестфалија; 2007. Велики аустријски Крст части за науку и уметност; 2010. Награда „Маја Плисецка“ за најбољу кореографију за Кармен; 2011. Међународна награда за уметност и културу Града Салцбурга.

Године 2017. од аустријске државе добио је стручно звање професора.

(прев. С. Петровић)

Маркус Геслер, дизајнер видео пројекција

Маркус Геслер алијас BandBreit23 рођен је 1979. године и одрастао је у Салцбургу. Под утицајем касних 80-их и 90-их, своју уметничку каријеру започео је око 1998. Његови први кораци били су стварање једноставне компјутерске музике користећи Reason и сличне програме, као и аналогну видео монтажу. Касније, од 2000. године, пожелео је да ради више због своје љубави према музици и визуелним сликама, па је почео да купује грамофоне, винил плоче, различите синтисајзере, бубњарске компјутерске програме, видео опрему и још много тога. До данас је његова мисија била да стекне што више искуства и научи како се рукује различитим стиловима. И до сада никада није престала.

BandBreit23 је аудио визуелни пројекат који укључује визуелни дизајн и видео инжењеринг, аудио продукцију и инжењеринг, догађаје, поставке звучног система и опреме & Ди-џејинг (Vinyl / Digital). Актуелни пројекти: Мадам Батерфлај (СНП Србија); Салцбург Фестивал (Il trionfo del Tempo e del Disinganno – Вођа тима за видео инжењеринг, дечији и омладински програм – Видео дизајн); Salty Tribe Records; Patchwork Soundsystem; MARK – SZG. Претходни пројекти: Салзбург Фестивал (различити пројекти); Бечка недеља моде; Life Ball; O2C3LOT6tem; Grooveboxx; Club Proberaum; Take a Break.

(прев. С. Петровић)

Бесмртна Батерфлај

Животне приче увек провоцирају, а највише оне које су преточене у сценско-уметничко дело и настављају свој „други“ живот пред гледаоцима, читаоцима. Eгзотична путописнa литература француског писца и морнаричког официра Пјера Лотија Мадам Хризантема (1887), који је боравио у Јапану 1885, међу првима је утицала на обликовање перцепције јавности о оријенталним земљама, па су из ње црпљене теме, мотиви и пасажи за каснија књижевна и позоришна дела. Велику популарност имала је новела америчког писца Џона Лутера Лонга Мадам Батерфлај (1898), прича о крхкој младој Јапанки Ћо-Ћо-Сан коју изневерава поручник америчке морнарице. Међутим, Пучини је посебно био импресиониран, када је у Ковент гардену, у Лондону 1900, гледао позоришни комад Мадам Батерфлај, настао према поменутој Лонговој новели, али у драматизацији још славнијег америчког драмског писца и позоришног импресарија Дејвида Беласка… Пучини је одлучио да компонује своју Мадам Батерфлај (премијера у миланској Скали 17. фебруара 1904, либретисти Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза, према Беласковој драми), оперско дело које покреће идеје о судару два света, Истока и Запада, о културолошким разликама, односу према традицији, империјализму, религији, филозофији, естетичком контексту, сублимирајући их у делу које и дан-данас изнова буди неподељену пажњу и савременог гледаоца и уметника који ово дело поставља за сцену.

Управо та лирска лепота Пучинијеве партитуре учинила је Мадам Батерфлај безвременом: на сталном је репертоару светских оперских кућа (од класичне до савремене оперске режије у којој доминира покрет и минимализам, каква је на пример у режији Роберта Вилсона, и у сценском покрету Сузуши Ханајаги, 1993, Париска опера), посвећена јој је значајна дискографска колекција (на пример, из 1975, са Мирелом Френи и Лучаном Паваротијем), постоје филмске верзије инспирисане причом о трагичној љубави младе Јапанке, као што су: амерички неми филм Сиднија Олкота (1915), Харакири, немачки неми филм Фрица Ланга (1919), амерички филм Мерионa Герингa (1932), М. Батерфлај Дејвида Кроненберга (1993), затим бродвејски мјузикли (M. Butterfly, 1988, по тексту Дејвида Хванга (David H. Hwang), извођено више од 800 пута; Мис Сајгон (1989), настају нека нова уметничка дела (на пример, поводом обележавања 100-годишњице од премијере Мадам Батерфлај, јапански композитор Шигеаки Сејгуса, компоновао нову оперу 2004), а као мотив препознатљив је уопште у култури.

Мадам Батерфлај је за многе ипак нешто више од једноставног и романтичног значења имена. Заузимајући стално место у светској историји, она је у речнику савремене цивилизације појам и алегорична слика о свету који нас дефинише, обликује, покреће…

Као балетско дело, први пут је изведено 1955. у кореографији Фредерика Ештона Мадам Хризантема Пјера Лотија. Заинтригиран причом, Ештон је кореографисао соло за Маргот Фонтејн. Исте године је Ештонову Мадам Хризантема, једночин балет на музику Алана Равсторна, премијерно извео Садлер Велс балет, у Ковент гардену, са Елејн Фифилд и Александром Грантом.

Позната је верзија Мадам Батерфлај чувеног аустралијског играча и кореографа Стентона Велча, који је Пучинијево дело преточио у целовечерњи балет, 1995. у Аустралији, a 2005. и у извођењу Балета Питсбург. Године 2010, Аустралијски балет је његово дело изводило у оквиру турнеје (Мелбурн, Аделејд, Сиднеј). Своје верзије и адаптације играли су балетски ансамбли и плесне компаније: Северни балет из Лидса (Велика Британија, оригинална верзија из 1996, а касније обнављана 2002, 2015), у кореографији Дејвида Никсона (носиоца највишег признања за заслуге које додељује краљица), плесна компанија Инсбрук (Аустрија, 2013), Балет Сијена (Италија, 2014), Корејски национални балет, Сеул (Кореја, 2014), Израел Балет, Тел Авив (Израел, 2014), балетске куће из Хјустона и Солт Лејк Ситија (САД, 2016), док је, на пример, у Градском казалишту „Сцена“ из Нове Горице (Словенија, 2009), савремену плесну верзију М. Батерфлај остварила група младих играча у споју високе оперске уметности и поп-културе.

Dovunque al mondo
Наша Мадам Батерфлај је жанровски ново дело модерне естетике, а настало је заједничкој сарадњи Аустрије, Немачке, Јапана, Словеније и Србије. Целовечерња представа је настала у копродукцији Српског народног позоришта и Европа балета из Санкт Пелтена, просторно и културолошки повезује ауторски тим и балетске играче. Ћо-Ћо-сан је константа у универзуму уметникових визија, каква је и ова Бројерова – Принцеза Месеца која утиче на плиму наших емоција. Као оригинално и атрактивно дело, музички је проткано најтанкоћутнијим звуцима шамисена – од потпуне тишине, преко тихог откуцаја срца и ромињања кише па до громогласних звукова традиционалног јапанског бубња – темељ су пулсирајућег уметничког израза и покрета. Видео пројекције представљају синтезу акварел слика и уметничке анимације, садржавају временске и просторне асоцијације стилизоване разним уметничким техникама (сликама за Јапан, а за Америку видео инсертима и фотографијама), док колорит јапанских традиционалних костима оживљава боје које нам само природа с пролећа може даровати.

Али да ипак завршимо у духу апсолутно узбудљивe Пучинијеве мелодијe „Dovunque al mondo“, тј. „Широм света“, једне од најреферентнијих мелодија нежности, лирске топлине и значења речи којима поручујемо да се надамо да ће нашу Мадам Батерфлај многи видети широм света…

Ивана Илић Киш, уредник програмске књижице

Чежња Принцезе Месеца да осети људске емоције

Део I

Пролог почиње у свету Принцезе Месеца као велика, мистична плесна сцена.

Пинкертон и Шарплес долазе у јапанску кућу америчког конзула. Горо све аранжира и представља им Сузуки, Ћо-Ћо-сан и још четири гејше. Пинкертон се заљубљује у Ћо-Ћо-сан и изнајмљује кућу у којој ће живети заједно са Ћо-Ћо-сан и Сузуки.

Ћо-Ћо-сан прича о свом оцу који је починио сепуку и како је постала гејша.

Пинкертон и Ћо-Ћо-сан ступају у брак по традиционалном јапанском обичају. Ујак Бонзо прекида церемонију и покушава да спречи венчање.

Сузуки припрема Ћо-Ћо-сан за прву брачну ноћ. Велики љубавни дует. Пинкертон обећава Ћо-Ћо-сан да ће се вратити следећег пролећа.

Године пролазе. Ћо-Ћо-сан је родила сина и жељно очекује повратак Пинкертона.


Део II

Пинкертон се вратио у Сједињене Америчке Државе и заборавља на Ћо-Ћо-сан. Упознаје Кејт. Заведе га друштво. Они се заљубљују и венчају се…

Ћо-Ћо-сан и њен син чекају Пинкертона. Новца понестаје. Горо долази са богатим Јамадоријем, који жели да се ожени са Ћо-Ћо-сан. Она га жестоко одбија и избацује Гороа из куће. Шарплес стиже и доноси Пинкертоново писмо у којем пише да се неће вратити. Ћо-Ћо-сан чита писмо. Ипак, она и даље мисли да ће јој се Пинкертон вратити, као што јој је обећао.

Сањари о њиховом поновном сусрету… и одједном испред ње се појави Кејт, нова Пинкертонова супруга.

Ћо-Ћо-сан тада схвата да Пинкертон неће бити њен и свог сина даје Кејт. Ћо-Ћо-сан одузима себи живот, извршавајући сепуку очевим мачем.
Принцеза Месеца је проживела све људске емоције и вратила се разочарана.

„Чекајући срећу исто је као чекајући смрт“.

Проф. Петер Бројер

Критички осврт
Пише: Гордана Крајачић

Чак су и громови устукнули у петак увече (14. маја) и (раскопани) Нови Сад управо испред Српског народног позоришта дочекао је радознале посетиоце за балет „Мадам Батерфлај“!

У копродукцији новосадског позоришта и аустријског Европа балета из Санкт Пелтена једна доиста интернационална екипа на челу са германским кореографом, редитељем, аутором либрета и избора музике Петером Бројером уз сарадњу аустријско-словеначких и српских дизајнера и видео-пројекција Маркусом Геслером, Себастијаном Шереметом, Домиником Вајдом и Катарином Станивуковић и са изврсним балетским уметницима, посебно мушким, на челу са Енглезом Самјуелом Бишопом и насловном јунакињом Аном Ђурић (овај балетски пар већ се прославио у сјајној поставци хуморно-бравурозне „Враголанке“ по музици Фердинанда Херолда). Овог пута реч је о карактерном, психолошки тананом балету који осликава два дијаметрално супротна света мисаоно-мистичног Истока и лакомислено-разиграног Запада.

У исцрпном и одлично припремљеном програму, који је сачинила уредница Ивана Илић Киш и која нас је подсетила на дискографску колекцију „Мадам Батерфлај“ из 1975. са Мирелом Френи и Лучаном Паваротијем, али и поучила о филмским верзијама од америчког немог филма Сиднија Олкота из 1915. – „Харакири“, немачки неми филм Фрица Ланга, на бродвејски мјузикл из 1988. по тексту Дејвида Хванга (који је извођен више од 800 пута), па и на нову „Мадам Батерфлај“ јапанског композитора Шигеки Сејгусе која је настала 2004. поводом стогодишњице Пучинијевог ремек-дела. Сазнали смо и о кореографским поставкама.
Ова нова је 56. целовечерњи балет Петера Бројера и доиста је нова! Он је кореографски „испричао“ и шта је поручник Пинкертон радио три године у Америци, на уштрб прекрасних дуета Ћо-Ћо-сан и Сузуки, вероватно најлепших дуета женских гласова на оперској сцени уопште. Разуме се, и овде је најлирскија сцена љубавни дует главних личности у Ларгу, у далеком Гес-дуру, у пјано-пјанисиму и као контраст бучна, масовна сцена на почетку другог чина с америчком заставом у позадини, са костимима јарих боја и музиком која као да је изашла из Бернштајновог „West side story“; остварена је права лепота контраста, у свему. Поновни сусрет Ћо-Ћо-сан и Пинкертона опет успева да призове прекрасну Пучинијеву музику па и некадашње љубавне трептаје. Али позната је трагична судбина 15-годишње гејше из Нагасакија. Бројер се није усудио да промени њен ток, али је открио шта се у међувремену, док она чезне и пати, догађало са неверним Пинкертоном. Неки ликови (посебно мушки) добили су значајније улоге. Такав је случај са дететом Мадам Батерфлај и Пинкертона који је у оперској причи плавокоси дечкић на крају прве деценије, коме су поверени и кореографски задаци. Уопште је занимљиво и шта се све догађало са овом ролом. Од др Миланке Цветковић, психијатрице, после преноса из „Метрополитена“ у „Синеплексу“, обе смо се сложиле да нам је засметало што се уместо детета користила лутка и она ми је рекла да је у Америци забрањено да се деца уводе на сцену па су у једном тренутку пронашли кепеца који је одглумио сина. Он је био растом као дете, али је био по психи одрастао човек, па се приликом материнских излива заљубио у „Госпођу Лептирицу“ и, пошто му она није узвратила осећање, убио се. Од тог времена у „Мету“ се користи лутка! А код нас је трогодишњак прерастао узраст и са црном периком доводи у сумњу и да ли му је Пинкертон уопште отац?
Ипак, ни ова „уметничка слобода“ није нарушила готово савршену увежбаност и речитост ове, у свим сегментима допадљиве, готово очаравајуће балетске представе „Мадам Батерфлај“.

Објављено: Блиц (Београд), додатак „Поп и култура“, 18. мај 2021. (прави наслов: „Мадам Батерфлај“ и „Последњих пет година“)

Фотографије: Срђан Дорошки