viva-la-mama

PODELAO OPERIO AUTORUO DIRIGENTUO REDITELJUKRITIKAFOTOVIDEO
Gaetano Doniceti
POZORIŠNE ZGODE I NEZGODE
Le convenienze ed inconvenienze teatrali

komična opera u dva čina

Opera je poznata i pod nazivom VIVA LA MAMA – Viva la mamma    

Dirigent: Aleksandar Kojić
Libreto: Gaetano Doniceti, prema komediji Antonija Sografija
Operu obnovio: Vito Fraci
Dramaturška i muzička obrada: Horst Gerges i Karlhajnc Guthajm
Prevod i obrada: Borislav Popović i Stanislav Vinaver
Adaptacija prevoda: Branislav Jatić
Reditelj: Voja Soldatović
Scenograf: Dalibor Tobdžić
Kostimograf: Jasna Badnjarević
Dirigent Hora: Vesna Kesić Krsmanović

ULOGE

Korila Sartineki, primadona:
Verica Pejić

Stefano, njen suprug:
Ivan Nikolić

Luiđa Boski, debitantkinja:
Laura Pavlović

Agata, njena mama:
Goran Krneta

Dorotea Kačini:
Jaroslava Benka Vlček

Guljelmo Antolstoinolonof, tenor:
Branislav Cvijić

Vinčenco Biskroma, kompozitor:
Vasa Stajkić

Oracio Prospero, libretista:
Željko R. Andrić

Impresario:
Igor Ksionžik

MUŠKI HOR i ORKESTAR SNP-a

Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Dizajn svetla: Marko Radanović
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Dejan Teodorović
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Strahinja Đokić
Inspicijent: Ivan Svirčević
Frizerka: Zagorka Stošović
Dekorateri, rekvizitari: Statisti
Sufler: Aleksandra Majtan

Premijera: 14. maj 2010, scena „Jovan Đorđević“, 19.00

Predstava traje sat i deset minuta

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta

Donicetijeva komična opera demistifikuje svet teatra i onoga što se događa iza snene pred premijeru, bilo gde i bilo kada.

POZORIŠNE ZGODE I NEZGODE
Le convenienze ed inconvenienze teatrali
(Viva la mamma)

Donicetijeva jednočina opera Pozorišne zgode i nezgode napisana je 1827. za teatar u Napulju. Posle izvođenja u Milanu 1831. i Beču 1840. biva zaboravljena. Tek 1963. godine pronaći će je istraživači Donicetijevog operskog opusa i prerađenu izvesti u Sijeni i Bergamu. Ta prerada se uglavnom držala originala.

Zanimljiva i zahvalna tema opere podstakla je dramaturga Horsta Gergesa i prevodioca Karlhajnca Guthajma iz Nemačke da delo prerade u celovečernju predstavu. Učinili su to slobodnim izborom odlomaka iz drugih Donicetijevih opera, dajući delu i novi naslov Viva la mama. Tako prerađena opera je izvedena 1969. godine u Minhenu. Od tada uspešno obilazi velike i male scene širom Evrope.

Kompozitor koji je svoja dela sam dirigovao, režirao i korepetirao, kao što je s Donicetijem slučaj, bio je vrlo kompetentan da napiše operu s takvom, i danas živom temom: Stanje duhova u operi pred premijeru. Ponekad se čini da se apsolutno ništa u tom stanju nije izmenilo od Donicetija do nas. To što imamo veće tehničke mogućnosti u stvari samo pojačava haotičnost toga stanja i opravdava stavljanje ovog dela na repertoar.

Problem talentovanih i netalentovanih svuda u umetnosti, a u operi naročito, komplikuje se njihovom neizmernom ljubavi za taj posao, koja je kod ovih drugih još izrazitija. Taj problem je danas tako živ da pruža neiscrpne mogućnosti u interpretaciji dela, a ta ljubav i jednih i drugih u stvari je hrana za bezdani otvor pozornice u koji širom sveta svako veče gledaju radoznale oči gledalaca. O toj ljubavi je ovde reč.

(Borislav Popović, decembar 1991)


OPERA VIVA LA MAMA U SRPSKOM NARODNOM POZORIŠTU


Premijera: 28. decembar 1991. godine

Dirigent Janez Govednik (do 20. II 1992, šestog izvođenja opere) / Imre Toplak, reditelj Voja Soldatović, Scenograf Mileta Leskovac, kostimograf Stana Jatić, dirihent hora Vesna Kesić-Krsmanović; podela uloga: Gertruda Munitić, k.g. / Gordana Kojadinović / Svetlana Lovčević / Milica Stojadinović (Korila), Miodrag Milanović (Stefano), Dragana Krstić / Jasna Prokić / Jaroslava Benka-Vlček (Luiđa), Branislav Jatić (Mama Agata), Vera Berdović (Dorotea), Vojislav Kuculović / Slavoljub Kocić / Igor Ksionžik (Guljelmo), Branislav Vukasović (Vinčenco), Svetozar Drakulić (Oracio), Saša Kovačić (Impresario).

U pet sezona (do 1996/1997), koliko je opera bila na repertoaru, izvedeno je 37 predstava, 33 na matičnoj sceni i 4 na gostovanju u Zrenjaninu, Beogradu, Budvi i Jagodini, pred 11.724 gledaoca. Predstava je nagrađena Godišnjom pohvalom SNP-a za najbolje muzičko-scensko ostvarenje u sezoni, Godišnje nagrade dobili su: Gordana Kojadinović, za ulogu Korile Sartineki, i Branislav Jatić, za ulogu Agate.

Obnova: 9. oktobar 2001. godine

Dirigent Imre Toplak, reditelj Voja Soldatović; podela uloga: Milica Stojanović / Svetlana Lovčević / Danijela Jovanović (Korila), Miodrag Milanović (Stefano), Jaroslava Benka-Vlček / Darija Olajoš (Luiđa), Miodrag Mika Jovanović, k.g. (Mama Agata), Vera Berdović / Željka Zdjelar (Dorotea), Nenad Marinković / Saša Štulić (Guljelmo), Branislav Vukasović (Vinčenco), Svetozar Drakulić / Dragoljub Bajić (Oracio), Saša Kovačić (Impresario).

Predstava je na repertoaru bila dve sezone, izvedeno je 13 predstava, od toga 4 na gostovanju u Šapcu, Zrenjaninu, Bačkoj Topoli i Temišvaru, pred 5154 gledaoca.
Ukupno je izvedeno 50 predstava pred 16878 gledalaca.

GAETANO DONICETI
(Gaetano Donizetti, Bergamo, 29. novembar 1797. – Bergamo, 8. april 1848.)

Gaetano_Donizetti_2Bio je slavljen, cenjen i poštovan kao muzička zvezda prvog reda tokom više decenija devetnaestog veka. U predvorju milanske Skale pored poprsja Rosinija, Belinija i Verdija samo je Donicetijeva bista dobila svoje mesto. Krajem veka, u doba vladavine verizma i muzičke drame, trojici besmrtnika (osim Verdiju) je osporavana bilo kakva dublja i stvarna vrednost, tako da je bilo čak i predloga za nove biste. Danas Doniceti uživa pravi ugled, posebno društvo se bavi proučavanjem njegovog dela. Kod nas i danas uglavnom važi mišljenje uglednog muzikologa Josipa Andreisa iz njegove „Historije muzike” (1952. i 1976. godina): „zub vremena, zakleti neprijatelj svega, a pogotovo onoga što nastaje u površnoj hitnji, bez dovoljno pripreme i produbljivanja, duboko je nagrizao Donicetijevu baštinu: od 73 opere, 70 ih je već sasvim, ili gotovo sasvim, postalo neoživljivim arhivskim inventarom. Ali tri umetnikova operna dela, i danas sveža, otkupljuju nedostatke ostalih. To su Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak i Don Paskvale.” Ovo mišljenje sigurno mora da deli i naša operska publika, jer, uglavnom, nije imala prilike da vidi i čuje ostale Donicetijeve opere. /…/

Rođen je u malom, ali otmenom Bergamu, na obroncima Alpa, u skromnom podrumskom stanu tkača i čuvara u založnom zavodu, kao pretposlednje dete Andrea i Domenike Doniceti, rođene Nava. Roditelji su želeli da školuju obdarenog sina, ali zbot nedostatka sredstava uputiše ga u muzičku školu koju je vodio ugledni kompozitor Simon Mair, poreklom iz Bavarske. Nastava je bila besplatna i iz opšteobrazovnih predmeta, ali su đaci zato morali pevati u crkvenom horu. Mair za svoga genijalnog učenika u njegovoj četrnaestoj godini piše muzičku farsu Mali kompozitor muzike.

Na svoje učenike delovao je ne samo kao majstor svoga zanata, već i kao čovek i vaspitač. Poznavao je dobro klasičnu književnost i razvijao književni ukus kod svih polaznika njegove „milosrdne muzičke škole”.

Doniceti pod nadzorom Maira piše svoje prve gudačke kvartete i uvertire, pa ga obzirni nastavnik šalje na usavršavanje kod poznatog pedagoga opata Stanislava Mateija (koji je podučavao i Rosinija) u Bolonju. Mladi Doniceti vrlo brzo komponuje, o čemu svedoče i zapisi na nekim partiturama – jednu uvertiru je napisao za sat i dvadeset minuta. Po povratku u rodni Bergamo nastupa u operi kao pevač (basbufo) i neumorno piše instrumentalnu, vokalnu, crkvenu i opersku muziku.

Njegova četvrta po redu opera Enriko iz Burgundije donosi mu u venecijanskom pozorištu „San Luka” prvi uspeh. Libretista je Bartolomeo Mereli, dosta moćni impresario Skale, koji mu daje libreta i za sledeće opere izvedene u Veneciji, Mantovi i Bergamu. Mair ga sa devetom operskom partiturom Zoraida di Granata šalje u Rim, gde premijera u teatru Arđentina privlači pažnju.

Doniceti je izučio dela svojih operskih uzora: Rosinija, Maira, Mocarta, Čimaroze i drugih brojnih, danas sasvim nepoznatih autora i u početku prihvatio sve važeće konvencije opere. On libretu, odnosno tekstu, posvećuje posebnu pažnju, shvatajući još u mladosti da samo dobar libreto može doneti dobru operu. Kasnije je često i sam dopunjavao libreta, ili čak ih i sam pisao. Koliko mu je operska praksa bila mrska najbolje svedoči njegova opera Pozorišne zgode i nezgode, danas više poznata po nemačkoj preradi pod imenom Viva la mama, u kojoj se slikovito prikazuju prilike u putujućoj operskoj trupi u malom provincijskom mestu. Primadona i njen suprug, inostrani gost-tenor koji ne zna jezik, uobraženi impresario, libretista-stihoklepac, skromni kompozitor-autor i čudesna nabeđena „pevačica” – majka početnice, koju tumači bas!

Ipak, Doniceti se sasvim uklopio u tu čudnu praksu, tako da 1827. potpisuje ugovor sa najvećim impresarijom Barbajom, direktorom opera u Italiji (Napulj, Rim i Milano), Beču i Sankt Peterburgu, i obavezuje se da će za 200 dukata mesečne plate za tri godine napisati 12 opera. Istovremeno, preuzima i mesto direktora opere u Napulju, koje će zadržati 11 godina. Doniceti piše (komponuje) od sedam izjutra do četiri posle podne, a zatim se do večeri šeta. Govorio je da tokom šetnje još više radi, jer svaki utisak, svaki susret, razgovor, sve je pretvarao u pozorišne scene. On pažljivo posmatra ljude i tako sastavlja svoj mozaik sitnih operskih scena koje su upravo prenesene iz stvarnog života. Pošao je utabanim stazama komponujući na već postojeća libreta, ili na libreta rađena po delima francuske, španske i italijanske književnosti. Uvek je pisao po narudžbini, za određeno pozorište, za određene pevače i sam je sve uvežbavao, dirigovao pa i režirao. Sa libretistom se dogovarao o celini, ali je muziku dobijao onako kako bi dobijao stihove, često na brzinu sklepane. Tokom rada na prvom činu obično još nije znao sve pojedinosti o daljem toku radnje. Veliki uspeh postiže sa Anom Bolen za koju libreto dobija od Feliče Romanija 10. novembra 1830, a probe počinju već 10. decembra u milanskom teatru „Karkano”. Ana Bolen je prvi veliki tragični ženski lik u Donicetijevim operama koji zahteva posebnu snagu i znanje za uspešnu interpretaciju. Slede Lukrecija Bordžija, Marija Stjuart, Lučija od Lamermura, Polina u Politu, Favoritkinja, Linda di Šamoni, Katerina Kornaro, Marija di Roan

U Napulju, Doniceti se zbližuje sa pravnikom Vazelijem i njegovom decom, sinom Antonijem i kćerkom Virđinijom, kojoj daje časove klavira. U leto 1828. on se ženi Virđinijom i nalazi pravu sreću u braku. Dvoje dece umire odmah po rođenju, a i voljena supruga postaje žrtva poznate napuljske kolere. Iako posle smrti Belinija i Rosinijevog ostavljanja pera, Doniceti postaje prvi operski kompozitor Evrope, bolan gubitak porodice ga sasvim izvodi iz ravnoteže. Postaje melanholičan i priželjkuje smrt, ali ipak nalazi snage da napiše jedan Rekvijem, jednu misu i operu Roberto Devere. Migrena ga gotovo stalno muči, a stalni sukobi sa impresarijima, cenzurom i primadonama ga nervno iscrpljuju.

Posle slave i sjaja u Parizu, Napulju i Beču, 1847. godine nalazi snage da pređe u rodni grad, gde će preminuti 8. aprila 1848. godine.

Sedamdeset jedna završena opera, osam nedovršenih, tri oratorijuma, trideset kantata, šesnaest simfonija – uvertira, osamdeset dva kamerna dela, pet himni i mnogo drugih vokalnih dela: ukupno šesto jedanaest dela!

Proučavaoci njegovih opera zaključuju da je on stvorio novi vokalni stil, koji nije upropastio nijednog pevača. Naprotiv, gotovo svi pevački fahovi dobili su nove zadatke i novu priliku da zablistaju kroz tumačenje njegovih vokalnih deonica.

Mi danas teško možemo da shvatimo da su se odlomci iz njegovih opera izvodili na svim komcertima od značaja, da je List najviše oduševljavao publiku svojim fantazijama na teme iz njegovih opera, da su svi instrumentalni virtuozi izvodili transkripcije popularnih arija za svoj instrument, jednom reči da je „Donicetijevska groznica” „harala” Evropom i Amerikom.
(K. Vinaver, 1991)

ALEKSANDAR KOJIĆ

aleksandar-kojic-1Rođen u Novom Sadu. Posle završenih osnovnih i specijalističkih studija dirigovanja, na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavao se na nekoliko različitih majstorskih kurseva: u Beogradu kod prof. Uroša Lajovica, Beču kod prof. Marka Stringera (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Majncu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Erwin Ortner i Frieder Bernius, Meinz), Utrehtu – kursevi iz horskog dirigovanja (prof. Timothy Brown, Utrecht), kao i na radionicama za staru muziku (Helmuth Rilling – Mainz i Ton Koopman – Utrecht). Nakon povratka u Srbiju sarađuje s kamernim orkestrom Camerata academica iz Novog Sada i biva angažovan kao dirigent Omladinskog simfonijskog orkestra Srednje muzičke škole „Isidor Bajić”. Ubrzo, 2010. godine, dobija poziv za mesto dirigenta u Operi Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Od avgusta 2012. do aprila 2014. bio je direktor Opere Srpskog narodnog pozorišta.

Pored standardnog operskog repertoara, dokazao se i na polju moderne opere. Izvođenje opere Mileva, savremene kompozitorke Aleksandre Vrebalov, nagrađeno je Godišnjom nagradom Srpskog narodnog pozorišta za najbolju opersku predstavu u 2012. godini. Francuska televizija ARTE snimila je izvođenje i emitovala ga šest meseci, nakon čega je Mileva ušla u prvih 15 svetskih produkcija koje je ova televizija snimala tokom 2012.

U proteklih nekoliko godina Kojić je gostovao u Hrvatskom narodnom kazalištu (HNK) u Zagrebu i HNK Ivana pl. Zajca Rijeka (Hrvatska), Segedinskoj operi (Mađarska), Teatru Opere i Baleta u Krasnojarsku (Rusija).

Operski i baletski repertoar: Verdi (Travijata, Trubadur, Aida, Simon Bokanegra, Nabuko, Rigoleto) Pučini (Boemi, Madam Baterflaj, Toska), Čajkovski (Pikova dama, Evgenije Onjegin, Krcko Oraščić), Mocart (Don Đovani), Doniceti (Ljubavni napitak, Pozorišne zgode i nezgode), Rosini (Seviljski berberin), Kalman (Kneginja čardaša), Britn (kamerna opera Okretaj zavrtnja), Gotovac (Ero s onoga svijeta), Bize (Karmen), Vrebalov (Mileva), Orf (Karmina burana), Bajić (Knez Ivo od Semberije), Đ. K. Menoti (Telefon), S. Barber (Partija bridža), P. Hindemit (Tamo i natrag), M. Teodorakis (Grk Zorba), P. Maskanji (Kavalerija rustikana).

Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta:
– za dirigovanje opere Pikova dama P. I. Čajkovskog, 2012.
– za praizvedbu opere Mileva A. Vrebalov 2012.
– za Gala koncert povodom 150. godišnjice rođenja Riharda Štrausa 2015.
– za redakciju partiture i dirigovanja koncertnim izvođenjem opere Knez Ivo od Semberije Isidora Bajića, povodom obeležavanja sto godina od smrti kompozitora, 2016.


REČ DIRIGENTA

Od svih ostvarenja Gaetana Donicetija njegova, do polovine 20. veka zaboravljena, opera „Pozorišne zgode i nezgode” ili „Viva la mamma”, pruža ljubiteljima opere sasvim drugačiji pogled na svet ove umetnosti. Predstavljajući osveženje u repertoaru svakog teatra, „Mama” veoma lako nalazi put do gledalaca. Tako je bilo i sa novosadskim predstavama koje su vodile moje uvažene starije kolege Janez Govednik i Imre Toplak. Postavljajući ponovo Donicetijevu „Mamu”, na scenu Srpskog narodnog pozorišta, posle gotovo jedne decenije, želimo iznad svega da publiku iznova razveselimo. Da svet ljudskih sujeta, netalentovanih samoproglašenih „umetnika” i mecena od kojih opstanak umetnosti i zavisi, iznesemo pred sud vremena. Pokušaćemo da pružimo nov pristup delu te da demistifikujemo svet teatarske, a posebno operske umetnosti – „Dižite zavesu – dajte radno svetlo”!

VOJA SOLDATOVIĆ

Voja-SoldatovicRođen je u Novom Sadu. Posle mature, upisuje studije režije na ljubljanskoj Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u klasi prof. Slavka Jana. Već 1967. debituje kao reditelj u Ljubljani, a iste godine potpisuje i svoj prvi angažman u SNP-u gde režira i diplomsku predstavu.

Godine 1971. prelazi u Maribor u SNG u kome ostaje dvadeset sezona, da bi se 1991. vratio u Novi Sad, kao upravnik Pozorišta mladih. Od 1. septembra 1999. ponovo je u Srpskom narodnom pozorištu kao stalni reditelj Opere. Za 40 godina rediteljskog rada Soldatović je režirao preko 180 predstava širom bivše Jugoslavije, ali i u inostranstvu, a ima i preko 200 televizijskih režija za TV Ljubljanu, TV Maribor i TV Novi Sad.

Dobio je više priznanja za svoj rediteljski rad među kojima je Borštnikova nagrada u Mariboru 1971, dva Zlatna smijeha u Zagrebu 1988, Oktobarska nagrada Novog Sada 1993, Nagrada za režiju na Susretu vojvođanskih pozorišta 1997, Zlatna medalja „Jovan Đorđević“ 2000, Iskra kulture 2002. i mnoga druga priznanja.

Njegove predstave su gostovale u Italiji, Francuskoj, Austriji, Rumuniji, Mađarskoj i Češkoj.

Poznat je kao reditelj „dugoprugaških“ predstava koje se godinama igraju – njegova režija komedije Svetislav i Mileva Miloša Nikolića predstavlja apsolutni rekord SNP-a, igrala je punih 21 sezonu.

Prevodio je simultano predstave sa 10 jezika na festivalima u zemlji i inostranstvu.

U Operi Srpskog narodnog pozorišta debitovao je režijom komične opere Viva la mama; godine 1992. režira mjuzikl Violinista na krovu, koji postaje kultna predstava SNP-a; 1999. je režirao operu Aleko, koja je nagrađena Medaljom Puškina a 2003. Verdijevu operu Rigoleto, s kojom je Opera SNP-a doživela ovacije u Kanu (Francuska) 2006. godine. Pored navedenih, Soldatović je režirao Štrausovu operetu Baron ciganin, mjuzikl Čovek od la Manče, Donicetijev Ljubavni napitak, dečje opere Ježeva kućica i Medvedova ženidba, dok je režijski obnovio Verdijevu Travijatu.

Za Novosadski letnji festival režirao je Mocartovu Naivnu varku. Predavao je glumu operskim pevačima i vodio Operski studio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao i na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.


REČ REDITELJA

Uvek nas je zanimalo šta se dešava iza spuštene zavese – ono što je našim očima skriveno, a stalno nam golica maštu…

I kada se veliki majstor, kompozitor Gaetano Doniceti lati komedije Antonija Sografija Pozorišne zgode i nezgode, pred našim očima se otkrivaju pozorišne spletke, podmetanja, nameštaljke, razne pakosti… Ova pozorišna čarolija, koja ni danas nije ništa izgubila od svoje aktuelnosti, će nas zabaviti, ali i naterati na razmišljanje, no pre svega, pružiće i nama izvođačima i publici dva sata vrhunskog uživanja…

Viva la mama je pre dvadeset godina bila moj debi kao operskog reditelja. Doživeli smo izuzetan uspeh. Predstavu je publika obožavala, a ispraćeni smo ovacijama i u Beogradu i u Temišvaru na muzičkom festivalu. Sada, evo, sem nas troje „starih” podela je vrlo podmlađena, imamo novu scenu i kostime, i nadamo se, da će i ovu našu novu Mamu, publika voleti kao i onu staru.

Autor: Olena Puškaš
„Domaća muzička scena“, 19. 05. 2010. Radio Novi Sad

U petak 14. maja opera SNP je posle dve godine repriziranja starih predstava konačno smogla snage za premijeru. U dilemi šta da se stavi na repertoar, presudnu ulogu je odigrala potreba da se povrati izgubljena publika, a pri tom se moralo voditi računa i o mogućnostima solista. Izbor je pao na komičnu operu Gaetana Donicetija „Pozorišne zgode i nezgode“ koja je mnogim posetiocima još u živom sećanju iz nekadašnje postavke pod nazivom „Viva la mamma“. Dakle, pred nama je osvanuo ne mnogo originalan potez, tim pre što su se prepoznavala osvežena ali već viđena režijska rešenja iskusnog Voje Soldatovića. Ipak, ova postavka ima jedan dragoceni novi adut – pravu zvezdu predstave u liku izuzetnog mladog basa Gorana Krnete. Divno je što je aktuelna uprava prepoznala kapacitet i talenat ovog soliste i poverila mu jednu sasvim drugačiju ulogu od onih koje je do sada tumačio. Uvek smo ga zapažali po moćnom, zdravom glasu koji lako dopire do svih kutaka sale, po uzornoj dikciji i zavidnoj vokalnoj tehnici a sada je dobio mogućnost da do virtuoziteta razvije i svoje glumačko-komičarske sposobnosti. On je zapravo i kao impozantna fizička pojava i kao raskošan vokalni karakter u celu predstavu uneo najveću novinu, odlično se snalazeći u nesvakidašnjem izazovu tumačenja ženskog lika. Izuzev ove, sve ostale uloge imaju predviđena po dva tumača, što omogućava varijante u režijskim detaljima, odnosno gegovima koji su ponekad bili toliko uspešni da su do suza nasmejavali publiku – a kod likova koji imaju svoje solstičke arije – normalne su i razlike u pojedinačnim umetničkim dometima. To se naročito odnosi na ulogu Korile koju naizmenično tumače Danijela Jovanović i Milica Stojadinović i tenora Guljelma kog igraju Saša Štulić i Branislav Cvijić. Sve pohvale upućujemo simpatičnom, visprenom Vasi Stajkiću za ulogu kompozitora, a pravo prijatno iznenađenje za sve nas su bili debitanti Ivan Nikolić kao Stefano i Mihajlo Šljivić kao impresario. Ostale uloge unose šarolikost i dinamiku u zaplet radnje dok vokalno ne pružaju mogućnost za razmah, što je šteta za soliste koji bi mogli dati mnogo više od toga. Odlučujući doprinos u muzičkom oblikovanju predstave kao celine dao je dirigent Aleksandar Kojić koji je delovao izuzetno sigurno, s obzirom na to da mu je ovo prva premijera u tek započetoj karijeri. Sudeći po raspoloženju i aplauzima publike, učinjen je uspešan prvi korak u buđenju uspavanog ansambla opere, ali sada očekujemo i nešto što će u većoj meri angažovati postojeće pevačke potencijale.

Fotografije: Miomir Polzović