БУРА

по делу Вилијама Шекспира

Режија: Кокан Младеновић
Адаптација: Кокан Младеновић и Светислав Јованов
Текст сонгова: Марко Шелић Марчело
Драматурзи: Светислав Јованов и Николина Ђукановић
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Марина Сремац
Композитор: Раде Склопић Рејд
Вокална композиторка: Невена Глибетић Ненси
Сценски говор: др Дејан Средојевић

Асистент редитеља: Марија Ђајић
Асистент драматурга: Мина Петрић
Реализација звучног објекта: Никола Мацура (део пројекта Из буке у звук)
Сарадник за музичко извођење на виолончелу: Милица Свирац
Сценске борбе: Ранко Ждрња

Улоге:
Просперо: Радоје Чупић
Аријел: Марко Шелић Марчело
Миранда: Јелена Лончар* / Анђела Пећинар*
Фердинанд: Александар Сарапа*
Стела: Александра Плескоњић
Антонио: Ненад Пећинар
Тринкуло: Милован Филиповић
Калибан: Милан Ковачевић
Гонцало: Југослав Крајнов
Алонзо: Игор Павловић
Себастијан: Душан Вукашиновић

Музичари:
Невена Глибетић Ненси
Раде Склопић Рејд

*Студенти Академије уметности у Новом Саду

Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Душан Јовановић

Прва проба: 7. септембар 2020. године у 11.00, ВИП салон СНП-а
Премијера: 29. и 30. октобар 2020. године у 19.30, сцена „Пера Добриновић“

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Коментатори Буре налазе на том острву идиличну атмосферу Аркадије. Очигледно читају Буру једино кроз лошу позоришну представу (…) Боље је поверовати онима који су на том острву били подвргнути проби лудила: Све муке, невоље, чуда и ужаси / Станују овде. Нек нас вишње силе / Одведу из ове земље страховите.

Јан Кот: Шекспир наш савременик

 
Макбет и Хамлет су окрутнији од Буре. Краљ Лир је трагедија без наде; свет се распао на посебне делове и никада неће поново срасти. Али Бура је за мене увек била најгорча од свих Шекспирових драма. Постоји у њој, као у Марлоовом Доктору Фаусту, горчина изгубљених нада. Постоји у обе те драме сличан метафизички немир који је тешко назвати и који измиче интерпретацији, али од кога је већ немогуће ослободити се као од памћења клиничке смрти.
И још постоји у Бури дубока туга завршетка.

Јан Кот: Бура или понављање

 
Мислим да се у Просперу крије пуританац. Та ће теза изненадити оне који су навикли да у Просперу виде готово надземаљског мудраца… Просперо не само да има врло мало хумора, него му је потребно дуго времена, готово цели живот, док не доспе до спознаје да је reason, разум (а не „племенити разум“, како је превео Шлегел), више него моћ и сила чаробњаштва…
Када Миранда, производ Просперовог васпитања, његов сан о чистоти, угледа младића у којег се одмах заљубљује, Просперо је ужаснут, толико да младића даје оковати, а својој кћери прети: „Ћути! Реч, па ћу те / Изгрдити, можда омрзнути.“… При погледу на плес љубавних парова њему је пао на ум Калибан који је припремао заверу; калибанско је у свим мушкарцима, рекао је Миранди. Шекспир је тачно фиксирао тренутак преображаја. Ту се пуританац у Просперу почиње колебати; још једном из њега проваљује бес што nurture, васпитање, не може зауставити nature, природу: „Све ћу их на страшне муке ударит“.

Siegfried Melchinger: Povijest političkog kazališta

 
Драма је једна од најкраћих у канону, уз већи део четвртог чина посвећеног маскаради, која нема наративну вредност, али се унутар њеног опсега одигра штошта… Најстрасније написани призор је онај што описује заверу између Антонија и Себастијана да убију Алонза; скоро да се призива расположење Макбета: „Моја јака машта / Види да ти круна силази на главу“ (II чин, 3. сцена).
Завршна измирења, наводно дело Провиђења, допуштају извесне примедбе које ремете склад.
Сам Просперо је изузетно нељубазан…

Френк Кермоуд: Шекспирово доба

Вилијам Шекспир (William Shakespeare), Стратфорд на Ејвону, крштен 26. априла 1564, а умро 23. априлa 1616. у родном месту (мада је већи део живота провео у Лондону), енглески песник и драматичар, према различитим изворима, највећи писац енглеског језика и један од највећих драмских аутора светске књижевности. Бура (The Tempest) настала је 1611. и овај комад историчари књижевности сматрају последњим Шекспировим целовитим делом које је написао, као и тестаментарним комадом којим се опростио од писања и позоришта.

Кокан Младеновић, рођен у Нишу 1970. Завршио средњу глумачку школу у Нишу, у класи Миме Вуковић Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.

Добитник је награде „Бојан Ступица“, Стеријине награде за режију, адаптацију, драматизацију, као и свих других значајних редитељских признања у Србији.

Режије у СНП-у: Иван М. Лалић, Cuba libre (30. април 2001), В. Шекспир, Сан летње ноћи (10. децембар 2003), Маја Пелевић, Ја или неко други (23. март 2007), На Дрини ћуприја по мотивима дела И. Андрића (17. март 2016).

Реч редитеља

„Режираш Буру“, каже пријатељ. „Сјајно. То је комад о праштању“.

Ја не одговарам.

„Бура је мој омиљени комад“, каже пријатељица. „То је комад о мудрости и помирењу.“

Ја не одговарам.

Ако Шекспир заиста јесте наш савременик, како тврди Јан Кот, онда он живи са нама у свету у коме мудрост, праштање и помирење не постоје.

Да, режирам Буру, то велико Шекспирово огледало, комад о ономе што јесмо.

Комад о мржњи и освети.

Кокан Младеновић

Кокан Младеновић, „Бура“ (по мотивима Вилијама Шекспира), СНП, 30. октобар 2020.

Предраг Ивановић, књижевни критичар

У Српском народном позоришту је поново бурно, али да ли је то због српске бурне прошлости или због бурног садашњег тренутка? Најсавременија „Бура“ није, међутим, наша – испевао ју је један од најсвежијих нобеловаца из области књижевности, Роберт Цимерман. Знамо колико је музика битна у истоименом Шекспировом комаду. На кога се, онда, ова нова позоришна бура позива? Да ли је она пореклом традиционална енглеска, савремена америчка, или је у питању типична домаћа, вечита бура?
Знамо шта би Шекспирова „Бура“ требало да представља – неуспех просветитељства да уздигне човечанство у реални комунизам. Овај најновији Просперо одаје другачији утисак. Назовимо га модерним: он је, просто, владар. Домаћи, светски, није битно. Непатворен производ модерне политике малих, прагматичних људи. Није хтео да мења своје поданике, није хтео да им понуди најбољи од свих могућих облика власти, само је хтео да га сматрају владарем. И стога није узвишен, само је егоиста. Он не признаје промену власти. Он не би да мења ни себе, ни свој народ, ни своје џелате. Он би само да им се свети, а не да „режира моралитет“, како изворну Шекспирову намеру види Јан Кот.
Тако добијамо Проспера који се нагло одлучује на коначан опроштај, као на скок у непријатно хладну воду. Гледалац који је до тог тренутка пратио радњу мање пажљиво могао би да помисли и да је он на опроштај натеран сплетом околности – хтео је да се свети, до краја, до крајњих последица, до крви. Пуцао је да убије, али није погодио праву особу. Чак и оног којег је упуцао није успео да убије. Испао је потпуно неспособан. Како да се искупи? Можда само прихватањем стања ствари, односно кроз један облик опроштаја.
Међутим се Младеновићевом Просперу опроштај већ наметнуо, са пуном силом својих разлога, пре коначног опроштаја у финалу ове трагикомедије. У најмодернијем тренутку ове адаптације, у тренутку када одлучује да поштеди и у службу узме Тринкула и Силвију, неизбежне чанколизе двора и дворског друштвеног уређења, овај Просперо показује да је некако ипак сазрео до сагледавања и прихватања чак и, по свом мишљењу о себи, себи најсупротнијег. Ако у службу узмеш њих, како ћемо се разликовати од прошле гарнитуре, пита га Аријел. Већ сам једном изгубио престо зато што нисам разумео свој сопствени народ, одговара Просперо. Ова створења имају и ту необичну моћ да све што радимо представе као добро.
Ту је оно најмодерније што је ова бура до нас додувала. Лако је опростити банално зло баналних људи. Али није ли нам Хана Арент већ скренула пажњу на баналност зла, на те мале, прагматичне чиновнике који су само „радили свој посао“ и за које је све лоше било дневна рутина, премештање колона бројева из рубрике „утамничени“ у рубрику „угушени“?
За овог модерног Проспера тај први опроштај је пре свега практичан чин. Али то је све што опроштај и јесте у овом модерном свету малих и прагматичних. Ни чанколизе ни своје џелате овај нови Просперо није променио – задржао их је таквим какви јесу. Они не сазревају до промене какву им нуди Шекспир.
У нади у опроштај исцрпљује се сва мудрост малих, прагматичних политичара садашњице. Тринкуло и Силвија знају – где постоји двор, постојаће и дворска свита, постојаће могућност да се гоји без рада, само захваљујући непрекидном демонстрирању своје оданости владару. А како се та оданост најбоље представља? Величајући његову власт као најбољу икад посталу и гушећи, без зазора, све што није он. Мали, прагматични људи обоготворавају режим. А сваки обоготворен режим малих, прагматичних људи тражи жртве, тражи пре свега ритуалну пропаст мрског непријатеља. Као у лоше схваћеним аврамским религијама, смрт и патња жртве се схватају као коначни исказ љубави и припадању оном владару у име кога се жртва приноси. „Мој боже, ја те толико волим да ћу ту љубав показати тако што ћу заклати овог, за тебе.“ Тај лош аврамски дух је дух у којем је одгојена и Младеновићева Миранда.
Ако се, међутим, међу малим и прагматичним људима све може опростити, какав је онда злочин заправо почињен? Свако, макар у теорији, може да опрости и најгору нанету му неправду. Али из које он позиције опрашта? Из Христове („Опрости им, јер не знају шта раде“) или из позиције малог, прагматичног политичара – данас си га ти мени, па шта, сутра ћу га ја теби? И један и други опроштај злочинца у свету малих људи претварају у пуког неспретњаковића у одабиру животног правца, неког ко је недовољно интелигентан да одабере квалитетније постојање па је стога смешан, као Тринкуло и Силвија. Али не опасан и не злослутан. Све што он почини биће будаласто, суштински безазлено и на крају опроштено, увидео он своју грешку или не. Преко његовог зла прелазимо као преко испада благо поремећеног рођака, као преко национализма Кишовог „бледог рођака Жила“. Има ли поред оваквог опроштаја места за зло рушења поретка, зло одлуке и свести, зло људи испалих из зглоба? Има ли места за милтоновског Сатану, или још горег – његошевог Сатану који увиђа да светом владају деспоти, а да деспоти дефинишу „зло“ као све супротно њиховој аутократији? Или у свету малих, прагматичних политичара нема места за „добро“ и „зло“ као антиноме?
Неки „Буру“ називају расправом управо о овим темама – тестирање утопија и облика политике. Једно је код Шекспира сигурно – ако у свету постоји савршен поредак, он је изражен музиком и могућ само кроз музику и угледање на музику. Антонија и Себастијана у убиству спречава Аријелова песма. Калибан као најлепше на острву, уопште у свом животу, представља песму невидљивих гласова. Просперо за Фердинанда и Миранду демонстрира рајско доба музиком и плесом. Па и када на крају одустаје од свега и распушта своје духове, то чини призивајући „небеску музику“. Музика је овде представљена у шопенхауеровском духу, као једино ослобођење од терора Воље. Ка чему год да је његова филозофска мисао указивала, Шопенхауер је имао целог Росинија у испису за флауту и свирао је најмање два сата дневно – необична пракса за човека који би требало да мрзи целокупно постојање. Нема побуде најбољих људских осећања, па ни опроштаја, какав год он био, ван хармоније изражене у музици. У том смислу су Марчелови сонгови, иако недовољно хармонични по традиционалном кључу, концептуално на месту – једноставним језиком позивају оно најбоље у нама да дигне главу.
Марчело, притом, можда не алудира на Цимерманове текстове, али кроз заједнички именитељ Шекспирове „Буре“ ова два ствараоца разговарају. Марчело каже:

И кажу – лака му земља.
Ова није.
Мени није.
Није нам лака ни изнад, ни испод.
Ми никад спокојни нисмо.

А Цимерман му одговара:

This is hard country to stay alive in.
Blades are everywhere, and they’re breaking my skin.
I’m armed to the hilt and I’m struggling hard.
You won’t get out of here unscarred.

У свету малих, прагматичних политичара нема опроштаја, јер нема ни злочина. То је свет који се може сумирати само онако како га сумирају Марчело и Цимерман: овај свет је тежак, и у њему нема спокоја. Шекспирова бура се стишала. Наша не може да стане. И неће да стане.

Фотографије: Срђан Ђурић