БУРА
по делу Вилијама Шекспира
Режија: Кокан Младеновић
Адаптација: Кокан Младеновић и Светислав Јованов
Текст сонгова: Марко Шелић Марчело
Драматурзи: Светислав Јованов и Николина Ђукановић
Сценски покрет: Андреја Кулешевић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Марина Сремац
Композитор: Раде Склопић Рејд
Вокална композиторка: Невена Глибетић Ненси
Сценски говор: др Дејан Средојевић
Асистент редитеља: Марија Ђајић
Асистент драматурга: Мина Петрић
Реализација звучног објекта: Никола Мацура (део пројекта Из буке у звук)
Сарадник за музичко извођење на виолончелу: Милица Свирац
Сценске борбе: Ранко Ждрња
Улоге:
Просперо: Радоје Чупић
Аријел: Марко Шелић Марчело
Миранда: Јелена Лончар* / Анђела Пећинар*
Фердинанд: Александар Сарапа*
Стела: Александра Плескоњић
Антонио: Ненад Пећинар
Тринкуло: Милован Филиповић
Калибан: Милан Ковачевић
Гонцало: Југослав Крајнов
Алонзо: Игор Павловић
Себастијан: Душан Вукашиновић
Музичари:
Невена Глибетић Ненси
Раде Склопић Рејд
*Студенти Академије уметности у Новом Саду
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Душан Јовановић
Прва проба: 7. септембар 2020. године у 11.00, ВИП салон СНП-а
Премијера: 29. и 30. октобар 2020. године у 19.30, сцена „Пера Добриновић“
Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.
Јан Кот: Шекспир наш савременик
Макбет и Хамлет су окрутнији од Буре. Краљ Лир је трагедија без наде; свет се распао на посебне делове и никада неће поново срасти. Али Бура је за мене увек била најгорча од свих Шекспирових драма. Постоји у њој, као у Марлоовом Доктору Фаусту, горчина изгубљених нада. Постоји у обе те драме сличан метафизички немир који је тешко назвати и који измиче интерпретацији, али од кога је већ немогуће ослободити се као од памћења клиничке смрти.
И још постоји у Бури дубока туга завршетка.
Јан Кот: Бура или понављање
Мислим да се у Просперу крије пуританац. Та ће теза изненадити оне који су навикли да у Просперу виде готово надземаљског мудраца… Просперо не само да има врло мало хумора, него му је потребно дуго времена, готово цели живот, док не доспе до спознаје да је reason, разум (а не „племенити разум“, како је превео Шлегел), више него моћ и сила чаробњаштва…
Када Миранда, производ Просперовог васпитања, његов сан о чистоти, угледа младића у којег се одмах заљубљује, Просперо је ужаснут, толико да младића даје оковати, а својој кћери прети: „Ћути! Реч, па ћу те / Изгрдити, можда омрзнути.“… При погледу на плес љубавних парова њему је пао на ум Калибан који је припремао заверу; калибанско је у свим мушкарцима, рекао је Миранди. Шекспир је тачно фиксирао тренутак преображаја. Ту се пуританац у Просперу почиње колебати; још једном из њега проваљује бес што nurture, васпитање, не може зауставити nature, природу: „Све ћу их на страшне муке ударит“.
Siegfried Melchinger: Povijest političkog kazališta
Драма је једна од најкраћих у канону, уз већи део четвртог чина посвећеног маскаради, која нема наративну вредност, али се унутар њеног опсега одигра штошта… Најстрасније написани призор је онај што описује заверу између Антонија и Себастијана да убију Алонза; скоро да се призива расположење Макбета: „Моја јака машта / Види да ти круна силази на главу“ (II чин, 3. сцена).
Завршна измирења, наводно дело Провиђења, допуштају извесне примедбе које ремете склад.
Сам Просперо је изузетно нељубазан…
Френк Кермоуд: Шекспирово доба

Кокан Младеновић, рођен у Нишу 1970. Завршио средњу глумачку школу у Нишу, у класи Миме Вуковић Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.
Добитник је награде „Бојан Ступица“, Стеријине награде за режију, адаптацију, драматизацију, као и свих других значајних редитељских признања у Србији.
Режије у СНП-у: Иван М. Лалић, Cuba libre (30. април 2001), В. Шекспир, Сан летње ноћи (10. децембар 2003), Маја Пелевић, Ја или неко други (23. март 2007), На Дрини ћуприја по мотивима дела И. Андрића (17. март 2016).
Реч редитеља
„Режираш Буру“, каже пријатељ. „Сјајно. То је комад о праштању“.
Ја не одговарам.
„Бура је мој омиљени комад“, каже пријатељица. „То је комад о мудрости и помирењу.“
Ја не одговарам.
Ако Шекспир заиста јесте наш савременик, како тврди Јан Кот, онда он живи са нама у свету у коме мудрост, праштање и помирење не постоје.
Да, режирам Буру, то велико Шекспирово огледало, комад о ономе што јесмо.
Комад о мржњи и освети.
Кокан Младеновић
Сад те има. Сад те нема.
И онда кажу – лака му земља.
Ова није.
Мени није.
Тоне крви и суза изнад твоје мртве главе.
Одатле ничу нова деца. Земљу славе.
Ал’ тебе нема.
И кажу: лака му земља.
Ова није.
Мени није.
Није нам лака ни изнад, ни испод.
Ми никад спокојни нисмо.
Кад није бура,
знај да је затишје пред буру.
Еци, пеци, меци. Дамо их деци.
Па завршимо ратове и чауре под тепих.
Завршимо ратове и склопимо немир.
Крајеви само су нови почеци.
Нема ти друге на острву мржње.
Мржња се живи. За мржњу се умре.
Од пелена хушкај ме пушком из рата.
Хушкај ме, тата, мој ратататата.
И кажу…
Само још ово. Само још сад.
Само још ово. Само још сад.
Само још ти. Само још сад.
Морамо освету, морамо рат.
Земља те зове. Ајде у рат.
Земља је жедна. Треба јој рат.
Мрзи те сестра. Мрзи те брат.
Мрзи те комшија. Ајде у рат.
Мрзи ти њих кo они нас.
Ако не мрзиш, ти ниси наш.
За дом спремни, спремни за рат.
На врбе, на врбе! Ил’ главу на пањ.
Нек им се затру семе и клица!
Убиј, закољи, нож, жица!
Мрзи! Опција није предаја!
Мрзи! Идемо, сто за једнога!
Убиј, закољи, нема предаха.
Мрзи му дете мржњом предака.
Мрзи му крв, мрзи му род!
Мрзи му кост, мрзи му гроб!
Није још доста, ајде у рат!
Само још овај, само још сад!
Срце громко нек ти збори
– да нам живи, живи рат!
Па ћемо после да славимо живот,
кад секире ратне закопамо плитко.
Пуј, пике, није ни битно.
Ал’ секире ратне држимо плитко.
Мрзимо тихо, мрзимо мирно.
Док чекамо буру, славимо живот.
Док чекамо буру, славимо живот!
Сви ћемо после да славимо живот!
Само тебе – нема.
Тебе више – нема.
Никад више – нема.
И кажу – лака му земља.
Ова није.
Мени није.
Ова није.
Марко Шелић Марчело
На дан моје слободе,
кад невидљиви ланци ме пусте…
кад будем власник ове руке
и сиђем у своје прсте,
ка сунцу најзад пружићу длан.
На тај дан гадан и леп,
одонуд пучине пући ће
поглед на свет.
Дан неће бити тмуран,
и ја нећу бити бура.
Бићу ветар благ
што милује катарке…
…осим ако не.
Пакао празан је.
Ђаволи сви су ту.
Јесам ли један од њих и ја?
На овој руци је крв.
Чији је био тај длан
што скрнави дати му дар
и гони у увалу вал
да насуче душе на жалосни жал?
И ковитла струје
да сикћу и пене кo одмазда.
И укатрани море, и дигне га горе
до небеског образа.
И ломи та тела.
И грми бесно.
И баца их лево.
И баца их десно.
Повуче их доле, па испљуне.
Пуцају плућа, гаси се вид.
Очи им нагриза со,
на црно дно вуче их вир.
Орканом оре се крици.
Обала дрхти од њихових мука.
Зазивају некаквог бога…
а једини њихов бог је рука.
Али рука не престаје.
Не сме да каже НЕ.
И плима што букти је слуша,
из утробе пљусне их, модре, на тле.
Је ли рука крива?
Јесу ли њена дела та?
Ја нисам џелат.
Само сам радио за џелата.
Само сам радио свој посао.
Преко мора нема ничега.
Ничега за мене.
Слобода којој кличем зна
да сам прикован за стене.
Која крила да дигну у лет
оног ко злу није рекао не?
Којем сунцу да будем брат
ако на души носим мрак?
На дан моје слободе,
кад са ове руке откаче се струне…
пашће хладна поред тела
у истини да труне:
све време то је био мој длан.
На тај дан, гадан и леп,
одонуд пучине пући ће поглед на свет,
који видео никад нисам,
који сањао сам будан.
Али ако пакла има, препун је
оних што нису рекли НЕ.
Марко Шелић Марчело
Докле поглед сеже,
свуда су магле и сенке.
Коров и трње
владари су тла.
Овде је увек јуче.
Из мрака те зове и вуче
од буке и беса
распукo глас.
И каже, прошлост је преча.
Овде је освета вечна.
Овде се деле и деца
на „њих” и на „нас”.
Мржњом спаљена срца
сањају једино пожар.
А сасвим другачији пламен је спас.
Авети нек ућуте.
Нек мачеви отупе.
Јер ово је земља за вас.
И нека промени се
ил’ нек нестане све.
Ово је земља за вас.
Овде је стало време.
Овде је име – бреме.
Не питају ко си,
већ чији си.
Родиш се крив и дужан.
Одрасташ кивна и тужна.
Ти си химна и пушка.
Ти ниси ти.
Је ли прецима помен,
је ли свих битака домет
да се и деца деле
на „нас” и на „њих”?
Мржњом спаљена срца
сањају једино пожар.
А сасвим другачији пламен сте ви.
Авети нек ућуте.
Нек мачеви отупе.
Јер ово је земља за вас.
И нека промени се
ил’ нек нестане све.
Ово је земља за вас.
Марко Шелић Марчело
Кокан Младеновић, „Бура“ (по мотивима Вилијама Шекспира), СНП, 30. октобар 2020.
Предраг Ивановић, књижевни критичар
У Српском народном позоришту је поново бурно, али да ли је то због српске бурне прошлости или због бурног садашњег тренутка? Најсавременија „Бура“ није, међутим, наша – испевао ју је један од најсвежијих нобеловаца из области књижевности, Роберт Цимерман. Знамо колико је музика битна у истоименом Шекспировом комаду. На кога се, онда, ова нова позоришна бура позива? Да ли је она пореклом традиционална енглеска, савремена америчка, или је у питању типична домаћа, вечита бура?
Знамо шта би Шекспирова „Бура“ требало да представља – неуспех просветитељства да уздигне човечанство у реални комунизам. Овај најновији Просперо одаје другачији утисак. Назовимо га модерним: он је, просто, владар. Домаћи, светски, није битно. Непатворен производ модерне политике малих, прагматичних људи. Није хтео да мења своје поданике, није хтео да им понуди најбољи од свих могућих облика власти, само је хтео да га сматрају владарем. И стога није узвишен, само је егоиста. Он не признаје промену власти. Он не би да мења ни себе, ни свој народ, ни своје џелате. Он би само да им се свети, а не да „режира моралитет“, како изворну Шекспирову намеру види Јан Кот.
Тако добијамо Проспера који се нагло одлучује на коначан опроштај, као на скок у непријатно хладну воду. Гледалац који је до тог тренутка пратио радњу мање пажљиво могао би да помисли и да је он на опроштај натеран сплетом околности – хтео је да се свети, до краја, до крајњих последица, до крви. Пуцао је да убије, али није погодио праву особу. Чак и оног којег је упуцао није успео да убије. Испао је потпуно неспособан. Како да се искупи? Можда само прихватањем стања ствари, односно кроз један облик опроштаја.
Међутим се Младеновићевом Просперу опроштај већ наметнуо, са пуном силом својих разлога, пре коначног опроштаја у финалу ове трагикомедије. У најмодернијем тренутку ове адаптације, у тренутку када одлучује да поштеди и у службу узме Тринкула и Силвију, неизбежне чанколизе двора и дворског друштвеног уређења, овај Просперо показује да је некако ипак сазрео до сагледавања и прихватања чак и, по свом мишљењу о себи, себи најсупротнијег. Ако у службу узмеш њих, како ћемо се разликовати од прошле гарнитуре, пита га Аријел. Већ сам једном изгубио престо зато што нисам разумео свој сопствени народ, одговара Просперо. Ова створења имају и ту необичну моћ да све што радимо представе као добро.
Ту је оно најмодерније што је ова бура до нас додувала. Лако је опростити банално зло баналних људи. Али није ли нам Хана Арент већ скренула пажњу на баналност зла, на те мале, прагматичне чиновнике који су само „радили свој посао“ и за које је све лоше било дневна рутина, премештање колона бројева из рубрике „утамничени“ у рубрику „угушени“?
За овог модерног Проспера тај први опроштај је пре свега практичан чин. Али то је све што опроштај и јесте у овом модерном свету малих и прагматичних. Ни чанколизе ни своје џелате овај нови Просперо није променио – задржао их је таквим какви јесу. Они не сазревају до промене какву им нуди Шекспир.
У нади у опроштај исцрпљује се сва мудрост малих, прагматичних политичара садашњице. Тринкуло и Силвија знају – где постоји двор, постојаће и дворска свита, постојаће могућност да се гоји без рада, само захваљујући непрекидном демонстрирању своје оданости владару. А како се та оданост најбоље представља? Величајући његову власт као најбољу икад посталу и гушећи, без зазора, све што није он. Мали, прагматични људи обоготворавају режим. А сваки обоготворен режим малих, прагматичних људи тражи жртве, тражи пре свега ритуалну пропаст мрског непријатеља. Као у лоше схваћеним аврамским религијама, смрт и патња жртве се схватају као коначни исказ љубави и припадању оном владару у име кога се жртва приноси. „Мој боже, ја те толико волим да ћу ту љубав показати тако што ћу заклати овог, за тебе.“ Тај лош аврамски дух је дух у којем је одгојена и Младеновићева Миранда.
Ако се, међутим, међу малим и прагматичним људима све може опростити, какав је онда злочин заправо почињен? Свако, макар у теорији, може да опрости и најгору нанету му неправду. Али из које он позиције опрашта? Из Христове („Опрости им, јер не знају шта раде“) или из позиције малог, прагматичног политичара – данас си га ти мени, па шта, сутра ћу га ја теби? И један и други опроштај злочинца у свету малих људи претварају у пуког неспретњаковића у одабиру животног правца, неког ко је недовољно интелигентан да одабере квалитетније постојање па је стога смешан, као Тринкуло и Силвија. Али не опасан и не злослутан. Све што он почини биће будаласто, суштински безазлено и на крају опроштено, увидео он своју грешку или не. Преко његовог зла прелазимо као преко испада благо поремећеног рођака, као преко национализма Кишовог „бледог рођака Жила“. Има ли поред оваквог опроштаја места за зло рушења поретка, зло одлуке и свести, зло људи испалих из зглоба? Има ли места за милтоновског Сатану, или још горег – његошевог Сатану који увиђа да светом владају деспоти, а да деспоти дефинишу „зло“ као све супротно њиховој аутократији? Или у свету малих, прагматичних политичара нема места за „добро“ и „зло“ као антиноме?
Неки „Буру“ називају расправом управо о овим темама – тестирање утопија и облика политике. Једно је код Шекспира сигурно – ако у свету постоји савршен поредак, он је изражен музиком и могућ само кроз музику и угледање на музику. Антонија и Себастијана у убиству спречава Аријелова песма. Калибан као најлепше на острву, уопште у свом животу, представља песму невидљивих гласова. Просперо за Фердинанда и Миранду демонстрира рајско доба музиком и плесом. Па и када на крају одустаје од свега и распушта своје духове, то чини призивајући „небеску музику“. Музика је овде представљена у шопенхауеровском духу, као једино ослобођење од терора Воље. Ка чему год да је његова филозофска мисао указивала, Шопенхауер је имао целог Росинија у испису за флауту и свирао је најмање два сата дневно – необична пракса за човека који би требало да мрзи целокупно постојање. Нема побуде најбољих људских осећања, па ни опроштаја, какав год он био, ван хармоније изражене у музици. У том смислу су Марчелови сонгови, иако недовољно хармонични по традиционалном кључу, концептуално на месту – једноставним језиком позивају оно најбоље у нама да дигне главу.
Марчело, притом, можда не алудира на Цимерманове текстове, али кроз заједнички именитељ Шекспирове „Буре“ ова два ствараоца разговарају. Марчело каже:
И кажу – лака му земља.
Ова није.
Мени није.
Није нам лака ни изнад, ни испод.
Ми никад спокојни нисмо.
А Цимерман му одговара:
This is hard country to stay alive in.
Blades are everywhere, and they’re breaking my skin.
I’m armed to the hilt and I’m struggling hard.
You won’t get out of here unscarred.
У свету малих, прагматичних политичара нема опроштаја, јер нема ни злочина. То је свет који се може сумирати само онако како га сумирају Марчело и Цимерман: овај свет је тежак, и у њему нема спокоја. Шекспирова бура се стишала. Наша не може да стане. И неће да стане.