ПОДЕЛАО АУТОРУО ДЕЛУО КОРЕОГРАФУО ДИРИГЕНТУЛИБРЕТОФОТОВИДЕО
Ђузепе Верди
ДАМА С КАМЕЛИЈАМА

балет у два чина

Либрето: Крунислав Симић, према истоименом роману Александра Диме Сина
Оркестрација: Александар Којић

Кореограф и редитељ: Крунислав Симић
Диригент: Александар Којић
Сценограф: Герослав Зарић
Костимограф: Бојана Никитовић
Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Бранка Глигорић
Дизајнер светла: Марко Радановић


УЛОГЕ

Маргерита Готје
Ана Ђурић / Катарина Кљајић / Оља Ђукић

Арман Дивал
Андреј Колчериу / Самјуел Бишоп

Господин Дивал, Арманов отац
Давид Груосо

Приданса Диверноа, Маргеритина дружбеница
Олга Аврамовић / Лана Стојановић

Мадам Олемпа, куртизана
Катарина Кљајић / Маријана Ћурчија / Олга Аврамовић / Мина Радовић / Оља Ђукић

Гастон Р…, Арманов пријатељ
Милан Иван / Алесандро Бонавита

Гроф Де Н…, Маргеритин љубавник
Самјуел Бишоп / Давид Груосо

Нанина, собарица
Верица Козарев Кларић / Соња Батић / Мина Радовић

Глумци опере Комик
Лана Стојановић, Јелена Николић, Јука Мацујама, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Бојан Раднов, Игор Таубер, Зоран Трифуновић

Судски извршитељ
Иван Ђерковић

Опера Комик – Винска песма, Коцкарница, Забава на селу

Солисти и ансамбл Балета: Дејана Бајић, Соња Батић, Соња Гаврилов, Јелена Дангузов, Оља Ђукић, Настасја Иветић, Милица Јелић, Бојана Матић, Јука Мацујама, Јелена Николић, Весна Огњанов, Сања Павић, Јована Пауновић, Мина Радовић, Ајака Саито, Милана Самарџић, Лана Стојановић, Марија Вученовић, Зорана Димитријевић, Татјана Димовић, Марија Јанковић, Љиљана Јокановић, Јелена Марковић, Ирена Месарош, Ивана Нанић Сувачаревић, Ивана Прибић, Надежда Салак, Љубица Селаковић Бандић, Дејана Симатовић, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Антонио Бибо, Алесандро Бонавита, Иван Ђерковић, Јакоб Корошец, Тома Крижнар, Ранко Лазић, Ђулио Милите, Бојан Раднов, Игор Таубер, Зоран Трифуновић, Никола Стаменовић*

* ученик Средње Балетске школе, Нови Сад

Учествује: Оркестар Опере СНП-а
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Инспицијенти: Иван Свирчевић, Тања Цвијић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Асистент сценографа: Надица Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић

Премијера: 14. марта 2009, сцена „Јован Ђорђевић“
Премијерна обнова: 13. октобра 2018, сцена „Јован Ђорђевић“

Трајање: два сата и петнаест минута и има једну паузу.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

Александар Дима Син, француски романсијер и драмски писац
(Alexandre Dumas Fils, Париз, 28. VII 1824 – Марли-ле-Роа, 27. XI 1895)

Ванбрачни је син чувеног романописца Александра Диме и париске кројачице Мари-Катрин Лабеј.

Врло рано је смештен у дом. Дубоко обележен несрећним детињством у којем је дуго био предмет подсмеха, критиковао је развратни, монденски живот свог оца, пишући дела са тезом у којима је стао у одбрану ванбрачне деце и самохраних мајки. Био је заинтересован за изузетне случајеве и приказивао шокантне друштвене догађаје. У Паризу је упознао чувену париску куртизану Марију Диплеси, у коју се заљубио. Због разлике у друштвеним сталежима, њихова љубавна прича била је осуђена на пропаст и инспирисала је настанак романа Дама с камелијама.

Написао је петнаестак романа и бројне позоришне комаде (Полусвет, Незаконити син, Дениза, Господин Алфонс и др). Роман Дама с камелијама, објављен 1848, доживео је огроман успех код критике и публике, па је четири године касније његова сценска адаптација изведена у Театру Водвиљ. Метеорски успех драме и представе инспирисао је и самог Вердија да га преточи у оперу па је 1853. настала Травијата, једна од најпознатијих опера уопште.

 

Димина Дама с камелијама

По угледу на Балзака, описивао је савремено друштво, нарочито полусвет (који је у међувремену добро упознао) и написао велик број брошура у којима је третирао разне моралне и социјалне проблеме, али се није баш прославио. Стога се потпуно посветио позоришту. Најпре је драматизовао свој двотомни роман Дама с камелијама, где је описао своју љубав према младој и лепој куртизани Марији Диплеси (Marie Duplessis), која је 1847. умрла од туберкулозе. Упркос забрани приказивања, која је убрзо повучена, успех комада је био незапамћен… Инспирисан невољама које су га пратиле због сопственог ванбрачног рођења, он је здушно бранио ванбрачну жену и ванбрачно дете. Пледирао је, у исто време, за морализацију брака и за његово проширење. Зато је тражио да и улазна и излазна врата брака буду шире отворена, како би у њега лакше ступали они који су се пре времена „огрешили“ и из њега лакше излазили они који су у њему једно другом живот чинили неподношљивим… Из Енциклопедије СНП-а

Сматра се да је Дама с камелијама део светског јавног књижевног добра. Роман је објављен пре 170 година.

 

Александар Дима Син о Дами с камелијама

Иако је свима добро позната прича о дами с камелијама – прозна, драмска, оперска, филмска, балетска – мало ко зна да је на париском гробљу Монмартр сахрањена стварна дама с камелијама Алфонсина Плеси.

Сам Дима о томе каже: „Особа која ми је била модел за јунакињу Даме с камелијама звала се Алфонсина Плеси. Своје име је променила у звучније и узвишеније – Марија Диплеси. Била је висока, веома витка, црне косе, руменог и белог лица. Глава јој је била мала, очи попут Јапанке, крупне, као од емајла, али живе и фине; имала је усне црвене као трешње и најлепше зубе на свету. /…/ Године 1844, када сам је први пут видео, била је на врхунцу своје раскоши и лепоте. Умрла је 1847, од грудобоље, у својој двадесет трећој години.

Била је једна од последњих, малобројних куртизана племенитог карактера. Без сумње је због тога умрла тако млада. Није јој мањкало ни духа, ни пожртвованости. Крај је дочекала у сиромаштву, у раскошном стану који су преплавили њени повериоци. Елеганција јој је била урођена, облачила се с укусом, корачала грациозно, као да је племкиња. Неки су је сматрали светском женом. И данас би се тако преварили. Она је била девојка са села. Теофил Готје јој је посветио неколико редака посмртног говора, у којима се видело како ишчезава та љупка душа која је, попут још неколико других, грех љубави учинила бесмртним.

Марија Диплеси није проживела све авантуре које сам доделио Маргерити Готје, мада су оне биле све што је желела. Ако није ништа жртвовала Арману, разлог је што он то није хтео. На њену велику жалост, стигла је да одигра само први и други чин комада. Увек би их започињала изнова, као што Пенелопа започиње своје ткање, само је она дању парала оно што би ноћу започела. Нико је није за живота назвао Дама с камелијама. Надимак који сам наденуо Маргерити плод је моје маште. Ипак, он се као рикошетом вратио Марији Диплеси годину дана после смрти, када је роман објављен. Ако на гробљу Монмартр питате за гроб Даме с камелијама, чувар ће вас одвести до малог четвртастог споменика, на коме је испод имена Алфонсине Плеси за бели мермер причвршћен венац вештачких белих камелија. Тај надгробни споменик сада има своју легенду. Уметност је божанска. Она ствара или васкрсава…“

С француског превела Ф. Димовска

Дама с камелијама као Вердијева Травијата
(Giuseppe Verdi, Ронкола, крај Бусета, 10. X 1813 – Милано, 27. I 1901)

Током фебруара 1852, боравећи у Паризу, Верди је имао прилике да, у театру Водвиљ, види драму Дама с камелијама, коју је према сопственом роману сачинио Александар Дима Син. Био је више него импресиониран. /… / По сопственим речима желео је нешто једноставно, дирљиво и страсно после суморних трагедија из своје две претходне опере и осећао је да је у либрету Даме с камелијама нашао своју тему, што је морао прихватити и његов либретиста Франческо Марија Пјаве.

Међутим, Вердијева Травијата није Дама с камелијама А. Диме, иако од њега потиче. Верди обележава своју јунакињу, недвосмислено јој одређујући амбијент и све остало што из њега произлази, што иде са њим и уз њега. Он жели да је „очисти“ – љубављу, али у исти мах, он полази од тога да је она одвећ огрезла у кал, исувише спала на дно, да би имала право и наду на жуђени спас и срећу. Отуда је та љубав и извор њене трагедије, али тек видљив извор, све остало, дубље, на ту видљивост се надовезује. Виолета, дакле, мора бити блудница, јер само као таква, она не зна шта је љубав – њен занат то не тражи! – али кад је осети, кад се занесе том непознатом чари, истог часа стаје на пут своје трагичне кривице…

С. Турлаков, 1981.

 

Вердијева Дама с камелијама

Више пута је истицано да у том делу постоје неке паралеле са тадашњим Вердијевим животом.

Композитор је живео са певачицом Ђузепином Стрепони којом се није оженио све до 1859. године, што му је с моралног аспекта пребацивао отац његове покојне жене, Антонио Бареци. Упркос томе, Бареци је признавао Ђузепинине врлине. Пјаве се повиновао композиторовој вољи, па је Алфонсина Плеси претрпела још једну трансформацију, да би постала Виолета Валери, а Дивал је постао Алфред Жермон. Верди је радио на музици истовремено надгледајући пробе за Трубадура и почетком 1853. Травијата је била спремна за своју венецијанску премијеру.

Шест година после смрти, Алфонсина Мари-Маргарет била је први пут оживљена у музици као Травијата. Наслов је изведен из италијанског глагола traviare, што значи блудети, а Виолета назива себе травијатом – блудницом.

Неуспех премијере у Венецији био је пролазан, тек толико да тадашњој публици дa времена да се поврати од шока – довести на оперску сцену једну куртизану?! Ускоро су сви били заљубљени у њу и патили с њом; изгледа да је и данас тако.

Н. Грба, Бисери оперске ризнице, Београд, 2001.

 

Дама с камелијама

Премијера у СНП-у: 14. марта 2009. (либрето, кореографија и режија: Крунислав Симић; диригент: Зоран Јуранић; оркестрација: Ирена Поповић, Милорад Маринковић; улогом Маргерите Готје Оксана Сторожук обележила 20 година уметничког рада, Арман Дивал: Милан Рус); извођен 26 пута, 14.242 гледаоца. Последњи пут, 31. октобра 2013, у оквиру Верди феста у СНП-у.

 

Дама с камелијама – инспирације

У улози Маргарите Готје окушале су се славне глумице: Сара Бернар, Елеонора Дузе, Лилијан Гиш, Долорес дел Рио, Изабела Ађани…

Најпознатији балет је Маргерита и Арман, угледног кореографа Фредерика Ештона с Маргот Фонтејн и Рудолфом Нурејевом. Први филмови снимљени су почетком 20. века. У њима су се прославиле Пола Негри, Теда Бар, Ала Назимова, а касније, у раздобљу звучног филма, и Грета Гарбо, Сарита Монтијел, Изабела Ипер, Грета Скаки…

 

Крунислав Симић, кореограф и редитељ

Упоредо са похађањем Средње балетске школе „Лујо Давичо“ у Београду, студирао сликарство на Одсеку за конзервацију и рестаурацију на Вишој педагошкој академији у Београду. Дебитовао у НП Београд у представи Даринкин дар, постепено преузимајући главне мушке улоге у класичном и савременом репертоару. Од 1988. године бави се кореографско-режијским радом. Специфичан смисао за уобличавање ликова и снажна сценска експресија омогућили су му да оствари многобројне значајне улоге у којима је радио самостално или с балетским ансамблима: НП Београд, СНП, Мадленианум. Наступао на свим сценама у земљи и иностранству. Значајне улоге: Младић (Покајник), Лакрдијаш (Лабудово језеро), Господин Ка (Дама с камелијама), Франц (Копелија), Пер Гинт (Пер Гинт), Пук (Сан летње ноћи), Самсон (Самсон и Далила), Роб (Шехерезада), Ђурашко (Јелисавета), Алексис Зорбас (Грк Зорба).

Био је члан жирија на првом такмичењу кореографских минијатура у Београду (1997) и члан жирија за награду „Димитрије Парлић“ (2000). За играчка достигнућа добио је Награду „Балетског фестивала“ у Љубљани (1985, Пер Гинт) и две Годишње награде НП Београд. Као кореограф, награђен Златном плакетом на Међународном такмичењу кореографа у Новом Саду (1988, Пиета), Годишњом наградом НП Београд (1991, Покајник, 2006, Краљица Марго), Годишњом наградом СНП-а (1992, Краљева јесен, 1994, Грк Зорба и 2002, Мајерлинг) и највишим признањем у области балетске уметности, које додељује Удружење балетских уметника Србије – наградом „Димитрије Парлић“ (1999, Орфеј у подземљу). Године 2007, поводом десетогодишњице рада Мадленијанума, добио међународну награду за врхунски допринос у савременом приступу позоришног стваралаштва „Мадлена Цептер“. Добитник је Златне медаље „Јован Ђорђевић“, највишег признања СНП-а, 2011. Кореографије у СНП-у: Краљева јесен, Грк Зорба (прем. обнова 8. октобра 2016), Мајерлинг, Дама с камелијама.

Сцена и играчи

Оно што ме инспирише у мом стваралачком раду јесу сцена и играчи. Они су покретачка снага мог унутрашњег стања, допуњују мој рад, док трагам за одређеним покретима, кореографијама и тематиком коју сам одабрао да радим. Овог пута имамо обнову са новом поделом, са новим и младим играчима који су бриљантни. Представа је претрпела доста промена и свакако је другачија у односу на премијерну, зато што су ту други играчи, од којих сваки има своју индивидуалност. Они су ти који мени сугеришу да, према њиховим способностима и карактерима, радим другачије виђење. На крају, и ми кореографи годинама постајемо мудрији, рационалнији, видимо нешто што бисмо могли да променимо и мислим да је обновљена Дама с камелијама, у мом кореографском делу посла, много боља.

Правим кореографију по принципу драмских представа. Мене интересује шта то играчи поседују у себи што их покреће, ту емоцију, суштину, душу. То је оно што одлази у публику, то публика препознаје и воли. Јесте да играчи следе моју замисао, али ако им покренем емоције, даће ми „текст“, своју причу, и пренеће доживљај. Срећан сам јер имам одличну екипу, уметнике који заслужују велику пажњу, јер су они играчи који могу да играју на било којоj сцени, а да се не постиде. Учинили су да се осећам поносним. Оплеменили су неке моје идеје, дали су себе и свој печат овој представи и захвалан сам им на томе. За мене, они су богови. Мој живот је сцена: без играча не могу, њихов покрет ме инспирише. Ако нема те узајамне сарадње, нема ни представе.

Крунислав Симић

Александар Којић, диригент

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, Бечу (проф. Марк Стрингер), Мајнцу (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius), Утрехту (проф. Timothy Brown), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – у Мајнцу и Ton Koopman – у Утрехту).

Од 2010. године је диригент у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду, а од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере СНП-а.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. У протеклих неколико година гостовао је у Загребу, Ријеци, Сегединској опери, Театру Опере и Балета у Краснојарску. У септембру 2017. усавршавао се у Равени (Италијa) на мајсторском курсу за италијанску оперу, који је водио Рикардо Мути. На репертоару има дела Вердија, Пучинија, Чајковског, Моцарта, Доницетија, Росинија, Калмана, Бритна, Готовца, Бизеа, Вребалове, Oрфа, Бајића, Менотија, Барбера, Хиндемита, Теодоракиса, Маскањија, Бручија, Чанбу.

Више пута је награђиван Годишњом наградом СНП-а: за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског 2012, за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012; за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015; за редакцију партитуре и дириговањe концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије И. Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора 2016.

Пролог: Аукција. Кроз високе прозоре који су гледали на булевар наспрам цркве Свете Магдалене, заштитнице Маргерите Готје, продирало је сунце у одаје у којима се угасио њен живот. Свака ствар у том раскошном стану била је на свом месту. У дну одаје назире се силуета судског извршитеља који дискретно обавља аукцију свих затечених предмета, док се отмене даме и најискусније париске кокете диве лепоти и префињености Маргеритиног тоалетног прибора. За разлику од осталих посетилаца који су грозничаво куповали и најмању ситницу, могао се лако уочити младић који је крај прозора, при слабом дневном светлу, читао дневник Маргерите Готје. Занесен читањем, није ни приметио да је аукција већ одавно завршена. Судски извршитељ љубазно му приђе и упита га да ли је познавао покојницу. Он потврдно климну главом и упути се ка излазу.

Први чин: Опера Комик. Маргерита Готје присуствује свим премијерама, проводи свако вече на представама и баловима. Те вечери се у опери Комик приказивао нови комад те су се окупили сви виђенији Парижани, критичари и поклоници уметности. Маргеритин долазак и њена блистава лепота одузимају дах свима. Ласкави жагор прати је док пролази па јој се клањају и они који је не познају, док она, спокојна и заклоњена иза свог уобичајеног презира, прима све почасти, као да јој с правом припадају. Долази Арман у пратњи пријатеља Гастона и својом појавом скреће пажњу на себе. Маргерита показује интересовање, распитује се за Армана. Атмосферу испразног говоркања, трачева и интрига прекида звоно за почетак представе. Арман моли Гастона да га упозна с Маргеритом, јер се знају одраније. Она му лако климне главом, потом се окрене својој пријатељици Приданси, прошапута јој неколико речи, па обе прасну у смех. Арман схвати да је он повод те веселости и његова збуњеност се удвостручи. Желећи да оправда Маргеритино понашање, Гастон износи мишљење о женама попут ње. По завршетку представе приређен је пријем у свечаној сали опере Комик. Арман жели да се поново сретне с Маргеритом, а пријем је права прилика за то.

Маргерита је у центру пажње, круг око ње полако се сужавао па се тако нашла очи у очи с Арманом. Оставивши руку свог каваљера, почиње да игра с Арманом. Играла је предивно, једва додирујући тло. Маргерита и Арман остају сами, он јој говори шта осећа према њој. Она пристаје да јој Арман буде нови љубавник, али му поставља три услова: да буде поверљив, покоран и дискретан. Арман пристаје. Њихов разговор прекидају Приданса и Гастон. Маргерита, и сама изненађена новим осећањем према Арману, у друштву Придансе напушта театар. Гастон спречава Армана да истог часа пође за њима, јер ће и тако касније посетити Маргериту у њеном дому.

Маргеритин дом. Маргерита није изненађена ненајављеним доласком Армана. Гости у њеној кући, Гроф Де Н… и Мадам Олемпа, увређени одлазе. Маргерита и Арман се препуштају љубавном заносу. Срећни су. (Ода љубави)

Други чин: Село поред Париза. Маргерита и Арман проводе срећне дане. Она је миљеница тог лепог места. Предводи сва весеља, уноси живот на балове, намеће оркестру своје омиљене мелодије… Арман мора неодложно да се врати у Париз. Маргерита остаје сама, али срећна.

Господин Дивал, Арманов отац, посећује Маргериту. У његовом обраћању осећа се гордост, дрскост, па чак и претња. Маргерита га подсећа да је она у својој кући и да му рачун о свом животу полаже једино из искрене љубави према његовом сину. Он увиђа да је погрешио у погледу њене честитости. Моли је да заувек напусти Армана и тиме начини још већу жртву него што су биле све оне које је до сада поднела ради његовог сина. Маргерита се повиновала његовој молби, пружајући му чврст доказ да ће, упркос својој љубави, напустити Армана.

Коцкарница. Маргерита напушта село и враћа се у Париз. Од обећања Армановом оцу и жртве коју је поднела па до њиховог поновног сусрета прошло је доста времена. Армана непрестано прогони сећање на Маргериту; одвише је волео да би одједном постао равнодушан према њој.

Морао је, без обзира на своја осећања, поново да је види. Коцкарница је право место за губитнике као што је он и нада се да ће ту видети Маргериту. Те вечери она долази у друштву Грофа Де Н…, који изгледа веома поносан, као да свима хоће да каже: „Ова жена је моја“. Арман, због помисли да ће Маргерита отићи кући с Грофом Де Н… и у жељи да изазове код ње љубомору, почиње да се удвара Мадам Олемпи. Маргерита, бледа као смрт, жели да напусти коцкарницу, а Арман је спречава у томе. Гроф Де Н… изазива Армана да се коцкају, на шта он пристаје. Арман добија позамашну суму новца, а гроф, видно изнервиран, напушта коцкарницу. Арман понижава Маргериту, али она зна да зло које јој он наноси, није ништа друго до доказ љубави коју осећа према њој… Маргерита не може да му одоли и проводи још једну ноћ с њим.

Дом Маргерите Готје. Тешко болесна, Маргерита је на самрти. Кад год неко отвори врата, очи јој заблистају у нади да ће видети Армана. Кад увиди да то није он, лице јој поприми болан израз и облије је зној. Нанина бди над њом, а Маргерита је више не препознаје. Приданса више не посећује Маргериту, правдајући се разним пословима. Маргерита Готје зна да је то крај, не може да се привикне на помисао да ће патити још више, осим ако… „заспала сам срећна у твом загрљају“.

 

Фотографије: Александар Рамадановић