Шарл Гуно

ФАУСТ
опера у четири чина (седам слика)

Либрето: Жил Барбије и Мишел Каре
према истоименом делу Јохана Волфганга Гетеа

Диригент: Александар Којић / Андреа Солинас, к.г. (Италија)
Редитељ: Александар Николић, к.г. (Београд)
Кореограф: Александар Илић, к.г. (Београд)
Сценограф: Саша Сенковић, Никола Сенковић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Хор припрема: Весна Кесић Крсмановић
Дизајнер светла: Марко Радановић

Улоге:

Тело
Ивана Трпчевић / Татјана Димовић (балет)

Учествују Хор, Оркестар и Балет СНП-а

Ансамбл Балета:
Катарина Кљајић, Јелена Дангузов, Милица Јелић, Верица Козарев Кларић, Мина Радовић, Милана Самарџић, Марија Трифуновић, Бојана Матић, Весна Бишоп, Соња Батић, Теодора Шпер, Александар Бечварди, Марко Иван, Тома Крижнар, Ђулио Милите, Бојан Раднов, Никола Стаменовић, Зоран Трифуновић, Александар Ђурђевић

(Јелена Марковић, Јована Дацин)

Статисти: Владислав Шегуљев, Стефан Микан, Мирослав Стојиљковић

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Корепетитори и оргуље: Данијела Ходоба Леш, Марина Рајновић Бабовић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Сања Миланов
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Сарадник за француски језик: Јелена Букуров

Превод текста за титл: Горјана Илић
Превод за титл обрадио и прилагодио: Иван Свирчевић
Репетитор Балета: Бранка Глигорић
Асистент кореографа: Мојца Мајцен
Сарадник костимографа: Душан Ћурковић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Вајарски радови: Иван Киш
Асистент сценографа: Нада Даниловац

Премијера: 2. новембра 2019, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје три сата и двадесет минута, са три паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

 

Шарл Гуно, француски композитор
(Париз, 17. VI 1818–Сен-Клу, код Париза, 18. X 1893).

Потекао је из уметничке породице (отац сликар, мајка пијанисткиња); рано је испољио љубав према музици. На Конзерваторијум у Паризу уписао се 1836. Учитељи су му били Ж. Ф. Алеви и Ф. Паер.
Кантатом Фернанд 1839. осваја награду Prix de Rome и право на трогодишњи боравак у Италији. Време проведено у Риму користи за проучавање дела Палестрине, Белинија и Доницетија. После повратка у домовину постаје оргуљаш и диригент црквеног хора Société missions étrangères и наставља са композиторским радом који је започео у Италији. Следећи реформаторску идеју Глука, одриче се конвенционалности и ствара нераскидиву везу између текста и музике, дајући музици не само улогу тумача сложених психолошких стања него и коментатора сценских збивања.
Пуну афирмацију доживео је тек опером Фауст (1859), делом које се налази на средини између велике и комичне опере. Његов извор надахнућа је редовно љубав, чиста и несебична, па је то и у опери Фауст, писаној према истоименом Гетеовом делу. Последњих година живота потпуно се посветио компоновању црквене музике. Написао је 12 опера, 2 симфоније, 7 клавирских и већи број вокалних композиција, световних и црквених, као и 17 миса, ораторијума и реквијема.
Важнија дела: опере Фауст, Сафо, Краљица од Сабе, Ромео и Јулија, Крвава опатица (None sanglante), Силом лекар (Le Médecin malgré lui), Голубица, Заморин данак; ораторијумске трилогије Искушење (La Rédemption), Смрт и живот (Mors et vita); ораторијум Тобија (Tobie); кантате Фернанд и На граници (A la fiontière); Te Deum за два хора (10-огласно), 2 Stabat mater и др. Један је од првих лирика француске опере XIX века, односно први од њених значајнијих представника. У СНП-у је са успехом у више наврата извођен његов Фауст.

М. Хаднађев, Енциклопедија СНП-а

 

Опера Фауст је први пут изведена 19. III 1859. на сцени Théâtre-Lyrique у Паризу. Садржала је говорне дијалоге у прози. Иако је Берлиоз то дело похвалио, публика га је примила с резервом. Већ приликом наредног извођења, у Стразбуру априла 1860, говорни дијалози су замењени речитативима. Гуно је другом чину додао Валентинову арију Avant de quitter ces lieux за извођење у Лондону, а 1869. у париској Опери додат је балет у сцени Валпургијска ноћ.

Из: Музичка енциклопедија

 

Андреа Солинас, диригент, к.г. из Италије (Andrea Francesco Solinas)

Рођен 1985. године. Студирао је на Одсеку за клавир, на Музичкој академији „Луиђи Канепа“ у Сасарију, где је дипломирао 2007. Након завршетка студија посветио се опери и оркестарском дириговању, а прва искуства стекао 2011. као пијаниста у оркестру „Giovanile Italiana“ из Сасарија (дир. Рикардо Мути), а касније је две сезоне (2012-2014) радио као уметнички директор мушког хора „Nugoro Amada“ из Нуора (Сардинија). Специјализирао студије клавира 2009. на Музичкој академији у Пинеролу (проф. Пјетро Де Марија) и 2012. на Академији у Фијесолу (проф. Андреа Лукезини). Мастер студије клавира завршио 2010. у Сасарију, истовремено се усавршавајући у оркестарском дириговању. Мастер студије из оркестарског дириговања завршио 2016. на Конзерваторијуму у Милану. Био је ангажован као уметнички и музички директор (хор „Polifonica Santa Cecilia“- Сасари, фестивал „Пучини“- Торе дел Лаго), као водећи репетитор сарађивао са позориштима у Верони (2015), Месини (2016), Трсту (2019); био је и асистент диригента (Бруно Николи, Франческо Чампа, Ђанлука Марчано). Бави се педагошким радом. Са Опером СНП-а сарађивао у сезони 2018/19. на Росинијевој опери Пепељуга, на Листовој опери Сарданапало. Дириговао је премијерним извођењем Вердијевог Риголета (јун 2019).

 

Ремек-дело француске панораме

Гуно нас уводи у драму од прве стране партитуре: с једне стране имамо два огромна звучна записа у fortissimo који најављују суморне боје пакла, затим следе хроматске фразе у pisanissimo без прецизног смера, готово се вртећи око себе, у сталном развоју, које нас носе до изненадних и високих тензија. У музичкој конструкцији, смењују се солистичке арије великих ширина и драматуршких дубина са сценама хора, тако да хор постаје једини протагониста; томе је заправо посвећена коначна апотеоза и закључак дела.
Гуно је подробно проучио Бахове корале и у овом делу израња његова страст ка овом композицијском жанру: слушалац ће моћи да чује религиозне делове у којима оргуље замењују хорске деонице, маршеве и војне химне, све савршено повезано са оним укусом француског мелодичног израза који ће Фауста учинити једним од најважнијих ремек-дела француске панораме, раме уз раме са операма као што су Кармен Ж. Бизеа и Самсон и Далила К. Сен-Санса.

Андреа Солинас
(прев. с италијанског Ј. Лагатор)

Александар Николић, редитељ, к.г. (Београд)

Дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду (класа Иване Вујић). Студирао историју уметности, као и индустријски дизајн. Стручно се усавршавао у Италији, Немачкој, Грчкој. Од сезоне 2009/10. ангажован у Опери НП Београд као редитељ на одржавању и обнављању текућег репертоара. У сезони 2015/16. ангажован у Royal Opera House Covent Garden у Лондону каo director on duty на опери Травијата.
Доцент је на Институту за уметничку игру у Београду (област Режија у опери и балету). Од 2016. држи интернационалне мастер класове у Израелу и Србији намењене оперским певачима. Добитник је највиших признања у уметности – Жамбоки фондације и Јерусалима „за изванредан допринос култури града Јерусалима“, 2018. Члан je уметничког удружења JeNeJaArt које се бави неговањем оперског стваралаштва. Oдабрани пројекти: Viva la mamma, Pyramus and Thisbe (ИМВАЈ фондација и Israely Center of Exelence, Израел); Шекспир: Сонети, Меланхолични снови грофа Саве Владиславићa, La serva- padrona (НП Београд); Дон Ђовани, Viva la mamma (НП Сарајево); Крунисање Попеје (Роси фест, НП Београд, Брок Вокал Лајпциг); Чаробни брег, Саблазан у долини Светог Флоријана (Културни дом Велење); Дон Ђовани (Комбанк дворана, Београд); Кармина бурана (Центар „Сава“, Београд); Слепи миш (ИМВАJ и Modell Hal Gerard Bachar, Јерусалим и Тел Авив Museum of Art Hall); Kazališni običaji i neuobičajenosti (ХНК Ријека); Режирао у Мадленијануму, у Ријеци, у СКЦ Београд; Риголето (СНП, Нови Сад). Током боравка у Бостону (Plimpton Shattuck Black Box teatar), 2019. урадио је три пројекта Дон Ђовани, Hagar & Išmael и Семи и Реми.

 

Студија о људском злу
Разговор са редитељем Александром Николићем

Која је тема Вашег Фауста, на шта сте се фокусирали?
Овај наш Фауст је једна студија о злу и на неки начин представља заокружeње мог десетогодишњег истраживања о људском злу, о питањима који су то природни или стечени предуслови људске врсте да будемо зли. У том смислу, Гуноов Фауст, а не Гетеов, био је сјајан полигон да истражим ову тему. Гуноов Фауст се бави питањем кривице, односно гриже савести.

Да ли измештате време и место дешавања Фауста у односу на Гуноа и његове либретисте?
Наш Фауст је постављен у период Наполеонових ратова, у епоху коју је осликавала специфична политичка ситуација која је Гетеу била блиска. У том наслеђеном свету живи Гуно и чини ми се да је тa епоха гледаоцу много ближа и јаснија него оригинални 16. век. На почетку 19. века имамо Немачку која је, након великих политичких превирања, довољно оснажена да постане независна и утицајна, a опет премала и недовољно јака да испуни своје велике амбиције. Притиснута је између великих сила, u њој се рађа здрав и поштен патриотизам који се под притиском војних пораза претвара у ниски, подли реваншистички национализам. Мислим да је тај контекст много занимљивији гледаоцу од бледе пасторале оригиналног либрета.

Како тумачите главне ликове?
Мефисто и Маргарета су само две метафоре, два различита система вредности, два различита пута, а Фауст мора да изабере до краја представе, након више од три сата унутрашње борбе, којем од та два света припада. А, та два света су као уље и вода, никада не могу да се помешају и никада се неће помешати. Фауст егзистира између та два животна пута. Мефисто заступа индивидуализам и то пре свега западни: свет без гриже савести, без одговорности. Али није то само свет задовољства, то је свет брзих и лаких решења, неразмишљања о будућности, неосвртања на прошлост, тренутак само овај у којем се живи, неразмишљања о другима, него себично бављење собом и својим тренутним потребама, један стихијски живот без плана и без перспективе, свет аболиране гриже савести. С друге стране се налази Маргаретин свет: све оно што је за нас везано за традиционалне вредности, породица, дом, пријатељство, верност, поштење, топлина, блискост, дубоко прожимање, емпатија, а то су вредности које често везујемо за Исток. То су вредности које на Истоку нису нестале под изразитим утицајем меркантилистичког Запада.

Да ли сте прилагодили драмску радњу нашем времену?
Ми, опера, нисмо статуа која бесконачно егзистира у времену и простору, нити смо партитура у времену која је трајала и пре нас, ми нисмо слика која постоји и пре и после сусрета са публиком. Ми смо театар, а он постоји за све нас, само сада и само овде док траје представа. Зато је Фауст идејно и тематски прилагођен нашој публици. Публика мора да плаче са нашим протагонистима, мора да се смеје са њима, морају да их дотакну ствари које их се тичу. Мислим да је то доба превирања за време Наполеонових ратова и у политичком и у смислу сваког лика понаособ, веома значајно јер гледаоцу говори много више о садашњем тренутку, о изазовима који свакодневица ставља пред нас.

И. И. К.

Гуноов Фауст у СНП-у
– Прво извођење у Новом Саду: 9. XI 1921.
Од оснивања Опере 1947.
– Прво извођење у СНП-у: 10. X 1953.
– Премијера у СНП-у: 26. X 1971.
– Премијера у СНП-у: 21. IV 1995.

 

О Гуноовом Фаусту

[…] Из оба дела Гетеове истоимене трагедије узета је само епизода о трагедији Маргарете. Сва филозофска места су избачена, мноштво споредних ликова, низ радњи које би одржале драматуршко јединство опере. Отуда бурна реакција коју је ова опера изазвала у Немачкој, због чега и није приказивана под именом Фауст, већ Маргерита, да би се створила дистанца према генијалном Гетеовом делу. Тако скраћен садржај ограничава се на радњу која приказује како је стари доктор Фауст, у жудњи за срећом и радостима живота, уз помоћ ђавола, повратио младост, страсно заволео простодушну безазлену девојку Маргарету и оставио је као убицу свог детета.

[…] У његовом Фаусту не треба тражити Гетеову многоструку, дубоку и хармоничну мисао. Либретисти Мишел Каре и Жан Барбије, свели су Гетеовог Фауста на поетичну и узбудљиву Маргаретину епизоду: Маргарета као оваплоћење женствености, стављена је у центар драмског интереса, док је Фауст остао галантни љубавник, а Мефисто скептично-иронични резонер. Оваква француска верзија Гетеовог Фауста одговарала је претежно лирској природи композиторовог талента. У Фаусту Гуно је створио оно што Французи зову l’ opera de demicaractere, неку средњу врсту између француске велике и комичне опере и приближио се Лилијевој, чисто француској концепцији опере. Његова музика је мање патетична од музике велике опере, озбиљнија од комичне опере, интимна, често фамилијарно-банална, али увек поетична.
Његова мелодија је јасна, искристалисана, развијена под утицајем Вебера и Менделсона. Лирски предестиниран, Гуно се нарочито задржавао на сентименталним местима, где је његова сладуњава уметност налазила прилике за богата развијања.
Врло је значајна улога коју је Гуно одиграо у развоју француске музике: он је француску музику поново довео до њених давно заборављених традиција. И не може се довољно подвући колико Гуноу дугују не само Бизе и Масне, него чак и Сезар Франк и Дипарк.

Недељко Грба, Бисери оперске ризнице, Београд, 2010.

I чин Ноћ је. Стари научник Фауст у својој соби, размишља о животу који је провео у потрази за науком. Очајан што није проникао у тајну бесмртности, узима пехар с отровом, зазивајући паклене силе, како би отишао са овога света. Но, одлаже га, збуњен пролећном песмом девојака, која допире споља. Љубав и младост су неповратне, те разочаран у Бога, он зазива ђавола који се појављује (Me voici!), нудећи му богатство, славу и моћ. Он Фаустово оклевање разбија визијом лепе Маргарете, а њену љубав обећава Фаусту, али уз услов – да му овај после смрти препусти своју душу. Фауст пристаје и погодба је склопљена. Призор градског славља. La kermesse (Vin ou bière), напитницу, певају Вагнер, војници, грађани и девојке. Валентин се спрема у бој (Avant de quitter ces lieux), забринут што оставља сестру па је поверава младом пријатељу Зибелу. Вагнер покушава да развесели друштво својом песмом. Мефисто се изненада појављује, прекида Вагнера, наздравља подругљиво и пева чувени рондо о златном телету, новцу и богатству којем се сви клањају (Le veau d’or). Читајући из длана, Вагнеру прориче скору смрт, а Зибела упозорава да не носи цвеће Маргарети, јер ће сваки цвет у његовој руци одмах увенути. Валентин, чувши да се спомиње име његове сестре, потеже мач, али га Мефисто ломи. Мефисто се од напада брани, Валентин узима мач за оштрицу и пружа га као крст и тек када и војници покажу балчаке мачева са знаком крста, Мефисто је приморан да се повуче. Весеље се наставља у ритму валцера (Ainsi que la brise légère). Фауст и Маргарета се сусрећу први пут…

II чин Маргаретин врт. Заљубљени Зибел покушава да за Маргарету направи букет цвећа, али сваки цвет вене у његовој руци. Тек светом водом успева да отклони Мефистову чаролију (Faites-lui mes aveux) и оставља цвеће за Маргарету. Лукави Мефисто зна шта ће боље привући Маргаретину пажњу… Фауст, опијен лепотом девојке, пева о својим искреним љубавним осећањима (Salut! demeure chaste et pure). Мефисто доноси кутију с накитом. Стигавши пред кућу, Маргарета спази кутију с накитом, не одолева искушењу да га одмах испроба и пева баладу о краљу из Туле (Il était un roi du Thullé). Подлегла је чарима накита (Ah! Јe ris de me voir si belle). Наилази Марта, а пред њом се зачас нађу Фауст и Мефисто. Мефисто преузима бригу о Марти, јавља јој о погибији мужа на бојишту и одмах јој се удвара, док Фауст Маргарети изјављује љубав. Њиховој љубавној срећи више ништа не стоји на путу (Il se fait tard!.. Аdieu!), а циничним смехом Мефисто прати Фаустов улазак у Маргаретину собу.

III чин Љубавни занос није остао без последица. Заведена и напуштена, очекујући дете, Маргарета размишља о Фаусту, иако од њега нема ни трага ни гласа (Il ne revient pas). Зибел покушава да је утеши (Si le bonheur à sourire t’invite). Маргарета тражи утеху у цркви, а њеној молитви одговара скривени ђаво. Пред аветињским претњама, угледавши сатану, Маргарета клоне без свести. Војници се враћају из успешног рата (Oui, c’est plaisir, dans les familles). Валентин среће Зибела и распитује се о сестри па, не добивши одговор, узнемирен узлази у кућу. Појављују се Фауст и Мефисто. Мефисто пева Маргарети подругљиву серенаду (Vous qui faites l’ endormie), која измами Валентина са исуканим мачем. Желећи да освети обешчашћену сестру, Валентин улази у двобој са Фаустом, у којем одлуку доноси Мефистово уплитање, те Валентин пада смртно рањен. Пред окупљеним народом, он Маргарету тера од себе, окривљује је за блудницу и кривца и умире са речима проклетства (Écoute-moi bien, Marguerite!).

IV чин Валпургијска ноћ. Мефисто је довео Фауста у своје царство, нудећи му све сласти и задовољства које оно пружа. Фауста окружују заводљива демонска бића, стварајући френетичне баханалије и паклени вртлог. Чак и под Мефистовим чинима, Фауст не може да заборави Маргарету и када му се у даљини укаже њена визија, он наређује Мефисту да га одведе к њој. У тамници Маргарета очекује смрт због чедоморства, помућеног је разума и напуштена од свих. Уз Мефистову помоћ, Фауст долази у тамницу да би спасао Маргарету, али она одлучно одбија да бежи с њим. Сећа се првих дана њихове љубави, а онда се обраћа Богу. Мефистова моћ је савладана занесеном молитвом и Маргарета спремно одлази у смрт (Anges purs, anges radieux). Тако ће бити кажњена за почињене грехе, а хор анђела објављује њено спасење.

 

Високи извођачки домети

После скорашњег упечатљивог успеха премијере „Риголета“, ансамбл Опере СНП започео је нову сезону још једним амбициозним пројектом, премијером „Фауста“ Шарла Гуноа, нешто ређе извођене класичне француске опере, која је у Новом Саду раније имала неколико запажених сценских поставки. […] Амбициозни подухват постављања на сцену Гуноове опере поставило је пред уметничке руководиоце и чланове ансамбла врло сложене задатке, изискујући од њих и велики труд и залагање. И како се након премијере, по дугим аплаузима и овацијама публике могло закључити, овај уложени труд никако није био узалудан, а као резултат остварена је изузетно успешна, динамична и узбудљива оперска представа.
Представу је режирао млади гостујући редитељ из Београда Александар Николић, који је настојао да пођеднако истакне доминантну, романтичарским музичким лиризмом прожету мотивску линију несрећне љубави Маргарете и Фауста, као и непрекидну и увек неизвесну борбу добра и зла, оцртану кроз драматичну судбину Маргаретиног злосрећног љубавника др Фауста, који у жељи да поврати младост и радост живота позове у помоћ ђавола, постајући потом његов слуга.
Маштовитим и сврсисходним Николићевим режијским решењима уобличен је прегнантан и логичан развојни ток представе, у снажној градацији која је неумољиво водила ка трагичном расплету и након њега, ипак религијском утехом хришћанског спасења Маргаретине душе, озареном расплету. Гост диригент из Италије Андреа Солинас поуздано и надахнуто је водио солисте, хор и оркестар, градећи заједно са њима слојевиту и брижљиво тонски и динамички изнијансирану музичку потку дела, у којој су се уз сјајне певачке креације солиста посебно истицале и импресивне хорске нумере.
У насловној улози доктора Фауста наступио је гостујући тенор Дејан Максимовић, сугестивно градећи свој лик који пролази кроз низ преображаја, од првог појављивања као остарелог и разочараног учењака, потом Мефистовог слуге који срља у пропаст, повлачећи са собом и младу и чедну Маргарету у коју је заљубљен, до завршне метаморфозе и покајања којим покушава да спасе своју пострадалу љубавницу. Изузетно уверљиво, енергично, певачки и глумачки беспрекорно тумачење улоге Мефиста остварио је Небојша Бабић, дајући својој роли праву демонску димензију.
Пођеднако успешна била је и сопранисткиња Данијела Јовановић као нежна и чедна Маргарета, пружајући суверена и проживљена тумачења нумера своје захтевне улоге, попут баладе о краљу од Туле и арије о чарима накита „Ah! Јe ris de me voir si belle“, као и дуета са Фаустом о љубавној срећи које су биле међу најуспелијим музичким тренуцима представе. Улогу Маргаретиног брижног брата, војника Валентина убедљиво је тумачио Васа Стајкић, мецосопранисткиња Јелена Кончар је певачки солидно и сценски ванредно успело остварила улогу заљубљеног младића Зибела, а запажени су и наступи Марине Павловић Бараћ као Маргаретине сусетке Марте и Горана Крнете као студента Вагнера.
Врло истакнуто улогу играли су и наступи солидно припремљеног и увежбаног хора, који у „Фаусту“ готово добија значај једног од протагониста, а међу овим хорским нумерама посебно су запажени винска песма из призора градског славља и хор војника који се враћају из рата. Наступи хористкиња имали су притом и кореографску димензију, где су им се на сцени прикључивале и чланице и чланови балетског ансамбла, тако да су балетске тачке биле органски повезане са хорским и солистичким наступима, добијајући повремено изузетно важну и запажену улогу, као приликом сцене Маргаретиног суочавања са пакленим демонима или фантазмагоријских призора Валпургијске ноћи из завршног, четвртог чина.
За целовитост утиска о овој сјајној представи веома су заслужни и кореограф Александар Илић, диригенткиња Весна Кесић Крсмановић која је припремила хорски ансамбл, сценографи Саша Сенковић и Никола Сенковић, костимографкиња Сенка Раносављевић, као и дизајнер светла Марко Радановић.

Б. Хложан, Dnevnik.rs, 6. новембар 2019.
(извод из приказа поводом премијере)

Фотографије: Александар Рамадановић