ПОДЕЛАО РЕДИТЕЉУO АУТОРУФОТОВИДЕО
Српско народно позориште у сарадњи са Народним позориштем из Сомбора

Иво Андрић

ТРАВНИЧКА ХРОНИКА

Режија и драматизација: Никита Миливојевић
Композитор: Димитрис Камаратос
Сценски покрет: Амалиjа Бенет
Сценографиja: Никита Миливојевић и Жељко Пишкорић
Костимографија: Марина Сремац
Асистент режије: Никола Кончаревић
Снимање и монтажа видеа: Роберт Гонди и Предраг Новковић

Играју:
Југослав Крајнов
Тијана Марковић
Бранислав Јерковић
Марија Меденица
Марко Марковић
Иван Ђурић
Александар Гајин
Душан Јакишић
Небојша Савић
Мирослав Фабри
Душан Вукашиновић
Нинослав Ђорђевић
Зоран Карајић
Марко Савковић
Владимир Милојевић
Соња Исаиловић

Инспицијент: Золтан Бешењи
Инспицијенти 2: Владимир Савин / Зоран Вучковић
Суфлери: Срђан Стојновић / Нинослав Вранић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистенти сценографа: Младен Стојановић и Маја Вујовић
Мајстори светла: Мирослав Чеман / Милош Смиљић
Мајстори тона: Ђорђе Илић / Миле Ковачевић
Труба: Слободан Драгаш
Техничко вођство: Саша Сенковић / Стипан Петреш
Видео: Ђорђе Верначки / Срђан Миловановић / Игор Пекановић

Премијера: 12. октобар 2019, сцена „Пера Добриновић“, СНП

16. октобар 2019, Народно позориште Сомбор

Представа траје: два сата и има једну паузу

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

„Ангажованошћу својих представа обележио је
Никита Миливојевић деведесете године у српском театру,
а смелим и новим читањем класике увео га у нови век.”
Јован Ћирилов

Никита Миливојевић један је од водећих српских позоришних редитеља данас. Добитник је свих релевантних позоришних признања за режију у својој земљи, (награде „Бојан Ступица“, неколико Стеријиних награда, Битефове, награде критике позоришног часописа „Сцена“, и многих других на фестивалима широм Србије: у Крагујевацу, Јагодини, Вршцу, Шапцу, Новом Саду, Младеновцу… као и годишњих награда Народног позоришта, Југословенског драмског позоришта, Града театар Будва, Народног позоришта „Љубиша Јовановић“, Шабац, Позоришта „Душко Радовић“…

У анкети позоришних критичара часописа „Сцена“, режија представе Бановић Страхиња је проглашена најзначајнијим остварењем 90-их година прошлог века у српском театру.

По мотивима књиге New York – Beograd Д. Микље, написао је сценарио и режирао играни филм Јелена, Катарина, Марија… (N. York 2010).

Режирао у Грчкој, Шведској, Словенији, Македонији, Турској, Немачкој, Италији, Великој Британији, САД-у, на Кипру… дела Калдерона, Шекспира, Есхила, Софокла, Аристофана, Чехова, Булгакова, Пинтера, Томаса Мана, Стриндберга, Молијера, Брехта, Хајнера Милера, Ружевича, Витрака, Јонеска, Бонда, Бекета, Стопарда, Метерлинка, Бергмана, Сартра, Ибзена, Милера, Црњанског, Андрића…

1996-2004. Редовни је професор на Одсеку глума/режија, Академија уметности, Београд.
2005-2009. Директор је Београдског интерационалног театарског фестивала (Битеф) и Битеф театра.
2009. Редовни је професор на Одсеку глума/режија, Академија уметности, Нови Сад.
Живи и ради у Београду и Атини.

Реч редитеља

Неке од најлепших страница исписаних на српском језику налазе се у роману Травничка хроника: … „Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу? Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник?

И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи?“

Носио сам ову Андрићеву мисао безброј пута на све стране света као неки свој лични пртљаг.

Травничка хроника је за мене као она свећа у роману, што гори дању и ноћу на турбету Абдулах паше: … „оно мало светла, да осветли сав мрак који се вековима накупио око нас.“

То је она иста свећа коју носи и јунак Тарковског кроз празан базен. Том свећом, у мраку, почиње и наша представа.

Никита Миливојевић

Иво Андрић
(Долац, код Травника, 9. 10. 1892 – Београд, 13. 3. 1975)

Српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Kао гимназијалац био је припадник Младе Босне, напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти, и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа.

Прву песму У сумрак објавио је у „Босанској вили“ 1911. Студирао у Загребу, Бечу, Кракову, а дипломираo и докторираo у Грацу (темa: Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине). На вест о атентату у Сарајеву прекида студије и враћа се у домовину, где бива ухапшен. Тамнује као политички затвореник.

У затвору пише песме у прози. Прву књигу, Ex Ponto, објављује у Загребу 1918. У Београду 1919. ради у Министарству вера, другује с Винавером, Црњанским, Пандуровићем. Објављује прозу и као службеник Министарства иностраних дела ради у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије (Рим, Букурешт, Грац, Париз, Мадрид, Брисел, Женева и Берлин, где га затиче приступање Краљевине Југославије Тројном пакту и Априлски рат). Од 1926. је члан Српске академије наука и уметности, а од 1946. САНУ.

У Сарајеву 1945. објављује роман Госпођица и постаје председник Савеза књижевника Југославије те потпредседник Друштва за културну сарадњу са СССР-ом. Члан Комунистичке партије Југославије постаје 1954, а те године објављује и Проклету авлију. Милицом Бабић, костимографкињом Народног позоришта у Београду, жени се 1957.

Нобелову награду за књижевност („за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”), добија 1961.

Поред романа На Дрини ћуприја, најпознатија дела, у којима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти, су и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема (…)

Фотографије: Александар Рамадановић