Луј Јозеф Фердинанд Херолд
ВРАГОЛАНКА
(Louis-Joseph-Ferdinand Herold: La fille mal gardee)
комични балет у два чина и четири слике
Либрето: Жан Добервал; оркестрација и аранжман музике: Џон Ланчбери
Кореограф и редитељ: Калин Ханциу (Румунија)
Диригент: Александар Којић
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Репетитори: Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Бранка Глигорић
Дизајнер светла: Марко Радановић
Улоге:
Лиза, сеоска девојка:
Лана Стојановић / Рајна Ремовић
Мајка Симона:
Давид Груосо / Самјуел Бишоп
Колен, сеоски младић:
Милан Иван / Андреј Колчериу
Томас, богати трговац:
Самјуел Бишоп / Давид Груосо
Ален, његов син:
Александар Бечварди
Фани Елслер:
Мина Радовић
Петао:
Наојуки Ацуми
Кокошке: Мелиса Брођин, Милица Јелић, Ајака Саито, Марија Трифуновић, Теодора Шпер, Ивана Трпчевић
Лизине пријатељице: Олга Аврамовић, Јована Дацин, Катарина Кљајић, Сања Павић, Катарина Зец, Соња Батић
Коленови пријатељи: Наојуки Ацуми, Дмитриј Арбузов, Михаил Сергејев
Сељанке: Ирена Месарош, Ивана Прибић, Весна Бишоп, Јелена Вукадиновић, Верица Козарев Кларић, Бојана Матић, Јелена Марковић, Надежда Салак
Нотари: Иван Ђерковић, Бојан Раднов
Женски ансамбл: Ајака Саито, Милица Јелић, Олга Врбашки, Лаура Шпиндел, Марија Трифуновић, Мелиса Брођин, Миленица Јовић, Теодора Шпер, Ивана Трпчевић, Миња Јокановић, Јелена Милошев, Јана Черепанова, Христина Станковић
Мушки ансамбл: Иван Ђерковић, Наојуки Ацуми, Ђулио Милите,Никола Стаменовић, Бојан Раднов, Марко Иван, Александар Ђурђевић, Дмитриј Арбузов, Василиј Собољев, Михаил Сергејев, Рафаел де Мора Родригез
Учествује: Оркестар Опере СНП-а
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Дејан Бркић и Димитрије Бељански
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Асистент сценографа: Младен Стојановић
Асистент костимографа: Сенка Раносављевић
Сликари декора: Марко Миловић, Ђорђе Ћорић
Вајарски радови: Иван Киш
Видео бим: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић
Премијера: 23. фебруара 2019, сцена „Јован Ђорђевић“
Представа траје око два сата са једном паузом.
Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.
Пројекат суфинансиран средствима Градске управе за културу, Нови Сад.
La fille mal gardee by Ferdinand Herold in the arrangement and orchestration by John Lanchbery © Oxford University Press 1963, 2003. Performed by arrangement with Oxford University Press. All rights reserved.
Балет Узалудна предострожност (Враголанка, Враголаста девојка) најстарије je балетско дело, које се и после два века од првог извођења, одржало на позорницама широм света. […] Његова премијера одржана је у Великом позоришту града Бордоа 1. јула 1789, тачно две недеље пре заузећа Бастиље, односно, почетка Француске револуције. Први гледаоци су, свакако, налазили у том балету теме карактеристичне за њихово време: веру у живот, величање рада, борбу протагониста за личну срећу, без обзира на важеће предрасуде у погледу друштвених класа, односа богатих и сиромашних… Творац Узалудне предострожности био је тада прослављени играч, педагог и балетмајстор Жан Берше, познатији по надимку Добервал.
Његов балет, настао у праскозорје Француске револуције, сматра се прекретницом у историји балетске уметности. У њему се први пут напушта традиција да одређена прича буде само повод да играчи изводе разноврсне конвенционалне плесове, без икакве драматуршке повезаности.
Таквом односу, према садржају балетског дела се супротставља и Добервалов учитељ, Жан Новер у свом познатом теоријском делу Писма о игри и балетима, у којем се залаже за потпуно јединство садржаја и игре у балетској представи, односно поставља захтев „изражавања поетске истине“ кроз играчке покрете и кораке. Новерове теоријске поставке је у пракси спровео Добервал управо у балету Узалудна предострожност. Садржај Доберваловог балета је једноставна прича из сеоске свакодневице, која се драматуршки одвија веома логично, а остварује се средствима игре. [… ] С обзиром да се првобитна Добервалова кореографија није сачувала до наших дана, савремени кореографи прилазе овом балету, пре свега, као приповедачи који кроз игру, засновану на класичној балетској техници, стварају реалне карактере у реалним ситуацијама, избегавајући ма какав позоришни клише. […] У играчком погледу Узалудна предострожност је, у ствари, развијена кореографска свита игара (плесови жетелаца, соло-деонице удове Симон и несуђеног младожење Алена, пуне благе гротеске и др.) с дуетима протагониста у сваком чину.
Узалудна предострожност се налази на репертоару многих познатих балетских сцена у свету, а са успехом је извођена у Скопљу, Новом Саду, Сплиту…
Из: Милица Зајцев, Откривамо тајне балета, Нови Сад, 1996.
Извођења Враголанке
„Цео балет је, у ствари, похвала селу, лепоти природе и чистој љубави. Није случајно први наслов балета био Балет о слами или Oд зла до добра један је корак (Le Ballet de la Paille, ou Il n’est qu’un pas du mal au bien). Тек године 1791, на лондонској премијери, добио данашњи наслов.“
Ико Отрин, Два века Враголанке, 1986.
Први пут: 1. VII 1789. у Бордоу (на музику непознатог аутора); 17. XI 1828. у Паризу (на Херолдову музику); 27. V 1972. НП Сарајево (Херолд, кор. Норман Диксон)
У СНП-у (под насловом Враголанка):
први пут: 20. IV 1973, кореограф и редитељ Ико Отрин; диригент Маријан Фајдига, улоге: Биљана Максић / Ерика Марјаш Брзић (Лизет), Владимир Јелкић (Мама Симон), Франциск Валкаи / Ото Рис (Колен), Петар Јерант (Томас), Живојин Новков (Ален)… изведено 18 пута, 8140 гледалаца;
премијера: 13. V 1986, кореограф и редитељ И. Отрин; аранжман музике Џон Ланчбери; диригент Имре Топлак, улоге: Биљана Његован / Горица Станковић (Лиза), Василе Халаку / Бела Курунци (Мајка Симона), Михаи Бабушка / Златко Панић / Растислав Варга (Колен), Апостол Христидис (Томас), Растислав Варга / Никола Узелац / Драган Влалукин (Ален)… изведено 9 пута, 2908 гледалаца;
обнова: 22. II 1991, улоге: Ана Кушнирова / Ашхен Атаљанц / Јасна Ковачић / Ђурђица Радоњић / Оксана Сторожук (Лиза), Василе Халаку / Владимир Мељник / Бела Курунци (Мајка Симона), Михаи Бабушка / Растислав Варга / Анатолиј Бабјенко (Колен), Апостол Христидис (Томас), Растислав Варга / Драган Влалукин (Ален)…
Изведено, укупно од премијере, 37 пута, 10.018 гледалаца (до сезоне 1995/1996).
(Louis-Joseph Ferdinand Herold, Париз, 28. I 1791–Терн, предграђе Париза, 19. I 1833)
Музици га је од раног детињства подучавао његов отац Франсоа, оргуљаш и пијаниста, који је био ученик Филипа Емануела Баха. Касније је студирао музику на париском Конзерваторијуму (клавир код Ј. Л. Адама, виолину код Р. Кројцера, хармонију код С. Котела и композицију код Е. Н. Мејла).
Истакао се као пијанист освајањем прве награде на такмичењу у Паризу 1810. и освајањем Grand Prix de Rome 1812. После боравка у Риму и Напуљу, где је упознао Цингарелија и Пајсиела, настанио се у Бечу, где је дошао у контакт са Салијеријем и упознао Моцартову музику. У Париз се вратио 1816, где је радио као корепетитор, па као диригент у Италијанском позоришту (Theatre Italien). Године 1826. прешао је у Велику париску оперу. Првенствено оперско-балетски композитор, Херолд је дао важан прилог изграђивању француске романтичне комичне опере.
Узори су му били Моцарт и Глук, али се код њега местимице више назиру утицаји Росинија, Вебера и Гретрија. Иако његов опус обухвата веома велик број опера и балета, дуго очекивани успех доживео је тек опером Зампа (1831). Осим овог дела, нарочит пријем код публике имала је и његова опера Поповски пашњак (Le-Pre-aux-Clers, 1832), која је само у Паризу током четири деценије изведена преко 1000 пута. Време је углавном прегазило његово дело, те данас на балетским позорницама света живи још једино балет La fille mal gardee […]
Из: Мирко Хаднађев, Енциклопедија СНП–а
Као и многи други балети настали на прелазу између XVIII и XIX века, Узалудна предострожност се играла на музику састављену од тада популарних мелодија-куплета. Уз једноставну ритмичку пратњу и у Узалудној предострожности су се чуле оригиналне француске народне мелодије. Тек 1828. приликом преношења тог балетског спектакла на сцену париске Краљевске академије, композитор Фердинанд Херолд je систематски обрадио музички недовољно повезане фрагменте, чувајући наивну једноставност мелодије и њихов национални карактер.
Шездесетих година [19] века, немачки композитор Петер Хертл је сачинио нову музичку обраду Узалудне предострожности али је ипак, у балетском свету предност дата партитури Херолда – све до данашњих дана. Томе је допринела веома „танцовална“ (погодна за игру) Херолдова музика, свежина оркестрације и спретност у духовитом цитирању делова из Росинијевих и Доницетијевих опера, те извесни музички мотиви који подсећају на Хајдна и Моцарта…
Из: Милица Зајцев, Откривамо тајне балета, Нови Сад, 1996.
(Călin Eugen Hanţiu)
Рођен 1957. године у Насауду (Трансилванија, Румунија). Школовао се на Балетској академији, „Октавијан Строја“ у Клужу, где је дипломирао на Одсеку за кореографију 1976. Дебитовао је 1978. у балету Жизела (па-де-де). Као солиста је наступао у Националном театру опере и балета „Олег Дановски“ у Констанци од 1979, Опери у Дрездену и у Ђеру од 1986, поново у Констанци од 1990. до 1996. Остварио је улоге у балетима Лабудово језеро, Жизела, Дон Кихот, Успавана лепотица, Франческа да Римини, Крцко Орашчић, Кармен, Ромео и Јулија, Корсар, Спартак… Добитник је многих награда, од којих се истичу: II награда на италијанском Верчели интернационалном такмичењу (председник жирија Галина Уљанова, 1982) и I награда на Националном такмичењу Источне Немачке (Десау, 1987). Прву кореографију Рапсодија у плавом Џ. Гершвина радио је у Констанци 1994, где је, две године касније, ангажован и као шеф балета. У сезони 1997/98. био је балетмајстор и кореограф на балетској академији „Изабела Сиска“ (Косенца, Италија).
Радио је као уметнички директор балета театра „Олег Дановски“, Клуж (1999–2008). Прелази у Државни театар у Констанци, где је као кореограф радио до 2014. Кореографисао је класичне целовечерње балете, неокласичне балете, отворен је према различитим плесним изразима, посебно експресији и њеном значењу за такву врсту позоришне уметности. Од најзначајнијих остварења издвајају се: Земља осмеха и Грофица Марица (Либек, 2002); Живот и патња Публија Овидија Наза (Фрајбург, 2006); у Клужу: Пинокио (2001), Пепељуга (2007); у Констанци: Успавана лепотица (2003), Петар Пан (2011), Крцко Орашчић (2012); Сарасате (Букурешт, 2012); Одушевљење
Буенос Ајресом (Питешти, 2018); Кармен свита (Ланџоу, Кина, 2015). Држао је тромесечни мастер клас класичног балета на Институту за уметничку игру, Београд, 2017. У Балету СНП-а је био ангажован као балетски педагог, 2016/17.
Враголанка, дело испуњено животом
Лоше чувана девојка је само један од наслова под којим се овај балет изводио више од 230 година. Његову кореографију је било тешко „очувати“, јер је музика наметала многобројне начине изражавања. Зато сам настојао да ово дело испуним животом у сваком погледу. У појединим тренуцима било је веома тешко, али, временом сам продрео у дубину његове структуре и покушао да створим кореографију која је мени својствена. Моје кореографско писмо је у основи такво да буде лако читљиво за публику и да су покрети играча смислени, чему су ме учили Олег Дановски и Џон Нојмајер. Све ликове желим да прикажем као слободне, јер се млади, Лиза, Колен и Ален, опиру Симонином и Томасовом инсистирању на послушности. Лиза није „лоше чувана девојка“ нити је Колен само сиромашни младић. Они желе да сами и слободно изграде свој свет у времену не само после Француске револуције, него уопште револуције – тe покретачке снаге друштвених промена.
Покушаћу да „ухватим“ тренутке који су се одвијали у позадини да бих изразио навике и понашања мештана, али и њихов сан о идеалном свету, преточен у плес Фани Елслер (балерине која је наступила у Враголанки 1837.
у Париској опери и којом је био инспирисан Ф. Ештон за један сегмент своје кореографије), о свету у којем преовладава слобода и љубав без обзира на границе и разлике у избору. Лизи и Колену дајем нове особине и статус у свом редитељском виђењу, као и Симони и Томасу који попуштају пред новом визијом младих и постају флексибилнији према променама уопште. То је једна визија о слободи избора.
Желео бих да захвалим на сарадњи новосадском балету, директору и балетским играчима и свима који су учествовали у стварању нове Враголанке.
Калин Ханциу
Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, Бечу (проф. Марк Стрингер), Мајнцу – курсеви хорског дириговања (проф. Ервин Ортнер и Фридер Берниус), Утрехту – курсеви хорског дириговања (проф. Тимоти Браун), као и на радионицама за стару музику (Хелмут Рилинг – у Мајнцу и Тон Купман – у Утрехту). Од 2010. године је диригент у Опери Српског народног позоришта, а од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере. Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. У протеклих неколико година гостовао је у ХНК у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, Сегединској опери, Театру опере и балета у Краснојарску. У септембру 2017. усавршавао се у Равени (Италијa), на мајсторском курсу за италијанску оперу који је водио Рикардо Мути. Награђиван је Годишњом наградом СНП-а за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског 2012, за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012, за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Р. Штрауса 2015, за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије И. Бајића, поводом обележавања 100 година од смрти композитора, 2016.
O Враголанки
После више од 20 година Враголанка је поново пред новосадском публиком. Чињеница да је није било толико дуго, говори нам да је у међувремену стасала читава генерација младих која овај прелепи балет није видела и чула. Дакле, прави је час да се поново нађе на сцени. Као и већина великих дела, и Враголанка је настала „ни из чега“, заправо од једне потпуно пролазне ствари.
Либретиста Добервал једном приликом je видео гравиру на којој је приказана љутита мајка која испитује своју кћер, зајапурену, затечену у штали на стоговима сена, док њен љубавник у позадини бежи. Будући да је аутор гравире био Француз, можемо само да нагађамо како је тај сусрет изгледао. Но, срам нека буде онога ко је ружно помислио.
Ову изузетно атрактивну тему су многи балетски аутори обрађивали и она постоји у неколико верзија. Године 1960. у Лондону је приказана верзија кореографа Фредерика Ештона на музику Фердинанда Херолда а у оркестрацији Џона Ланчберија. Ланчбери је био сјајан диригент и композитор. Осамнаестовековну музику Херолда је заоденуо у изванредно пријатно оркестарско рухо. Знао је шта оставља јак утисак на публику и томе се потпуно препустио.
Резултат је – најпозитивнија балетска музика у целокупној литератури – једно велико, музичко-сценско лицидерско срце. Оптимизам који зрачи из сваког такта ове музике никога још није мимоишао. Особености Ланчберијеве оркестрације су вешто избалансиран однос између солистичких инструмената и тзв. заједничког свирања, инсистирање на звучним ефектима који директно произлазе из радње на сцени, као и благи „лајтмотивски“ третман мелодија. То је мајсторија великих уметника који су одгонетнули све тајне свог заната, али никада то нису јавно признали. Колико се забављају и уживају играчи на сцени, ништа мање се не забављају музичари у оркестру – и ја са њима.
А све је почело од погледа на једну гравиру, пре двестотридесет година.
Александар Којић
Јутро је на имању богате удовице Симоне, а петао са кокошкама наговештава нови дан. Симонина лепа кћи Лиза храни живину и гледа около, не би ли угледала Колена, момка којег воли. Њена мајка се противи тој љубави, јер жели за своју јединицу богатог мужа. Весели мештани долазе и позивају Лизу, али јој мајка Симона забрањује да иде са жетеоцима у поље и са девојкама у игру. Лиза радије машта о свом вољеном него што се прихвата послова на имању. Колен користи Симонино одсуство и поново долази код Лизе. Њихова наивна и детињаста игра убрзо прераста у љубавни дует. Долази богати трговац Томас и његов син Ален, за кога би Симона хтела да уда своју кћи. Али, пошто је Ален детињаст, Лиза неће ни да чује за њега. Упркос њеном противљењу, родитељи уговарају свадбу, свађајући се око мираза и трошкова венчања. Сви одлазе на излет у поље. Жетва се ближи крају, a уморни жетеоци поздрављају Симону и њено друштво које им доноси храну и пиће. Аленови покушаји да се приближи Лизи, пропадају због његове неспретности, па је и његов отац Томас због тога увређен. Музика увесељава цело друштво. На излет је позвана и Фани Елслер која задивљује све својим заносним плесом о слободном и лепшем свету о којем маштају мештани. Лиза и Колен славе ту визију света испуњеног слободом, радошћу и животом. Сви су весели и плешу, чак и Симона учествује у игри. Наилази олуја која прекида весеље, а жетеоци беже, тражећи заклон…
(Пауза)
II чин:
Симона и Лиза вратиле су се кући. Посао је оно што треба да одврати Лизине мисли од Колена, па јој мајка наређује да преде. Колен користи прилику и дозива Лизу да изађе на прозор. У тренутку док је Симона дремала, Лиза је кришом узела кључ из мајчине кецеље и пустила Колена. Али предострожна мајка прекида сусрет па се Колен сакрива у Лизину собу. Веселе жетеоце на колима пуним благородног жита дочекује Симона и позива на окрепљење. Усамљена и љута, Лиза сањари о браку и деци. Појављује се Колен и налази Лизу. Њихову љубавну игру прекида Симона. Лиза је преплашена, а Колен се поново сакрива у собу. Мајка за казну закључава Лизу у њену собу, заправо и не знајући да је Колен већ тамо. Долази Томас са нотарима да потпишу брачни уговор, а придружује им се и Ален који нерадо испуњава очеву жељу. Симона даје Алену кључ и шаље га по невесту у спаваћу собу. Сви су запањени када угледају Лизу и Колена у загрљају, а увређени Томас и Ален, одлазе. Лиза и Колен уз помоћ свих суседа наговарају Симону да им дозволи брак. После дужег наговарања, Симона коначно пристаје. Љубав Лизе и Колена побеђује. Прослава се наставља на тргу, радосном догађају се придружују мештани и све се завршава веселом игранком. А, путем своје среће и љубави одлазе и Симона и Томас…
За сваку похвалу је нова балетска премијера у Српском народном позоришту у Новом Саду – „Враголанка“, која је у овој кући имала и три раније поставке. По допадљивој музици данас углавном заборављеног композитора Фердинанда Херолда (чија је опера „Поповски пашњак“ само у Паризу током четири деценије изведена преко хиљаду пута), „Враголанка“ („Лоше чувана девојка“ – La fille mal gardé) врви од хумора, плесних ритмова и нежних лирских сцена, у којој су вешто инкорпорирани одломци Дулкамаре из Доницетијевог „Љубавног напитка“ и сцена олује из Росинијевих опера „Севиљски берберин“ и „Пепељуга“. Под диригентском палицом Александра Којића ова партитура оживљена је бриозно и захуктало, са предивно извајаним интарзијама соло-флауте, која се појављује готово лајтмотивски и прелудирањима харфе. Кореографију и режију поставио је гост из Румуније Кaлин Ханциу, не дајући играчима ни минутни предах, а у општем доживљају знатно су му помогли сценограф Саша Сенковић, са својим покретним кулисама који брзо претварају сцену сеоског дворишта у житну равницу и костимографкиња Мирјана Стојановић Маурич која је маштовито и лепршаво оденула протагонисте чак два пута мењајући костиме и балетским хористима. Највећи аплауз добила је мајка Симона – у сјајној хуморној поставци Самјуела Бишопа, уз Ану Ђурић и Милана Ивана – младог љубавног пара. Најблазиранији љубитељи играчке уметности долазе на овај балет само ради „холандске“ варијације са кнекулама, међутим, читава представа урађена је перфекционистички и визуелно и аудитивно и корeографски, те треба отићи у Нови Сад и погледати је и чути је, а после ње живот ће вам се учинити мање сложеним и допадљивијим него што јесте.
Гордана Крајачић, Политика, рубрика „Међу нама“, 4. марта 2019, стр. 21
Избор из текста
Враголанка Л. Ј. Ф. Херолда у оркестрацији и аранжману музике Џ. Ланчбериja
(поводом премијере 23. фебруара 2019)
Давно је представа Враголанка у кореографији Ике Отрина играна током скоро 25 година у Балету СНП. На њој је стасала генерација љубитеља балета, али и балетских играчица и играча. Стигла је нова генерација и гледалаца и играча па је нова верзија исте представе добродошла данас.
У репретоару су се ове сезоне нашле две представе, Пинокио и Враголанка, које покрећу педагошко питање одрастања са једним родитељом: Пинокио са оцем, Лиза у Враголанки са мајком. Они воде своје борбе против патријархалног модела васпитања у који их родитељ уоквирује (у најбољој намери). И док Пинокио пролази кроз различите (непријатне) животне ситуације трагајући за знањем, Лизина мајка будно бди над животом девојке коју жели добро да уда, али и да је научи обављању кућних послова. Оба родитеља су строга, али попуштају пред вољом своје деце. Тако са њима могу емпатисати деца која успешно одрастају уз једног родитеља данас код нас (чији број и није тако мали).
Кореограф Калин Ханциу, гост из Румуније, шаље основну поруку у представи да млади имају слободу избора, а порука је вишеслојна и по начину на који је кореографија сачињена. Она је духовита, игрива, веома полетна у којој је јасно испричана основна прича. Ханциу је унео неке режијске измене […], направио је одличну поделу улога: у улози мајке Симон посебно се истакао Самјуел Бишоп, Лиза у интерпретацији Ане Ђурић одавала је утисак као да је улога писана за њу, док је Милан Иван у улози Колена, сеоског младића заљубљеног у Лизу, више бринуо да помогне Лизи да се докаже у игри, него о својој игри. Игор Таубер у улози детињастог младожење Алена (увек) уз оца, богатог трговца, ког тумачи Давид Груосо, били су изузетан играчки пар.
[…] За успех представе свакако је заслужан, пре свега, диригент Александар Којић под чијом је управом Оркестар СНП-а имао надахнут и квалитетан музички израз.
Враголанка је захтевна представа која укључује цео ансамбл, много играча и играчица, уз употребу различитих реквизита, па се може проценити успешним и допринос репетитора (Оксана Сторожук, Милан Лазић, Весна Бркић, Бранка Глигорић).
[…]
Свенка Савић, 27. фебруар 2019.
