PEPELJUGA ili Trijumf dobrote
(Gioachino Rossini, La Cenerentola ossia La bontà in trionfo)
komična opera u dva čina, po libretu Jakopa Feretija
Dirigent: Đanluka Marčano (Italija)
Reditelj: Marko Puči Katena (Italija)
Hor pripremila: Vesna Kesić Krsmanović
Scenograf: Vladimir Savić
Kostimograf: Senka Ranosavljević
Scenski pokret: Ista Stepanov
Dizajner svetla: Marko Radanović
Don Ramiro, princ Salerna
Saša Štulić
Dandini, njegov sluga
Vasa Stajkić
Don Manjifiko
Saša Čano, k.g. (Slovenija)
Klorinda
Marija Mitić Vasić, k.g. (Novi Sad)
Tizbe
Verica Pejić
Angelina, poznatija kao Pepeljuga
Jelena Končar
Alidoro, prinčev tutor
Goran Krneta
Deca: Budimir Malešev, Matej Jovanović, Stefan Stojanović, Andrej Vulić, Nikola Stankov, Lazar Divčić, Dimitrije Divčić, Aleksandar Ćuković, Luka Bosanac, Dušan Bukurov
Učestvuju: MUŠKI HOR, ORKESTAR SNP-a
Koncertmajstori: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Asistent reditelja: Katarina Mateović Tasić
Glavni korepetitor: Andrea Solinas (Italija)
Korepetitori: Danijela Hodoba Leš, Milena Milovanović
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Jaroslava Benka Vlček
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Titl i prevod teksta za titl: Ivan Svirčević
Asistent scenografa: Nadica Danilovac
Video projekcije: Đorđe Vernački, Srđan Milovanović
Snimanje i montaža video materijala: Bojan Kvrgić
Prevod sa italijanskog: Jelena Lagator
Repetitor za decu: Radmila Nestorović
Prvo izvođenje: 25. januara 1817, Rim, Teatro Vale
Premijera: 26. septembra 2018, scena „Jovan Đorđević“
povodom obeležavanja 150 godina od smrti Đoakina Rosinija
Trajanje: dva sata i četrdeset pet minuta i ima jednu pauzu
Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni su u radionicama SNP-a.
Korišćeni inserti iz filma „Maratonci trče počasni krug“, produkcija Centar film d.o.o, Beograd
Đoakino Rosini, italijanski kompozitor
(Gioachino Rossini, Pezaro, 29. II 1792 – Pariz, Pasi, 13. XI 1868)
Rosini je veoma rano došao u kontakt sa muzikom. I sam obdaren lepim glasom, još kao dečak pevao je u crkvama i svirao na raznim instrumentima, a kao četrnaestogodišnjak je dirigovao horom i orkestrom jedne operske trupe. Dve godine docnije napisao je prvo veće delo – kantatu Pianto d‘armonia parla. Godine 1806. upisao se na Konzervatorijum u Bolonji, gde mu je nastavnik bio čuveni Padre Stanislav Matei. Zbog loših materijalnih prilika, a i želje za samostalnim radom, napustio je školovanje 1810. i stupio na put operskog kompozitora. Dva dela napisana 1813, Italijanka u Alžiru i Tankredi, donose mu popularnost, tako da je već 1815. dobio mesto stalnog kompozitora u Operi San Karlo u Napulju. Godine 1816. je za potrebe rimskog pozorišta napisao komičnu operu Seviljski berberin, nakon čega je doživeo svetski uspeh i slavu.
Period njegovog intenzivnog stvaranja trajao je skoro dve decenije. Za to vreme on je napisao preko 30 opera i veći broj orkestarskih, kamernih i vokalnih dela, od kojih se važnijima smatraju: Tankredi, Italijanka u Alžiru, Elizabeta, Otelo, Pepeljuga, Gospodin Bruskino, Svraka kradljivica, Bagdadski kalif, Žena s jezera, Muhamed, Mojsije, Seviljski berberin, Viljem Tel, Stabat Mater… Bujna mašta južnjačkog melodičara, živ temperament i izvrsno poznavanje orkestra spojeni s jedinstvenom sposobnošću brzog komponovanja i spretnog kombinovanja njegove su glavne odlike. Osobito jarki talenat ispoljio je u oblasti komične opere. Realističnost životnih zapisa, preciznost u oblikovanju karaktera, živost radnje, melodijsko bogatstvo i iskričava oštroumnost obezbedili su njegovim delima ogromnu popularnost… Unoseći nov umetnički izraz u tradicionalnu italijansku operu, Rosini je podstakao razvoj operskog realizma pa se njegovo stvaralaštvo smatra novom etapom ne samo u italijanskoj nego i u svetskoj operskoj umetnosti.
Iz Enciklopedije SNP-a
Kad su Rosini i Fereti tražili pogodan siže za novu operu, kompozitor je pisao svom libretisti: „nemoj zaboraviti da se Rimljani u doba karnevala žele zabavljati i smejati, a da se i ja hoću smejati… “ I kad je Fereti onako uzgred spomenuo bajku Pepeljuga, Rosini se odmah oduševio, ali kao praktičan i realan duh, postavio mu je zahtev da iz bajke Šarla Peroa izbaci sve elemente fantastičnog i natprirodnog. „Ideja ti je blistava, ali znanja i ravnanja radi, zapamti dobro da želim Pepeljugu bez dobrih vila s čarobnim štapićem, bez mačaka koje govore ili miševa koji vuku kraljevske kočije, bez prinčeva na belom konju, bez metli koje same metu i sličnih izmišljotina. Ti znaš da ja ne volim fantastiku“, pisao je Rosini.
Fereti je sastavio libreto, koristeći se libretima koje su pre napisali francuski dramatičar i pisac Šarl Gijom Etjen (za malteškog kompozitora koji je delovao u Francuskoj, Nikolasa Izuara i nemačkog Daniela Stajbelta), te Frančesko Fjorini (za Italijana Stefana Pavezija). Fereti je u mnogome lišio fabulu poetskih i fantastičnih elemenata Peroove bajke, zadržavši samo okosnicu dela. Dobra vila koja pomaže Pepeljugi postao je prinčev tutor Alidoro, ne otkucava ponoć, nema čarobnog štapića niti bundeve ni slavne staklene cipelice. Ali kako bez ovog poslednjeg elementa ne bi bilo ni same priče, dosetljivi Fereti je upotrebio par narukvica. Verovatno je to učinio i zbog rimske cenzure, koja ne bi dopustila da primadona na sceni pokaže gležanj.
Pepeljuga (1817) je komična opera s elementima opere semiseria i sa nekim arijama u stilu opere seria. Njena duhovita i šarmantna muzika ima najbolje osobine Rosinijevog stila, počevši od izvrsne opsežnije uvertire, koju je preuzeo iz svoje ranije izvedene opere La gazzetta.
Mnogi smatraju da je muzika za Pepeljugu možda i najvirtuoznija od svih Rosinijevih opera.
Komponovao ju je za tri nedelje, kada je imao samo 24 godine. Radnja teče bez zastoja, situacije su dramski zaokružene, dijalozi šaljivi, a likovi, pogotovo Dandini i Don Manjifiko, vrlo plastični. Briljantna je kavatina Manjifika iz prvoga čina „Miei rampolli femminini“ (Moji ženski potomci), a takav je i duet Dandinija i Manjifika „Un segreto d’ importanza“ (Važna tajna). Izvrstan je i kvintet „Signor, una parola“ (Gospodine, jednu reč), a sekstet iz drugoga čina „Siete voi?“ (Vi ste?) uz bok je slavnom finalu prvoga čina Seviljskog berberina. Arija Ramira „Si, ritrovarla io giuro“ (Kunem se da ću je pronaći) virtuozna je tenorska arija s vratolomnim koloraturama. Angelina je ocrtana s primerenim osećajem za patos koji nikada ne prelazi u preteranost i prenaglašenost, a njen završni rondo „Nacqui all’ affanno e al pianto“ (Rodih se za jad i suze) uzor je ne samo virtuoznosti koje je Rosini tražio od svojih kontraaltova nego i izraza i smisla koji oni u tu ariju moraju uneti.
Pepeljuga ima sreće
Pepeljuga je ostala jedna od najpopularnijih Rosinijevih opera tokom 19. veka, premda je često u nadmetanju sa Seviljskim berberinom koja će publici biti omiljenija. Među solistkinjama koje su u tom periodu briljirale u ulozi Pepeljuge ostaće zapamćene Đudita Pasta, Henrijeta Zontag, Polin Viardo, Marijeta Alboni, Barbara Markizio. Delo nije samo poznato po svojoj originalnoj formi nego i po adaptacijama koje su doprinele širenju slave Pepeljuge. Iako se krajem 1860. godine primećuje da opera nije mnogo zastupljena na repertoarima, ipak se beleže izvođenja do kraja 19. veka /…/ Početkom 20. veka su brojnija, čak i pre nego kada je Vitorio Gvi dirigovao važnim izvođenjima, od 1952. do 1968. na Festivalu u Glindeburnu i Rimskoj operi.
Početkom 1970, naročito nakon prvog izvođenja u Firenci, pod dirigentskom upravom Klaudija Abada i u režiji Žan-Pjera Ponela, Pepeljuga je ponovo počela da postoji za pozorišta i publiku širom sveta kao jedna od najomiljenijih Rosinijevih opera…
Alberto Ceda
(prev. sa ital. iz Predgovora za Pepeljugu, 1998, Fondacija Rosini, Pezaro)
Rosinijeva Pepeljuga u svetu:
Rim 1817, Barselona, Minhen 1818, London, Beč, Budimpešta 1820, Pariz 1822, Njujork 1826. (prema: P. Kaminski, Mille et un Operas, Paris, Fayard, 2003)
na jugoslovenskom prostoru:
Ljubljana 1935, Beograd 1998. (prema: G. Dragović, Leksikon opera, Beograd, 2008)
„Đoakino Rosini“ u rodnom gradu:
Konzervatorijum, Festival, Fondacija „Rosini“
Pepeljuga kao inspiracija (izbor)
Muzika: N. Izuar (opera, 1810), Ž. Masne (opera, 1899), J. Štraus mlađi (balet, 1899), E. Volf-Ferari (opera, 1900), S. Prokofjev (balet, 1945)
Književnost: K. A. Gerner, Š. Pero, braća Grim, Vukove Narodne gatke, srbske, Ž. Vukadinović, B. Nušić, A. Popović
Ekranizacija: Zoluška (ruski film, 1947), Pepeljuga (Diznijeve adaptacije, 1950, 2015)
Marko Puči Katena, pozorišni reditelj
(Marco Pucci Catena)
Rođen je 1961. u Rimu. Profesionalno rediteljsko iskustvo počinje postavljanjem serije jednočinki L. Pirandela i komada Tako je – kako se vama čini, između 1981. i 1985.
Nakon toga režira Čehovljev komad Ujka Vanja i Puškinov Evgenije Onjegin, proširujući svoj repertoar i u opereti: Čin–či–la K. Lombarda i V. Rancata, Vesela udovica F. Lehara, kao i svojom operetom Donne donne eterni. Godine 1994.
počinje sa radom na delu Frančeska Njeka La prova di un’opera seria, a sledeće godine režira operu Valentina Bukija Il Contrabasso. Od 1995. do 2013. režira opere Figarova ženidba (Mocart), Turčin u Italiji (Đ. Rosini), čija su izvođenja imala ogroman uspeh u Beču, a potom režira Verdijeve opere Trubadur, Rigoleto i Simon Bokanegra (za koju osvaja Nagradu za najbolju predstavu u sezoni), Pajaci (R. Leonkavalo), Madam Baterflaj i Boemi (Đ. Pučini), Fedora (U. Đordano), Don Paskvale (G. Doniceti). Opere u njegovoj režiji su izvođene u Bergamu, Kataniji, Veneciji, Napulju, kao i u Filadelfijskoj operi (Rigoleto, 2000) i Kamernoj operi u Beču (Turčin u Italiji, 1999). Učestvovao je i na festivalu „Donau“ u Kremsu (Austrija) sa operom Trubadur (1998). Od 2009. do 2015. u Koreji režirao je Travijatu, Turandot i Boeme. U NP iz Beograda režirao je opere: Simon Bokanegra (2006) i Karmen (2007). Držao je master klas iz oblasti vokalne tehnike i performansa na mnogim univerzitetima u Koreji, Brazilu, Bugarskoj… U Nju Delhiju je režirao operu Ramleela (Kokonaci, 2014), prvu operu na svetu koja predstavlja fuziju italijanske opere i indijskog plesa. Kao tenor, ostvario je solističke uloge u operama Trubadur, Vesela udovica, Boemi, Seviljskiberberin, Rigoleto, Slepi miš, Hofmanove priče i dr.
Kao dirigent, nastupio je na festivalu „Lido“, u Veneciji (Travijata, 2010), Gala koncertima u Sao Luisu (Brazil, 2011) i Lavovu (Ukrajina, 2012). Autor je knjige o istoriji muzike SMS – Soft Music Story (Rim, 2009). Dobitnik je više nagrada, od kojih su najvažnije: Priznanje Grada Venecije (1999), Nagrada „Catania Talenti“ (2001), Priznanje teatra „Belini“ (2002), Priznanje Vlade Republike Izrael kao nosiocu mira u Svetoj zemlji (2003).
Reč reditelja
Moja je želja da dam omaž velikoj srpskoj kulturi. A koji je omaž bolji koji bi jedan umetnik stranac mogao dati od odavanja počasti filmu „Maratonci trče počasni krug“ koji, kao i film „Ko to tamo peva“, predstavlja jedan od dva najveća remek-dela balkanske kinematografije.
„Maratonci… “ su drzak film koji raskrinkava, ponekad i prekomerno, a uvek između redova, podsmevajući se jednom, sad već dalekom, svetu i društvu, ali nikada na vulgaran način.
To je film koji je nastao u posebnom istorijskom periodu, ali ograničiću se na divljenje društvenom i dramaturškom pripovedanju.
Prva analiza koja se nameće pronicljivom gledaocu jeste da je to vanvremenski film, prepun uočljivih grešaka, čija je radnja smeštena u tridesete godine 20. veka. Ove su rediteljske greške namerne i dobro proučene, i upravo je reč GREŠKA prva nit koja će povezati „Maratonce… “ sa Pepeljugom. Tom je igrom grešaka i besmislica protkana naša opera Pepeljuga.
Slučajne greške, kao one iz filma „Maratonci… “, zapravo sam učinio da budu namerne, odmerene i proučene.
ISKUPLJENJE je drugi lajtmotiv. U „Maratoncima… “ nijedan lik nije pozitivan, sve odiše stalno prisutnom i užasavajućom monotonijom filmskog negativa i koja može jedino da se surva u apsolutno uništenje. Tako i mladi Mirko, nežan i zaljubljen, na kraju se pretvara u agresivnog i zlokobnog ubicu. Lakijevo dobrodušno lice poprima grimase besa i osvete. A na svim licima grimase nose senku smrti. Uprkos svemu, mi te likove volimo kao da su pravi heroji, iako znamo da zaslužuju ISKUPLJENJE. Odatle počinje moja Pepeljuga.
Đenka, kao apsolutni protagonista Pepeljuge, doživljava prosvetljenje. Amaterski filmski stvaralac nalazi se u svojoj sobi, gleda film „Maratonci… “. Odgledavši ponovo završnu scenu opšteg uništenja – snova, života, same priče, nameće mu se moralna poruka da sve što je negativno vodi ka uništenju ljudskog bića, bilo moralnom ili fizičkom. Tada dobija ideju da snimi nastavak filma, da bi pozitivna poruka najzad bila shvaćena i ojačana. Stvaranjem novog filma bi za porodicu Topalović bilo konačno iskupljenje. Mirko preuzima lik princa Ramira, zaljubljenog u Angelinu. Laki je Dandini, sluga princa Ramira, i princ na jedan dan.
Aksentije je Alidoro, Milutin i Maksimilijan su prisutni u avanturama, dok će Don Manjifika igrati Bili. Novo svetlo će voditi ove sjajne likove, ovog puta, ka srećnom završetku. Od tog trenutka, Đenka postaje deus ex machina priče. On će rukovoditi svim što se bude dešavalo na sceni – ulazak umetnika, promene scena, ulazak hora, binskih radnika, objašnjavaće pevačima šta da rade, rešavaće probleme, a neočekivani događaji i GREŠKE odigravaće se na sceni. Sa tehničke strane, sve ono što Đenka bude snimio, publika će moći da vidi u direktnoj projekciji, na velikom platnu na sceni.
Na kraju, „Maratonci“ još jednom pobeđuju, ovog puta humorom, simpatijom i pozitivnošću koje će protagonistima dati humaniji lik. Sasvim sam siguran da bi se paradoksi i besmislice „Maratonaca“ veoma dopali Rosiniju, tom majstoru komike i otrovne šale. Da je imao priliku da vidi ovo remek-delo, sigurno bi ga pretočio u muziku.
Marko Puči Katena
(prev. sa ital.)
Đanluka Marčano, dirigent
(Gianluca Marciano)
Rođen 1976. u La Speciji (Italija). Već kao petogodišnjak počeo je da svira klavir. Kao čudo od deteta osvajao je nagrade na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima za mlade muzičare i već od tada je nastupao u čuvenim operskim koncertnim dvoranama širom sveta. Muzičku akademiju je završio u Firenci (maestro Pjernarcis Masi). Započeo je karijeru nastupivši u najvažnijim italijanskim kućama i festivalima: Teatru u Parmi, Teatru u Đenovi, muzički festival u Firenci i Rimu.
Na poziv ljubljanskog SNG došao je 2002. da, kao asistent dirigenta Lorisa Voltolinija, razvije stalni operski repertoar. Tokom sezone 2006/2007. u zagrebačkom HNK dirigovao je operama Nabuko i Seviljski berberin, a docnije i operama Travijata, Pepeljuga, Karmen, Turandot.
Čestim angažovanjima u svetu učvrstio je veze i sa operskim kućama u Minsku, Pragu, Sasariju, a u Velikoj Britaniji sa engleskom Nacionalnom operom, Grandž Park Operom, Longborou Operom, Čelsi Operom i engleskim kamernim orkestrom, u Pekingu sa Poli teatrom, gde je stalni gost. O njegovom dirigovanju, harizmatičnoj ličnosti, karijeri, senzibilitetu i otvorenosti ka novom, kritika je pohvalno pisala (The Times, Opera Now). Na njegovom aktuelnom repertoaru su: Travijata, Madam Baterflaj, Boemi, Toska, Nabuko, Turandot, Pajaci, Ernani, Don Karlos i mnoga druga dela. Umetnički je direktor bejrutskog Al Bustan festivala, gde je do sada sedam puta učestvovao.
U Srpskom narodnom pozorištu gostovao je u nekoliko navrata, a od oktobra 2017. je šef dirigent Opere.
U italijanskom stilu
Rosinijeva Pepeljuga je moja prva premijera kao šefa dirigenta u SNP-u. Postavljanjem ove opere na repertoar želimo ne samo da obeležimo 150 godina od Rosinijeve smrti, nego mislimo da je to najbolji način da počnemo sezonu – u italijanskom stilu. Kad sam došao u SNP prošle godine u oktobru, hteo sam da dodam nešto posebno, “italian touch”, po kojem će naša opera postati prepoznatljiva. Izvođenjem Rosinijevog dela svi mogu da osete pravi italijanski stil, u pevanju i u sviranju, jer se tu nalaze sveža energija u rečitativima i arijama, preciznost u ansamblima i virtuoznost u sviranju. Opera SNP-a ima izuzetno veliki potencijal i sad je vreme da to pokažemo svima na najbolji način.
Đanluka Marčano
Prvi čin: U oronulom domu barona Don Manjifika, žive dve neudate kćeri, umišljene lepotice Klorinda i Tizbe, i skromna Angelina, kojoj su očuh i zle polusestre nametnuli ulogu sluškinje i sprovodi njihove hirovite naredbe. Angelina, zvana Pepeljuga, peva svoju omiljenu pesmu o kralju koji je oženio običnu devojku.
Don Ramiro, princ Salerna, traži nevestu, ali ne želi da odabranicu privuče njegovo ime i bogatstvo, nego bi hteo devojku koja će ga voleti, pa makar bio preodeven u slugu. Zato najpre šalje svoga tutora Alidora, prerušenog u prosjaka, da iskuša potencijalne udavače.
Klorinda i Tizbe s prezirom odbijaju prosjaka, ali mu Angelina pruža gostoprimstvo. Prepirku prekida ulazak prinčeve pratnje vešću da Don Ramiro poziva sve devojke na bal, gde će odabrati sebi nevestu. Tada se pojavljuje Ramiro, preodeven u svog slugu, na prvi pogled zaljubljuje se u Angelinu i ona u njega. A kada dođe Dandini, sluga preodeven u princa, Klorinda i Tizbe ne štede načina da mu se umile… I Angelina bi htela da ide na bal, ali se Manjifiko tome odlučno suprotstavlja. Ojađena, ostaje kod kuće, a pred nju iskrsava Alidoro, koji joj, poput dobre vile, obećava da će se ona ipak pojaviti na plesu.
Bal u prinčevoj palati. Dandini, preodeven u princa, prima goste.
Iznenada se pojavi nepoznata dama pod velom i dostojanstvenim držanjem oduševljava prisutne. To je Angelina. Kada skine veo, oduševljenje je još veće, jer iz nje zrači posebna lepota. Njene polusestre i očuh iznenađeni su sličnošću nepoznate dame s jadnom Angelinom koju su ostavili kod kuće, a sama Angelina zbunjena je prisustvom Ramira. I Dandini, koji nastavlja da igra ulogu princa, zaljubljuje se u nju. Čin se završava sjajnim finalom.
Drugi čin: Velika dama koja je očarala zvanice na svečanom plesu zaista je Angelina, koju je pokušao osvojiti i Dandini u svom prinčevskom odelu. Ali ona ostaje verna prinčevom slugi, zapravo preodevenom Don Ramiru. Za to vreme, Manjifiko misli kako će jedna od kćerki osvojiti princa.
Dandini saopštava Manjifiku istinu, da je zapravo žrtva svoje preterane taštine. Razočarani Manjifiko i njegove kćerke vraćaju se kući u lošem raspoloženju i naređuju Pepeljugi, koja se u međuvremenu presvukla, da pripremi večeru. Počinje oluja i dobri tutor Alidoro organizuje da se Ramirova kočija pokvari ispred Manjifikovog doma…
Pepeljuga i Ramiro se odmah prepoznaju, dok ostali komentarišu razvoj događaja. Kada Ramiro zapreti Manjifiku i njegovim kćerkama, nevoljnima da prihvate poraz, Pepeljuga ga moli da im oprosti. Ramiro, kojem je dama pod velom dala narukvicu kao zalog ljubavi, traži drugu narukvicu iz tog para. Kada je nađe na ruci siromašne Angeline, srećan je što je našao devojku koju je zavoleo… Angelina, nesrećna od rođenja, uvidela je koliko joj se život promenio pa poziva sve da joj se pridruže, izjavljujući da su dani sedenja pored ognjišta završeni. Dobrota i poštenje trijumfuju!
Na isti način kao što je libretista Fereti, po želji kompozitora, siže „Pepeljuge” izmestio iz nestvarne fantastike Peroove bajke, smeštajući ga u realistički milje buržoasko-plemićke Italije devetnaestog veka, tako je i premijera popularne Rosinijeve opere „Pepeljuga” na sceni Srpskog narodnog pozorišta smelom i maštovitom dramaturškom intervencijom reditelja Marka Pučija Katene daleko odmaknuta od tradicionalne operske režije.
Zahvaljujući tome, publika na premijeri „Pepeljuge”, kojom je na novosadskoj sceni obeležena stopedeseta godišnjica od Rosinijeve smrti imala je prilike da vidi neobičnu, nekonvencionalnu, ali pritom vrlo zanimljivu opersku predstavu.
Po zamisli reditelja Katene, slavna Rosinijeva „Pepeljuga” kao ipak donekle netipična opera bufo, na svojoj novosadskoj postavci dobila je novu vizuelnu dimenziju, kroz svojevrsnu posvetu filmu „Maratonci trče počasni krug”, kao idejni kontrapunkt sarkastičnom pesimizmu Šijanovog kultnog filmskog ostvarenja. Predstava tako počinje projekcijom scena iz „Maratonaca” koje, tokom izvođenja uvertire, posmatra poznati lik, kinematograf amater Đenka, koji potom poželi da kamerom snimi opersku priču Rosinijeve „Pepeljuge”, da bi se ona, za razliku od mračne završnice filma, sada završila pobedom dobra. Tako je radnja opere prebačena u 1934. godinu, kada se događaju i zbivanja iz „Maratonaca”, a ovo vremensko određenje i paralela sa vizuelnim ambijentom filma naglašeni su adekvatnim kostimografskim rešenjima i karakterizacijom i odećom operskih aktera, koji potpuno odgovaraju likovima iz filma. Pritom pomenuti Đenka (ili njegov operski dvojnik) nikako ne odustaje od namere da ekranizuje „Pepeljugu”, tako da se on stalno sa kamerom prošiva po sceni, a njegovi snimci zbivanja na sceni odmah se krupno projektuju na velikom platnu, umnožavajući i produbljujući vizuelne planove predstave.
Ovakva, ekstravagantnim modernističnim oneobičavanjem koncipirana i vođena scenska događanja, koja su soliste povremeno stavljala pred složene izvođačke zadatke, bila su uspešno usklađena sa brioznim tokom melodijski bujnog muzičkog tkiva opere, u kojima su se u brzom sledu smenjivali obrti karakteristične komedije zabune. Od početnog pojavljivanja prinčevog izaslanika Alidora koji preobučen u prosjaka iskušava potencijalne kandidatkinje za ženidbu, preko komičnih nastojanja Don Manjifika i njegovih ćerki Klorinde i Tizbe da privuku pažnju tobožnjeg princa, a zapravo sobara Dandinija, do susreta i zaljubljivanja treće, odbačene ćerke Pepeljuge i princa Don Ramira, koji nakon mnogih peripetija dovodi do srećnog ishoda, gledaoci su imali prilike da prate dinamičnu i poletno razvijenu opersku predstavu, u kojoj su pođednako plenile pažnju i čudesna lepota mediteranski raspevane Rosinijeve muzike, kao i upečatljivo donete uloge vodećih aktera predstave.
Mecosopranistkinja Jelena Končar, koja je nastupila u naslovnoj ulozi Pepeljuge, pružila je impresivnu pevačku kreaciju uz nadahnuto izvođenje zahtevnih koloraturnih bravura, ostvarivši i uverljivu glumačku transformaciju od sirote, zanemarene devojke do prinčeve izabranice srca, koja ipak ostaje dobra i plemenita, opraštajući svojim mučiteljima. Vrlo uspešne, scenski i muzički zaokružene uloge ostvarili su i gostujući solisti, Vladimir Andrić, kao dovitljivi i zavodljivi prinčev dvojnik Dandini i Saša Čano kao groteskni, pohlepni i naivni Don Manjifiko, a rolu zaljubljenog Don Ramira, princa Salerna uverljivo i proživljeno je doneo Saša Štulić, bojeći je nežnom liričnošću i toplinom. Velike doprinose celovitosti dramskog i muzičkog doživljaja pružili su i solistkinje Marija Mitić Vasić i Verica Pejić, s neophodnom dozom komičnog preterivanja tumačeći likove Pepeljuginih zlih sestara Klorinde i Tizbe, kao i Goran Krneta u ulozi mudrog prinčevog tutora Alodora. Solisti i horisti ostvarili su plodotvornu saradnju sa solidno pripremljenim orkestrom, pod minucioznim i sugestivnim dirigentskim vođstvom maestra Đanluke Marčana, a kao rezultat njihovih zajedničkih izvođačkih nastojanja ostvarena je uspela, pitka i komunikativna predstava, koja je lepim utiskom označila početak nove operske sezone.
Horski ansambl pripremila je dirigentkinja Vesna Kesić Krsmanović, scenografiju je osmislio Vladimir Savić, kostimograf je Senka Ranosavljević, a treba pomenuti i Istu Stepanov, koja je kreirala scenski pokret i dizajnera svetla Marka Radanovića, koji su dali značajne doprinose uspehu predstave.
B. Hložan, Dnevnik.rs, 29. septembar 2018.
