Ђоакино Росини
ПЕПЕЉУГА или Тријумф доброте
(Gioachino Rossini, Lа Cenerentola ossia La bontà in trionfo)

комична опера у два чина, по либрету Јакопа Феретија

 

Диригент: Ђанлука Марчано (Италија)
Редитељ: Марко Пучи Катена (Италија)
Хор припремила: Весна Кесић Крсмановић
Сценограф: Владимир Савић
Костимограф: Сенка Раносављевић
Сценски покрет: Иста Степанов
Дизајнер светла: Марко Радановић

 

Статисти (у улогама): Владислав Шегуљев, Давид Вјештица, Теодор Вучуровић
Деца: Будимир Малешев, Матеј Јовановић, Стефан Стојановић, Андреј Вулић, Никола Станков, Лазар Дивчић, Димитрије Дивчић, Александар Ћуковић, Лука Босанац, Душан Букуров

Учествују: МУШКИ ХОР, ОРКЕСТАР СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Главни корепетитор: Андреа Солинас (Италија)
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Милена Миловановић
Инспицијенти: Тања Цвијић, Јарослава Бенка Влчек
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Титл и превод текста за титл: Иван Свирчевић
Асистент сценографа: Надица Даниловац
Видео пројекције: Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић
Снимање и монтажа видео материјала: Бојан Квргић
Превод са италијанског: Јелена Лагатор
Репетитор за децу: Радмила Несторовић

 

Прво извођење: 25. јануара 1817, Рим, Театро Вале
Премијера: 26. септембра 2018, сцена „Јован Ђорђевић“
поводом обележавања 150 година од смрти Ђоакина Росинија

Трајање: два сата и четрдесет пет минута и има једну паузу

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

Коришћени инсерти из филма „Маратонци трче почасни круг“, продукција Центар филм д.о.о, Београд

Ђоакино Росини, италијански композитор
(Gioachino Rossini, Пезаро, 29. II 1792 – Париз, Паси, 13. XI 1868)

Росини је веома рано дошао у контакт са музиком. И сам обдарен лепим гласом, још као дечак певао је у црквама и свирао на разним инструментима, а као четрнаестогодишњак је дириговао хором и оркестром једне оперске трупе. Две године доцније написао је прво веће дело – кантату Pianto d‘armonia parla. Године 1806. уписао се на Конзерваторијум у Болоњи, где му је наставник био чувени Падре Станислав Матеи. Због лоших материјалних прилика, а и жеље за самосталним радом, напустио је школовање 1810. и ступио на пут оперског композитора. Два дела написана 1813, Италијанка у Алжиру и Танкреди, доносе му популарност, тако да је већ 1815. добио место сталног композитора у Опери Сан Карло у Напуљу. Године 1816. је за потребе римског позоришта написао комичну оперу Севиљски берберин, након чега је доживео светски успех и славу.

Период његовог интензивног стварања трајао је скоро две деценије. За то време он је написао преко 30 опера и већи број оркестарских, камерних и вокалних дела, од којих се важнијима сматрају: Танкреди, Италијанка у Алжиру, Елизабета, Отело, Пепељуга, Господин Брускино, Сврака крадљивица, Багдадски калиф, Жена с језера, Мухамед, Мојсије, Севиљски берберин, Виљем Тел, Stabat Mater… Бујна машта јужњачког мелодичара, жив темперамент и изврсно познавање оркестра спојени с јединственом способношћу брзог компоновања и спретног комбиновања његове су главне одлике. Особито јарки таленат испољио је у области комичне опере. Реалистичност животних записа, прецизност у обликовању карактера, живост радње, мелодијско богатство и искричава оштроумност обезбедили су његовим делима огромну популарност… Уносећи нов уметнички израз у традиционалну италијанску оперу, Росини је подстакао развој оперског реализма па се његово стваралаштво сматра новом етапом не само у италијанској него и у светској оперској уметности.

Из Енциклопедије СНП-а

 

O Пепељуги

Кад су Росини и Ферети тражили погодан сиже за нову оперу, композитор је писао свом либретисти: „немој заборавити да се Римљани у доба карневала желе забављати и смејати, а да се и ја хоћу смејати… “ И кад је Ферети онако узгред споменуо бајку Пепељуга, Росини се одмах одушевио, али као практичан и реалан дух, поставио му је захтев да из бајке Шарла Пероа избаци све елементе фантастичног и натприродног. „Идеја ти је блистава, али знања и равнања ради, запамти добро да желим Пепељугу без добрих вила с чаробним штапићем, без мачака које говоре или мишева који вуку краљевске кочије, без принчева на белом коњу, без метли које саме мету и сличних измишљотина. Ти знаш да ја не волим фантастику“, писао је Росини.

Ферети је саставио либрето, користећи се либретима које су пре написали француски драматичар и писац Шарл Гијом Етјен (за малтешког композитора који је деловао у Француској, Николаса Изуара и немачког Даниела Стајбелта), те Франческо Фјорини (за Италијана Стефана Павезија). Ферети је у многоме лишио фабулу поетских и фантастичних елемената Пероове бајке, задржавши само окосницу дела. Добра вила која помаже Пепељуги постао је принчев тутор Алидоро, не откуцава поноћ, нема чаробног штапића нити бундеве ни славне стаклене ципелице. Али како без овог последњег елемента не би било ни саме приче, досетљиви Ферети је употребио пар наруквица. Вероватно је то учинио и због римске цензуре, која не би допустила да примадона на сцени покаже глежањ.

Пепељуга (1817) је комична опера с елементима опере semiseria и са неким аријама у стилу опере seria. Њена духовита и шармантна музика има најбоље особине Росинијевог стила, почевши од изврсне опсежније увертире, коју је преузео из своје раније изведене опере La gazzetta.

Многи сматрају да је музика за Пепељугу можда и највиртуознија од свих Росинијевих опера.

Компоновао ју је за три недеље, када је имао само 24 године. Радња тече без застоја, ситуације су драмски заокружене, дијалози шаљиви, а ликови, поготово Дандини и Дон Мањифико, врло пластични. Бриљантна је каватина Мањифика из првога чина „Miei rampolli femminini“ (Моји женски потомци), а такав је и дует Дандинија и Мањифика „Un segreto d’ importanza“ (Важна тајна). Изврстан је и квинтет „Signor, una parola“ (Господине, једну реч), а секстет из другога чина „Siete voi?“ (Ви сте?) уз бок је славном финалу првога чина Севиљског берберина. Арија Рамира „Si, ritrovarla io giuro“ (Кунем се да ћу је пронаћи) виртуозна је тенорска арија с вратоломним колоратурама. Ангелина је оцртана с примереним осећајем за патос који никада не прелази у претераност и пренаглашеност, а њен завршни рондо „Nacqui all’ affanno e al pianto“ (Родих се за јад и сузе) узор је не само виртуозности које је Росини тражио од својих контраалтова него и израза и смисла који они у ту арију морају унети.

 

Пепељуга има среће

Пепељуга је остала једна од најпопуларнијих Росинијевих опера током 19. века, премда је често у надметању са Севиљским берберином која ће публици бити омиљенија. Међу солисткињама које су у том периоду бриљирале у улози Пепељуге остаће запамћене Ђудита Паста, Хенријета Зонтаг, Полин Виардо, Маријета Албони, Барбара Маркизио. Дело није само познато по својој оригиналној форми него и по адаптацијама које су допринеле ширењу славе Пепељуге. Иако се крајем 1860. године примећује да опера није много заступљена на репертоарима, ипак се бележе извођења до краја 19. века /…/ Почетком 20. века су бројнија, чак и пре него када је Виторио Гви дириговао важним извођењима, од 1952. до 1968. на Фестивалу у Глиндебурну и Римској опери.

Почетком 1970, нарочито након првог извођења у Фиренци, под диригентском управом Клаудија Абада и у режији Жан-Пјера Понела, Пепељуга је поново почела да постоји за позоришта и публику широм света као једна од најомиљенијих Росинијевих опера…

Алберто Цеда
(прев. са итал. из Предговора за Пепељугу, 1998, Фондација Росини, Пезаро)

 

Росинијева Пепељуга у свету:
Рим 1817, Барселона, Минхен 1818, Лондон, Беч, Будимпешта 1820, Париз 1822, Њујорк 1826. (према: P. Kaminski, Mille et un Operas, Paris, Fayard, 2003)

на југословенском простору:
Љубљана 1935, Београд 1998. (према: Г. Драговић, Лексикон опера, Београд, 2008)

„Ђоакино Росини“ у родном граду:
Конзерваторијум, Фестивал, Фондација „Росини“

 

Пепељуга као инспирација (избор)
Музика: Н. Изуар (опера, 1810), Ж. Масне (опера, 1899), Ј. Штраус млађи (балет, 1899), Е. Волф-Ферари (опера, 1900), С. Прокофјев (балет, 1945)

Књижевност: К. А. Гернер, Ш. Перо, браћа Грим, Вукове Народне гатке, србске, Ж. Вукадиновић, Б. Нушић, А. Поповић

Екранизација: Золушка (руски филм, 1947), Пепељуга (Дизнијеве адаптације, 1950, 2015)

Марко Пучи Катена, позоришни редитељ
(Marco Pucci Catena)

Рођен је 1961. у Риму. Професионално редитељско искуство почиње постављањем серије једночинки Л. Пирандела и комада Тако је – како се вама чини, између 1981. и 1985.

Након тога режира Чеховљев комад Ујка Вања и Пушкинов Евгеније Оњегин, проширујући свој репертоар и у оперети: Чин–чи–ла К. Ломбарда и В. Ранцата, Весела удовица Ф. Лехара, као и својом оперетом Donne donne eterni. Године 1994.

почиње са радом на делу Франческа Њека La prova di un’opera seria, а следеће године режира оперу Валентина Букија Il Contrabassо. Oд 1995. до 2013. режира опере Фигарова женидба (Моцарт), Турчин у Италији (Ђ. Росини), чија су извођења имала огроман успех у Бечу, а потом режира Вердијеве опере Трубадур, Риголето и Симон Боканегра (за коју осваја Награду за најбољу представу у сезони), Пајаци (Р. Леонкавало), Мадам Батерфлај и Боеми (Ђ. Пучини), Федора (У. Ђордано), Дон Пасквале (Г. Доницети). Опере у његовој режији су извођене у Бергаму, Катанији, Венецији, Напуљу, као и у Филаделфијској опери (Риголето, 2000) и Камерној опери у Бечу (Турчин у Италији, 1999). Учествовао је и на фестивалу „Донау“ у Кремсу (Аустрија) са опером Трубадур (1998). Од 2009. до 2015. у Кореји режирао је Травијату, Турандот и Боеме. У НП из Београда режирао је опере: Симон Боканегра (2006) и Кармен (2007). Држао је мастер клас из области вокалне технике и перформанса на многим универзитетима у Кореји, Бразилу, Бугарској… У Њу Делхију је режирао оперу Ramleela (Коконаци, 2014), прву оперу на свету која представља фузију италијанске опере и индијског плеса. Као тенор, остварио је солистичке улоге у операма Трубадур, Весела удовица, Боеми, Севиљскиберберин, Риголето, Слепи миш, Хофманове приче и др.

Као диригент, наступио је на фестивалу „Лидо“, у Венецији (Травијата, 2010), Гала концертима у Сао Луису (Бразил, 2011) и Лавову (Украјина, 2012). Аутор је књиге о историји музике SMS – Soft Music Story (Рим, 2009). Добитник је више награда, од којих су најважније: Признање Града Венеције (1999), Награда „Catania Talenti“ (2001), Признање театра „Белини“ (2002), Признање Владе Републике Израел као носиоцу мира у Светој земљи (2003).

 

Реч редитеља

Моја је жеља да дам омаж великој српској култури. А који је омаж бољи који би један уметник странац могао дати од одавања почасти филму „Маратонци трче почасни круг“ који, као и филм „Ко то тамо пева“, представља један од два највећа ремек-дела балканске кинематографије.

„Маратонци… “ су дрзак филм који раскринкава, понекад и прекомерно, а увек између редова, подсмевајући се једном, сад већ далеком, свету и друштву, али никада на вулгаран начин.

Tо је филм који је настао у посебном историјском периоду, aли ограничићу се на дивљење друштвеном и драматуршком приповедању.

Прва анализа која се намеће проницљивом гледаоцу јесте да је то ванвременски филм, препун уочљивих грешака, чија је радња смештена у тридесете године 20. века. Ове су редитељске грешке намерне и добро проучене, и управо је реч ГРЕШКА прва нит која ће повезати „Маратонце… “ са Пепељугом. Том је игром грешака и бесмислица проткана наша опера Пепељуга.

Случајне грешке, као оне из филма „Маратонци… “, заправо сам учинио да буду намерне, одмерене и проучене.

ИСКУПЉЕЊЕ је други лајтмотив. У „Маратонцима… “ ниједан лик није позитиван, све одише стално присутном и ужасавајућом монотонијом филмског негатива и која може једино да се сурва у апсолутно уништење. Тако и млади Мирко, нежан и заљубљен, на крају се претвара у агресивног и злокобног убицу. Лакијево добродушно лице поприма гримасе беса и освете. А на свим лицима гримасе носе сенку смрти. Упркос свему, ми те ликове волимо као да су прави хероји, иако знамо да заслужују ИСКУПЉЕЊЕ. Одатле почиње моја Пепељуга.

Ђенка, као апсолутни протагониста Пепељуге, доживљава просветљење. Аматерски филмски стваралац налази се у својој соби, гледа филм „Маратонци… “. Одгледавши поново завршну сцену општег уништења – снова, живота, саме приче, намеће му се морална порука да све што је негативно води ка уништењу људског бића, било моралном или физичком. Тада добија идеју да сними наставак филма, да би позитивна порука најзад била схваћена и ојачана. Стварањем новог филма би за породицу Топаловић било коначно искупљење. Мирко преузима лик принца Рамира, заљубљеног у Ангелину. Лаки је Дандини, слуга принца Рамира, и принц на један дан.

Аксентије је Алидоро, Милутин и Максимилијан су присутни у авантурама, док ће Дон Мањифика играти Били. Ново светло ће водити ове сјајне ликове, овог пута, ка срећном завршетку. Од тог тренутка, Ђенка постајe deus ex machinа приче. Он ће руководити свим што се буде дешавало на сцени – улазак уметника, промене сцена, улазак хора, бинских радника, објашњаваће певачима шта да раде, решаваће проблеме, а неочекивани догађаји и ГРЕШКЕ одиграваће се на сцени. Са техничке стране, све оно што Ђенка буде снимио, публика ће моћи да види у директној пројекцији, на великом платну на сцени.

На крају, „Маратонци“ још једном побеђују, овог пута хумором, симпатијом и позитивношћу које ће протагонистима дати хуманији лик. Сасвим сам сигуран да би се парадокси и бесмислице „Маратонаца“ веома допали Росинију, том мајстору комике и отровне шале. Да је имао прилику да види ово ремек-дело, сигурно би га преточио у музику.

Марко Пучи Катена
(прев. са итал.)

Ђанлука Марчано, диригент
(Gianluca Marciano)

Рођен 1976. у Ла Специји (Италија). Већ као петогодишњак почео је да свира клавир. Као чудо од детета освајао је награде на националним и међународним такмичењима за младе музичаре и већ од тада је наступао у чувеним оперским концертним дворанама широм света. Музичку академију је завршио у Фиренци (маестро Пјернарцис Маси). Започео је каријеру наступивши у најважнијим италијанским кућама и фестивалима: Театру у Парми, Театру у Ђенови, музички фестивал у Фиренци и Риму.

На позив љубљанског СНГ дошао је 2002. да, као асистент диригента Лориса Волтолинија, развије стални оперски репертоар. Током сезоне 2006/2007. у загребачком ХНК дириговао је операма Набуко и Севиљски берберин, а доцније и операма Травијата, Пепељуга, Кармен, Турандот.

Честим ангажовањима у свету учврстио је везе и са оперским кућама у Минску, Прагу, Сасарију, а у Великој Британији са енглеском Националном опером, Гранџ Парк Опером, Лонгбороу Опером, Челси Опером и енглеским камерним оркестром, у Пекингу са Поли театром, где је стални гост. О његовом дириговању, харизматичној личности, каријери, сензибилитету и отворености ка новом, критика је похвално писала (The Times, Opera Now). На његовом актуелном репертоару су: Травијата, Мадам Батерфлај, Боеми, Тоска, Набуко, Турандот, Пајаци, Ернани, Дон Карлос и многа друга дела. Уметнички је директор бејрутског Ал Бустан фестивала, где је до сада седам пута учествовао.

У Српском народном позоришту гостовао је у неколико наврата, а од октобра 2017. је шеф диригент Опере.

 

У италијанском стилу

Росинијева Пепељуга је моја прва премијера као шефа диригента у СНП-у. Постављањем ове опере на репертоар желимо не само да обележимо 150 година од Росинијеве смрти, него мислимо да је то најбољи начин да почнемо сезону – у италијанском стилу. Кад сам дошао у СНП прошле године у октобру, хтео сам да додам нешто посебно, “italian touch”, по којем ће наша опера постати препознатљива. Извођењем Росинијевог дела сви могу да осете прави италијански стил, у певању и у свирању, јер се ту налазе свежа енергија у речитативима и аријама, прецизност у ансамблима и виртуозност у свирању. Опера СНП-а има изузетно велики потенцијал и сад је време да то покажемо свима на најбољи начин.

Ђанлука Марчано

Први чин: У оронулом дому барона Дон Мањифика, живе две неудате кћери, умишљене лепотице Клоринда и Тизбе, и скромна Ангелина, којој су очух и зле полусестре наметнули улогу слушкиње и спроводи њихове хировите наредбе. Ангелина, звана Пепељуга, пева своју омиљену песму о краљу који је оженио обичну девојку.

Дон Рамиро, принц Салерна, тражи невесту, али не жели да одабраницу привуче његово име и богатство, него би хтео девојку која ће га волети, па макар био преодевен у слугу. Зато најпре шаље свога тутора Алидора, прерушеног у просјака, да искуша потенцијалне удаваче.

Клоринда и Тизбе с презиром одбијају просјака, али му Ангелина пружа гостопримство. Препирку прекида улазак принчеве пратње вешћу да Дон Рамиро позива све девојке на бал, где ће одабрати себи невесту. Тада се појављује Рамиро, преодевен у свог слугу, на први поглед заљубљује се у Ангелину и она у њега. А када дође Дандини, слуга преодевен у принца, Клоринда и Тизбе не штеде начина да му се умиле… И Ангелина би хтела да иде на бал, али се Мањифико томе одлучно супротставља. Ојађена, остаје код куће, а пред њу искрсава Алидоро, који јој, попут добре виле, обећава да ће се она ипак појавити на плесу.

Бал у принчевој палати. Дандини, преодевен у принца, прима госте.

Изненада се појави непозната дама под велом и достојанственим држањем одушевљава присутне. То је Ангелина. Када скине вео, одушевљење је још веће, јер из ње зрачи посебна лепота. Њене полусестре и очух изненађени су сличношћу непознате даме с јадном Ангелином коју су оставили код куће, а сама Ангелина збуњена је присуством Рамира. И Дандини, који наставља да игра улогу принца, заљубљује се у њу. Чин се завршава сјајним финалом.

 

Други чин: Велика дама која је очарала званице на свечаном плесу заиста је Ангелина, коју је покушао освојити и Дандини у свом принчевском оделу. Али она остаје верна принчевом слуги, заправо преодевеном Дон Рамиру. За то време, Мањифико мисли како ће једна од кћерки освојити принца.

Дандини саопштава Мањифику истину, да је заправо жртва своје претеране таштине. Разочарани Мањифико и његове кћерке враћају се кући у лошем расположењу и наређују Пепељуги, која се у међувремену пресвукла, да припреми вечеру. Почиње олуја и добри тутор Алидоро организује да се Рамирова кочија поквари испред Мањификовог дома…

Пепељуга и Рамиро се одмах препознају, док остали коментаришу развој догађаја. Када Рамиро запрети Мањифику и његовим кћеркама, невољнима да прихвате пораз, Пепељуга га моли да им опрости. Рамиро, којем је дама под велом дала наруквицу као залог љубави, тражи другу наруквицу из тог пара. Када је нађе на руци сиромашне Ангелине, срећан је што је нашао девојку коју је заволео… Ангелина, несрећна од рођења, увидела је колико јој се живот променио па позива све да јој се придруже, изјављујући да су дани седења поред огњишта завршени. Доброта и поштење тријумфују!

Премијера „Пепељуге” у СНП-у: И Ђенка слуша Росинија

На исти начин као што је либретиста Ферети, по жељи композитора, сиже „Пепељуге” изместио из нестварне фантастике Пероове бајке, смештајући га у реалистички миље буржоаско-племићке Италије деветнаестог века, тако је и премијера популарне Росинијеве опере „Пепељуга” на сцени Српског народног позоришта смелом и маштовитом драматуршком интервенцијом редитеља Марка Пучија Катене далеко одмакнута од традиционалне оперске режије.
Захваљујући томе, публика на премијери „Пепељуге”, којом је на новосадској сцени обележена стопедесета годишњица од Росинијеве смрти имала је прилике да види необичну, неконвенционалну, али притом врло занимљиву оперску представу.
По замисли редитеља Катене, славна Росинијева „Пепељуга” као ипак донекле нетипична опера буфо, на својој новосадској поставци добила је нову визуелну димензију, кроз својеврсну посвету филму „Маратонци трче почасни круг”, као идејни контрапункт саркастичном песимизму Шијановог култног филмског остварења. Представа тако почиње пројекцијом сцена из „Маратонаца” које, током извођења увертире, посматра познати лик, кинематограф аматер Ђенка, који потом пожели да камером сними оперску причу Росинијеве „Пепељуге”, да би се она, за разлику од мрачне завршнице филма, сада завршила победом добра. Тако је радња опере пребачена у 1934. годину, када се догађају и збивања из „Маратонаца”, а ово временско одређење и паралела са визуелним амбијентом филма наглашени су адекватним костимографским решењима и карактеризацијом и одећом оперских актера, који потпуно одговарају ликовима из филма. Притом поменути Ђенка (или његов оперски двојник) никако не одустаје од намере да екранизује „Пепељугу”, тако да се он стално са камером прошива по сцени, а његови снимци збивања на сцени одмах се крупно пројектују на великом платну, умножавајући и продубљујући визуелне планове представе.
Оваква, екстравагантним модернистичним онеобичавањем конципирана и вођена сценска догађања, која су солисте повремено стављала пред сложене извођачке задатке, била су успешно усклађена са бриозним током мелодијски бујног музичког ткива опере, у којима су се у брзом следу смењивали обрти карактеристичне комедије забуне. Од почетног појављивања принчевог изасланика Алидора који преобучен у просјака искушава потенцијалне кандидаткиње за женидбу, преко комичних настојања Дон Мањифика и његових ћерки Клоринде и Тизбе да привуку пажњу тобожњег принца, а заправо собара Дандинија, до сусрета и заљубљивања треће, одбачене ћерке Пепељуге и принца Дон Рамира, који након многих перипетија доводи до срећног исхода, гледаоци су имали прилике да прате динамичну и полетно развијену оперску представу, у којој су пођеднако плениле пажњу и чудесна лепота медитерански распеване Росинијеве музике, као и упечатљиво донете улоге водећих актера представе.
Мецосопранисткиња Јелена Кончар, која је наступила у насловној улози Пепељуге, пружила је импресивну певачку креацију уз надахнуто извођење захтевних колоратурних бравура, остваривши и уверљиву глумачку трансформацију од сироте, занемарене девојке до принчеве изабранице срца, која ипак остаје добра и племенита, опраштајући својим мучитељима. Врло успешне, сценски и музички заокружене улоге остварили су и гостујући солисти, Владимир Андрић, као довитљиви и заводљиви принчев двојник Дандини и Саша Чано као гротескни, похлепни и наивни Дон Мањифико, а ролу заљубљеног Дон Рамира, принца Салерна уверљиво и проживљено је донео Саша Штулић, бојећи је нежном лиричношћу и топлином. Велике доприносе целовитости драмског и музичког доживљаја пружили су и солисткиње Марија Митић Васић и Верица Пејић, с неопходном дозом комичног претеривања тумачећи ликове Пепељугиних злих сестара Клоринде и Тизбе, као и Горан Крнета у улози мудрог принчевог тутора Алодора. Солисти и хористи остварили су плодотворну сарадњу са солидно припремљеним оркестром, под минуциозним и сугестивним диригентским вођством маестра Ђанлуке Марчана, а као резултат њихових заједничких извођачких настојања остварена је успела, питка и комуникативна представа, која је лепим утиском означила почетак нове оперске сезоне.
Хорски ансамбл припремила је диригенткиња Весна Кесић Крсмановић, сценографију је осмислио Владимир Савић, костимограф је Сенка Раносављевић, а треба поменути и Исту Степанов, која је креирала сценски покрет и дизајнера светла Марка Радановића, који су дали значајне доприносе успеху представе.

Б. Хложан, Dnevnik.rs, 29. септембар 2018.

Фотографије: Срђан Дорошки