Федерико Гарсија Лорка

КРВАВЕ СВАДБЕ

Режија: Игор Вук Торбица
Сценограф: Бранко Хојник
Костимограф: Јелисавета Татић Чутурило
Композитор: Владимир Пејковић
Сценски говор: др Дејан Средојевић
Дизајн светла: Милица Стојшић
Асистент редитеља: Стефан Чамџић
Асистент сценографа: Андреја Рондовић
Асистент костимографа: Снежана Хорват

Играју:

Мајка:
Варја Ђукић

Вереница:
Милица Грујичић

Ташта:
Ивана Мрваљевић

Леонардо:
Павле Поповић

Леонардова жена:
Бранка Станић

Вереник:
Вукашин Ранђеловић

Отац:
Мирослав Фабри

Суседа и просјакиња (Смрт):
Драгиња Вогањац

Служавка:
Маја Стојановић

Први дрвосеча:
Душан Вукашиновић

Други дрвосеча:
Филип Ђуретић

Месец:
Ненад Пећинар

Директор ЈУ „Град театар“: Милена Лубарда Маројевић
Управник Српског народног позоришта: др Зоран Ђерић
Директор Драме Српског народног позоришта: Милован Филиповић

Продуценти: Мирела Адровић Шофранац, Елизабета Фабри
Технички директори: Душан Кнежевић, Саша Сенковић
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Организатори: Ана Крута Смаилагић, Бојана Склендер
Дизајн: Игор Вук Торбица, Мерин Смаилагић
Фотографија: Срђан Пабло Дорошки, Славен Вилус

Декор израђен у радионицама Српског народног позоришта, Нови Сад.
Мушки костими: Горан Трајковић
Женски костими: Каталин Геро
Обућарски радови: Зоран Косановић
Шешири: Вељко Анђелковић
Модни детаљи: Александра Ковачевић

Премијера на XXXII фестивалу „Град театар“: 9. августа 2018, 21.00, сцена између цркава, Стари град Будва; Репризе: 10, 11. и 12. августа

Премијера у Српском народном позоришту: 18. септембра 2018, сцена „Пера Добриновић“, Нови Сад; Репризе: 19, 20. и 21. септембра

Представа траје: један сат и петнаест минута

ФЕДЕРИКО ГАРСИЈА ЛОРКА

Рођен је 1898. у Фуенте Вакеросу, у шпанској провинцији Гранада, а умро је 18. или 19. августа 1936.

Студирао је књижевност, сликарство и музику, што је све касније дошло до изражаја у његовом бављењу позоришном уметношћу.

Лорка је био син имућног андалузијског земљопоседника, а никад није био успешан ђак. Године 1909. сели се са родитељима у Гранаду, а 1919. одлази у Мадрид да студира књижевности и права. Упознаје се и дружи са многим тадашњим интелектуалцима, међу којима су Луис Буњуел и Салвадор Дали, који су га увели у поетику надреализма. Музику је студирао код де Фаља, који му је усадио љубав према народној песми и усмерио га ка сакупљању народног блага. У Мадриду се упознаје и са актуелним европским и светским збивањима и проблемима. Путовао је широм Шпаније, али је посетио и САД и Аргентину. Током путовања кроз Шпанију бележи народне напеве. У САД је стигао у доба економске кризе, па је ту земљу доживео као нехумани свет празнине и тескобе, у којем је све подређено трци за новцем. Иако се Лорка није активно бавио политиком, за време грађанског рата био је ухваћен и стрељан. Не зна се где му је гроб. Лорка је почео да пише стихове као петнаестогодишњи дечак. Његову поезију карактеришу три битне црте: артизам, утицај традиције и народних песама и лични, изразито страстан доживљај света. Лорка је писао и драме у којима описује патњу и људске страсти, пре свега жена. Његове најчувеније драме, познате и под називом „рурална трилогија”, су: Крваве свадбе (1932), Јерма (1934) и Дом Бернарде Албе (1936). Чита се и режира и данас, 120 година од рођења.

Надахнуће често отворено напада интелигенцију и природан ред ствари, треба гледати детињим очима и тражити Месец.
Треба искати Месец и веровати да нам га могу ставити у руке… Машта је разумна, сређена, пуна равнотеже. Надахнуће понекад и греши, не познаје човека и ставља сивог црва у јасне очи наше музе. Зато што воли. Али то и не схватамо. Машта има у себи песничку средину и даје је, а надахнуће проналази песнички чин.
Песничко дело се не може надзирати ничим.
Треба га примити као што се прима звездани смак. Али радујмо се што песништво може да избегне студеним канџама разума. (Лорка, 1930)

Лорка у Српском народном позоришту

У СНП-у су изведена најпознатија Лоркина дела: 1952. и 1981. Дом Бернарде Албе, 1955. Крвава свадба, 1957. Љубав дон Перлимплина, 1963. Доња Росита или Говор цвећа и 1967. Јерма.

ИГОР ВУК ТОРБИЦА

Дипломирао је 2013. на Катедри за позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Алисе Стојановић. Тренутно је на докторским студијама. Као асистент режије сарађивао је на представама Дина Мустафића (Рођени у YU, Југословенско драмско позориште, Београд, Patriotic Hypermarket, Битеф театар, Београд), Соње Вукићевић (Родољупци, Српско народно позориште, Нови Сад) и Ане Ђорђевић (Четрнаеста, Народно позориште Републике Српске, Бања Лука).

Режирао је Молијеровог Дон Жуана (Народно позориште „Тоша Јовановић”, Зрењанин), фон Клајстов Разбијени крчаг (Југословенско драмско позориште, Београд), Толеровог Хинкемана (Загребачко казалиште младих, Загреб), фон Хорватове Приче из Бечке шуме (Градско драмско казалиште „Гавела”, Загреб), Нушићеву Ожалошћену породицу (Žalujoča družina, Словенско људско гледалишче, Цеље/Прешерново гледалишче, Крањ), Толстојево Царство мрака (Народно позориште, Београд), Шекспировог Тита Андроника (Загребачко казалиште младих, Загреб). Добитник је награде „Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије у генерацији. Покојник Бранислава Нушића, његова испитна представа на трећој години, добила је главну награду фестивала „Студио фест”, уврштена је у редовни репертоар Југословенског драмског позоришта, а на Нушићевим данима у Смедереву проглашена је за најбољу представу фестивала. За представу Хинкеман, Торбица је на Југословенском позоришном фестивалу „Без превода” у Ужицу 2016. добио награду „Ардалион” за најбољу режију. То је била најбоља представа фестивала и према оцени стручног жирија и мишљењу публике.

На 31. фестивалу „Гавелине вечери” најбоља представа поново је била Хинкеман, а Торбица је добио награду за режију. Иста је представа освојила и награду хрватског глумишта за најбољу драмску представу у целини, а на 24. међународном фестивалу малих сцена у Ријеци, Хинкеман је освојио четири награде жирија, од чега Игор Вук Торбица за најбољег редитеља.