Либрето: Темистокле Солера
Диригент: Александар Којић / Микица Јевтић / Зоран Јуранић, к.г.
Редитељ: Дејан Миладиновић
Сценограф: Милета Лесковац
Костимограф: Јасна Петровић Бадњаревић
Режијска обнова: Катарина Матеовић Тасић
Асистент редитеља: Катарина Матеовић Тасић
Диригент Хора: Весна Кесић Крсмановић

УЛОГЕ

Набуко, краљ Вавилона:
Драгутин Матић, к.г.

Исмаил, нећак јерусалимског краља:
Бранислав Цвијић / Александар Саша Петровић

Закарија, велики првосвештеник Јевреја:
Бранислав Јатић

Абигаила, робиња, усвојена кћерка Набука:
Свитлана Декар / Ивана Петровић Гашић, к.г.

Фенена, кћерка Набука:
Виолета Срећковић / Јелена Кончар

Велики свештеник:
Горан Крнета

Абдало, официр:
Игор Ксионжик

Ана, сестра Закарије:
Верица Пејић / Лаура Павловић

Место догађања: Јерусалим и Вавилон, 578. године пре нове ере

Обрада текста за дисплеј: Иван Свирчевић
Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Данијела Ходоба Леш, Страхиња Ђокић
Суфлер: Александра Мајтан
Инспицијенти: Дејан Теодоровић, Тања Цвијић
Дизајн светла: Марко Радановић

Обнова: 18. октобра 2007. године
Премијера: 8. маја 1983. године

Представа траје два сата и тридесет минута, с две паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ
(Le Ronkole 10. X 1813 – Milano 27. I 1901)

Породица му је била скромног порекла, али његов таленат је брзо открио један породични пријатељ, Антонио Бареци, који га је прво одвео да учи код диригента оркестра у Бусету, а затим га је послао на усавршавање у Милано. Али, Вердија нису примили на Конзерваторијум, и он се обратио једном приватном учитељу, Винченцу Лавињи, с којим је продубио своје знање о италијанској и немачкој музици. Убрзо су га позвали у Бусето за диригента оркестра, тамо се оженио Маргеритом, кћерком свога доброчинитеља. Године 1838. вратио се у Милано где је његова прва опера, Оберто, гроф од Сан Бонифација (Oberto, Conte di San Bonifacio, Скала) доживела приличан успех, али је његово следеће дело, комична опера Један дан краљевања или Лажни Станислав (Un giorno di regno или Il finto Stanislao, Скала, 1840), доживела потпун неуспех. То је био најтужнији период у Вердијевом животу. Био је разочаран због неразумевања публике и измучен тешким породичним несрећама: прераном смрћу жене и двоје деце. Из депресије га је извукао либрето Набука, за који је с одушевљењем написао музику и који је постигао велики успех у Скали, 1842. Цензура је запазила политичку тежину Вердијеве идеје у тој опери, где је индивидуална драма била представљена у много ширем контексту колективне драме, а следећа опера, по Гросијевом роману, Ломбарђани у првом крсташком рату (I Lombardi alla prima crociata, Скала, 1843), пала је у немилост цензора.

То су биле године грозничавог рада, како би постигао коначно признање: између 1844. и 1850, Верди је компоновао оперу Ернани, по роману Виктора Игоа (Венеција, 1844), по Бајрону Два Фоскара (I due Foscari, Рим, 1844), по Шилеру Јованку Орлеанку (Giovanna d Arco, Милано, 1845), Алзира, по Волтеру (Напуљ, 1845), Атила (Венеција, 1846), Магбет, по Шекспиру (Macbeth, Фиренца, 1847), Разбојнике по Шилеру (I masnadieri, Лондон, 1847), Гусар по Бајрону (Il corsaro, Трст, 1848), Битка код Лењана по Гверацију (La battaglia di Legnano, Рим, 1849), Лујза Милер по Шилеру (Luisa Miller, Напуљ, 1849), Стифелио (Stiffelio, Трст, 1850). Као већ богат човек, живео је с певачицом Ђузепином Стрепони с којом се венчао 1859, на имању Сант Агата, које је купио у близини родног села, и на којем је саградио лепу вилу. Ту се посветио компоновању својих великих ремек-дела: Риголето (Rigoletto, Венеција, 1851), Трубадур (Il trovatore, Рим, 1853), Травијата (La traviata, Венеција, 1853). То је време његове највеће славе. Отада ће Верди све мање компоновати, и то готово увек по наруџбини. За париску Оперу написао је Сицилијанско вечерње (I vespri siciliani, 1855), за Фениче у Венецији Симон Боканегра (1857), за Рим Бал под маскама (Un ballo in mFrensis Pulenkaschera, 1859), који је имао проблема са цензуром, за Петроград Моћ судбине (La forza del destino, 1862), опет за Париз Дон Карло (Don Karlos, 1867). Кавур је, у име уједињене Италије, захтевао да он буде члан првог парламента. У политици је Верди био десничарски либерал, а његов опрезни конзерватизам осећао се и у музичком животу, у његовом супротстављању симфонијској музици и Вагнеровој уметности. Поводом отварања Суецког канала, Исмаил-паша га је позвао да напише Аиду (Каиро, 1871), и он јој се посветио с посебним одушевљењем, сматрајући је својим последњим оперским делом. Године 1874, дубоко потресен Манцонијевом смрћу, написао је Мису реквијем (Messa da requiem). Његов издавач, Рикорди, и Ариго Боито, убедили су га да се врати опери, и 5. фебруара 1887. Скала је тријумфално поздравила његов нови растанак са сценом, Отело, који још једном није морао да буде и коначни растанак. Наваљивања Боита и Рикордија натерала су већ осамдесетогодишњег Вердија да се други пут окуша у једној комичној опери. Фалстаф (Скала, 1893) постигао је срдачан и дирљив успех, али није био схваћен, јер се много разликовао од оног Вердија којег је публика познавала и волела.

Надживео је све своје савременике с којима се надметао или их је волео, Доницетија, Меркадантеа, Росинија, Вагнера, своје две жене, и свој век. Последње године провео је посвећен црквеној музици: написао је Те Деум (1896) и Стабат Матер (1897), односно бавећи се домом за старе музичаре који је дао да се сагради у Милану.
/Водич кроз оперу, приредио Ђоакино Ланца Томази/

Вердијеве опере до сада изведене на сцени Српског народног позоришта:
Трубадур, Травијата, Риголето, Бал под маскама, Аида, Отело, Дон Карлос, Набуко, Симон Боканегра, Моћ судбине, Магбет и Симон Боканегра 12. децембра 2013, после 46 година од првог извођења.

АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ

Рођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања, на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду код проф. Уроша Лајовица, Бечу код проф. Марка Стрингера (Universität fűr Musik und darstellende Kunst, Wien), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Erwin Ortner и Frieder Bernius, Meinz), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Timothy Brown, Utrecht), као и на радионицама за стару музику (Helmuth Rilling – Mainz и Ton Koopman – Utrecht). Након повратка у Србију сарађује с камерним оркестром Camerata academica из Новог Сада и бива ангажован као диригент Омладинског симфонијског оркестра Средње музичке школе „Исидор Бајић”. Убрзо, 2010. године, добија позив за место диригента у Опери Српског народног позоришта (СНП) у Новом Саду. Од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере Српског народног позоришта.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. Извођење опере Милева, савремене композиторке Александре Вребалов, награђено је Годишњом наградом Српског народног позоришта за најбољу оперску представу у 2012. години. Француска телевизија ARTE снимила је извођење и емитовала га шест месеци, након чега је Милева ушла у првих 15 светских продукција које је ова телевизија снимала током 2012.

У протеклих неколико година Којић је гостовао у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца Ријека (Хрватска), Сегединској опери (Мађарска), Театру Опере и Балета у Краснојарску (Русија).

Оперски и балетски репертоар: Верди (Травијата, Трубадур, Аида, Симон Боканегра, Набуко, Риголето) Пучини (Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска), Чајковски (Пикова дама, Евгеније Оњегин, Крцко Орашчић), Моцарт (Дон Ђовани), Доницети (Љубавни напитак, Позоришне згоде и незгоде), Росини (Севиљски берберин), Калман (Кнегиња чардаша), Бритн (камерна опера Окретај завртња), Готовац (Еро с онога свијета), Бизе (Кармен), Вребалов (Милева), Oрф (Кармина бурана), Бајић (Кнез Иво од Семберије), Ђ. К. Меноти (Телефон), С. Барбер (Партија бриџа), П. Хиндемит (Тамо и натраг), М. Теодоракис (Грк Зорба), П. Маскањи (Кавалерија рустикана).

Годишња награда Српског народног позоришта:
– за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског, 2012.
– за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012.
– за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015.
– за редакцију партитуре и дириговања концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије Исидора Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора, 2016.


МИКИЦА ЈЕВТИЋ

Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


ЗОРАН ЈУРАНИЋ

Рођен 1947. у Ријеци, где је завршио гимназију и средњу музичку школу. На Музичкој академији у Загребу студирао теорију музике, затим композицију (проф. С. Шулек) и дириговање (проф. И. Гјадров). На Одсеку за дириговање дипломирао је 1972. и одмах добио место  диригента хора у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу, од 1988. место сталног диригента, а од 2002. до 2005. директор је Опере. Сарађивао је и с другим оперским кућама, па је у периоду 1989-1990. био уметнички  директор Опере ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, а 1992-1995. и 1997-2002. Опере ХНК у Осијеку. Чест  је гост диригент Опере Српског народног позоришта у Новом Саду, те шеф-диригент Друштвеног оркестра Хрватског глазбеног завода у Загребу.

Као диригент дебитовао је 1970. Уз низ симфонијских и концертних композиција, његов оперски репертоар обухвата око педесет наслова. Наступао је у свим земљама бивше Југославије, те у Италији, Француској, Немачкој, Мађарској и бившем СССР-у.

Од 1975. бави се и педагошким радом, сада је редовни професор на Музичкој академији у Загребу. У његовом композиторском опусу истиче се оперска фарса Говори ми о Аугусти (према делу Луке Паљетка), праизведена 1999. на Музичком бијеналу у Загребу, оперска сапуница Пингвини (Хамбург и Загреб 2007), те низ сценских, оркестарских и камерних композиција (оперетско–кабаретски карусел Фриц и пјевачица, Печуј 1993), симфонијски торзо Inter arma narrant Musae (изведено као балет у Осијеку 1994), Гаглиарда (2002) и Дидаскалије (2003) за гудачки оркестар, Canti all’antica за виолончело и гудаче (1985), Cantatina за солисте, хор и удараљке (1993), Фанфароната за дувачки оркестар (1995), A Luca Sorgo за камерни оркестар (2001), Клавирски квартет (1973), Сонате за виолину (1973) и гитару (2000), Пјесме тјескобе за глас и виолончело (1986), Sinfonia umile (2005), Гудачки квартет (2009), Концерт за виолу и гудаче (2011) итд. Издат му је и ауторски ЦД. За своје опере сам је писао либрета, а у више наврата окушао се и као оперски редитељ.

С посебним интересовањем се бави заборављеним или ређе извођеним делима и ауторима. Ревидирао је и извео низ занемарених дела из хрватске музичке прошлости, од Соркочевића и Бајамонтија до А. Смареља. Главни део тог интересовања посвећен је оперској баштини, пре свега делу Ивана племенитог Зајца (опере Лизинка, Златка, Бан Легет, Мислав, Амелиа, опера-ораторијум Први гријех и оперета Момци на брод). Један је од оснивача фестивала „Зајчеви дани“ у Ријеци.

У Хрватској и Италији штампано му је више музиколошких радова. Недавно је, у издању ХАЗУ, штампана опсежна збирка попевки В. Лисинског у његовој редакцији, а управо је завршио и редакцију опере Порин. Преводио је оперска либрета с италијанског и француског језика. Неко је време радио и као музички критичар.

За свој композиторски, музиколошки и диригентски рад добио је с више награда и признања: Награда најбољем диригенту за вођење представе Магбет на Оперском фестивалу у Љубљани 1986, награда „Владимир Назор“ за 1990, награда „Јосип Штолцер-Славенски“ за 1992. и 1999. годину, Награда града Загреба 2000, Повеља града Ријеке 2001, те Повеља Хрватске академије знаности и умјетности 2001. за оперу Говори ми о Аугусти. За свој Концерт за виолу и гудаче добио је 2012. награду „Борис Папандопуло“ за најбољу композицију 2011. Носилац је и Ордена Данице хрватске, с ликом Марка Марулића.

Члан је Хрватског друштва глазбених умјетника, Хрватског музиколошког друштва и Друштва хрватских складатеља, од 2010. је члан сарадник Хрватске академије знаности и умјетности. Био је члан многих оцењивачких тела на разним музичким такмичењима.

Први чин

Соломонов храм у Јерусалиму. Уплашени јеврејски народ моли се богу за спас, јер је у његову земљу продрла вавилонска војска под вођством краља Набука. Првосвештеник Закарија и свештеници левити умирују народ својом молитвом. Набукова кћерка Фенена пала је у руке Јевреја и Закарије се нада да ће тим залогом моћи да спречи Набука да поруши Соломонов храм. Стиже јеврејски војсковођа Исмаил и јавља да се Набукова војска приближава. Сви одлазе да бране град а првосвештеник Закарија поверава Фенену Исмаилу. Исмаил теши Фенену коју је заволео док је био изасланик на Набуковом двору где га је она спасла из тамнице и штитила од своје старије сестре Абигаиле која га је прогонила. Њихов разговор прекида њен долазак с групом вавилонских војника прерушених у Јевреје. Абигаила нуди Исмаилу и његовом народу спас ако пође с њом, али он то одбија. Набуко и његова војска победнички пристижу. Првосвештеник Закарија прети краљу Набуку да ће убити његову кћерку Фенену ако Набуко сруши храм, али га Исмаил спречава и ослобађа Фенену. Првосвештеник Закарија га проклиње а Вавилонци одводе Јевреје у ропство.

Храм бога Баала. Абигаила из старих пергамената сазнаје да је Набуков престо намењен Фенени а не њој, пошто је њена мајка ропкиња. Хоће да се освети Набуку, прети Фенени. Размишља о својој љубави према Исмаилу. Наилази велики свештеник и наговара је да обори Набука с власти и да заузме престо.

пауза

Други чин

Предворје краљевске палате у Вавилону. Закарија окупља левите, свештенике Соломоновог храма, на молитву. Фенена прелази у њихову веру. Наилази Исмаил и свештеници га осуђују као издајника. Војсковођа Абдало јавља Фенени да се Абигаила побунила и да долази с војском која верује да је Набуко пао у борби. Стижу велики свештеник и Абигаила која тражи од Фенене краљевску круну. Тада долази Набуко и, опијен снагом и славом, проглашава себе за бога. У том часу удари га муња и помрачи му се ум. Абигаила узима краљевску круну.

Дворана у краљевској палати у Вавилону. Абигаили се клањају свештеници и војска пошто је приграбила власт над Вавилоном. Велики свештеник тражи смрт за заробљене Јевреје и Фенену која је издала веру својих отаца. Абигаила својом лукавошћу добија печат на смртну пресуду од поремећеног Набука. До његове свести прекасно долази мисао да је тиме и своју ћерку осудио на смрт. Моли Абигаилу да је поштеди али она га баца у тамницу.

пауза

Трећи чин

На обалама Еуфрата. Заробљени Јевреји чезну за својом домовином. Певају чувену песму Полети, мисли, на крилима златним. Првосвештеник Закарија храбри их предсказањем о пропасти Вавилона и ослобођењу њихове земље, Јудеје.

Тамница. Набуко се буди узнемирен тешким сновима. Чује трубе које оглашавају погубљење заробљених Јевреја и његове кћерке Фенене. У очајању пада на колена и моли се јудејском богу, Јехови. Изненада му се враћају снага и свест. Војсковођа Абдало продире у тамницу и ослобађа Набука који жури да спасе Фенену и осуђене Јевреје.

Храм бога Баала. Уз звуке посмртног марша на трг долазе осуђени Јевреји. Међу њима су Закарије, Фенена и Исмаил. Велики свештеник и xелати припремају се за извршење казне. Фенена пева своју последњу молитву. У том часу стиже Набуко са својим верним ратницима. Кип вавилонског бога Баала се руши. Сви клекну и захваљују Јехови. Поражена Абгаила на самрти моли за опроштај. Закарија проглашава Набука за краља. Сви у томе виде божју вољу.