Једне вечери, не тако давно, у непознатој земљи поред мора, рибар Ђото је гледао у велику рупу на рибарској мрежи, убеђен да ју је покидао плави кит да би ослободио уловљено јато риба. Кренуо је кући без улова. Из оближњег шумарка, надомак села, чули су се ударци секире. Знао је да је тамо његов пријатељ, столар Ђепето. Кренуо је да га поздрави и помогне да понесу дебло бора до Ђепетове радионице. Играли су и веселили се уз вино. Ђепето је већ опасао радну кецељу, прихватио се алата и почео да клеше дрвеног лутка. Уз мирис врелог воска и лелујави пламен свеће који је стварао сенке у покрету, Ђото је причао о скривеном Морском краљевству на дну мора, о којем је слушао приче од детињства. Од умора и вина су заспали. У собу је ушла Плава вила, обавијена светлошћу, својим моћима је оживела све лутке. Ђепето је био задивљен, али се изненадио када је видео да је несташни лутак отворио врата и истрчао на трг. Пинокио се нашао међу пролазницима и децом. Ђепето и Ђото су покушали да га врате па су затражили помоћ полиције. Деца су скривала новог пријатеља и побегла са њим. Када су га полицајци ухватили, родитељи су се умешали и заштитили га, а полицајцима је једино преостало да ухапсе Ђепета. Пинокио се тужан вратио кући. Ту је затекао Цврчка који је Ђепетову радионицу сматрао својим домом. Пинокио је био гладан, a Цврчак му је понудио своје травке. То му се није допало, па га је Цврчак повео у град да нађу Пинокију нешто за јело. Таман су почели да једу сендвиче, када је почело невреме.

Сви су разбежали, склањајући се од кише. Пошто је убрзо пуштен из затвора, Ђепето је кренуо да тражи Пинокија и Цврчка. Био је пресрећан када их је пронашао. Заштитио их је кабаницом и одвео их кући.

Мокри и промрзли, сушили су одећу, а онда су чули лупање на вратима. У радионицу је ушла Розаура у пратњи свог супруга Манђафуока, власника Позоришта лутака. Розаури се допао Пинокио и хтела је да га купи, али је Ђепето рекао да лутак није на продају. Отишли су са купљеним луткама. Ђепето је припремао Пинокија за школу, а Ђото му је дао нов буквар. Пинокио се опростио од Ђепета и придружио се осталим ђацима. У школу није отишао, него је заменио буквар за улазницу у Позориште лутака. Манђафуоко и Розаура су представили нове лутке и, као посебну атракцију, лутке с истока. Розаура је угледала Пинокија и обрадовала се. Пошто је био гладан, замолила је Манђафуока да Пинокију дa неколико дуката, што је он невољно учинио. Представа је почела. Пинокио је препознао лутке из радионице. Поздрављао их је и аплаудирао им је. Манђафуоко је на подијум извео најатрактивније лутке из Абхазије. Сви су били под утиском њихове игре. После представе Пинокио је пошао кући, пазећи на своје дукате. Будне очи Мачка и Лисца пратиле су сваки његов покрет. Зграбили су прво Цврчка, који је кренуо да тражи Пинокија.

Пинокио је храбро ускочио међу „канџе“ два прерушена разбојника да би спасао свог пријатеља. Он и Цврчак су били савладани и окачени о дрво. Добро сакривене дукате разбојници нису пронашли. Док је висио на дрвету, изгладнели и уплашени Пинокио почео је да губи свест. Осетио је хладне руке сподоба и мислио је да умире. Видео је људе како га оплакују. Један плави зрачак држао га је у животу. Плава вила и вилисе бориле су се за његов живот. Исцрпљене и уморне, спасиле су Пинокија. Ослобођени Цврчак викао је и корио Пинокија због непослушности, али је Пинокио све негирао. Плава вила му је указала на нос, који је после сваки лажи постајао све дужи, рекавши му да мора престати да лаже. Тако се постаје искрен и добар човек.

Док је размишљао о неправди коју му сви чине, појавили су се Мачак и Лисац. Позвали су га у Чаробну шуму да тамо засади дукате, обећавајући му да ће дукати израсти на дрвету у великом броју. Преварили су га, украли дукате и побегли. Очајан и уморан, Пинокио је заспао у шуми. Ускоро су око њега зазујале пчелице и појавила се жена са бокалом воде. Вредне пчеле су правиле мед и понудиле га Пинокију, а добио је и воде. Обећао је да ће и он бити исто тако вредан и поново поћи у школу. Тако је и урадио. Срео је школске другаре који су га наговорили да крену заједно, и са Човечуљком, у Земљу чуда. На путу до тамо претворили су се у магарчиће. Директор циркуса их је дресирао бичем и постали су део циркуске представе. Смешни кловнови и балерине плесали су болеро и тарантелу. Магарећи валцер се завршио повредом Пинокија. Сви су се растужили. Чак је и тужни кловн плакао с њим. Човечуљак је вратио новац Директору циркуса и повео повређеног магарца на обалу мора и тамо га оставио. Забринути Ђепето је свуда тражио Пинокија, чак се отиснуо чамцем на море. Таласи су ударали и преврнули чамац. Из страха за Ђепетов живот, Пинокио, који је због свог доброг срца поново постао дрвени лутак, храбро је кренуо у воду. Ђепето је млатарао рукама, а струје су га носиле право у раље огромног кита. Пинокио се борио са великим таласима, а Ђепето је нестао у устима кита. Више га није видео. Пинокио је дрвеном руком ударао кита и на крају завршио у његовом огромном стомаку. Ђепето и Пинокио су се радовали што се поново виде. А кит, ком је било мука због њиховог скакања, избацио их је из стомака. Сада су се нашли на дну мора. Морско краљевство је лежало пред њима: корали у дивним бојама, медузе, сирене и шкољке.

Све је око њих лебдело у тишини. Ђепето је био опчињен. Ипак, после неког времена, одлучио је да се врати свом дому и исприча Ђоту своју авантуру. Чаролија Морског краљевства није престала. Пресијавало се у бљештавом плаветнилу. Пинокио је одлучио да остане у овом свету. Плава вила, принцеза овог краљевства, и Пинокио, који се претворио у прелепог принца, два су бисера плавог корала. Блистали су до врхова таласа, док се светлост ширила и преносила до шума, насеља и људи.

У радионици се Ђепето пробудио пун радости и дивљења. Ђото је покушао да га врати из тог заноса и скоро да га је убедио. Ипак, све је то било сувише стварно да би био сан. Знао је то Ђепето, кренувши ка столу, где је синоћ клесао дрвеног лутка. Али, Пинокија више није било. Наравно, – помислио је Ђепето – Пинокио се претворио у принца и започео је живот са лепом принцезом, јер у бајци снови постају стварност.

Почело је велико славље, точило се вино и до зоре препричавала невероватна прича и Ђепетов сан.

Д. Јеринкић