pinokio-header

ПОДЕЛАО КОМПОЗИТОРУО КОРЕОГРАФУО ДИРИГЕНТУО ПИСЦУЛИБРЕТОКРИТИКАФОТОВИДЕО
Нодар Викторович Чанба
ПИНОКИО

Балет у два чина са интермецом

Либрето: Драган Jеринкић, према роману „Пинокијеве авантуре“ Карла Колодија
Кореограф: Драган Јеринкић
Диригент: Александар Којић
Сценограф: Далибор Тобџић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Дизајнер светла: Марко Радановић


Улоге:

Ђепето
Милан Лазић

Пинокио
Наојуки Ацуми (Александар Бечварди)

Плава вила
Катарина Кљајић (Олга Аврамовић)

Лисац
Сaмјуел Бишоп (Давид Груосо)

Мачак
Александар Бечварди (Ђулио Милите)

Ђото
Игор Таубер (Ранко Лазић)

Цврчак
Јука Мацујама

Манђафуоко
Бранка Глигорић

Розаура
Оља Ђукић (Соња Батић)

Колумбине
Олга Аврамовић, Лана Стојановић, Соња Батић (Катарина Кљајић, Дејана Бајић)

Харлекини
Милан Иван, Давид Груосо, Антонио Бибо (Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Алесандро Бонавита, Тома Крижнар)

Болеро
Олга Аврамовић, Соња Батић, Ђулио Милите, Антонио Бибо (Соња Гаврилов)

Мала тарантела
Лана Стојановић, Мина Радовић, Дејана Бајић (Оља Ђукић, Катарина Кљајић)

Директор циркуса
Игор Таубер

Сподобе
Бојан Раднов, Ђулио Милите, Зоран Трифуновић, Јакоб Корошец (Антонио Бибо)

Кловнови
Милан Иван, Давид Груосо, Алесандро Бонавита (Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Антонио Бибо, Тома Крижнар)

Човечуљак
Тома Крижнар (Ранко Лазић)

Магарци
Никола Стаменовић*, Марко Дубовац, Зоран Трифуновић, Јакоб Корошец (Соња Гаврилов, Татјана Димовић, Ранко Лазић)

Дизачи тегова
Бојан Раднов, Иван Ђерковић

Полицајци
Иван Ђерковић, Ранко Лазић (Бојан Раднов)

Жена са водом
Јелена Вукадиновић (Надежда Салак)

Вилин коњиц
Сања Павић (Ајака Саито)

Светлећи пуж
Љиљана Јокановић (Јука Мацујама)

Морски пужић
Ема Бежа**

Шкољке
Милица Јелић, Соња Гаврилов

Плаве вилисе
Верица Козарев Кларић, Мина Радовић, Сања Павић, Настасја Иветић, Милана Самарџић, Соња Батић, Јована Пауновић, Милица Јелић (Соња Гаврилов, Марија Јанковић)

Медузе
Верица Козарев Кларић, Мина Радовић, Ирена Месарош, Настасја Иветић, Милана Самарџић, Соња Батић, Јована Пауновић (Марија Јанковић)

Сирене
Дејана Симатовић, Весна Огњанов (Марија Вученовић)

Ђаци
Јелена Дангузов, Јелена Николић, Љиљана Јокановић, Ајака Саито, Никола Стаменовић*, Татјана Димовић (Јука Мацујама, Дејана Бајић)

Пчелице
Јелена Дангузов, Јелена Николић, Ајака Саито, Љиљана Јокановић, Татјана Димовић (Јука Мацујама, Марија Вученовић)

Народ, Тени
Надежда Салак, Маријета Вираг, Јелена Вукадиновић, Татјана Ненадовић, Зорана Димитријевић, Ивана Нанић Сувачаревић, Ивана Прибић, Иванка Стојчевић, Ђулио Милите, Марко Дубовац, Зоран Трифуновић, Јакоб Корошец, Антонио Бибо, Тома Крижнар, Дејана Бајић, Алесандро Бонавита (Марија Јанковић)

* ученик Балетске школе, Нови Сад; ** дете

Учествујe Оркестар Опере СНП-а

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Асистент кореографа: Лидија Радованов
Репетитор: Бранка Глигорић
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Тонски сарадник: Предраг Петрушевски
Инспицијент: Иван Свирчевић
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Асистент костимографа: Снежана Хорват

Представа траје 75 минута (нема паузу).

Праизведба: 28. априла 2018, СНП, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00, уочи Светског дана игре

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама СНП-а.

Нодар Викторович Чанба, композитор и диригент
(1955, Гудаута, Абхазија, Руска Федерација)

n-canbaДипломирао је 1985. на државном Конзерваторијуму „П. И. Чајковски“ у Москви, на Одсеку за хорско дириговање. Постдипломске студије је завршио специјализирајући се за оперско и симфонијско дириговање. Као стипендиста, усавршавао се на Академији „Ј. С. Бах“ (проф. Х. Рилинг) у Штутгарту. Радио је као шеф диригент и музички директор Државног хора Абхазије; био је шеф диригент јужнокорејског филхармонијског Оркестра у Сеулу; предавао оркестарско дириговање на универзитету Санг Мјун у Сеулу. Од многобројних компонованих дела издваја: балете Пинокио и Исус, симфонијску поему Доротеја, симфонијско дело Сећање (Reminiscence), ораторијум Исаија, Сакрални концерт, аранжмане за народне абхаске песме; компоновао разна инструментална дела, романсе. Наступао је са многим оркестрима и хоровима, као што су: Национални симфонијски оркестар (Абхазија), Оркестар Академије „Ј. С. Бах“ (Штутгарт), Симфонијски оркестар, Први филхармонијски оркестар, Државни хор Абхазије, као и Државни хор и Метрополитен хор (Сеул)… Наступао на концертима у Абхазији, Русији, Ј. Кореји, Немачкој, Француској. Добитник је националног признања за заслужног уметника Абхазије, 2007; докторирао историју музике, дописни је члан Међународне академије наука „Арарат“ (Париз). Аутор јe монографије The Heroic Choral Songs of the Abkhazians (Херојске хорске песме Абхазије), аутор је чланака о абхаској музици.


Реч композитора

Стицајем околности, 2009. године сам у Сеулу, где радим као професор на Универзитету, срео Драгана Јеринкића, који ми је предложио да напишем музику за балет. Са одушевљењем сам прихватио. Припремао сам се озбиљно и непрестано био у том свету који ме је окупирао. Каткад сам ноћу имао музичке идеје које сам одмах бележио. Оркестарска партитура није лака, јер је музика стварана за балетску представу. На пример, композиција за сцену о Морском краљевству је класична и озбиљна. Тај предео, обасјан зрацима залазећег сунца или у свитању, често ми је у мислима, јер сам рођен у месту близу обале Црног мора, где је веома лепо и романтично. Водио сам се другим призорима: планинским пејзажима, воденим пространствима, лепотом људи, хармонијом у природи. Било је задовољство да стварам музику за Пинокија и надам се да ће је публика заволети и уживати.

Нодар В. Чанба

Драган Јеринкић, кореограф и аутор либрета

d-jerinkicРођен у Кикинди 1958. године. Балетску школу је завршио 1978. у Новом Саду. У Српском народном позоришту је запослен од 1978, као члан балетског ансамбла, где је радио до 1981. Био је учесник балетског такмичења у Варни, Хелсинкију, Паризу, Новом Саду. Сребрну медаљу је освојио на Југословенском балетском такмичењу. На школовање одлази 1980. у Лењинград, на Академију за класичну игру и кореографију – код Ваганове. До 1984. играо је у Хановеру у националном театру, а до 1986. наступао као првак балета у Аугзбургу (Аустрија). Од 1987. играо је прве улоге у позоришту у Хагену (Немачка). У Инсбруку је ангажован као солиста балета и кореограф у балету Кармен свита и урадио је кореографије за краће дечије балете. На позив летњег фестивала у Аустрији за оперу Морбиш, радио је као кореограф и директор. Од сезоне 1999/2000. био је професор у Балетској школи у Новом Саду, а добитник је награде за кореографију Годишњег концерта. У СНП се враћа почетком 2001, где је шест месеци радио као директор Балета, а потом је ангажован као кореограф. Kао асистент редитеља и кореограф, радио је многе опере и оперете СНП-а. У Јужној Кореји 2010, премијерно је изведена његова кореографија балета Кармина бурана.


Кореографска фантазија

Наш Пинокио је бајковита прича, другачија од оне коју ви знате. У основи либрета је Ђепетов сан, једна нова прича. Кореографску фантазију сам прилагодио балетском изразу, богатећи га елементима комике (у сценама Позоришта лутака, Циркуса), драмским моментима и музички узбудљивим сценама (у борби са разбојницима, у сценама када Пинокио губи свест и када страхује за Ђепетов живот), плесним деоницама и карактерним играма (Плава вила и вилисе, болеро, тарантела, валцер, варијације плеса лутака). У лакој и прозрачној атмосфери отвара се нови свет – свет Морског краљевства са медузама, шкољкама, сиренама. Крај ове фантазије је другачији и неочекиван. Открићемо вам ово: Пинокио постаје прелепи принц…

Тај свет, који Ђепето сања, побуђује радост, а на јави нас задивљује када је саздан од трајних вредности: љубави, искреног пријатељства и међусобног поштовања.

Драган Јеринкић

Александар Којић, диригент

aleksandar-kojicРођен у Новом Саду. После завршених основних и специјалистичких студија дириговања на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавао се на неколико различитих мајсторских курсева: у Београду, Бечу (проф. Марк Стрингер), Мајнцу – курсеви из хорског дириговања (проф. Ервин Ортнер и Фридер Бернијус), Утрехту – курсеви из хорског дириговања (проф. Тимоти Браун), као и на радионицама за стару музику (Хелмут Рилинг – у Мајнцу и Тон Купман – у Утрехту). Од 2010. године је диригент у Опери Српског народног позоришта у Новом Саду, а од августа 2012. до априла 2014. био је директор Опере СНП-а.

Поред стандардног оперског репертоара, доказао се и на пољу модерне опере. У протеклих неколико година гостовао је у ХНК у Загребу и ХНК Ивана пл. Зајца у Ријеци, Сегединској опери, Театру Опере и Балета у Краснојарску. У септембру 2017. усавршавао се у Равени (Италијa) на мајсторском курсу за италијанску оперу, који је водио Рикардо Мути.

Више пута је награђиван Годишњом наградом СНП-а: за дириговање опере Пикова дама П. И. Чајковског 2012, за праизведбу опере Милева А. Вребалов 2012, за Гала концерт поводом 150. годишњице рођења Рихарда Штрауса 2015, за редакцију партитуре и дириговање концертним извођењем опере Кнез Иво од Семберије И. Бајића, поводом обележавања сто година од смрти композитора 2016.

Пинокио

Свима нам је потребно поновно враћање у детињство. Најбољи начин да се то деси јесте да нас освоји магија позоришта јер помоћу те магије можемо све. Нови балет који је пред нама, од самог почетка држи нашу пажњу и ми постајемо очевици свега кроз шта пролази наш сироти Пинокио.

Навијамо за њега, радујемо се са њим, патимо са њим… И не желимо да та магија престане…

Александар Којић

Карло Колоди
(Carlo Lorenzini, Фиренца, 1826 – Фиренца, 1890)

k-kКарло Колоди је псеудоним италијанског писца и публицисте Карла Лоренцинија. Рођен је 1826. године у Фиренци од оца кувара и мајке домаћице, који су се доселили из малог места Колоди. Псеудоним Колоди, изабрао је према родном месту своје мајке, које се налазило у Тоскани. Радио је много тога, па је тако писао музичке и позоришне критике, коментарисао поетска и прозна дела, био преводилац с француског, писац комедија… Тек је са навршених 49 година, 1875. почео да пише за децу и од тог тренутка у потпуности се посвећује дечијој књижевности. Написао је неколико књига, али га је роман о лажљивом дечаку Пинокио прославио по целом свету. Књига о Пинокију се првобитно звала Прича о лутку (Storia di un burattino, 1881) и излазила је у наставцима у италијанском дечјем часопису Журнал за децу. Роман је касније преименовао у Пинокијеве авантуре (Le avventure di Pinocchio) и објавио га у Фиренци 1883. Данас је познат под насловом Пинокио, преведен на више од 200 језика и проглашен је „највећом књигом на свету“.

Моћ бајковитог романа
Фантазија, поетичност, чудесност, слободна игра маштања, хумор, необичност, неприлагођеност јунака јесу компоненте које красе бајковите романе, као што су: Алиса у земљи чуда, Пинокио, Мали принц. Знамо наслове књига, знамо ко су протагонисти и знамо причу, али да ли знамо ко су њихови творци? Алиса, Пинокио и Мали принц су засенили своје творце и постали су нека врста мита, симбола у уметности, зато што опстају у разним друштвеним срединама, у простору и, што је најважније, успешно одолевају времену. У предговору за Пинокија, италијански писац Итало Калвино (1995, Ma, Collodi non esiste), рекао је да после Пинокија више ништа није било исто, тј. да књижевни јунак никад није заборављен, али писац јесте. Откако је дело објављено, прошло је 135 година и толико дуго је Колоди у сенци свог јунака. Естетске вредности Колодијевог дела произлазе управо из његове непревазиђености, отворености и податности за нове адаптације. Захваљујући томе, настала су нова дела, позоришне представе, филмови, нови књижевни јунаци, којима је Пинокио послужио као инспирација.

Пинокио као инспирација (избор):
• Балет за децу: 2012. Софија, Бугарска; 2015. Хонг Конг, Кина; 2017. Торонто, Канада; 2017. Гдањск, Пољска…
• Екранизација: 1911. режија Ф. Гијом; 1940. Дизнијева адаптација; 1972. режија Л. Коменчини; 2002. режија Р. Бенињи…
• Књижевност: Буратино, Златни кључић Алексеја Толстоја, 1936.
• Музика: А. Бибало, Б. Бјелински, Е. Тох, Џ. Доув, П. Валтинони…
• Позориште: „Пинокио“ Нови Београд (осн. 1972)

Савети из Пинокија
…због немарности према учењу и поводећи се за рђавим друговима, побегао сам од куће… и
једног лепог дана, када сам се пробудио, приметих да сам се претворио у магарца…
– Пинокио

Лажи се одмах препознају, дете моје, јер их има две врсте: постоје лажи са кратким
ногама и лажи са дугим носом.
– Плава вила

Немој имати поверења у оне који обећавају да ће те обогатити преко ноћи. – Цврчак

Једне вечери, не тако давно, у непознатој земљи поред мора, рибар Ђото је гледао у велику рупу на рибарској мрежи, убеђен да ју је покидао плави кит да би ослободио уловљено јато риба. Кренуо је кући без улова. Из оближњег шумарка, надомак села, чули су се ударци секире. Знао је да је тамо његов пријатељ, столар Ђепето. Кренуо је да га поздрави и помогне да понесу дебло бора до Ђепетове радионице. Играли су и веселили се уз вино. Ђепето је већ опасао радну кецељу, прихватио се алата и почео да клеше дрвеног лутка. Уз мирис врелог воска и лелујави пламен свеће који је стварао сенке у покрету, Ђото је причао о скривеном Морском краљевству на дну мора, о којем је слушао приче од детињства. Од умора и вина су заспали. У собу је ушла Плава вила, обавијена светлошћу, својим моћима је оживела све лутке. Ђепето је био задивљен, али се изненадио када је видео да је несташни лутак отворио врата и истрчао на трг. Пинокио се нашао међу пролазницима и децом. Ђепето и Ђото су покушали да га врате па су затражили помоћ полиције. Деца су скривала новог пријатеља и побегла са њим. Када су га полицајци ухватили, родитељи су се умешали и заштитили га, а полицајцима је једино преостало да ухапсе Ђепета. Пинокио се тужан вратио кући. Ту је затекао Цврчка који је Ђепетову радионицу сматрао својим домом. Пинокио је био гладан, a Цврчак му је понудио своје травке. То му се није допало, па га је Цврчак повео у град да нађу Пинокију нешто за јело. Таман су почели да једу сендвиче, када је почело невреме.

Сви су разбежали, склањајући се од кише. Пошто је убрзо пуштен из затвора, Ђепето је кренуо да тражи Пинокија и Цврчка. Био је пресрећан када их је пронашао. Заштитио их је кабаницом и одвео их кући.

Мокри и промрзли, сушили су одећу, а онда су чули лупање на вратима. У радионицу је ушла Розаура у пратњи свог супруга Манђафуока, власника Позоришта лутака. Розаури се допао Пинокио и хтела је да га купи, али је Ђепето рекао да лутак није на продају. Отишли су са купљеним луткама. Ђепето је припремао Пинокија за школу, а Ђото му је дао нов буквар. Пинокио се опростио од Ђепета и придружио се осталим ђацима. У школу није отишао, него је заменио буквар за улазницу у Позориште лутака. Манђафуоко и Розаура су представили нове лутке и, као посебну атракцију, лутке с истока. Розаура је угледала Пинокија и обрадовала се. Пошто је био гладан, замолила је Манђафуока да Пинокију дa неколико дуката, што је он невољно учинио. Представа је почела. Пинокио је препознао лутке из радионице. Поздрављао их је и аплаудирао им је. Манђафуоко је на подијум извео најатрактивније лутке из Абхазије. Сви су били под утиском њихове игре. После представе Пинокио је пошао кући, пазећи на своје дукате. Будне очи Мачка и Лисца пратиле су сваки његов покрет. Зграбили су прво Цврчка, који је кренуо да тражи Пинокија.

Пинокио је храбро ускочио међу „канџе“ два прерушена разбојника да би спасао свог пријатеља. Он и Цврчак су били савладани и окачени о дрво. Добро сакривене дукате разбојници нису пронашли. Док је висио на дрвету, изгладнели и уплашени Пинокио почео је да губи свест. Осетио је хладне руке сподоба и мислио је да умире. Видео је људе како га оплакују. Један плави зрачак држао га је у животу. Плава вила и вилисе бориле су се за његов живот. Исцрпљене и уморне, спасиле су Пинокија. Ослобођени Цврчак викао је и корио Пинокија због непослушности, али је Пинокио све негирао. Плава вила му је указала на нос, који је после сваки лажи постајао све дужи, рекавши му да мора престати да лаже. Тако се постаје искрен и добар човек.

Док је размишљао о неправди коју му сви чине, појавили су се Мачак и Лисац. Позвали су га у Чаробну шуму да тамо засади дукате, обећавајући му да ће дукати израсти на дрвету у великом броју. Преварили су га, украли дукате и побегли. Очајан и уморан, Пинокио је заспао у шуми. Ускоро су око њега зазујале пчелице и појавила се жена са бокалом воде. Вредне пчеле су правиле мед и понудиле га Пинокију, а добио је и воде. Обећао је да ће и он бити исто тако вредан и поново поћи у школу. Тако је и урадио. Срео је школске другаре који су га наговорили да крену заједно, и са Човечуљком, у Земљу чуда. На путу до тамо претворили су се у магарчиће. Директор циркуса их је дресирао бичем и постали су део циркуске представе. Смешни кловнови и балерине плесали су болеро и тарантелу. Магарећи валцер се завршио повредом Пинокија. Сви су се растужили. Чак је и тужни кловн плакао с њим. Човечуљак је вратио новац Директору циркуса и повео повређеног магарца на обалу мора и тамо га оставио. Забринути Ђепето је свуда тражио Пинокија, чак се отиснуо чамцем на море. Таласи су ударали и преврнули чамац. Из страха за Ђепетов живот, Пинокио, који је због свог доброг срца поново постао дрвени лутак, храбро је кренуо у воду. Ђепето је млатарао рукама, а струје су га носиле право у раље огромног кита. Пинокио се борио са великим таласима, а Ђепето је нестао у устима кита. Више га није видео. Пинокио је дрвеном руком ударао кита и на крају завршио у његовом огромном стомаку. Ђепето и Пинокио су се радовали што се поново виде. А кит, ком је било мука због њиховог скакања, избацио их је из стомака. Сада су се нашли на дну мора. Морско краљевство је лежало пред њима: корали у дивним бојама, медузе, сирене и шкољке.

Све је око њих лебдело у тишини. Ђепето је био опчињен. Ипак, после неког времена, одлучио је да се врати свом дому и исприча Ђоту своју авантуру. Чаролија Морског краљевства није престала. Пресијавало се у бљештавом плаветнилу. Пинокио је одлучио да остане у овом свету. Плава вила, принцеза овог краљевства, и Пинокио, који се претворио у прелепог принца, два су бисера плавог корала. Блистали су до врхова таласа, док се светлост ширила и преносила до шума, насеља и људи.

У радионици се Ђепето пробудио пун радости и дивљења. Ђото је покушао да га врати из тог заноса и скоро да га је убедио. Ипак, све је то било сувише стварно да би био сан. Знао је то Ђепето, кренувши ка столу, где је синоћ клесао дрвеног лутка. Али, Пинокија више није било. Наравно, – помислио је Ђепето – Пинокио се претворио у принца и започео је живот са лепом принцезом, јер у бајци снови постају стварност.

Почело је велико славље, точило се вино и до зоре препричавала невероватна прича и Ђепетов сан.

Д. Јеринкић

Балетска бајка Пинокио

У оквиру образовног процеса код деце Игра заузима значајно место. Она се у Србији учи, пре свега класичан балет, у основним и средњим балетским школама, затим на Институту за игру и приватним студијима са програмима различитих играчких стилова, у летњим школама игре, дечијим вртићима итд. Посебно место у овом процесу има позоришна балетска представа за децу. Она је посебан театарски догађај у којем су игра, музика, прича и сви други елементи представе прилагођени дечијој зрелости и њиховим могућностима да прихвате понуђено уметничко дело.

Балет СНП-а основан је 1950. године, а у периоду од 1972. од 2017. приредио је осам балета за децу предшколског и школског узраста. Тај мали број представа у периоду од 45 година дешавао се и са већим временским интервалима, можда у недоумицама или немогућностима да се представа за младе фаворизује репертоарском политиком балета или позоришне куће у целини. Ипак се 28. априла ове, 2018. године, догодио балет Пинокио. Музику је за ово дело компоновао Нодар Викторович Чанба, руски композитор, заслужни уметник Абхазије-Руска Федерација. Либрето и кореографију је према роману „Пинокијеве авантуре“ Карла Колодија остварио Драган Јеринкић, стални кореограф СНП-а.

У балетској поставци Пинокио је једна нова прича, она је у ствари сан столара Ђепета о доживљајима дрвеног лутка кога је сам створио. У „кореографској фантазији“ о враголастом дечаку учествовао је цео ансамбл новосадског Балета. Бајковита атмосфера представе низала је животне догађаје, тренутке среће, туге, љубави… Низале су се и игре класичног и карактерног стила са пуно пантомимског, комичног и драмског садржаја што је овај сценски догађај чинило допадљивим и забавним.

Носиоци главних улога: Пинокио-Наојуки Ацуми, Ђепето-Милан Лазић, Плава вила-Катарина Кљајић, Цврчак-Теона Радановић, Розаура-Милена Кркотић, Лисац-Самјуел Бишоп, Мачак-Александар Бечварди и други, доминантно су, како игром тако и глумачким остварењима, пружили пун доживљај и ужитак многобројној публици. Уз солистичка остварења ансамбл Балета је пуном енергијом и добрим играчким тоном доприносио остварењу Ђепетовог сна.

Кореографија Драгана Јеринкића и музика Нодара Чанбе проистекле једна из друге, речито говоре о дугој и плодоносној сарадњи два уметника. Читко и јасно кореографско писмо Драгана Јеринкића плод је његове дугогодишње праксе у основи оформљене руском вагановском Школом. Зато је академичност комбинација, у склопу целокупног кореографског дела, била водиља успешности бајке о Пинокију.

Оркестром новосадске Опере и Балета дириговао је Александар Којић, будно пратећи музичку мисао композитора и игру балетског ансамбла на сцени. Костими талентоване и искусне Мирјане Стојановић Маурич засијали су богатим колоритом, избором материјала и одговарајућим костимима ликова из Ђепетовог сна. Сценографија, светлосни штимунзи, сценске анимације, игре у Циркусу, Позоришту лутака, чаробно плаветнило Морског краљевства, медузе, шкољке и огромни кит били су само део добро замишљеног и креираног уметничког посла.

Пинокио је дело искусног тима уметника, стваралаца који су заједничким настојањима остварили целовит позоришни догађај, задовољили дечију знатижељу и подстакли њихову машту у размишљању и просуђивању Пинокијевог живота, једног од јунака њихових бајки.

Ксенија Дињашки, 8. маја 2018, Удружење професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије


Пинокио испраћен овацијама

Вишеминутним овацијама испраћен је у суботу увече, 28. априла, на сцени Српског народног позоришта балет Пинокио савременог абхаског композитора Нодара Викторовича Чанбе, по либрету и у кореографији Драгана Јеринкића.

Разигран, с низом маштовитих решења, Пинокио је на најбољи могући начин искористио могућности ансамбла Балета СНП-а, мелодичну Чанбину музику, одличне костиме Мирјане Стојановић Маурич и раскошну сценографију Далибора Тобџића, домашивши до резултата којег се не би постиделе ни много веће и финансијски моћније куће, напротив. Посебан акцент представи дала је балетска слика инспирисана игром из композиторове домовине, коју су маестрално дочала четворица врхунска балетска играча из Абхазије (солисти Државног ансамбла песама и игара Абхазије: Саид Торчуа, Агдур Микаја, Адамур Сангулија и Амиран Кардија). И домаће снаге су биле на изузетно високом нивоу, почев од Наојукија Ацумија у улози Пинокија и Милана Лазића као Ђепета, преко Самјуела Бишопа као Лисца, Катарине Кљајић, која је дочарала Плаву вилу, Теоне Радановић као Цврчка, све до мале Еме Беже као Морског пужића…

Гостовање абхаских солиста Државног ансамбла песама и игара реализовано је захваљујући Министарству културе и заштите историјског и културног наслеђа Републике Абхазије.

М. С., „Дневник“, 30. априла 2018.

Фотографијe: Срђан Дорошки