Алекса
Небојша Савић

Мита
Страхиња Бојовић

Јелица
Тања Пјевац

Марија
Нина Рукавина

Батић
Александар Сарапа

Отац
Предраг Момчиловић

Баба
Гордана Каменаровић

Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Мајстор светла: Мирослав Чеман
Мајстор тона: Владимир Огњеновић


Премијера: 19. јануар 2018. године, сцена „Пера Добриновић“

Представа траје око сат и двадесет минута, без паузе.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени су у радионицама Српског народног позоришта.

О Стерији и Лажи и паралажи

„Постоји и друга врста разлога због којих Стерија, не само као песник већ и као личност, није цењен онако како он то свакако заслужује. Велики зачетници наше културне традиције и наше културне историје били су увек више од онога што мислимо да су у једном одређеном тренутку приложили тој историји и тој традицији. Било би парадоксално, али, мислим, тачно, рећи како се оно што је код њих најзначајније налази баш изван те историје, која је била у стању само делимично да их прихвати и која их је, кад их је прихватила, прихватила са безбројним подозривим резервама. Можда је баш то оно што им је осигурало место у једној традицији која није само историја, и што нас наводи да им се непрекидно враћамо, тражећи увек нове и свеже разлоге да се према њима осећамо обавезни? У једном одређеном тренутку они су давали углавном оно што је тај тренутак могао и био спреман да прими и прихвати, и тако наши просветитељи остају често значајнији по ономе чега су се одрекли него по ономе што су допринели. Као дужност, позив и обавеза, просветитељство је амбис у који се пада без звука и безмало без одјека. И када је реч о просветитељима, ми морамо да раздвојимо оно што је писано за преку потребу тренутка од онога иза чега су у потпуности стајали и као људи и као писци.

Стерија је писао и оно што је сам хтео и мислио да треба писати, али и оно што је осећао да му је дужност и да му је обавеза да напише. (…)“

(Јован Христић, Есеји, Матица српска, Нови Сад, 1994)


„(…) У суштини, многе Стеријине критике су израз његовога конзервативнога духа. Али је исто тако његова врло трезвена и здрава логика била моћан коректор у том његовом конзервативизму. И када се данас читају или гледају његове комедије, осећа се доиста да је Стерија готово увек са правом нападао оне људе и појаве из свога времена о којима је писао.

Његове комедије технички нису савршене. У њима има наглих и неприродних решавања ситуација, има исто тако наивности, па чак грубости и лакрдијаштва, којима се ни сам Молијер није могао отети, али, углавном, они се држе на позорници. Држи их садржина, а не сценска интрига. Оне имају своју природну снагу комике, која не зависи од техничких средстава. (…)“

(Милан Богдановић, Стогодишњица Стеријине драме, из Критике, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948)


„Своју прву комедију Лажу и паралажу Јован Стерија Поповић објавио је 1830. године у Будиму.

Настала по узору на Молијерове Смешне прециозе, са преузетом основном темом површног васпитања у друштвеној средини у којој се више од свега цени статус појединца, у систему утемељеном на идеалима просечности, лажног грађанског морала и обесмишљених вредности патријархалне породице – она је, и поред свих слабости на плану развоја радње, ликова и ситуација, као и помало наивног и неприпремљеног расплета, ипак понудила одређене елементе који ће антиципирати многе специфичности комедиографског поступка у каснијим, зрелијим Стеријиним комедијама, али још увек уклопљене у класицистичку поетику са израженим дидактичким намерама.

Поповић није ‘посрбио’ Молијера једноставно премештајући ликове и ситуацију у амбијент војвођанске, или србијанске провинције. Напротив, изоставио је двоструку игру парова (…), ограничавајући комичну радњу на једну линију, елиминишући, при том, разиграност и ситуацијски хумор и стварајући комедију карактера. Већ у Лажи и паралажи Поповић се у потпуности одрекао ситуацијског хумора, што је условило одсуство веселог завршетка, једног од најбитнијих обележја жанра комедије. Крај Лаже и паралаже, као и у осталим Стеријиним комедијама, ‘обојен је неком сетом, у завршном акорду има редовно и један дисонантан тон’.

Наравно, није само свесно одрицање од ситуацијског хумора условило ово битно обележје Стеријиног комедиографског поступка, већ оно своје корене крије у једном битно другачијем доживљају непосредног друштвеног окружења, у потреби да се критички сагледа стварност и, без лажног оптимизма, донесе суд о могућој, али и врло извесној будућности (…)

Из неколико завршних реплика видљива је и чињеница да, за разлику од класичне комедије – код Стерије све остаје мање-више непромењено. Јелица ће и даље маштати о баронима и баловима у великим, недостижним европским престоницама, а предстојеће венчање понајмање ће бити било чија весела свечаност…“

(Мирослав Мики Радоњић, Стерија у огледалу XX века, Позоришни музеј Војводине и Матица српска, Нови Сад, 2006)


Српско народно позориште и Лажа и паралажа

Прво извођење ове комедије одржано је 19. VII 1840. у Загребу (Летеће дилетантско позориште из Новог Сада).
Прво извођење у Народном позоришту у Новом Саду изведено је 10. VIII 1926. Режија: Р. Веснић; Д. Спасић (Марко), Р. Кранчевићка (Јелица), Ј. Гец (Алекса), М. Живановић (Мита), Б. Врачаревић (Батић), Д. Врачаревићка (Марија).
Представа је изведена 5 пута.

Прво извођење у Српском народном позоришту било је 31. I 1948. у Новом Саду. Режија: Р. Веснић; А. Краљевић (Марко), М. Коџић (Јелица), О. Новаковић (Алекса), С. Симић (Мита), М. Тошић, И. Слијепчевић (Батић), И. Душановић (Марија).
Представа је изведена 30 пута пред 15.047 гледалаца.

Премијера у СНП је изведена 14. XII 1971. Режија: Р. Лазић, к. г; музички сарадник: Д. Стулар: сценограф: М. Лесковац; костимографкиња: Ј. Петровић, к. г; сценске кретње: С. Савић, к. Г; И. Хајтл (Марко), К. Мартинов-Павловић (Јелица), Д. Срећков (Алекса), Д. Колесар (Мита), Д. Џакула (Батић), С. Јосић (Марија), Т. Кнежевић (Стерија), В. Милошевић (Госпожа Стерија), К. Жели (Госпожа шапталац), Д. Стулар (Господин за гласовиром).
Представа је изведена 34 пута пред 8296 гледалаца.

Премијера у СНП је одиграна 12. X 1991. Режија: Е. Савин к. г; сценограф: Г. Зарић;
костимографкиња: Б. Никитовић; композиторка: К. Зечевић; З. Соколовић / Т. Станић (Алекса), П. Томановић / П. Момчиловић (Мита), Л. Стевановић (Јелица), С. Шалајић (Марко), М. Фабри (Батић), Ј. Антонијевић (Марија).
Представа је изведена 71 пут пред 18.685 гледалаца.

Јован Скерлић о Стерији

Поповић Јован Стерија – комедиограф, писац историјских и националних драма, песник, прозни писац
(Вршац, 1/12. I 1806 – Вршац, 26. II / 9. III 1856).

Био је и издавач шаљивих календара „Винко Лозић“, полемичар, професор и адвокат у Вршцу, професор природног права на Лицеју најпре у Крагујевцу, затим у Београду, стварни организатор школства у Србији уставобранитељског времена као начелник Попечитељства просвештенија, писац школских уџбеника, писац реторике (остала у рукопису), један од оснивача првог сталног позоришта у Београду („Театра на Ђумруку“), један од оснивача Друштва србске словесности (претече Српске академије наука), писац трактата из области организовања научног рада и истраживања, учесник у оснивању Читалишта београдског и његових „Новина“ (чији је био сарадник), један од оних који су на чвршће ноге поставили Народну библиотеку у Београду, сарадник неколиких тадашњих српских периодичних публикација, културни посленик широког размаха и акције, визионар културног развитка свога народа у неколико врло битних области, а све с намером да његов народ снажно закорачи у сферу културних народа.

У пролеће 1848. Поповић, у сукобу с једном од тадашњих политичких струја у Србији, која је била против Срба „пречана“, разочаран ускошћу видика у односу политике на културу, подноси оставку и одлази из Београда у Вршац. Тамо одбија понуде на неке важне функције у школству Српске Војводине, бави се адвокатуром, и касно се жени. Када су таласи мађарске револуције допрли до Вршца, постаје члан Окружног народног одбора, иако је у бити против револуције, па пред налетом мађарске војске прелази на једно време поново у Београд, у пролеће 1849. После гушења револуције живи у Вршцу до смрти, коју дочекује такорећи на ногама. Упркос пажњи коју су му суграђани указивали, умро је депресиван и усамљен.

(Из Енциклопедије Српског народног позоришта)


Стеријин предговор за Лажу и паралажу

Људи се од природе више смеју него плачу склоњени, и зато мислим да ово весело позориште при свим недостатцима (од којих ретко која књига, особито код нас, и при овим обстојателствима утећи може) бадава на свет не излази. Конац мога писања био је исправленије; а мисао, да у шали казана истина више него сува материја дејствује, на овакови ме предмет навела; нити се ко, по мњенију моме, лакше поправити даје, него кад се сам својим будалаштинама смејати почне. Наћиће се, може бити, гдекоји од читатеља мојих, који су нарави Алекси сходни; а биће и читатељица, које су као Јелица воспитане; овима ако делце моје мало мозак осоли, ја ћу се радовати, и мом труду честитати срећу.

У Вршцу, 1. јулија, 1830.

Сочинитељ

Рођен 14. фебруара 1989. у Новом Саду.

Дипломирао позоришну режију на Академији уметности у Бањалуци, у класи професора Ненада Бојића. Мастер студије мултимедијалне режије завршио је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Никите Миливојевића и Бориса Лијешевића.

Био је асистент редитеља у настанку прве бањалучке опере Сафикада (Народно позориште Републике Српске), асистент на представи Macbeth Anatomy (Maladype Színház, Будимпешта), Мизантроп Молијера (Српско народно позориште, Нови Сад).

Носилац сертификата успешно обављене стручне праксе у ЈП „Аполо”, на Новосадској ТВ (телевизијски редитељ).


Професионалне режије: Шампион (кратки документарни филм приказиван на фестивалима у Србији, Хрватској, Мађарској, Русији, Јерменији, САД, Великој Британији, Аустралији…), Не могу да платим и нећу да платим Дариа Фоа, Народно позориште Кикинда, Точак (мултимедијална монодрама).

Један је од оснивача уметничке организације Ланчана реакција / Chain reaction (продукција и промовисање street art уметности).

Каква је то наша стварност, када само размишљамо о бекству.
О бекству у другу земљу, о бекству у себе, бекству од себе.
Стварност у којој немаш слободу чак ни да сањаш. Бежање од такве стварности нас одводи у једну иронично фантастичну, надреалну авантуру.
На Месец? На Месец.

Слободан Бранковић, редитељ

У лажи су … ноге? Не, нису кратке, то су приче за малу децу. Ноге су у лажи дугачке онолико колико ми хоћемо да верујемо у њих, мислим у лажи не у ноге. Онолико колико смо ми спремни да поверујемо у бајке којим нас свакодневно из сата у сат, из минута у минут, засипају разни екперти, стручњаци, доктори, аналтичари… Не, не, овде се не ради о политици, не!!! Лажа и Паралажа није политичка представа… не, ова представа није критика само нашег друштва, актуелног политичког тренутка, не овде се не навија за ову или ону опцију. Ово је чиста есенција Стерије, свевремена, промишљено прочитана, одлично драматуршки конципирана, редитељски домишљато постављена, глумачки ваљано и до краја одиграна Комедија!!! (са великим К).
Утемељивач позоришта у Срба, Јован Стерија Поповић се у својим комедијама, пре скоро два века, безуспешно изругивао лаковерности, лакомости, помодарству, скоројевићима, малограђанштини… ал’ како онда, тако и данас, људи нису спремни да истини погледају у очи, не каже се случајно да истина боли. Сви смо ми, мање/више конформисти, сви смо ми лењи, хтели би “хлеба без мотике”. Зато су Лажа и Паралажа још увек актуелн ликови и зато ову комедију треба играти, опет и опет…Од почетне сцене се види да је млади новосадско-бањалучки редитељ Слободан Бранковић знао шта хоће и да су га сарадници и глумачки ансамбл доследно пратили у том концепту тако да су понудили одговоре од којих не одступају. Присетимо се да нам је недавно в.д. директор драме у разговору рекао да је Бранковић одлично „отворио” представу, мислећи на почетак рада на истој. У договору са драматургом редитељ је „оштрикао” све што није у функцији истине и само истине, по оној старој: Ништа није довољно дугачко ако се добро скрати; са друге стране на сцену уводи нови лик, Бабу, о којој се у оригиналном тексту пуно прича али се не појављује. У овој инсценацији тај „дописани” лик нам подвлачи одговор, који нам редитељ упућује, можемо рећи врло ефектно, провокативно решење у тумачењу искусне Гордане Каменаровић.
Миња Пољак је осмислила, на први поглед сведена, сценографска и костимографска решења која се развојем догађаја преобраћају у ефектан арсенал „оруђа и оружија” које редитељ врло домишљато и спретно користи. Можемо приметити да је свака чеховљевска пушка до краја представе опалила а Бога ми и разни неочекивани сценографски и костимографски елементи попут ципела, шалова, зидова, таванских степеница, висећег портала, тако рећи све коцкице се склопе па ко воли нек изволи…
Ма колико је непоштовали историја је неумољива, у том контексту је значајан податак да је ово четврта Лажа и Паралажа на сцени Српског народног позоришта. Претходна из 1991 године у режији Егона Савина је једна од најуспешнијих представа уопште, чак пет Стеријиних награда. Посебан куриозитет је да Предраг Момчиловић који је играо Миту (Паралажу) сада тумачи лик оца. Момчиловић се у последњих неколико година посветио педагошком раду на Академији те је мало запоставио свој основни занат па нас посебно радује да је дао пун допринос новом читању Стерије. Гордана Каменаровић и он својим искуством додају посебан прелив овом савременом тумачењу калсика какав је свевремени Стерија.Милорад Капор у улози Батића је прави избор у оваквој поставци, честит, незграпан, помало наиван, радан, упоран, жесток по потреби… ништа за додати али ништа ни одузети, још једна у низу добрих улога на које нас је Капор већ навикао.
Тања Пјевац, од скора стални члан СНП-а, је за кратко време и другом ногом – премијером, чврсто закорачила на „тло” које је, по њеној изјави, пронашла доласком/повратком у Нови Сад и ансамбл СНП-а. После одличне епизоде у Војвођанској рапсодији ова расна глумица је искористила прилику да потврди неспоран таленат и квалитет којим располаже. Иако сам дуго година везан за позориште на овај или онај начин још увек ме фасцинира глумачка трансформација. У распону од пар дана прво, са потпуном веродостојношћу, донесете лик локалне вештице, потом, после само неколико дана, са апсолутном преданоћу, играте наивну удавачу, то ипак могу само озбиљне, зреле, занатски добро потковане глумице.
Млађахна Нина Рукавина у робусној епизоди Марије, једне од већ преварених удавача, најваљује нову снагу која не куца на врата, већ користи сваку, често и најмању прилику да избори своје место под светлима позорнице. Још једном нам показује да ће Нови Сад са својом Академијом наставити да буде расадник квалитетних и талентованих глумица.
На крају Лажа и Паралажа – Алекса и Мита, Небојша Савић и Страхиња Бојовић, добро уиграни тандем који се познаје и одлично сарађује. Бранковић је врло прецизно, визуелно и карактерно, одабрао овај двојац проверених глумаца, у пуној снази, да по рецепту легендарних тандема дочара „један дува други ‘лади” манипулаторе. Савић у улози Алексе својом театралном појавношћу гради лик „тужног принца” представљајући се као Барон, карикираном патетиком разоружава наивне удаваче. Свесрдну подршку му пружа Бојовић у улози Мите – алтерего наводно разочараног, ојађеног, несхваћеног Барона, коме је баш он, као случајно, „човек од поверења”. Мита је задужен за сумњичаве родитеље, по потреби да заметне трагове, припрему и испитивање нових терена. Алекса и Мита луцидно, по разрађеном методу, разбијају учмалост потпирујући најниже пориве, како старих тако и младих, лаковерних скоројевића склоних уверењу да све има своју цену а које је немогуће убедити да се не једе све што лети ма колико то коштало.
Савић и Бојовић су на висини повереног им задатка, као и читав ансамбл, са посебним акцентом на завршну сцену која може да се некима у публици и не допадне. Тај оквир или рам који нам се натура одозго је ипак могуће избећи али то зависи од сваког појединца посебно!
Закључујући причу о представи Лажа и Паралажа желимо да истакнемо да је ово још један промишљен репертоарски потез управе у занављању класика на сцени Националног театра, који ће сигурно публика са задовољством прихватити. Посебно нам је драго то што је уочљиво, по сценографско-техничким решењима, да представа није намењена само за кућну употребу тј. може се спаковати на стандардне сцене, у преводу, види се да се размишљало о гостовањима ван матичне куће што је често непремостив проблем са којим се суочавају организатори због гигантизма којим су опседнути сценографи кад се суоче са позорницама СНП-а.

Драгољуб Селаковић, Војвођанске вести, 24. јануара 2018.