балет у два чина

Диригент: Микица Јевтић
Либрето: М. Петипа према истоименом ромaну Мигела де Сервантеса
По кореографији Маријуса Петипаa
Кореограф и редитељ: Ђула Харангозо (Harangozó Gyula), Мађарска
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Сценограф: Олга Ђурђевић, Италија / Србија
Асистенти кореографа: Ангела Кевеши (Kövessy Angèla), Мађарска
Балет-мајстор: Оксана Сторожук
Репетитори: Милан Лазић, Весна Бркић, Бранка Глигорић, Јелена Вукадиновић

УЛОГЕ

Китри:
Ана Ђурић

Басил:
Гергељ Лебланк, к.г. Будимпешта

Еспада:
Андреј Колчериу

Дон Кихот:
Иван Ђерковић

Санчо Панса:
Ранко Лазић

Мерцедес:
Катарина Кљајић

Гамаш:
Игор Таубер

Пријатељице:
Соња Батић, Лана Стојановић

Амор:
Јелена Николић

Дриада соло:
Мина Радовић

Циганка соло:
Мирјана Дробац

Циганин соло:
Самјуел Бишоп

Китрин отац-мајка:
Тони Ранђеловић

Гостионичар-Гостионичарка:
Бранка Глигорић

Служавка (таверна):
Верица Козарев Кларић

Гатара:
Бранка Глигорић

Ансамбл:
Олга Аврамовић, Дејана Бајић, Јелена Дангузов, Татјана Димовић, Настасја Иветић, Марија Јанковић, Милица Јелић, Љиљана Јокановић, Верица Козарев Кларић, Јука Мацујама, Ирена Месарош, Ивана Нанић Сувачаревић, Весна Огњанов, Јована Пауновић, Ивана Прибић, Ајака Саито, Надежда Салак, Милана Самарџић, Марија Трифуновић, Маријета Вираг, Биљана Бабијановић, Миња Јокановић*, Наојуки Ацуми, Александар Бечварди, Антонио Бибо, Алесандро Бонавита, Милан Иван, Ђулио Милите, Зоран Трифуновић, Јакоб Корошец, Тома Крижнар, Никола Стаменовић*, Соња Хрњаковић*, Теодора Шпер*, Лејла Зрнић*, Мина Ружић*, Хана Салак*, Милица Хорват*, Мина Хорват*, Александар Ђурђевић*, Виктор Станчуљ*, Јована Миленовић**, Владислав Шегуљев**, Мирослав Стојиљковић**, Ненад Вуковић**, Стефан Микан**

* ученици Балетске школе у Новом Саду
** статисти

Концертмајстори: Владимир Ћуковић, Сергеј Шаповалов
Корепетитори: Золтан Гајдош, Дејан Бркић
Асистент корепетитора: Предраг Петрушевски
Инспицијенти: Тања Цвијић, Иван Свирчевић
Дизајн светла: Марко Радановић
Асистент сценографа: Надица Даниловац

Премијера: 18. децембар 2010, сцена „Јован Ђорђевић“

Представа траје око два сата с једном паузом.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

Композитор и виолиниста, рано је почео да се бави музиком. Широј јавности се представља као композитор у Паризу 1846, с балетом Пакита, који је писао заједно с Едвардом Делдевеом. Године 1853. емигрира у Русију, мења име у Леон Фјодорович Минкус, постаје диригент Оркестра кнеза Јусупова у Петрограду; од 1861. је солиста, а касније и диригент Оркестра Бољшог театра, потом и надзорник свих московских позоришта, а предаје и на Конзерваторијуму у Москви. Кореограф Петипа је 1868. желео да постави балет Дон Кихот у Бољшом театру и позвао Минкуса да компонује музику. Балет је премијерно изведен 14. децембра 1869, доживео је огроман успех и Минкусу донео статус званичног композитора Руског царског балета, што остаје седамнаест година. У Петроград се враћа 1871. и ту ради све до 1891. када је пензионисан. Русију напушта 1896. и умире у Бечу 1917, у 91. години. Написао је неколико опера и шеснаест балета, међу којима су: Дон Кихот, Бајадера, Роксана, Бандити Лептири, Пакита (у сарадњи с Е. Делдевеом), Фјамета и Немеа (у сарадњи с кореографом Сен-Леоном) и др.

Упркос недостатку оригиналности, Минкусу су завидели и већи и познатији композитори. Познавао је балет и његову специфичност. Његова музика је изванредно „танцовална“, њена мелодичност и ритмичност у потпуности одговара захтевима класичног балета.

МАРИЈУС ПЕТИПА
(Marius Petipa)

Једна од најпознатијих личности бaлетске уметности свих времена, творац класичног бaлетског академизма – играчког стила који већ више од једног столећа својим строгим, а лепим виртуозним формама одушевљава бaлетске уметнике и њихову публику.

Маријус Петипа рођен је у Марсеју 1819. у уметничкој породици. Отац Жан Антоан је био играч и балет-мајстор, мајка Викторина Гасо драмска уметница, а старији брат Лисјен први играч у Великој опери у Паризу. Каријеру је започео као играч, најпре у Француској, затим у Шпанији, а 1847. је дошао у Русију у којој ће остати све до своје смрти, 1910. године. На сцени Маријинског театра у Петрограду радио је педесет шест година, најпре као играч, а затим као кореограф. Поставио је четрдесет шест оригиналних балета, синтетизујући достигнућа бaлетске уметности XIX века, која је обогатио изузетном стваралачком фантазијом. Његови најпознатији балети су: Дон Кихот (1869), Бајадера (1877), Пакита (1847. и 1881) на музику Лудвига Минкуса, затим чувени балети Чајковског: Зачарана лепотица (1890), Лабудово језеро (1895) у сарадњи с Левом Ивановом, те Рајмонда Глазунова (1898). /…/

Историчари балетске уметности сматрају да је радња најбољих Петипаових балета осмишљена, јасна и целовита, да је његова фантазија неисцрпна, а да су његова изражајна средства строго одабрана и промишљена.
(М. Зајцев, Откривамо тајне балета, Лист Позориште, 1991/92).

Рођен у Будимпешти 1956. Отац му је био чувени балетски играч и кореограф Ђула Харангозо, оснивач Мађарског националног Балета, а мајка позната балерина и балет-мајстор.

Дипломирао је на Мађарској високој школи за плес с највишим оценама (Похвала cum laude) а затим и на Московској балетској академији, у класи професора Александра Прокофјева, такође с највишим оценама.

Каријера: од 1976. члан Балета Мађарске државне Опере у Будимпешти; 1977-1978. игра мање солистичке улоге; 1978-1985. првак Балета Мађарске државне Опере; 1981-1991. први солиста Балета Бечке државне Опере; 1981-1989. стални гост Баварске државне Опере и Балета. У каријери је одиграо све главне балетске улоге. Од 1995. до 2005. је директор Балета Мађарске државне Опере; 2005-2010. директор Балета Бечке државне Опере, бечке Народне Опере и Балетске школе при Бечкој државној Опери.

Награде: Награда за најбољег младог играча на III московском међународном балетском такмичењу 1977, Златна медаља за најбољег играча на II међународном балетском такмичењу у Токију 1978, Играч године у Мађарској 1981, уметник године у Минхену, Немачка 1983, Официрски крст Републике Мађарске 2000, Признати уметник Републике Мађарске 2004, Награда EuroPas за плес 2009, Аустријски Почасни крст за науку и уметност 2010.

Гостовао је у Метрополитен Опери у Њујорку са Америчким балетским театром, Бољшом театру у Москви, Миланској Скали, Лондону, Паризу, Цириху, Мадриду, Мексико Ситију, Каракасу, Единбургу, Штутгарту, Берлину, Хамбургу итд.

Поставио је балете: Чајковски – Крцко Орашчић, Кочак – Снежана и седам патуљака, Минкус – Дон Кихот, Чајковски – Лабудово језеро, Делиб – Копелија, Штраус – Променадни концерт, Бал Бечке Опере 2006. и 2007. и друге.

Реч кореографа

Балет Дон Кихот је написан у 19. веку. У то доба је живот био другачији односно људи су имали више стрпљења у свим животним ситуацијама, па и у позоришту. Могли су да седе пет сати у театру и да уживају у драмском делу, оперској или балетској представи. Тако је прављен и Дон Кихот – као балет у четири чина, за публику која није била под утицајем ужурбаног модерног живота.

Сматрам да у данашње време, ако желите да очарате публику, морате приказати краће дело у коме је радња сажетија, али такође морате имати у виду да сви вредни и традиционални плесови треба да остану у представи. Покушао сам да сведем балет на два чина, а да прича буде таква да је сви разумеју, у нади да ће, када се представа заврши, већини публике бити жао што је крај, јер би волели да уживају у њој барем неколико минута дуже.

Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.

ВЕСНА ШОУЦ

Рођена у Земуну. Ванредни је професор на Факултету музичке уметности у Београду за предмет Дириговање, шеф диригент у Опери и Театру Мадленијанум, повремено диригује у Народном позоришту у Београду и Позоришту на Теразијама.

Дириговала је преко триста представа, неколико стотина концерата са симфонијским оркестрима у земљи као и иностраним оркестрима: Филхармонијом Риге (Летонија), МАТАВ Симфонијским оркестром (Будимпешта), Сегединским симфонијским оркестром, Симфонијским оркестром Истанбула, Симфонијским оркестром Бурсе и Симфонијским оркестром „Адана-Цукурова“. Наступала је с домаћим и иностраним солистима светског реномеа. Сарађивала са више камерних оркестара: Београдским камерним оркестром „Душан Сковран“, Краљевским гудачима Светог Ђорђа, Камерним оркестром РТС-а, Новосадским камерним оркестром, Камерним оркестром школе за музичке таленте из Ћуприје и др. Била је шеф хора Београдске опере, до 1998. руководила хоровима:“Б. Радичевић“, „Bel canto“ и „Лола“, од којих је прва два и основала. Гостовала је у Немачкој, Данској, Швајцарској, Летонији, Грчкој, Словачкој, Канади, Турској и Мађарској. Радила је као професор на Билги универзитету у Истанбулу и Академији уметности у Бањалуци.

Добитница је Октобарске награде града Земуна, Златне значке културно-просветне заједнице Србије, Сребрне плакете Универзитета уметности, студентске Октобарске награде Београда и др.

Велика дела светске литературе не привлаче само сликаре и музичаре него и балетске уметнике – кореографе. „Витез тужног лица“, његов верни Санчо Панса и лепа Дулсинеја без сумње били су, и биће, веома интересантни за сваког играча и кореографа. Више њих поставило је Дон Кихота у 18. веку.

Међутим, сва та дела су више-мање заборављена, а Минкусова и Петипаова верзија, настала у другој половини 19. века, која је, вероватно, по либрету најудаљенија од Сервантеса, остала је да живи.

Петипа и Минкус употребили су Кихота и Санча као оквир за велики балетски дивертисман. По тадашњем схватању балетске уметности (1869! – година премијере у Бољшом театру) на балетској сцени нису могли да играју стари и дебели. Такве улоге нису играли него су их глумили пантомимски. Причу је морао да носи млади пар који је могао да игра варијације и закључни и обавезни Grand pas de deux. Зато је Петипа измислио наивну причу о младој девојци Китри сиромашном момку Басилу. Њихови љубавни проблеми су садржај балета, а не Дон Кихот каквог знамо из Сервантесовог романа. У старим балетима била су изразито раздвојена два елемента: игре и пантомиме којом је објашњаван садржај. Тек касније оба елемента све више и више се преплићу, удружују и у модерном балету постају једно. Ту играчи игром изражавају причу и осећања.

Поред главних улога, Петипа је унео и племића Гамаша који је сушта супротност лепом и младом Басилу, Китрине пријатељице, њеног оца, тореадоре, Мерцедес, Цигане… Прича која се догађа у Шпанији дала је могућност да постави неке ефектне шпанске игре, а сцене Кихотовог сна биле су погодне за прави класични дивертисман, обавезан у сваком старом балету.

Критичари су били подељени. Неки су замерали кореографу да се исувише удаљио од Сервантеса, а публика је примила балет с одушевљењем. У чему је, у ствари, привлачност тог балета?

Пре свега, то је велика парада игре. Ансамбли, демикарактерне и карактерне варијације следе једна другу. На крају још велики вилински дивертисман и Grand pas de deux. Улоге Китри и Басила омогућавају играчима да покажу све што знају и све што је у балету најлепше и најефектније. Игре, комичне, тужне и веселе сцене следе једна другу. Играчи могу да се разиграју. Такве балете воли публика широм свих меридијана, па и наша.

Савремене поставке настоје да задрже све вредности старог балета али захтевају и промене како би балет приближиле данашњој публици која нема ни времена ни стрпљења да седи у позоришту неколико сати.
(И. Отрин)

Праизведба 14. децембра 1869. у Бољшој театру у Москви

ДОН КИХОТ НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Премијера: 3. фебруара 1968. године
Кореографија и режија: Ико Отрин (кореографске варијације и Pas de deux по Петипа и Горском), диригент: Лазар Бута; у главним улогама: Ерика Марјаш Брзић/Мира Поповић-Сенаши (Китри), Антун Маринић/Дамир Новак (Базил).
Одиграно 15 представа.

Премијера: 20. новембра 1984.
Кореографија и режија: Ико Отрин, диригент: Имре Топлак; у главним улогама: Лаура Бујук-Војку, к. г. ,Биљана Његован, Зоица Пуровска к. г, Људмила Сморгачова к. г, Ана Кушнирова, Дијана Козарски (Китри), Александар Израиловски к. г, Зоран Велевски к. г, Михаи Бабушка, Марин Турку к.г, Николај Прјадченко к. г. (Базил).
У сезонама 1984/85, 1985/86, 1988/89. укупно одигране 23 представе.

I ЧИН

Прва слика

Становници шпанског градића уживају плешући на главном тргу. Најлепша девојка је Китри, ћерка имућног и похлепног гостионичара Лоренца. Она почиње да плеше, а ускоро јој се придружује Басил, берберин, најшармантнији и најомиљенији момак у крају, као и две Китрине најбоље другарице.

Лоренцо свима квари расположење, јер се жестоко противи томе да му се ћерка уда за берберина. Иако се Китри и Басил воле, он није добра прилика за удају јер никад нема ни пребијене паре.

Долази Гамаш, богати племић, по Лоренцу идеални просац. Иако помало будаласт, један јак аргумент му иде у корист: никада није шворц.

Након ведрог и полетног шпанског фолклорног плеса – сегидиље – улазе ватрена играчица Мерцедес, чувени тореадор Еспада и њихова свита играча и тореадора. Мерцедес плеше између бодежа, а Еспада изводи задивљујући плес с другим тореадорима.

У јеку забаве у градић стижу витез Дон Кихот и његов верни слуга Санчо Панса. Представљају се зачуђеним грађанима и одлазе у гостионицу да се окрепе.

Плес на тргу се наставља. Дон Кихот остаје без даха пред Китрином лепотом. У њој „препознаје“ Дулсинеју, идеализовани женски лик из његовог витешког света. Очаран је љубавним дуетом младог пара, и позива Китри да заплешу менует. Плес је прожет љубоморним сценама и враголастим променама партнера.

Мали скандал пружа прилику Базилу и Китри да срећно побегну. Санчо покушава да однесе нешто хране из крчме, а да не плати. Разбеснели гостионичар јури за њим и случајно удари Гамаша. Када открију да је млади пар побегао, отац и просац желе да пођу за њима, али их Дон Кихот заустави својим копљем.

Друга слика

Дон Кихот и његов верни слуга Санчо Панса лутају даље и у зору стижу у цигански логор, пробудивши Цигане зачуђене њиховим изгледом. Изненађење бива још веће када се витез узнемири, умисливши да је ветрењача зли див. Напада је упркос противљењу његовог слуге и Цигана. Након јуриша, пада на тло и онесвести се.

Дон Кихот сања дријаде, прелепа вилинска бића. Предвођене својом краљицом и Амором, дријаде га окружују и одводе до Китри, у којој Дон Кихот и даље види своју вољену Дулсинеју. Дријаде, Амор и Китри играју за Дон Кихота вилински плес.

Након привиђења, Дон Кихот долази свести и угледа свог слугу како га очајнички тражи. Санчо је пресрећан што коначно проналази свог господара. Његовом весељу и срећи придружују се и темпераментни Цигани плешући до јутра.

II ЧИН

Прва слика

Млади се окупљају у крчми да се забаве. Китри, Басил и две девојке плешу, Еспада им се придружује и такмичи се с Басилом. У ривалском плесу, Басил одушевљава присутне бриљантном игром с чашама, али атмосфера достиже врхунац када Мерцедес изводи свој ватрени плес.

У крчму улази Лоренцов слуга и упозорава заљубљене да стижу разбеснели господар и наивни просац.

Њихов долазак изазива општу гунгулу. Гамашу нуде другу девојку, али Лоренцо инсистира да богати просац ожени Китри. Да би то спречио, Басил одглуми самоубиство. Дон Кихот – који је у међувремену стигао – убеђује Лоренца да своју ћерку да младићу кога воли. Чим Лоренцо пристане на то, Базил „оживи“ и, желећи да подели своју радост, све госте у крчми части пићем. Сада то може да приушти, јер је зет имућног човека.

Весела група излази плешући, а Гамаш утапа разочарање у пићу.

Друга слика

Прича се наставља на главном тргу шпанског градића. Младенцима након венчања сви честитају, више ништа не може да поквари њихову срећу.

Следи низ свадбених плесова. Истиче се дует Китри и Басила, познат као Гран па-де-де (Grand pas de deux). Након дуета сви становници градића радосно плешу у част младенаца.

Китри надиграла Басила у Дон Кихоту

На великој сцени СНП-а 4. априла је изведен балет Дон Кихот (38. пут) у кореографији Ђуле Харангоза, госта из Мађарске, сценографију потписује Олга Ђурђевић, костиме Мирјана Стојановић Маурич, диригентско руководство је остварио Микица Јевтић.

У најави за ову представу стоји да је премијера била пре 150 година (у Москви у Бољшом театру, 14. децембра 1869), у кореографији Маријуса Петипе. То што је овај балет дуговек, не значи да се мора играти онако како је то први кореограф остварио, што је Ико Отрин у првој кореографији већ реконструисао (1968. и обнова 1984). Кореографија госта из Будимпеште Ђуле Харангоза (2010) враћа се оригиналу. Оно што је заједничко за све три поставке је основна намера да се пружи велика парада игре, а не преточен садржај значајног Сервантесовог романа у играчку форму. Зато у најави стоји да је балет Дон Кихот прича о љубави између лепе Китри и сиромашног и шармантног младића Басила. Китрин отац сматра да Басил није добра прилика за његову кћерку него богати Гамаш, и на крају попушта пред емоцијама двоје заљубљених. Основни садржај је готово идентичан недавно премијерно изведеном балету Враголанка.

Гост из Будимпеште, Гергељ Лебланк повод је да се овој представи са репертоара, готово једну деценију касније, врати кореограф Харангозо. У улози Басила госту није било тешко да се уклопи у новосадску представу јер је у његовом матичном ансамблу у Будимпешти постављена иста кореографија. Отуда смо имали утисак да се гост добро снашао, као ‘свој на своме’, не само у сопственим соло варијацијама и у дуетним играма са Китри, него и у мизансцену и у комичним сценама које је и сам градио. Играч лепе фигуре, изузетног доскока при различитим бравурозним скоковима, сигуран у пируетама у солистичким варијацијама, присвојио је публику, посебно као одговоран патрнер у дуетној игри.

Ипак, главна звезда вечери је била Ана Ђурић, у улози Китри, технички прецизна, глумачки довољно изражајна, у ваздушним подршкама у дуетној игри са партнером се предавала с потпуним поверењем у његову снагу и емпатију, тако да су вртешке и ваздушне подршке изазивале одушевљење публике и овације на отвореној сцени. Данас, након примања награде Удружења балетских уметника Војводине и Српског народног позоришта за остварен успех у 2018. години, Ана Ђурић се потврђује као првакиња Балета СНП-а, као последња у низу оних које јој претходе (Ерика Марјаш, Биљана Његован) и као пример оним младима које тек долазе.

Андреј Колчериу је након дужег одсуствовања са сцене (због повреде), поново заиграо Еспаду са много елеганције и уздржаности.

Представа је била добро увежбана; то је једна од ретких представа у којој су скоро сви играчи упослени истовремено на сцени, па се може уочити значајан помак у подмлађеном женском ансамблу, у техничкој уиграности свих, али и мања сценска изражајност појединих играчица и (нарочито мушких) играча…

Свенка Савић, 8. априла 2019.

Фотографије: Миомир Ползовић