Režija, izbor muzike: Nikola Zavišić
Scenografija: Željko Piškorić i Nikola Zavišić
Kostimografija: mr Marina Sremac
Asistent režije: Sonja Petrović


IGRAJU:

Dik
Igor Pavlović

Doni
Ivan Đurić

Bag
Nenad Pećinar

Bili
Marko Savić


Dizajneri svetla: Marko Radanović, Željko Piškorić i Nikola Zavišić
Majstor tona: Dušan Jovanović
Producent: Elizabeta Fabri
Fotografije i video: Srđan Đurić
Dizajner zvuka: Nikola Malogajski
Montažer videa: Darko Maletin
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Inspicijent: Snežana Radovanov Kuzmanov
Sufler: Snežana Kovačević


Premijera: 9. februar 2013, Kamerna scena

Predstava traje sat i četrdeset minuta.

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

Zahvaljujemo se: Nikoli Spasiću, Milenku Batesu, Bojani Kovačević Petrović, Milošu Soldu i Branislavu Boškoviću

Veoma je uspešan kanadski glumac, reditelj i dramski pisac. Drama High Life koju je napisao 1996. zasada je njegovo najpoznatije dramsko delo, pretočeno i u film.

U toku studija na Univerzitetu u Torontu, Li Mekdugal traga za profesionalnim identitetom i, u cilju „ubijanja vremena“ do neke konačne odluke, odlazi na audiciju u Pozorišnu školu Rajerson gde je i primljen. Nakon nekoliko meseci shvata da pozorište za njega nije hobi, već – sam život. Nakon diplomiranja odlazi na audiciju u The Stratford Shakespearean Festival i postaje član Ansambla mladih.

Vraća se u Toronto, gde glumi i režira u nekoliko pozorišta. U vreme dok je radio predstavu u Teatru „Halifaks“, 1996, susreće grupu mladih ljudi koji će postati inspiracija za njegov prvi komad High Life. Mekdugal u to vreme stanuje u kući koju deli s momcima od kojih su većina bivši zatvorenici i zavisnici od droge. Već dugo je želeo da ponovo počne da piše, ali je teško pronalazio temu koja bi ga inspirisala. Ti ljudi su bili upravo to: inspiracija za novi početak.

Svoj dom u Stratfordu deli sa suprugom, rediteljem i koreografom Timom Frenčom.

NIKOLA ZAVIŠIĆ

Rođen 1975. u Beloj Crkvi. Pozorišni reditelj, dramaturg i dizajner svetla.
Magistrirao u Pragu 2003. na katedri za režiju alternativnog i lutkarskog teatra.

Režirao je i režira u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Češkoj i Holandiji.

Dobitnik je mnogih nagrada na različitim festivalima u zemlji i inostranstvu (Kotorski festival pozorišta za djecu, Lutkarski susreti Novi Sad, Lutkarski susreti Niš, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Festival Zlatni Lav, Umag, Hrvatska, TIBA festival Beograd, ASSITEJ festival profesionalnih kazališta Hrvatske, Čakovec itd.).

Posebno voli eksperimente sa svetlom i različitim svetlosnim izvorima u okviru neformalne umetničke grupe „Radio.Nica“ koju već godinama predvodi.


REČ REDITELJA
(Umesto) reč(i) reditelja

Zdrav(o) Živo(te)
ili
High Life poema

Ova neobična forma
teško da će postati norma
ali dosadašnji pristup predstavi zaslužuje
da se na ovakav način zaokružuje
jer…
… Kada je glumac i prevodilac Pavlović Igo(r)
kod Borisa Isakovića, takođe glumca (ali i direktora drame SNP) stig’o(r???)
ja, reditelj Nikola Zavišić, kao da sam to znao
jer sam baš u tom trenutku Igo(r)a Pavlovića putem mobilnoga telefona zvao
On tad je stao
Borisu slušalicu dao
Sve smo se veoma brzo dogovorili
uslovi kao da su se sami stvorili.
I počeli smo da radimo nešto posle 21. decembra 2012. (to jest posle nezvaničnog smaka sveta)
nikome od nas to nije ni počelo da smeta
a evo nas većma kucamo na vrata premijere
koja je uvek pomalo stresna za sve: glumce, publiku i nas (reditelje) režisere.
Li Mekdugal je veoma vešto svoj komad napisao
pokušali smo da pokažemo svaku njegovu tajnu, svaku misao
a da li smo u tome uspeli ili nismo
možete nam o tome napisati pismo
(ali molim vas, rukom, sa markicom, putem pošte,
to će biti originalno, jer ko danas tako piše jošte?!)
Da vam pričam dosadne „reči reditelja“
to mi ne dozvoljava ova moćna želja
što me tera da vam sebe obratim baš ovako
što će nekome prijati, nekom će biti mlako
ali ako
ako
dobro da je tako
udovoljit’ svima retko kad je lako

MARINA SREMAC

Najlon*

– Koliko košta ovaj neseser?
– 100 din.
– Može za 50?
– Ajd’ 90!
– 70.
– 80.
– Dobro, 80.
– E, dao bi’ ti za 70.
– Platila bih ja i 100, pomislih.

Kupovina na buvljaku je neizvesnost i zabava i radoznalost i nužnost, čak ponekad i zavisnost.

Opremanje predstave na Najlonu je posebna vrsta užitka, jer donosi, u neku ruku, neočekivani rezultat. Zanimljivo je to što sam uvek pronalazila ono zbog čega sam došla… Možda ne baš prvog vikenda, ali sledećeg me željeni komad sigurno čekao. Uzbudljivo je nepoznato lice željenog predmeta… Znam da ću naći kaubojke, ali ne znam kakvu će Šaru imati, da li će biti previše ili premalo potrošene i, naravno, hoće li biti odgovarajući broj.

Ulov sa pijace svoju „priču” i istoriju na zanimljiv način utka u mustru predstave i postane njen sastavni deo… Kao da je sav taj prošli život bio priprema za ovaj novi, pozorišni.

*Novosadski buvljak


BOJANA KOVAČEVIĆ PETROVIĆ

HIGH Life
HIGH Fidelity

Život osećamo čulima. Tokom života pamtimo mirise, lica, dodire, ukuse i… zvuke.

Gramofonska ploča, od pet čula, jedino ne budi čulo ukusa. Miris omota i vinila gramofonske ploče, bilo nove ili one na kojoj se nahvatao debeo sloj prašine, neminovno nam razbuđuje nozdrve. Pažljivo odabrane slike na omotu ploče, najčešće fotografije izvođača, graviraju se u našem pamćenju poput spiralno urezanog zvuka na polivinilskoj masi. Dodirivanje crnog okruglog predmeta sa otvorom u sredini jednako je ritualu: spoljašnji krug dotičemo palcem po obodu, kroz unutrašnji provlačimo tri prsta, ako je reč o singlici, a jagodice istih naslanjamo na kartonski, unutrašnji krug u slučaju longlplejke. Otisak prsta na crnoj površini je nedopustiv: on je kao trag šamara na licu. Naposletku, najvažnije: zvuk. Gramofonsku ploču je gotovo nepravedno nazivati „nosačem zvuka“; ta beživotna odrednica oduzima joj svu čaroliju. Njen umilni, pucketavi zvuk već je dovoljan da osetimo prijatne žmarke. Sa prvim taktovima počinju vibracije, talasi se preko igle prenose do zvučnika, toplina muzike nam dotiče dušu i sve drugo prestaje da postoji.

Dugosvirajuće ploče koje slušamo na 33 obrtaja u minuti, u društvu, najčešće u mraku, jednake su saučesništvu, zajedničkoj ilegalnoj akciji, opijatu. Krckanje i preskakanje im daju dodatnu životnost i u velikoj meri doprinose uzbuđenju. Iako se hit sa singla uglavnom nalazi na B1, češće slušamo A stranu. Unutrašnji najlon obično izgužvamo, iscepamo, a potom i izgubimo. Duple omote volimo zbog većeg prostora za fotografije i tekstove, ali je u njih teže vratiti ploču nakon slušanja. A mora se vratiti u originalni karton. Nipošto ne stavljamo jedan vinil preko drugog. Odnos prema ploči govori o našem odnosu prema životu. Ona vremenom postaje deo naše ličnosti, ona ostaje deo naše ličnosti čak i ako je nismo pustili na gramofonu deceniju ili dve.
Da bismo osetili visoku vernost gramofonske ploče dovoljno je… prepustiti se talasu, sećanju, zvuku. Analognom.

Bojana Kovačević Petrović


Mini vinil-vremeplov:

1877 – Tomas Edison konstruisao prvi fonograf sa cilindrima.
1887 – Emil Berliner izumeo prvi gramofon sa diskom.
1902 – Prva ploča koja je prodata u milionskom tiražu bila je arija „Vesti la giubba“ iz Leonkavalove opere Pajaci koju je snimio italijanski pevač Enriko Karuzo.
1917 – Snimljena prva gramofonska ploča sa zvukom džeza.
1926 – Prva fabrika za proizvodnju gramofonskih ploča na prostoru Jugoslavije izgrađena je u Zagrebu pod nazivom „Edison Bell Penkala record“.
1931 – Kompanija „RCA Viktor“ predstavila u Njujorku prvu long-plej gramofonsku ploču na 33 obrtaja.
1948 – Poznata produkcijska kuća „Columbia Records“ proizvela prvu gramofonsku ploču i postavila standard.
1951 – Snimljena prva gramofonska ploča u Beogradu, u staroj garaži Radio Beograda.
1959 – Izdata prva ploča pod etiketom PGP RTB. Bila je to ploča Đorđa Marjanovića „Zvižduk u 8“.
1981 – Dostignut vrhunac proizvodnje gramofonskih ploča jer je prodato 1,14 milijardi primeraka u svetu.
2012 – u Velikoj Britaniji prodato 400.000 LP ploča, a u SAD 4,6 miliona.
2013 – Novi Sad. U predstavi High Life / Zdrav(o) Život(e)! korišćene su ploče koje se uživo puštaju sa scene:
ZZ top – Tush
ZZ top – Waiting for the bus
Tom Jones – Green, green, grass of home
Elvis Presley – Hound dog
Elvis Presley – Heartbreak hotel
Elvis Presley – Don’t be cruel
Bakara – Sorry I’m a lady
Brian Hyland – Sealed with a kiss
The Sweepers – Harlem song
George McCrae – I can’t leave you alone
Bruce Springsteen – Born to run

Oni piju, puše, drogiraju se. Svako malo završe u zatvoru. Ne prate modu. Oni su sve ono na šta ćete upozoravati svoju decu, a, ipak, eno ih, mrdaju na sceni Srpskog narodnog pozorišta, u predstavi „Haj lajf“ Lija Mekdugala, koju je kao svojevrsnu odu „Zdrav(o) život(e)!“ režirao Nikola Zavišić.

Dik, Doni, Bag i Bili su sjajni supkulturni antijunaci zarobljeni u ovisništvu, a zapravo oslobođeni stega svakodnevnog života – pobunjeni, bolesni, neprilagođeni, kako vam drago.

Dramski siže priče Lija Mekdugala ide ka tome da bi i ova fantastična četvorka jednim poslićem da reši sve svoje probleme, ali ništa od toga nije kliše u crnohumornom remekdelu kanadskog autora iz 1996, (Iste godine Deni Bojl snima „Trejnspoting“!). Likovi detalji, dijalozi, priče, autentičnost…

Dik (Igor Pavlović) je mastermajnd, u zatvoru su ga zvali Upravnik, Bag (Nenad Pećinar) je mister muskulo, u zatvor je jedini išao i zbog ubistva, Doni (Ivan Đurić) je briljantni lopov mekog srca i bubrega, a Bili (Marko Savić) tek što osvaja nova iskustva. Nije bio u zatvoru. Treba li reći kako će da prođe njihov savršeni plan da opljačkaju sve bankomate u gradu, pa i šire?!

Za glumačku igru kakva se samo poželeti može, reditelj Nikola Zavišić nije samo potrefio pravu atmosferu, nego je i kreirao baš ono što im treba – zatvorenu izolovanu celinu koja može da predstavlja ceo svet.

Zamračenje kad se likovi fiksaju, inače prigušeno svetlo, tri disko kugle različitih veličina, smerova i brzine okretanja, usled čega one tačkice deluju razbacano i haotično, neki su od svetlosnih efekata.

Scena razbijene logičnosti organizacije (scenografija Željko Piškorić i Nikola Zavišić), poput sobe džankija, puna je predmeta za koje likovi zapinju, kojima se gađaju, koji su tu i koje zamišljaju. U svakom času pogodna za transformaciju.

A zapravo, zvuk je bio pomoćno sredstvo s kojim je reditelj najviše radio. Nešto nalik na mračno useplovani didžeridu kao podloga za „haj“, a čist rokenrol za „lajf“. Centralni motiv – gramofon i eto odgovora na morfijum koji koriste – i jedno i drugo je davno prevaziđeno, a ipak tako čisto i toplo, sigurno i zaštićeno, iz vizure likova i ideja komada.

Zahvaljujući veštom reditelju i besprekorno odabranoj garderobi (kostimografija Marina Sremac), glumci su se, kao i dalje nedvosmisleno najvažniji sastojak svog pozorišnog urnebesa, savršeno utopili u boje predstave. Oni su ne oživeli, nego odživeli svaki njen deo, svaki trzaj sna do konačnog, košmarnog buđenja, sa ove strane stvarnosti.

Igor Burić, „Dnevnik“, februar 2013.