Режија, избор музике: Никола Завишић
Сценографија: Жељко Пишкорић и Никола Завишић
Костимографија: мр Марина Сремац
Асистент режије: Соња Петровић


ИГРАЈУ:

Дик
Игор Павловић

Дони
Иван Ђурић

Баг
Ненад Пећинар

Били
Марко Савић


Дизајнери светла: Марко Радановић, Жељко Пишкорић и Никола Завишић
Мајстор тона: Душан Јовановић
Продуцент: Елизабета Фабри
Фотографије и видео: Срђан Ђурић
Дизајнер звука: Никола Малогајски
Монтажер видеа: Дарко Малетин
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Инспицијент: Снежана Радованов Кузманов
Суфлер: Снежана Ковачевић


Премијера: 9. фебруар 2013, Камерна сцена

Представа траје сат и четрдесет минута.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

Захваљујемо се: Николи Спасићу, Миленку Батесу, Бојани Ковачевић Петровић, Милошу Солду и Браниславу Бошковићу

Веома је успешан канадски глумац, редитељ и драмски писац. Драма High Life коју је написао 1996. засада је његово најпознатије драмско дело, преточено и у филм.

У току студија на Универзитету у Торонту, Ли Мекдугал трага за професионалним идентитетом и, у циљу „убијања времена“ до неке коначне одлуке, одлази на аудицију у Позоришну школу Рајерсон где је и примљен. Након неколико месеци схвата да позориште за њега није хоби, већ – сам живот. Након дипломирања одлази на аудицију у The Stratford Shakespearean Festival и постаје члан Ансамбла младих.

Враћа се у Торонто, где глуми и режира у неколико позоришта. У време док је радио представу у Театру „Халифакс“, 1996, сусреће групу младих људи који ће постати инспирација за његов први комад High Life. Мекдугал у то време станује у кући коју дели с момцима од којих су већина бивши затвореници и зависници од дроге. Већ дуго је желео да поново почне да пише, али је тешко проналазио тему која би га инспирисала. Ти људи су били управо то: инспирација за нови почетак.

Свој дом у Стратфорду дели са супругом, редитељем и кореографом Тимом Френчом.

НИКОЛА ЗАВИШИЋ

Рођен 1975. у Белој Цркви. Позоришни редитељ, драматург и дизајнер светла.
Магистрирао у Прагу 2003. на катедри за режију алтернативног и луткарског театра.

Режирао је и режира у Србији, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Чешкој и Холандији.

Добитник је многих награда на различитим фестивалима у земљи и иностранству (Которски фестивал позоришта за дјецу, Луткарски сусрети Нови Сад, Луткарски сусрети Ниш, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Фестивал Златни Лав, Умаг, Хрватска, ТИБА фестивал Београд, ASSITEJ фестивал професионалних казалишта Хрватске, Чаковец итд.).

Посебно воли експерименте са светлом и различитим светлосним изворима у оквиру неформалне уметничке групе „Радио.Ница“ коју већ годинама предводи.


РЕЧ РЕДИТЕЉА
(Уместо) реч(и) редитеља

Здрав(о) Живо(те)
или
High Life поема

Ова необична форма
тешко да ће постати норма
али досадашњи приступ представи заслужује
да се на овакав начин заокружује
јер…
… Када је глумац и преводилац Павловић Иго(р)
код Бориса Исаковића, такође глумца (али и директора драме СНП) стиг’о(р???)
ја, редитељ Никола Завишић, као да сам то знао
јер сам баш у том тренутку Иго(р)а Павловића путем мобилнога телефона звао
Он тад је стао
Борису слушалицу дао
Све смо се веома брзо договорили
услови као да су се сами створили.
И почели смо да радимо нешто после 21. децембра 2012. (то јест после незваничног смака света)
никоме од нас то није ни почело да смета
а ево нас већма куцамо на врата премијере
која је увек помало стресна за све: глумце, публику и нас (редитеље) режисере.
Ли Мекдугал је веома вешто свој комад написао
покушали смо да покажемо сваку његову тајну, сваку мисао
а да ли смо у томе успели или нисмо
можете нам о томе написати писмо
(али молим вас, руком, са маркицом, путем поште,
то ће бити оригинално, јер ко данас тако пише јоште?!)
Да вам причам досадне „речи редитеља“
то ми не дозвољава ова моћна жеља
што ме тера да вам себе обратим баш овако
што ће некоме пријати, неком ће бити млако
али ако
ако
добро да је тако
удовољит’ свима ретко кад је лако

МАРИНА СРЕМАЦ

Најлон*

– Колико кошта овај несесер?
– 100 дин.
– Може за 50?
– Ајд’ 90!
– 70.
– 80.
– Добро, 80.
– Е, дао би’ ти за 70.
– Платила бих ја и 100, помислих.

Куповина на бувљаку је неизвесност и забава и радозналост и нужност, чак понекад и зависност.

Опремање представе на Најлону је посебна врста ужитка, јер доноси, у неку руку, неочекивани резултат. Занимљиво је то што сам увек проналазила оно због чега сам дошла… Можда не баш првог викенда, али следећег ме жељени комад сигурно чекао. Узбудљиво је непознато лице жељеног предмета… Знам да ћу наћи каубојке, али не знам какву ће Шару имати, да ли ће бити превише или премало потрошене и, наравно, хоће ли бити одговарајући број.

Улов са пијаце своју „причу” и историју на занимљив начин утка у мустру представе и постане њен саставни део… Као да је сав тај прошли живот био припрема за овај нови, позоришни.

*Новосадски бувљак


БОЈАНА КОВАЧЕВИЋ ПЕТРОВИЋ

HIGH Life
HIGH Fidelity

Живот осећамо чулима. Током живота памтимо мирисе, лица, додире, укусе и… звуке.

Грамофонска плоча, од пет чула, једино не буди чуло укуса. Мирис омота и винила грамофонске плоче, било нове или оне на којој се нахватао дебео слој прашине, неминовно нам разбуђује ноздрве. Пажљиво одабране слике на омоту плоче, најчешће фотографије извођача, гравирају се у нашем памћењу попут спирално урезаног звука на поливинилској маси. Додиривање црног округлог предмета са отвором у средини једнако је ритуалу: спољашњи круг дотичемо палцем по ободу, кроз унутрашњи провлачимо три прста, ако је реч о синглици, а јагодице истих наслањамо на картонски, унутрашњи круг у случају лонглплејке. Отисак прста на црној површини је недопустив: он је као траг шамара на лицу. Напослетку, најважније: звук. Грамофонску плочу је готово неправедно називати „носачем звука“; та беживотна одредница одузима јој сву чаролију. Њен умилни, пуцкетави звук већ је довољан да осетимо пријатне жмарке. Са првим тактовима почињу вибрације, таласи се преко игле преносе до звучника, топлина музике нам дотиче душу и све друго престаје да постоји.

Дугосвирајуће плоче које слушамо на 33 обртаја у минути, у друштву, најчешће у мраку, једнаке су саучесништву, заједничкој илегалној акцији, опијату. Крцкање и прескакање им дају додатну животност и у великој мери доприносе узбуђењу. Иако се хит са сингла углавном налази на Б1, чешће слушамо А страну. Унутрашњи најлон обично изгужвамо, исцепамо, а потом и изгубимо. Дупле омоте волимо због већег простора за фотографије и текстове, али је у њих теже вратити плочу након слушања. А мора се вратити у оригинални картон. Нипошто не стављамо један винил преко другог. Однос према плочи говори о нашем односу према животу. Она временом постаје део наше личности, она остаје део наше личности чак и ако је нисмо пустили на грамофону деценију или две.
Да бисмо осетили високу верност грамофонске плоче довољно је… препустити се таласу, сећању, звуку. Аналогном.

Бојана Ковачевић Петровић


Мини винил-времеплов:

1877 – Томас Едисон конструисао први фонограф са цилиндрима.
1887 – Емил Берлинер изумео први грамофон са диском.
1902 – Прва плоча која је продата у милионском тиражу била је арија „Vesti la giubba“ из Леонкавалове опере Пајаци коју је снимио италијански певач Енрико Карузо.
1917 – Снимљена прва грамофонска плоча са звуком џеза.
1926 – Прва фабрика за производњу грамофонских плоча на простору Југославије изграђена је у Загребу под називом „Edison Bell Penkala record“.
1931 – Компанија „РЦА Виктор“ представила у Њујорку прву лонг-плеј грамофонску плочу на 33 обртаја.
1948 – Позната продукцијска кућа „Columbia Records“ произвела прву грамофонску плочу и поставила стандард.
1951 – Снимљена прва грамофонска плоча у Београду, у старој гаражи Радио Београда.
1959 – Издата прва плоча под етикетом ПГП РТБ. Била је то плоча Ђорђа Марјановића „Звиждук у 8“.
1981 – Достигнут врхунац производње грамофонских плоча јер је продато 1,14 милијарди примерака у свету.
2012 – у Великој Британији продато 400.000 ЛП плоча, а у САД 4,6 милиона.
2013 – Нови Сад. У представи High Life / Здрав(о) Живот(е)! коришћене су плоче које се уживо пуштају са сцене:
ZZ top – Tush
ZZ top – Waiting for the bus
Tom Jones – Green, green, grass of home
Elvis Presley – Hound dog
Elvis Presley – Heartbreak hotel
Elvis Presley – Don’t be cruel
Bakara – Sorry I’m a lady
Brian Hyland – Sealed with a kiss
The Sweepers – Harlem song
George McCrae – I can’t leave you alone
Bruce Springsteen – Born to run

Они пију, пуше, дрогирају се. Свако мало заврше у затвору. Не прате моду. Они су све оно на шта ћете упозоравати своју децу, а, ипак, ено их, мрдају на сцени Српског народног позоришта, у представи „Хај лајф“ Лија Мекдугала, коју је као својеврсну оду „Здрав(о) живот(е)!“ режирао Никола Завишић.

Дик, Дони, Баг и Били су сјајни супкултурни антијунаци заробљени у овисништву, а заправо ослобођени стега свакодневног живота – побуњени, болесни, неприлагођени, како вам драго.

Драмски сиже приче Лија Мекдугала иде ка томе да би и ова фантастична четворка једним послићем да реши све своје проблеме, али ништа од тога није клише у црнохуморном ремекделу канадског аутора из 1996, (Исте године Дени Бојл снима „Трејнспотинг“!). Ликови детаљи, дијалози, приче, аутентичност…

Дик (Игор Павловић) је мастермајнд, у затвору су га звали Управник, Баг (Ненад Пећинар) је мистер мускуло, у затвор је једини ишао и због убиства, Дони (Иван Ђурић) је бриљантни лопов меког срца и бубрега, а Били (Марко Савић) тек што осваја нова искуства. Није био у затвору. Треба ли рећи како ће да прође њихов савршени план да опљачкају све банкомате у граду, па и шире?!

За глумачку игру каква се само пожелети може, редитељ Никола Завишић није само потрефио праву атмосферу, него је и креирао баш оно што им треба – затворену изоловану целину која може да представља цео свет.

Замрачење кад се ликови фиксају, иначе пригушено светло, три диско кугле различитих величина, смерова и брзине окретања, услед чега оне тачкице делују разбацано и хаотично, неки су од светлосних ефеката.

Сцена разбијене логичности организације (сценографија Жељко Пишкорић и Никола Завишић), попут собе џанкија, пуна је предмета за које ликови запињу, којима се гађају, који су ту и које замишљају. У сваком часу погодна за трансформацију.

А заправо, звук је био помоћно средство с којим је редитељ највише радио. Нешто налик на мрачно усепловани диџериду као подлога за „хај“, а чист рокенрол за „лајф“. Централни мотив – грамофон и ето одговора на морфијум који користе – и једно и друго је давно превазиђено, а ипак тако чисто и топло, сигурно и заштићено, из визуре ликова и идеја комада.

Захваљујући вештом редитељу и беспрекорно одабраној гардероби (костимографија Марина Сремац), глумци су се, као и даље недвосмислено најважнији састојак свог позоришног урнебеса, савршено утопили у боје представе. Они су не оживели, него одживели сваки њен део, сваки трзај сна до коначног, кошмарног буђења, са ове стране стварности.

Игор Бурић, „Дневник“, фебруар 2013.