Копродукција Српског народног позоришта и Новосадског позоришта / Újvidéki Színház

Џозеф Стејн – Џери Бок

ВИОЛИНИСТА НА КРОВУ
(Fiddler on the Roof)

Превод и препев: Иво Јуриша
Редитељ: Атила Береш (Béres Attila), к.г. Мађарска
Текст песама: Шелдон Харник
Mузику изводи: Klemm’n’band Klezmer bend
Адаптација: Барбара Ари Нађ (Ari Nagy Barbara)
Драматург: Светислав Јованов и Kaта Ђармати (Gyarmati Kata)
Сценографи: Балаж Хорешњи (Horesnyi Balázs) и Саша Сенковић
Костимограф: Мирјана Стојановић Маурич
Кореограф: Ђерђ Крамер (Krámer György), к.г. Мађарска
Дизајн звука: Маринко Вукмановић
Продуцент обнове: Милица Вукмановић
Фотографије: Миомир Ползовић

Играју:

Тејвје, млекаџија: Арон Балaж (Balázs Áron)
Голде, његова жена: Гордана Јошић
његове кћерке:
Цајтел: Јована Балашевић
Ходел: Соња Кеслер
Хаве: Регина Сабо (Szabó Regina)
Шпринце: Елена Гавриловић
Бјелке: Валентина Келеман
Јенте, проводаџика: Јелена Антонијевић
Мотл Камзојл, кројач: Пеђа Марјановић
Перчик, студент: Душан Вукашиновић
Лазар Волф, месар: Игор Павловић
Мочах, крчмар: Атила Гириц (Giricz Attila)
Рабин: Милорад Капор
Мендел, његов син: Димитрије Аранђеловић
Аврам, књижар: Драган Којић
Нахум, просјак: Данијел Тот (Tóth Dániel)
Јусл, шеширџија: Вукашин Ранђеловић
Бака Цајтл, Голдина бака: Александра Плескоњић
Фрума Сара, прва жена Лазара Волфа: Силвија Крижан (Krizsán Szilvia)
Феђа, млади Рус: Бенце Салај (Szalai Bence)
Саша, његов пријатељ: Данијел Гомбош (Gombos Dániel)
Наредник: Арпад Месарош (Mészáros Árpád)
Иван: Иштван Кереши (Kőrösi István)
Рус: Данијел Хуста (Huszta Dániel)
Шандел: Габријела Црнковић (Crnkovity Gabriella)
Чендл: Александра Пејић

Мештани:
Звјездана Томашевић Јосифов, Јарослава Влчек Бенка, Душан Стојановић

Дечаци:
Никола Станков, Симон Петковић, Дамјан Мандић, Огњен Петковић

Балет:
Биљана Бабијановић, Иванка Стојчевић, Надежда Салак, Ивана Прибић, Милана Балаж, Зорана Димитријевић, Бојан Раднов, Марко Дубовац*, Горан Видајић*, Давид Ожват*, Давид Сатмари*, Коста Спилкуцић*

* Играчи – сарадници

Диригент: Давид Клем (Klemm Dávid)
Чланови оркестра: Давид Клем (Klemm Dávid), Федор Рушкуц, Богдан Ранковић, Атила Бенке (Benkő Attila), Немања Совтић, Драгана Кузмановић, Ерне Шван
Корепетитор: Давид Клем (Klemm Dávid)
Инспицијент: Золтан Бешењи
Суфлер: Снежана Ковачевић
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Мајстор светла: Никола Маринков, Тибор Биро, Мирослав Чеман
Мајстор тона: Душан Јовановић, Владимир Огњеновић, Вукашин Војводић, Антал Зеленка
Асистент кореографа: Бојан Раднов


Премијера: 23. мај 2015, Српско народно позориште, сцена „Пера Добриновић“.
Обнова: 18. јануар 2023, Српско народно позориште, сцена „Пера Добриновић“.

Представа траје око два и по сата и има једну паузу.

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

Мјузикл Виолиниста на крову (Fiddler on the Roof) је дело писца Џозефа Стејна (Joseph Stein) и композитора Џерија Бока (Jerry Bock), који су, заједно са аутором сонгова Шелдоном Харником (Sheldon Harnick), на основу серије прича Тејвје и његове кћери (Tevye and his Daughters, 1894-1914) Шолема Алејхема (Sholem Aleichem), створили један од најпопуларнијих и најизвођенијих примерака овог жанра.

Тема Виолинисте на крову су свакодневица и судбина сиромашних Јевреја у царској Русији почетком прошлог века. Главни јунак приче је Тејвје, млекаџија и отац пет кћери, који се бори на два фронта како би очувао устаљене јеврејске обичаје и традицију. С једне стране, он покушава да се одупре вољи својих трију одлучних кћери које желе да се удају из љубави, а не да прихвате мужеве које им родитељи одреде. С друге стране, Тејвје и остали становници села се суочавају са репресијом царске власти, која ће их на крају и прогнати из њиховог завичаја.

Радња мјузикла на узбудљив, потресан али и хуморан начин, говори о традицији и прогресу, о мукама обичних људи и њиховој нади у бољи живот. Уз то, подједнако важан елеменат атрактивности и привлачности Виолинисте на крову представља музика, заснована на народном мелосу руских и пољских Јевреја тог доба.

Виолиниста на крову је праизведен 2. септембра 1964, у Imperial Theatre на Бродвеју (Њујорк), у режији и кореографији Џерома Робинса (Jerome Robbins), а главну улогу је играо Зиро Мостел (Zero Mostel). У Српском народном позоришту Виолиниста је први пут постављен 17. октобра 1992, у режији Воје Солдатовића, са Зафиром Хаџимановом у главној улози и игран је с великим успехом дванаест сезона.

Рођен у Тиргу Мурешу (Румунија) 1971. Отац му је др Андраш Береш, театролог, драматург, доктор позоришних наука, почасни доктор и ректор Уметничког факултета у Тиргу Мурешу.

Завршио је математички смер у Клужу на Универзитету Бабес-Бољаи, затим је студирао глуму на Факултету за драмску уметност у Тиргу Мурешу.

Године 1999. се преселио у Будимпешту, где је на Универзитету за позориште и филм завршио режију у класи Ласла Бабарција.

Пошто је стекао диплому редитеља, запошљава се у позоришту у Егеру као редитељ, затим у печујском Народном позоришту. Након тога га је Габор Керењи Миклош позвао да у Будимпештанском оперетском позоришту режира Баронесу Лили Еугена Хуске. Сарађивао је такође у продукцији успешног мјузикла Сан летње ноћи као један од редитеља, а 2006. постаје главни редитељ Будимпештанског оперетског позоришта.

Радио је и у Кечкемету, Сомбатхељу и у Народном позоришту у Будимпешти.

Тренутно је заменик директора Народног позоришта у Мишколцу.


ТРАДИЦИЈА ИЛИ ЖИВОТ?

Атила Береш, редитељ Виолинисте на крову, гост из Мађарске, каже да је свестан историјског тренутка који овим пројектом Српско народно и Новосадско позориште праве. Ипак, више га занима живот него политика, људска димензија ове сарадње, заправо саживот, комуникација и разумевање… Ево шта је о свему томе рекао након једне од проба…

Када човек крене некуда, увек нешто очекује, неког тражи… Шта сте ви, долазећи у Нови Сад, очекивали, кога сте нашли?

– Нашао сам добре глумце, отворене људе, што је јако важно за сваки нови почетак. На самом почетку, логично је да су сви мало више уплашени него радознали, али, чим профункционише и завлада језик позоришта, све иде у правцу представе.
Позоришни језик није ни мађарски, ни српски, нити било који други понаособ.
То је универзални језик, онај на којем може да проговори сваки добар глумац, без обзира одакле стиже, из које земље, језика, културе, глумачке или уметничке школе… Неко, додуше, на њему проговара брже, неко спорије, неко крајње прецизно, неко нешто ноншалантније… али проговара, и то је важно. У свему томе, мој задатак је да прокрчим најпрецизнији могући пут идејама и значењима које овај комад нуди.

Комад нуди и дилему: традиција или живот? Имате ли је ви? Је ли она, можда, била повод за рад на „Виолинисти…”?

– Као млад сам мислио да ми живот одређује традиција, пре десет година – напредак, а данас не знам, али знам да се морам бавити тим питањима. За мене та два појма нису антагонистичка, него допуњују један другог. Мислим да је доказ тога овај комад. У Израелу се јидиш говори на различите начине, у зависности од тога одакле су људи, а у том контексту је и чињеница да у овој представи играју Мађари и Срби, и говоре на својим језицима, чиме ће демонстрирати поменуто својство јидиша.
Увек су опасна дела о којим сви све знамо, тим више ако још и „знамо како треба да се играју“, а тек ако имамо и пример за неку генијалну инсценацију…
Чуо сам да је у овом позоришту дуго игран један изврстан Виолинста, није ми намера да га победим, наследим, да му будем конкуренција на било који начин. Моја жеља је да покажем да можемо да живимо заједно, а не једни поред других…

Има ли ту места и политичким инсинуацијама?

– Можемо га и тако читати, помало као политички комад, али је он пре свега људски и дубоко хуман… Понудиће публици управо то – најхуманије што човек човеку може дати: наду, радост, хумор…

Шта вас лично посебно интригира, који лик, нека реплика?

– Има неколико изузетних карактера и улога. Мене увек изнова задивљује та пријемчива Тејвјеова животна филозофија, та некако лагана и ненаметљива – а увек духовита – мудрост. Он се увек обраћа богу, полемише са њим, цитира Библију, коментарише је, понекад је скептик, некад циник, и увек доследно духовит у свему томе. Истински ме одушевљава та његова хумористична филозофија.

На пробама „хендлате“ мађарским, енглеским, „бат“, падају ту и неке српске речи…

– То је мој први контакт са српским… Тишина, молим те, вас! Боже! Бунар… Слушам музику текста, разумем шта глумац каже ако говори позоришним језиком…

Доста сте режирали оперете, мјузикле, драме… Шта данас треба играти пред публиком којој транзиција, капитализам и неолиберализам, кидају душу и узимају меру за меру?

– Треба играти, и треба бити. Треба играти све али бити на сцени – за њих, дисати као они; једино тако, ако су они са тобом на сцени, ако осећаш да дишу око тебе, само тако правиш позориште, само тако побеђујемо.

Снежана Милетић

Из угла данашњег времена Теjвје јесте помало наиван лик. Он је човек који све што ради покушава да уради у оквиру своје традиције. Он и његова породица покушавају да опстану у том свом малом окружењу, а живот је суров, мења те, мења окружење у којем живиш и мимо тоје воље. Традиција или живот? Па, многе традиције су опстале толико хиљада година упркос неминовним утицајима, а неке су нестале, треће су се претвориле у нешто потпуно друго, изобличиле су се – не морамо ићи у далеку прошлост, имамо примере у скорашњој. Не знам шта је прави кључ. Не смемо заборавити да ми својим радом, делањем и постојањем кројимо историју. Не смемо заборавити да ми, људи, умемо да се заборавимо, не смемо да заборавимо за шта смо све способни и зато треба да пазимо како исписујемо ту историју.
Невоља настаје зато што свако мисли да доприноси општем добру, а заборавља да свако има свој угао истине, да оно што је добро за мене, можда није добро за тебе… Традицијом се мора пажљиво руковати. Не заборавити шта си и одакле си, а ипак бити део времена у којем живиш и ствараш – то је умеће.

Наша прича говори о томе да је битна људска душа, савест, чистоћа. Теjвје то гаји, он жели да живи у хармонији са богом, људима и собом.
Свестан је да то понекад није могуће, и прихвата то, труди се да све буде лепо, али и то има своје границе.
Рад на Виолинсити и много људи на сцени својеврсна је вежба стрпљења: пуно ушију, пуно очију и уста. Пуно мисли, а нису све увек о представи. Све то треба координирати. Можда је то све превише за једног човека.


ГОРДАНА ЈОШИЋ ГАЈИН (Голде)

Тамо где традиција покушава да се одржи, тамо где живе људи који покушавају да пусте корење на месту где их нису ни имали, тамо где живе људи који су принуђени да напусте свој дом, тамо се тка прича о човеку, породици, заједници… О једном малом, мудром, топлом човеку, пуном сумњи и дилема.
Теjвје и Голде, са својих пет кћери, чине породицу у малој Анатевки која је наизглед као и свака друга. Венчали су их пре 25 година, дошла је и љубав, онда су навикли једно на друго. Тако то иде, тако је ред и то је део традиције.
Голде је јака жена која све зна. Она одржава ред у кући, васпитава децу, одлучује о свему. Врло је строга, ништа не понавља два пута! Кћери је слушају, она је капетан тог малог брода. Теjвје све препушта својој жени. Њихове кћери мајку слушају, оцу се радују! Отац доноси празник у њихов дом.
То не значи да је Голде безосећајна жена. Она једноставно не зна да покаже емоције, то се не ради, таква је традиција! Без обзира што виче и гунђа, она је уз свог мужа и своју децу. Треба је само слушати и све ће бити добро!

Платно и боје су ту, разне четкице такође, како оне за прецизне и танке линије, тако и оне за широке и велике потезе. Треба одабрати нијансе и почети наносити боје! То је најзанимљивији део глумачке игре а, наравно, и најтежи!
Врло сам узбуђена; треба спојити песму, игру, глуму. Све исцрпљује, треба остати здрав! Волела бих да наше позориште чешће ради овакву врсту представа. Уживам док радим са колегама из Новосадског позоришта, откривам сличности и различитости међу нама. Уживам док посматрам балетске играче који спретно плету своју игру.
А тек музика, те предивне мелодије?! Врло сам срећна што сам део свега овога. И врло почаствована! А када вам се то деси два пута у животу, онда је то нестварно лепо! Први пут 1992, тада сам била Ходл, кћерка млекара Теjвјеа, играо га је легендарни Зафир Хаџиманов, а ове 2015, играм Голде, Теjвјеову жену. Може ли глумица пожелети нешто боље?


ЕМИНА ЕЛОР (Цајтл)

Мој лик и ја смо у добрим односима…

Мада мислим да је Цајтл један од “најдосаднијих” ликова у драмској историји… Не кажем то у негативном смислу, већ због открића… Неко време сам покушавала да нађем ту грешку у њој због које ће имати неку ману, бити смешна или трагична… Међутим, Цајтл је „нормална“ девојка са чврстим одлукама и искреном љубављу према свом изабранику – Мотлу. Вера и енергија су, ја мислим, кључне ствари у решењу мог лика, а и представе у целини. Мазел тов!





МИЛОВАН ФИЛИПОВИЋ (Мотл)

Прича о Мотлу могла би да звучи као нека секвенца из бајки… Био једном један сиромашни кројач који је волео кћерку сиромашног млекара. Њу су обећали богатом месару, а онда се збило чудо…

Мотл је смотан, збуњен, несигуран, без самопоуздања, али је љубав оно што га покреће да се мења и он постаје сигурнији, спретнији, храбрији…

Редитељ, који је и сам био глумац, на првој проби је рекао да највише воли баш лик Мотла.
Често је играо неке детаље, па нисмо ни имали потребу за преводом, а када је превод био неопходан – Јутка (Јудит Ференц) је то савршено радила. Једини проблем, кад већ играм лик који је смотан, што ми кореограф није дозволио да и у кореографијама будем смотан:)


АГОТА ФЕРЕНЦ (Ходел)

Као да прелазим реку пуну вртлога…

Као дете кад замишља лавиринт…

Тражим другу страну а нешто ми не да да напредујем, жељна сам излаза а држе ме зидови.

Ухвати ме за руку и вуче. Пливамо заједно. Вртлог нас вуче до дна, она ме држи. Ударамо зидове, гласно призивам сад већ било кога. Она је та која у том лавиринту живи. Зна свој пут, излаз тражи. Има ли тог излаза? Треба ли у њега веровати? Да ли је то суштина Традиције? Вера у њу? Она ме гледа и смеши се.
Знам да је излаз близу.



СИЛВИА КРИЖАН (Фрума Сара)

Фрума Сара је јако мала улога, од оних такозваних зицер улога. На сцени проведеш свега два минута али те публика ипак запамти.
Фрума Сара је дух, зао дух покојне жене Лазара Волфа, месара, који је запросио најстарију Теjвјеову ћерку. Улога… Не, није то чак ни улога.
Фрума Сара је појава. Појава у трајању половине једне музичке нумере.
Није први пут да играм на нематерњем језику. И то никад није лако, јер језик није само значење речи. Често заборављамо емотивни садржај речи. Различите речи са истим значењем буде у нама различита осећања. Сам одабир баш те одређене речи оцртава карактер лика који га изговара. Та, емотивна суштина речи, повезана је с нечим што произилази из наше културе, традиције, догађаја из заједничке прошлости.
На пример, речи из успаванки, дечјих песмица, увек ће нас емотивно асоцирати на дане детињства, несвесно ће у нама будити осећај заштићености, слободе, безбрижности. Ако си припадник друге језичке средине, неке друге песме те успављују у раном детињству – ти ни не можеш да имаш исте асоцијације као неко коме је језик на којем глуми матерњи.
Глума је сложена ствар. Већину ствари решаваш инстинктивно, неким шестим чулом. На страном језику је то прилично тешко, додуше, не и немогуће, извести. Али глумац пре свега мора да прихвати да је ускраћен за тај вредан алат вербалног театра, морају да га прихвате партнери, да свима буде природна ствар што ти говориш с акцентом. Онда то и публика, већ после пет минута, прихвата као позоришну конвенцију и више не придаје значај.
Постоји, наравно, још један додатни стрес кад играш на страном језику. Ако погрешиш, неће те вадити импровизација. Због тога ти је желудац нон-стоп у грчу, не можеш се опустити и безбрижно уживати.
Наравно, код тако мале епизоде као што је Фрума Сара, све што сам сад рекла готово да и не стоји, јер, мањи задатак – мањи стрес. Изузетно ми је драго што могу да стојим на истој сцени са мојим цењеним колегама, са којима иначе највероватније никад не бих могла да играм. Хвала свима на тој шанси.


ГОРДАНА ЂУРЂЕВИЋ ДИМИЋ (Јенте)

Није ми стран овакакв рад, са пуно људи, на два језика… За студентских дана била сам у салашарском позоришту, са колегама са мађарске класе, играли смо у мешовитим срединама и дивно комуницирали са обичним светом, тих осамдесетих година. Била сам друга година глумачких студија… Харис Пашовић је режирао, време када је играо Лајош Шолтиш… И онда се то, као нека река понорница, изгубило… Али дух, очигледно, није утихнуо и ево нас сада поново заједно.
Јако сам задовољна улогом, јер сам по природи конзервативна, веома држим до традиције.
Моја Јенте је – у духовном смислу – стожер тог малог света који постаје позорница страних сила и вековног анимозитета… Све потом крене да се распада кад их потерају са тог њиховог простора. А човек мора да пристане на оно што му скроје други и тако се историја понавља на трагичан начин… У том смислу, наша представа је актуелна и данас, на почетку 21. века који не слути на добро… На видику је велики судар new age-а и традиције. Очекује се спектакл крвавих размера. На кога се у том сукобу кладим? На меру и истину које побеђују.


АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ (бака Цајтл)

Није лако играти овако нешто ако си драмска глумица, чак и са искуством. На први поглед јесте: имам арију, ноте, пробе… Међутим, врло брзо схватиш да можеш да луташ до бесвести, поготово та моја улога која спада у драматургију сна којом Тејвје манипулише својом женом…. Редитељ нам је, међутим, дао одреднице, сцена у којој сам ја треба да буде пародија на најбљутавије америчке хорор филмове са зомбијима и вампирима. Нисам ипак дозволила да се мој лик претвори у саму карикатуру… Моја улога, у свим изведбама, филмским и позоришним које сам видела на интернету, увек је била дражесна бакица у венчаници… Зашто венчаница, никако нисам успела да докучим? Да ли је она симбол наговештаја да ће се њена унука удати онако како она хоће или је то други знак, није ми јасно… Ја сам се тога лишила а лишила сам се и њене мекоће, јер она је ту да контрира Фруми Сари.
Дакле, нисам типична слатка бакица.
Али трајем три минута.
Каква сам са певањем? Добра. У кафани. Волим да певам, и да се дерем.

Моја генерација ускраћена је била за знање певања и покрета, тек касније су добиле професоре за то.
Пуно људи на сцени у овој представи подсећа ме на нека моћна позоришна времена. Јако се стужим кад видим да смо сиромашни, па на последњем Позорју у пет представа коришћене су само столице, а овај наш рад даје ми илузију да нисмо толико бедни, да се нешто дешава.
Наша представа јесте мјузикл, али подсећа и опомиње на усуд разних сеоба и повампирења фашизма којима сведочимо. Ми смо овде насред пута, пута одрона, поплава, ратова. Стално се осећају те сеобе, сви смо са неким завежљајима у рукама, било буквално, било са менталним завежљајима пуним чежње и мисли о одласку негде где је боље и другачије… Мало генерација успева да живи мирно, без неког озбиљног потреса…

Снежана Милетић

На исти начин како је опчинио гледаоце широм света, мјузикл „Виолиниста на крову“ остварује изузетне успехе и на домаћим театарским сценама. Пар деценија после својевремене, врло успешне поставке „Виолинисте“ у Српском народном позоришту, популарни мјузикл поново се нашао на сцени овога театра, овога пута у представи рађеној у копродукцији ансамбала СНП и Новосадског позоришта, Ујвидеки синхаза. Као резултат заједничког уметничког подухвата пробране екипе глумаца ова два наша реномирана драмска ансамбла, настала је разиграна и колоритна представа динамичног тока, која је сценском магијом и експресивношћу освојила публику на суботњој премијери у СНП.
Једно од најпопуларнијих дела овога жанра, мјузикл „Виолиниста на крову“ аутора Џозефа Стејна и Џерија Бока, приказујући догодовштине и личну драму сиромашног млекаyије Тејвјеа и његову бригу да одржи породицу на окупу у малом јеврејском насељу Анатевки, сред суморне атмосфере погрома почетком двадесетог века у царској Русији, проговара заправо о вечним егзистенцијалним питањима. Честити Тејвје се тако суочава са незадрживим менама духа времена, које обесмишљавају традицију, као и са променама друштвених норми и обичаја, због чега се он сукобљава са својим ћеркама и губи једну по једну од њих.
Типични бродвејски мјузикл допадљивих музичких нумера, чији наслов асоцира на надреалне, сновидне сликарске реминисценције Марка Шагала на призоре из јеврејских насеља попут Анатевке, обухватио је ипак у свом подтексту и истинску драму протагониста, наговештавајући уз то и мрачну атмосферу првих деценија прошлог столећа са бујањем злоћудног антисемитизма, који ће доцније довести до трагичних последица катаклизмичних размера.
Редитељ представе, гост из Мађарске Атила Береш, зналачки је ускладио оба поменута драматуршка нивоа представе: топли, ведри и распевани приказ свакодневице Анатевке и Тејвјеве бриге и борбе да прехрани породицу, са хуморним акцентима његових прекорних и домишљатих „обраћања Свевишњем“, светковине у сеоској крчми и свадбе, као и контрапункт муклих наговештаја драматичних збивања која прете. Као тамни облак, пред протагонистима се појављују вести о погромима и протеривањима јеврејског живља, који ће на крају погодити и њих.
Кључне и најзахтевније улоге у представи биле су поверене глумцима Ујвидеки синхаза, који су се до сада са великим успехом огледали у мјузиклима, а који су овде, рекли бисмо, начинили прави мали уметнички подвиг, беспрекорно тумачећи своје улоге на српском језику. У насловној улози млекаyије Тејвјеа наступио је маестрални Арон Балаж, пруживши глумачки и певачки суверено и проживљено тумачење ове комплексне роле. Достојна партнерка главног протагонисте била је Гордана Јошић Гајин у улози Тејвјеве супруге Голде, сведеног сценског геста и суздржаних емоција, која је на тај начин прецизно одсликала став жене посвећене породици и традицији.
Њен дијалог са мужем, када она једва успева да призна да га воли, био је преломни тренутак у представи, када обоје актера постају свесни новог времена и пуцања стега старих обичаја, којима су они били привржени. После низа перипетија и борбе да сачувају старе обичаје, Тејвје, Голде, њихове кћери и други актери „Виолинисте на крову“ ипак, вољно или невољно, прихватају ново време, али на крају стиже одсудни удар: погром и протеривање из Анатевке, а иза њих на сцени остају само кофери, бачена одећа и обућа, као страшни знамен онога што се доцније заиста и догодило у холокаусту током Другог светског рата.
Изузетно успеле глумачке и певачке креације пружиле су Емина Елор у улози одрешите и самосвојне настарије ћерке Цајтел, Агота Ференц као одлучна и речита Ходел, која упркос обичајима одлази са изабраником свога срца, као и Јована Балашевић у улози Хаве, која се против очеве забране удаје за нејеврејина, што коначно доводи до распада Тејвјеве породице. Врло запажене и упечатљиве епизодне улоге остварили су Гордана Ђурђевић Димић у улози проводаџике, сплеткарошице Јенте, Милован Филиповић као скромни кројач Мотл, Небојша Савић у улози студента бољшевика Перчика, Игор Павловић у роли богатог месара Лазара Волфа и Атила Мађар као рабин. Праве глумачке и певачке бравуре оствариле су Александра Плескоњић као бака Цајтл и Силвија Крижан у улози Фрума Саре у фантазмагоричној епизоди Тејвјевог сна, са мноштвом оживљених покојника на сцени.
Посебну димензију и аутентичност представи дало је учешће чланова Будимпештанског клецмер бенда, специјализованог за извођење традиционалне јеврејске музике. Аутори сценографије су Балаж Хорешњи и Саша Сенковић, костимографију потписује Мирјана Стојановић Маурич, а кореограф је Ђерђ Крамер. Захваљујући блиској сарадњи и креативним доприносима свих извођача и сарадника, настала је тако нова атрактивна, допадљива, али и слојевита поставка „Виолинисте на крову“ изузетно високих уметничких домета, која ће, верујемо, наићи на добар одјек код публике.

Борислав Хложан, Дневник, 25. мај 2015.

Када је 1910. Шолем Алејхем објавио приповетку „Тејвје и његове кћери“, није могао да претпостави славу коју ће његов заплет о млекаџији Тејвјеу и његових пет кћери касније доживети. Мјузикл који је премијерно изведен на Бродвеју 1964. године обележио је почетак новог живота приче Шолема Алејхема. Његови аутори били су сценарист Џозеф Стејн и композитор Џери Бок, а сонгове је написао Шелдон Харник. Насловну улогу млекаџије Тејвјеа играо је Зиро Мостел, који се овом улогом прославио, а светску славу су му донеле улоге у филмским комедијама Мела Брукса. Наслов мјузикла, „Виолиниста на крову“ често се повезује са мотивима виолинисте који свира изнад кровова из детињства сликара Марка Шагала, мада је та веза, како би сам млекаџија Тејвје рекао, „климава попут виолинисте на крову“. Шагал је од 1912. неколико пута обрађивао ову тему, а имао је и богато искуство као сценограф и костимограф, у Русији, и касније у САД. Спектакуларност његових решења критика је прихватала „као нешто што се баш и не очекује на позорници“. Занимљиво би било знати да ли је Шагал, који је преминуо 1985. присуствовао њујоршкој премијери. У сваком случају, прича самог мјузикла је, као и Шагалово сликарство, прожет симболичким и надреалним ефектима. Музичка матрица је заснована на мелосу руских и пољских Јевреја, што дело враћа традицији из које је приповетка Шолема Алејхема потекла. Популарност је овај мјузикл довела и на наше позорнице, где је извођен с великим успехом, посебно када се ради о првом извођењу постављеном у Српском народном позоришту 1992. у режији Воје Слодатовића, где су насловне улоге тумачили Зафир Хаџиманов и Соња Стипић. Постављен је и у Нишу 2011. и, поново у Новом Саду средином протекле године, у режији Атиле Береша и са Ароном Балажем у насловној улози. Специфичан мелос и живописни призори представе која, између осталог, говори и о преплитању традиција (јеврејске, руске, америчке), у овој представи је оригинално обогаћен и спојем двају језички различитих позоришних трупа: Újvidéki Színházа и Српског народног позоришта.
„Виолиниста на крову“ је дуго након праизведбе био најдуже игран мјузикл уопште, а и данас је међу двадесет најгледанијих: најуочљивији разлог су сонгови чија популарност се ни после пет деценија не доводи у питање. Успеху је допринела и тема која говори, у време настанка приповетке, о два све актуелнија питања. Главном јунаку мјузикла Тејвјеу, наметнут је избор између традиције коју јеврејска заједница у забаченом селу у царској Русији помно чува, и захтева модерног доба који разарају патријархално устројство породице. Овај отац пет самосвесних кћери, од којих свака на свој начин захтева право да одлучује о сопственој судбини, непрекидно бива присиљен да тражи компромис између старих обичаја и новина које не разуме најбоље и с којима никако не може да се помири. Потреба за очувањем традиције и идентитета, у представи, као и у стварности, показује се оправданом у светлу погрома што их је царска Русија систематски проводила над јеврејским становништвом Украјине и источне Пољске, које се пред њима масовно исељава у друге делове Европе.
У свакој позоришној представи, па и овој, посебно сложеној као „Виолиниста“, с великим бројем учесника, битна је препозатљивост ликова од првог уласка на сцену, за шта велику заслугу има аутор костима. У недавно постављеној представи, ради се о Мирјани Стојановић Маурич, дугогодишњем костмографу Српског народног позоришта у Новом Саду. Искуство које је годинама стицала креирајући костиме за оперске и балетске представе, односно оне са великим бројем учесника и наглашеном карактеризацијом ликова, сврстава је у ред најуваженијих припадника ове бранше, а свакако је и овом приликом било од помоћи. Рођена Новосађанка, каријеру је у Српском народном позоришту започела после завршене Академије примењених уметости. На Одсеку за костим један од професора био јој је Душан Ристић, космополита, сликар, цртач и, наравно, костимограф. Широко образован, настојао је студентима да укаже на путеве који ће их одвести до правих решења, „знао је како фунционише костим“. Током више од четири деценије, Мирјана Стојановић Маурич је, у матичној кући и позориштима у Скопљу, Марибору и Осијеку, те ТВ Нови Сад, креирала преко двадесет хиљада костима у око 120 представа.
Бавећи се и сликањем, и у креирању костима, посебно када је реч о оперским инсценацијама, или остварењу какав је „Виолиниста“, инспирацију често тражи у историјском сликарству које се, заправо, и развија упоредо с опером и са њеним сценским идентитетом има много додирних тачака. То је ауторкин пут проницања у епоху, као што је у случају „Виолинисте“, дух времена тражила и у аутентичним фотографијама из живота јеврејских заједница поетком двадесетог века, те у Шагаловим сликама. Уверљивости костима у представи самим насловом смештеној у граничне просторе између реалности и маште, допринео је и посебан процес шивења, бојења, аплицирања детаља и стварања готово ониричног утиска изношености, наравно, уз помоћ малих тајни костимографског умећа. Ауторка истиче да су јој, у креирању ликова, помогле и физичке карактеристике појединих актера – од комичне Гордане Ђурђевић Димић, до за публику потпуно неодољивог Арона Балажа у насловној улози. Такође, целовитост сценског наступа захтева визуелну равнотежу између кореографских пасажа и драмског мизансцена; у том смислу сваки костим мора да удовољи изгледом и функционалношћу, али и да се уклопи у концепт целине какав је замислио редитељ. Посебно успешна диференцијација ликова постигнута је у костимима три Тејвјеове кћери чије одлуке и представљају извор његових мука: најстарије, у плавом и одлучне да се не пристане на традиционални уговорени брак, средње чеховљевски рационалне, у жутом и с погледом на свет кроз наочаре и најмлађе, стидљиве, а радикалне, на крају у сакоу карактеристиччном за сифражетску борбу с почетка двадесетог века.
У основи трагична, ова представа обилује фантастичним обртима у којима је изглед актера од пресудног значаја. „Реалистичност“ сцене Тејвјеовог сна, која треба да оправда прво кршење традиције у његовој породици, омогућена је и захваљујући луцидности у креацијама ликова учесника – зомбија и покојника који у једном тренутку преплављују позорницу са уверљивошћу сцена из неког холивудског мегахита, попут „Мумије“ и сличних; отуд је песма о идеалном младожењи за Тејвјеову кћер, Мотлу Камзоилу, замишљена као плес мртвих у извођењу застрашујуће, а ипак симпатичне дружине. Сцена је свакако врхунац синтезе кореографије, музике, стихова и свакако костима, која је уздигла је овај мјузикл у сферу лебдећих свирача са Шагалових слика. У том призору концентрисано је немерљиво вишегодишње искуство Мирјане Стојановић Мурич у костимографском раду. У овој широкој панорами Тејвјеовог сна присутни су сви они јунаци из „Травијате“, „Норме“, „Кармине буране“, „Жизеле“, „Боема“, „Риголета“, „Слепог миша“, „Ромеа и Јулије“, „Љубинка и Десанке“, „Кревета за три особе“, култног балета „Грк Зорба“ и многих других представа, како би сведочили о акумулираном искуству које с лакоћом илузију позорнице може да претвори у „нешто што се баш и не очекује на позорници“, па и у филмску „реалност“.

Јасна Јованов, историчар уметности, Политика


Вавилонска врева

Мјузикл Виолиниста на крову, копродукција Српског народног позоришта и Новосадског позоришта / Újvidéki Színház, премијерно је бити изведена 23. маја на сцени СНП-а.
Значај копродукције два новосадска театра на реализацији овако захтевног пројекта је изузетан. Дело Џозефа Стејна режира гост из Мађарске Атила Береш. У главним улогама су: Арон Балаж, Гордана Јошић Гајин, Александра Плескоњић, Силвија Крижан, Емина Елор, Агота Ференц, Јована Балашевић, Гордана Ђурђевић, Милован Филиповић, Небојша Савић, Атила Мађар, Иштван Керешиј, Милорад Капор… Музику уживо на сцени изводи Будапест Клецмер бенд са Ференцом Јаворијем на челу.

Виолиниста на крову затвориће предстојеће Стеријино позорје – у част награђених 3. јуна. До краја сезоне биће изведена потом 4. и 5. јуна. Ево импресија са једне од проба…

Ех, да сам богат

Да ли због мајског уранка у најави, предстојећег празника – Дана рада, који се – занимљиво не само у мајчици Србији, већ и суседној мајчици Мађарској – слави нерадно, атмосфера на последњој мајској проби Виолинисте на крову, била је више него забавна, плодоносна, такорећи – nođon jo (много добра)!

На сцени је много људи, немогуће их је пребројати: глумаца, балетских играча, сценских радника… Суфлерка Снежа је у партеру, тамо су и неки глумци који чекају ред на своју сцену. Смењују се… Једни време прекраћују игрицама – Иштван Кереши (руски певач), игра „криминал кејс”, други – попут Милорада Капора (Мендл, рабинов син), двометраша склупчаног у немогућем положају, спавају и сањају нови наставак Џемса Бонда, трећи – хај Габи Црнковић (Шејндл) – између два реда у партеру – једу, здраво – да буде јасно, четврти попут Јудит Ласло укрштеним речима вежбају вијуге. Испод великог свода посред „Пере Добриновића” тренутно су Агота Ференц (Ходл) и Јована Балашевић (Хаве) – две од три Тевјеове кћери… Агота Ференц мини паузу користи за пилатес вежбе! У ћошку, на степеницама, седи двоструки Стеријанац Арон Балаж (Тевје), главе уроњене у текст. Полугласно понавља неке реплике, преслишава се, тражи интонацију, пегла акценат…

Филмски кадар у позоришту

На сцени очарава најпре Цака – Александра Плесоњић (бака Цајтл), њене луцидност и духовитост, заиграност, нека бизарна стидљивост и детиња сумња у себе – неодољиве су. Свака њена сцена је за аплауз. Млади глумци имају мастер клас уживо. Силвија Крижан, која игра прву жену Лејзера Волфа има једну опасну соло нумеру. Мали новинарски кружок у ћошку хвали Цаку самој Цаки, а она каже: „Јесте, одлична сам а после дође Силвија и одува ме…”
Савке (Небојша Савић, који игра студента Перчика, у кога ће се загледати Ходл) данас је, изгледа, задужен за редитеља. Задужен да се шали на његов рачун. Сцена се прекида салвом смеха. Береш то јуначки подноси, опасна је он мустра и сам је био глумац, зна колико је глумцима на сцени важна та врста гимнастике, колико је релаксирајућа и подстичућа… Он је, изгледа, од оних ултрапозитивних редитеља, врло подстицајан за глумца, волео је и сам, каже, такве редитеље док није прешао рампу – пре неких 15 година, више није и неће бити, зашто, зато што је сада редитељ, доста је било, мазел тов.

Начин на који режира делује ноншалантно, а заправо, врло добро зна шта ради, забави глумца, зумира га док овај усваја његове сугестије, уноси му се у лице, буквално као филмска камера, не да му да шврља, глуми да глуми, хоће крупан глумачки кадар – филмски у позоришту. И ето га опет на сцени, прекида управо један такав „крупан кадар” између две Гордане – Ђурђевић и Јошић. Ђурђевић од њега тражи прецизније објашњење, а онда нијансу у себи, редитељ од ње силовитије емоције, филмске… Куда ли ће отићи ова градација… Гоца нуди валере решења… На крају редитељ глумици љуби руку…

Вавилонска врева

Гледајући колоплет догађаја са средине партера „Пере Добриновића”, проба помало наликује на кипући вавилонски лонац. Све пулсира, као у кошници. Утисак је такав не само зато што се мешају српски, мађарски и енглески, него и зато што се упетљавају људски карактери. На тренутке се глас редитеља губи и више не чује, више десетина људи на сцени шапне тек по реч у исто време и ето граје. Онда се проломи звиждук, продоран и одлучан и једно одлучно редитељско, пресимпатично: „Тишина, молим те, вас!”. То му је први сусрет са српским. Зна још неколико речи, али разуме све што глумци говоре јер проговарају позоришним језиком, додаје.
И стварно сви и „те” и „вас” у следећем тренутку ућуте, опет завлада тишина, чује се па и најтиша реплика глумца, форшпиловање редитеља. Јутка Ференц, која симултано преводи, стрпљиво и педантно, чини се и редитељске покрете и сама се, попут камере, уноси – кад и редитељ – глумцу у лице.

Креативна пауза за зависнике

Пауза… Тајац… Десетоминутни… Дим убија – зависнике. За то време, на искушењу су и они други – тач ово, тач оно – онлајн овисници. Да се угасе сва светла, од силних геџета видело би се као да је дан.

Хоћу још!

Редитељ на лицу места измаштава сцену у којој се Голде и Тевје одједном нађу на рукама других актера. Гордана Јошић Гајин, високо на длановима Месароша и екипе, вришти од усхићења: „Јоооој, што је фино! Хоћу још!” Корепетитор Адам Клем у неком тренутку прети да ће сада свирати правим темпом, не споро као до сада… Нико ништа не коментарише, сви хватају ритам… Кад се све стиша, Емина Елор као Цајтл изговара једну од најдивнијих реплика у Виолинисти: „Оче, зар ја вредим мање од руке?”

Наставак пробе, редитељ једном глумцу инсинуира могуће линије карактера, дели савете, истрчава на сцену, помера сто, шапуће нешто главној глумици Јошић Гајин, одмах потом Голде сине, кикоће се и наредна сцена завршава редитељевим: „Купљено!”. У наставку, желећи да објасни кореографију у којој сви треба да глуме – ево сада и једног спина – зомбије из најгорих холивудских вампирских филмова – Береш завршава на коленима… Хм, ко ли је неодољиви Роберт Патинсон у овој вампирској сцени? Па, има их двојица – Милорад Капор и Атила Мађар, потпуно су „ишчашени”… Редитељ и даље непоколебљиво зумира глумца, као филмска камера. За то време Капор би стално да „прода” неку смицалицу, спаринг партнер му је Атила Мађар који игра рабина; на другој страни сцене исто то непрекидно раде Савке и Ера – Милован Филиповић који игра неодољиво смотаног Мотла. И ту је крај за 30. април… Дели се распоред за наредну недељу, подсећа се шта се све до прве наредне пробе мора урадити.. А онда су се сви разбежали у правцу 1. маја… Повечерје за уранак свира се у понедељак, када је наставак проба…

Снежана Милетић, http://ludus-online.rs

Стеријина награда за:
– глумачко остварење: Арон Балаж за улогу Тејвјеа млекаџије,
– костимографско остварење: Мирјана Стојановић Маурич,
– кореографију: Ђерђ Крамер.

Наградa публике 61. Стеријиног позорја за најбољу представу – просечна оцена 4,93.

Награда редакције новосадског листа „Дневник“ за уметничко остварење – Арон Балаж за улогу Тејвјеа млекаџије.