ljubavni-napitak

PODELAO AUTORUO DIRIGENTUO REDITELJUSADRŽAJKRITIKAFOTOVIDEO
Gaetano Doniceti
LJUBAVNI NAPITAK
(Gaetano Donizetti: L’elisir d’amore)

Komična opera u dva čina

Libreto: Feliče Romani
Dirigent: Mikica Jevtić / Željka Milanović
Reditelj: Andrej Besčasnij, Ukrajina / Češka
Scenograf: Saša Senković
Kostimograf: Jasna Badnjarević
Koreograf i umetnički saradnik: Dragan Jerinkić
Dirigent hora: Vesna Kesić Krsmanović

ULOGE

Adina, bogata devojka
Darija Olajoš Čizmić / Zoja Ražok, k.g. (Ukrajina)

Nemorino, mladi seljak
Saša Štulić

Belkore, narednik
Nebojša Babić / Vasa Stajkić

Dulkamara, nadrilekar
Željko R. Andrić

Đaneta, seoska devojka
Marija Mitić Vasić / Maja Andrić

Pepino
Vladimir Stojković

Ađutant
Vladislav Šeguljev

Notar
David Vještica

Dulkamarina svita – balet
Juka Macujama, Jelena Danguzov
Milan Ivan, Naojuki Acumi, Bojan Radnov

Narod, Vojnici – hor
Vesna Varagić, Marija Vojvodić, Milica Dosković, Etel Koči, Jasna Milivojević, Renata StarovićPetošević, Jelena Nikolić, Marija Cvijić, Sanja Zeremski, Sandra Klenovšek, Dušanka Majin, Svjetlana Mašić, Maja Drakić, Tanja Teodorović, Jelena Veselinović, Dragana Vulić, Jelena Rudić, Jasna Kastel, Svetlana Milićev, Aleksandra Andrić, Marija Slović, Milica Vujić Rošu, Dina Đokić, Danka Adamov, Ingrid Irmenji, Dragana Keler, Sofija Stanić, Zvezdana Terzić, Miloš Ristić, Dušan Milanov, Vojislav Malešev, Goran Mašić, Jovan Pejić, Zoran Šandorov, Davor Dosković, Goran Tairović, Vladimir Stojković, Predrag Šepelj, Aleksandar Bahun, Milorad Grubor, Vladimir Zorjan, Siniša Pejakov, Nebojša Šogorović, Branko Rošu, Željko Andrić, Marko Skendžić; vojnici: Bojan Zdravić, Aleksandar Tolimir, Čedomir Radlovački, Atila Tot, Čaba Kiš, Stevan Nikolić, Dragan Stajić, Pantelija Milivojević, Mladen Nikolić

ORKESTAR SNP-a:

Prve violine: Vladimir Ćuković, koncertmajstor, Sergej Šapovalov, koncertmajstor, Marta Kojadinivić, Dušan Birač, Bojan Glušica, Vladimir Šaru, Milica Tričković, Robert Hercenberger, Dragana Milošević, Marina Cvetković
Druge violine: Jovanka Mazalica, vođa deonice, Emir Memedovski, vođa deonice, Nina Birač, Petar Ivković, Marica Mitrović, Marin Bugar, Aleksandar Uzelac, Nevena Šimšić
Viole: Jožef Bisak, vođa deonice, Jelena Filipović, vođa deonice, Borut Pavlič, Aleksandar Stankov, Robert Nađ, Radojka Pejakov, Mihailo Kolesar
Violončela: Ibolja Farago, vođa deonice, Kristina Sabo Tokodi, vođa deonice, Milica Svirac, Kristof Jan, Nataša Čubrilo, Teodora Nikolić, Damir Nalić
Kontrabasi: Siniša Mazalica, vođa deonice, Milan Milanov, vođa deonice, Vladimir Lazović, Zvonimir Krstić, Olivera Milušić Nalić
Flaute: Saša Stevanović, prva flauta, Brankica Đukić Jatić, prva flauta, Marija Vasić, Sandra Katić
Oboe: Vera Dragaš, prva oboa, Vladimir Puškaš, prva oboa, Drago Jelavić, Iva Stilinović Gardinovački
Klarineti: Robert Borbelj, prvi klarinet, Rudolf Balaž, prvi klarinet, Saša Milosavljević, Karolj Burai
Fagoti: Saša Panić, prvi fagot, Nemanja Mihailović, prvi fagot, Stevan Kazimić, Eleonora Stipić
Horne: Jelena Gusić, prva horna, Nenad Vasić, prva horna, Slađana Grlić
Trube: Goran Erić, prva truba, Slobodan Dragaš, prva truba, Lordan Skenderović, Isidor Bobinec
Tromboni: Stevan Dragaš, prvi trombon, Branislav Aksin, prvi trombon, Nikola Milanov, Branislav Pajtić
Timpani: Ivan Burka, Milica Grubišić
Udaraljke: Zoltan Vegše, Jelena Rašković, Stefan Lubarda

Koncertmajstor: Vladimir Ćuković / Sergej Šapovalov
Klavirski saradnik: Strahinja Đokić / Danijela Hodoba Leš
Korepetitor baleta: Dejan Brkić
Asistent reditelja za scenski pokret: Lidija Radovanov
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Asistent scenografa: Nada Danilovac
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Dejan Teodorović
Sufleri: Aleksandra Majtan, Sanela Mitrović
Prevod i titl: Ivan Svirčević
Dizajn svetla: Marko Radanović
Video projekcije: Đorđe Vernački; autori slika: deca sa autizmom
Efekti: Ljubomir Šimić

Premijera: 28. mart 2015, scena „Jovan Đorđević“, 19.00

Predstava, s jednom pauzom, traje dva sata i četrdeset pet minuta

Dekor, kostimi i ostala scenska oprema izrađeni u radionicama Srpskog narodnog pozorišta.

GAETANO DONICETI
(Gaetano Domenico Maria Donizetti)

gaetano-donizettiRođen 29. novembra 1797. u Bergamu (severna Italija), Gaetano Doniceti svoju izrazitu muzikalnost i darovitost ispoljava u ranom detinjstvu. Učenik Mateja i Majra, započinje sasvim neobičan i interesantan umetnički put. Već svojom prvom operom Enriko Borgonja, pobuđuje veliko zanimanje publike. Isto se desilo i sa sledećim delom Zoraida iz Granate, komponovanim za Rimski operski teatar. Posle tih uspeha, mladi kompozitor napušta svoju prvobitnu, vojnu službu i posvećuje se muzici. Stvara široku lepezu ozbiljnih, komičnih, istorijskih i herojskih opera.

Prva tvorevina u kojoj su zablistale njegove prave stvaralačke mogućnosti je opera Ana Bolen (1830). Njome Doniceti postaje kompozitor kojeg porede s Belinijem, autor koji mu je bio uzor i u čijim je operama donekle pronalazio inspiraciju. Slede Ljubavni napitak (1832) i Lučija od Lamermura (1835), Doniceti postaje neosporni vođa italijanske opere, posebno što i Rosini, ostajući da živi u Parizu, prestaje da stvara. Nakon što je, od Napulja i Milana, pa do Pariza, prošao veliki životni i stvaralački put, Donicetiju preostaje još jedna stanica – Beč, gde mu ukazuju velike počasti, ali doživljava i teške patnje zbog bolesti.

Posle opere Katarina Kornaro (1844) prestaje da piše, nervno rastrojen vreća se u rodni grad, gde umire 8. aprila 1848. godine.


LJUBAVNI NAPITAK

Doniceti stvaralački vrhunac dostiže u komičnim i „polukomičnim“ operama poput ljupkog Ljubavnog napitka i Don Paskvala kojima kompozitor kruniše, obogaćen znanjem i iskustvom, celu koncepciju komičnog žanra, pre svega, tradiciju 18. veka.

Operu Ljubavni napitak Doniceti je komponovao u Napulju, na tekst Feličea Romanija, autora mnoštva operskih libreta, na koja su pisali najveći italijanski kompozitori (Rosini, Belini, Markadante). U osnovi sižea Ljubavnog napitka stoji verovanje da u prirodi postoje čarobne biljke i napici pomoću kojih može da se zadobije ljubav voljenog bića.

Čim je dobio libreto, početkom 1832. godine, Doniceti je napisao operu, i to za svega 15 dana, u roku koji je i za njega bio veoma kratak. Iako komponovano na brzinu, delo je šarmantno, veoma privlačno, i sasvim pristupačno. Muzika tog dela je vesela, vedra, puna optimizma i melodičnosti, a svojom dopadljivošću lako pleni pažnju slušalaca. U njemu je podvrgnut lakoj ironiji život u Italiji. Izvrsno je ocrtana raznolikost karaktera protagonista, naročito nadrilekara Dulkamare koji vešto koristi seosku lakomislenost i naivnost. Premijera je bila 12. maja 1832. godine u Milanu i prošla je s ogromnim uspehom.

MIKICA JEVTIĆ

mikica-jevtic2Rođen 1977. u gradu Horbu na reci Nekar u Baden – Virtembergu (Nemačka). Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj visokoj muzičkoj školi diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka.

Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Šest godina (od 2005) je radio kao dirigent orkestra Muzičke škole u Šapcu, da bi 2011. postao stalni dirigent Orkestra Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Sarađuje s Vojvođanskim simfonijskim orkestrom.

Dirigent Mikica Jevtić intezivno sarađuje sa ansamblom za savremenu muziku „2K+“ afirmišući tako dela mladih kompozitora.

Dosadašnji operski repertoar Mikice Jevtića sadrži dela: Čajkovskog (Evgenije Onjegin), Verdija (Nabuko, Rigoleto, Travijata), V. A. Mocarta (Figarova ženidba, Čarobna frula), Rimski-Korsakova (Carska nevesta), Pučinija (Madam Baterflaj), Donicetija (Lučija od Lamermura, Ljubavni napitak), K. Orfa (scenska kantata Karmina burana), I. Kalman (Kneginja čardaša).

Na umetnikovom aktuelnom baletskom repertoaru za čije izvođenje dobija i posebne pohvale su ostvarenja: Petra Iljiča Čajkovskog (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), Ludviga Minkusa (Don Kihot), Mikisa Teodorakisa (Grk Zorba), Adolfa Adama (Žizela), Sergeja Prokofjeva (Romeo i Julija).

Iz Jevtićevog koncertnog repertoara izdvajaju se: Gala koncert Opere (13. januara 2012), Gala koncert Opere (14. januara 2013), Novogodišnji koncert – Gala koncert Opere (11. januara 2014), Gala koncert Opere (24. maja 2014), Baletski gala koncert (7. juna 2014), Kad je opera srela film (Novogodišnji gala koncert solista, Hora i Orkestra Opere SNP, 13. januara 2016).

Dobitnik je prve nagrade na 1. Međunarodnom takmičenju dirigenata „Stefan Turčak“ u Kijevu 2006.


ŽELJKA MILANOVIĆ

zeljka-milanovicRođena 1965. u Beogradu. Diplomirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi prof. Stanka Šepića 1988. godine; na istom fakultetu je i magistrirala 2000. godine.

Nastupala je s orkestrom Beogradske filharmonije, Simfonijskim orkestrom Radio-televizije Srbije, Orkestrom Opere i teatra Madlenijanum, Orkestrom Akademije umetnosti iz Novog Sada i orkestrom Camerata Academica. Tokom studija angažovana u KUD „Abrašević“ i horu Beogradski madrigalisti. U Operi Narodnog pozorišta u Beogradu deluje od 1988, a kao dirigent od 1991. Od januara 1995. do novembra 2010. bila je dirigent Opere Srpskog narodnog pozorišta (SNP-a) kada prelazi na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, kao vanredni profesor na predmetu Operski studio. U SNP-u je dirigovala opere: Trubadur, Nabuko, Rigoleto, Kavalerija rustikana, Faust, Majska noć, Karmen, Madam Baterflaj, Toska, Boemi, Služavka gospodarica, Mocart i Salijeri, Suton, Kod Feme na balu, Ero s onoga svijeta, Slepi miš, Vaskrsenje, Katarina Izmajlova, balete: Romeo i Julija, Labudovo jezero, Žizela i scensku kantatu Karmina burana Karla Orfa.

Nagrade: Nosilac je nekoliko saveznih nagrada stečenih tokom studija, nagrade Univerziteta umetnosti u Beogradu, Godišnjih nagrada SNP-a za izuzetna umetnička ostvarenja: 2004. za operetu Slepi miš J. Štrausa, 2005. za praizvedbu opere Vaskrsenje F. Alfana i 2010. za nesebično zalaganje pri realizaciji baleta Labudovo jezero i Žizela.

S Operom Srpskog narodnog pozorišta nastupala je na BEMUS-u (1995), u Centru „Sava“ (2003. i 2004), i u junu 2006, s operom Vaskrsenje, na Internacionalonom operskom festivalu u Miškolcu (Mađarska).

Premijera opere Ljubavni napitak predstavlja deo doktorskog umetničkog projekta Željke Milanović na doktorskim studijama na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, mentor Darinka Matić Marović, prof. emeritus Univerziteta umetnosti u Beogradu.


ANDREJ BESČASNIJ (Kijev, 1962)

andrej-bescasnijUkrajinski operski umetnik, glumac i reditelj. Rođen i odrastao u umetničkoj sredini (unuk je poznatog mecosoprana Larise Rudenko), u Kijevu prvo završava Odsek glume na Pozorišnom institutu (1983), a potom vanredno studira i solo pevanje u klasi Narodnog umetnika SSSR-a, soprana E. I. Čavdar. Na operskoj sceni u Kijevu debituje još kao student (1988) u zahtevnoj ulozi Leporela (Don Đovani, Mocart).

Sledi period intenzivnog osvajanja kako standardnog operskog repertoara, tako i koncertnog, sa posebnim akcentom na ukrajinskoj vokalnoj baštini. Kao njen dostojni reprezent uspešno gostuje u Kanadi (Otava, 1989).

Kao pobednik konkursa Nacionalnog teatra u Kijevu dobija poziv iz Praga za učešće u produkciji opere Don Đovani, ovoga puta u naslovnoj ulozi. Od tada svoju umetničku aktivnost vezuje sve više za češku opersku scenu. Pored nacionalnog teatra u Pragu, često nastupa i u drugim gradovima (Liberc, Ostrava), tumačeći uloge iz češke, ruske i svetske operske literature.

Tumačenjem naslovne uloge u popularnom, prvom češkom mjuziklu Drakula, osvaja naklonost mnogobrojne publike, a predstava je sa velikim uspehom prikazana i u Moskvi.

U Češkoj se sve više manifestuje i njegovo glumačko umeće. Niz uloga, manjih i većih, u omiljenim tamošnjim TV serijama, kao i glavne uloge u dugometražnim filmovima (Zlatna vrata, Alena), to potvrđuju.

Krajem 90. godina prošlog veka, započinje i svoju rediteljsku delatnost. Na češkim scenama uspešno postavlja kako poznate mjuzikle (My fair Lady, Hello, Dolly!), tako i operske predstave (Tajni brak, Tako čine sve, Seviljski berberin, Onjegin, Jolanta). Premijera opere Čajkovskog, Jolanta, realizovana je na prestižnoj sceni Nacionalnog teatra u Pragu u okviru festivala „Opera 2005“.

Zapažena je i njegova delatnost kao producenta i organizatora niza međunarodnih programa i koncerata, koji su u funkciji upoznavanja i popularisanja ukrajinskog kulturnog nasleđa.

U svom repertoaru sa posebnim afinitetom neguje i sovjetsku klasičnu estradu i nastupa sa popularnim pesmama koje su tumačili takvi velikani kao što su Muslim Magomajev i Josif Kobzon.

Naša publika ga je upoznala kao izuzetnog tumača uloge Don Đovanija u istoimenoj operi V. A. Mocarta, u režiji austrijskog reditelja Paula Flidera (2008).


REČ REDITELJA

Uveren sam u to da će ovaj Ljubavni napitak biti drugačiji od svih prethodnih. Uneli smo određenu dozu novog, pre svega zahvaljujući prilasku delu, koji pretpostavlja da ritam predstave bude kompatibilan sa savremenim životom, a da se istovremeno sačuva suština originalnih kompozitorovih ideja kroz puno poštovanje dramaturgije muzike. A ona daje jasne sugestije o tome šta bi i kako trebalo da izgleda na sceni. /… /

Ljubavni napitak nije vezan za konkretne istorijske datume, ali to ne znači da zato ima smisla izmestiti radnju u kosmos ili akterima staviti mobilne telefone u ruke.
Mi smo samo neznatno približili radnju našem vremenu, smeštajući je na početak XX veka, i pomerili smo se iz sela kraj Firence u južnu Francusku, u živopisnu okolinu San Tropea. Ideja je da se kroz likovnost usmeri ka publici što više pozitivne energije.

M. Voljčko, iz intervjua listu Dnevnik, 22. marta 2015.

Prvi čin

Na gradskom trgu ispred krčme, okupljaju se seljani pred polazak u polja. Adina, malo dalje, prisutnima čita (staru keltsku legendu) kako je Tristan uspeo da povrati Izoldinu ljubav uz pomoć ljubavnog napitka. Za to vreme Nemorino razmišlja o svojoj nesrećnoj ljubavi prema Adini. Dolazi narednik Belkore, koji je takođe zaljubljen u Adinu, i koristi priliku da je zaprosi. Adina ga odbija, kao što će malo kasnije odbaciti i ljubavnu ponudu Nemorina.

Stiže doktor Dulkamara i prisutnima hvali svoj specijalni lek koji leči sve bolesti i vraća mladost. Nemorino mu traži napitak od kojega se Izolda zaljubila u Tristana, i Dulkamara mu za jedan zlatnik prodaje bocu vina, obećavši mu da će „lek“, za samo jedan dan slomiti Adinin otpor. Ostavši sam, Nemorino, potpuno uveren u dejstvo napitka, počinje da ga pijucka, i kad naiđe Adina, ponaša se prema njoj ravnodušno, dajući joj na znanje da je više ne voli. Adina, razljućena, odluči da ga kazni i videvši Belkorea, saopštava mu da je spremna da se odmah uda za njega. Nemorino, očajan, moli je da odloži venčanje za bar dvadeset četiri sata (koliko je potrebno da napitak počne da deluje), ali Adina ga odbije, Belkore ga ponižava, a ostali mu se rugaju.


Drugi čin

Svečani ručak na koji je Adina pozvala sve stanovnike sela i doktora Dulkamaru, da proslavi skoro venčanje s Belkoreom. Dulkamara sa Adinom peva barkarolu (Io son ricco, e tu sei bella), a kad dođe notar da ih venča, svi odlaze u krčmu. Ostaje samo Dulkamara kome prilazi sve tužniji i uznemireniji Nemorino, pitajući ga da li je moguće ubrzati delovanje napitka. Dulkamara mu savetuje da kupi još jednu bocu, ali Nemorino nema novca i, da bi ga nabavio, stupa u vojsku kod Belkorea, dobivši za to dvadeset škuda.

U međuvremenu se pročuje da je umro jedan bogati zemljoposednik, Nemorinov stric, i da je on, kao jedini rod, nasledio ogromno bogatstvo. Sve devojke iz sela počinju da se udvaraju mladiću koji postaje hrabriji, i sve uvereniji u dejstvo napitka, šali se sa svima, namerno zanemarujući Adinu. Adina zbog toga oseća inat i bol, i počinje primećivati da je zaljubljena u Nemorina. Ona se još više zbuni kad od doktora Dulkamare sazna da se Nemorino, da bi zadobio njenu ljubav i nabavio novac za napitak, čak i prijavio u vojsku.

Sad već odlučna da ponovo zadobije Nemorinovu ljubav, Adina otkupljuje ugovor koji je on potpisao, i odbija da se uda za Belkorea. Ali, ne prihvata savet Dulkamare da i ona uzme napitak, izjavivši da ima mnogo više poverenja u svoju lepotu i ženske čari. U međuvremenu, Nemorino se vratio misleći na nju i, zaljubljeniji nego ikad, sanja da mu ona konačno uzvrati ljubav (Una fortiva lagrima). Dolazi Adina, vraća mu ugovor i oprašta se od njega, verujući da Nemorino sad može da bira devojku koju hoće, i da ne mari više za nju. Ali, Nemorino, na njeno čuđenje, izjavljuje da bi radije umro nego bio bez nje. Oni, napokon, jedno drugom izjavljuju ljubav i sve se završava u opštem veselju, dok Dulkamara, napuštajući selo, još jednom hvali svoj čudesni napitak.


LJUBAVNI NAPITAK NA SCENI SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA

Prvo izvođenje: 19. novembar 1967.
Dirigent Marijan Fajdiga, reditelj Mladen Sabljić k.g., scenograf Miomir Denić k.g., kostimograf Stana Jatić, horove uvežbao Eugen Gvozdanović; Zdenka Nikolić (Adina), Lučano Mancin / Vojislav Kuculović (Nemorino), Dušan Baltić / Franc Puhar (Belkore), Rudolf Nemet (Dulkamara), Irena Davosir Matanović / Aleksandra Životić (Đaneta).

Predstava je bila na repertoaru dve sezone, izvedena je 15 puta, 6871 gledalac.


Drugo izvođenje: 25. mart 1988. na Maloj sceni
Dirigent Miodrag Janoski, reditelj Ivica Krajač k.g., scenograf Zvonko Šuler k.g., kostimograf Mirjana Stojanović Maurič, hor spremio Juraj Ferik, crteži Đurđica Merle k.g., scenski pokret Tereza Čebski; Gordana Kojadinović (Adina), Slavoljub Kocić (Nemorino), Branislav Vukasović (Belkore), Bojan Knežević (Dulkamara), Branka Oklješa (Đaneta). U dve sezone izvedeno je 16 predstava, 3029 gledalaca.

Opera je obnovljena 25. maja 1991.
Dirigent Janez Govednik, dirigent hora Vesna Kesić Krsmanović, scenski pokret Julijana Dutina, podela kao na premijeri, izvedene su 3 predstave, ukupno 19 predstava, 3815 gledalaca.


Treće izvođenje: 10. maj 1997.
Dirigent Imre Toplak, reditelj Voja Soldatović, scenograf Dalibor Tobdžić, kostimograf Mirjana Stojanović Maurič, dirigent hora Natalija Arefjeva, koreograf Živojin Novkov; Milica Stojadinović / Danijela Jovanović / Jaroslava Benka Vlček (Adina), Slavoljub Kocić / Nikola David (Nemorino), Branislav Vukasović / Saša Kovačić (Belkore), Miodrag Milanović (Dulkamara), Branka Oklješa / Sanela Čukljaš (Đaneta), Vladimir Stojković (Dobošar), Antal Tiri (Notar). Do sezone 2002/2003. izvedene 23 predstave, 8048 gledalaca.


Premijera opere „Ljubavni napitak“ u Srpskom narodnom pozorištu

Uprkos vremenu očito nenaklonjenim kulturi i teatru, na našim scenama događaju se ipak ambiciozni i vredni umetnički poduhvati, kao što je to bila subotnja premijera opere „Ljubavni napitak“ u Srpskom narodnom pozorištu. U najkraćem: puni teatarski trijumf. Nova postavka popularne Donicetijeve opere okupila je u glavnim ulogama soliste mlađe generacije,  predstavivši izuzetne umetničke mogućnosti ansambla Opere, SNP-a.

Dogodilo se da Donicetijeva komična opera „Ljubavni napitak“, koju je napisao za svega petnaest dana, postane vrhunac njegove kompozitorske karijere, koja vanvremenskom lepotom muzike osvaja publiku širom sveta. „Ljubavni napitak“ doneo je na scenu nešto novo: životnost i dozu realističke uverljivosti, koja je u lakom libretističkom zapletu o večnoj potrazi za ljubavlju, kroz zvučnu potku partiture nagovestila potonju pojavu operskog verizma.

Mediteranski raspevana muzika bujnog toka pružila je reditelju, gostu iz Ukrajine, Andreju Besčasnom priliku da ostvari zanimljivu, scenski razigranu i atraktivnu postavku, sa izvesnim šaljivim otklonom od takozvanog „klasičnog pristupa“. Mesto zbivanja izmešteno je na jug Francuske i vremenski situirano na početak dvadesetog stoleća, što sugeriše neobično vozilo nadrilekara Dulkamare – vašarski automobilčić ukrašen reklamama i redovima led-sijalica. Svojim nekonvencionalim, ali svrsishodnim režijskim rešenjem Besčasnij je tako ostavio dovoljno prostora za dinamičan i logičan razvoj operske radnje.

Među članovima dobro pripremljenog ansambla dominirali su sjajni tumači glavnih uloga. Sopranistkinja Darija Olajoš Čizmić pružila je nadahnuto, vokalno besprekorno i glumački sugestivno tumačenje Adine, u njenom preobražaju od ćudljive kokete do zaljubljene žene. Takođe i tenor Saša Štulić, kao scenski i pevački suvereni tumač nespretnog i neshvaćenog ljubavnika Nemorina, kome se, što zahvaljujući „ljubavnom napitku“, što dobijenom nasledstvu, na kraju osmehnula sreća da zadobije Adininu ljubav. Posle vesti o nasleđenom bogatstvu ranije prezreni i odbačeni Nemorino preko noći postaje miljenik svih devojaka). Bilo kako bilo, duet Adine i Nemorina i tercet sa Belkoreom u prvom činu, kao i završni duet Adine i Nemorina predstavljali su najupečatljivije trenutke predstave. Izuzetno zapažene su bile i žalobna Nemorinova arija u prvom činu, kao i vedra i šaljiva barkarola Dulkamare i Adine, koje su nagrađene aplauzima publike. Vrlo uspele i ubedljive pevačke i scenske nastupe ostvarili su Vasa Stajkić kao nadmeni, hvalisavi narednik Belkore, Željko R. Andrić kao šarmantni i rečiti nadrilekar Dulkamara, kao i mlada sopranistkinja Marija Mitić Vasić u ulozi seoske devojke Đanete. U roli Pepina nastupio je Vladimir Stojković, ulogu ađutanta tumačio je Vladislav Šeguljev, u ulozi notara nastupio je David Vještica.

Izvođenjem opere koncentrisano i energično dirigovala je Željka Milanović, u bliskoj saradnji sa raspoloženim solistima, preciznim orkestom i interpretativno stabilnim horskim ansamblom. A kao rezultat njihovog plodonosnog umetničkog truda nastala je pitka, lepa i uzbudljiva operska predstava, koja je prisutnima pružila trenutke istinskog uživanja.

Ukupnom uspehu predstave doprinela su i scenografija koju potpisuje Saša Senković, kostimi Jasne Badnjarević, autor koreografije Dragan Jerinkić i dirigent hora Vesna Kesić Krsmanović.

B. Hložan, Dnevnik, 31. mart 2015.


Razigrano i duhovito

Reditelj predstave radnju nije smestio „u kosmos ili akterima stavio mobilne telefone u ruke“, čemu se danas odveć često pribegava. Njegovo viđenje podrazumeva ostanak u prošlosti i u bajkovitom okruženju.

Nova postavka Donicetijevog „Ljubavnog napitka“ stigla je na scenu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu gotovo dve decenije nakon premijere prethodne inscenacije. Atraktivna muzika, zanimljivo strukturisan zaplet i dramski tok, kao i inventivnost uklapanja komičnih elemenata čine ovo delo prijemčivim za publiku. Sve to uzima u obzir reditelj Andrej Besčasnij kada formuliše konačnu fizionomiju „Ljubavnog napitka“. Radnju reditelj neće smestiti „u kosmos ili akterima staviti mobilne telefone u ruke“, čemu se danas odveć često pribegava. Njegovo viđenje podrazumeva ostanak u prošlosti i u bajkovitom okruženju (naglašeno kostimima Jasne Badnjarević), mada će se iz toskanskog pejzaža preseliti u južnu Francusku, na prelaz iz 19. u 20. vek. Maštovito osmišljena scenografija Saše Senkovića, naročito segment koji pretpostavlja zakošeni prostor (vinograd-poljanu), pruža mnogobrojne mogućnosti za razvijen mizanscen. Besčasnij razigrava fabulu i postupno uvećava „napetost“ ove vedre muzičke pripovesti; usredsređen je na psihološko produbljivanje karaktera i konkretizaciju njihovih odnosa – a ljubavne intrige su za to pogodan teren – podvlačeći savremenost (ili svevremenost) Donicetijevog teksta.

Marija Ćirić, NIN, 16. april 2015.


Doniceti, Ljubavni napitak
Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 28. III 2015.

Premijera komične opere u dva čina Ljubavni napitak Gaetana Donicetija na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, bila je prilika za oživljavanje mediteranskog duha italijanskog belkanta, koji je jedan od svojih najizrazitijih vidova dobio upravo u ovom popularnom delu. Reditelj ove postavke, ukrajinski operski umetnik i glumac Andrej Besčasnij, opredelio se, kako sam kaže, za živopisnu okolinu San Tropea, mada ni po čemu ne bi moglo da se zaključi da nije u pitanju i okolina Firence, gde je smeštena radnja opere. Skromna i ukusno postavljena scena, bila je u potpunom skladu sa idejom kompozitora da prikaže idiličnu seosku atmosferu u okviru koje se odvija tipizirana priča o neuzvraćenoj ljubavi sa neočekivanim obrtom i srećnim završetkom. Kamena kuća sa nadstrešnicom sa jedne i visoki plast sena sa druge strane bili su u prvom planu, dok su čokoti vinove loze bili malo uzdignuti, čime se ostvario utisak dubine. Ceo ovaj prizor uokviravalo je platno sa fotografijom oblaka i plavog neba, na kojem su se u jednom momentu smenjivali i dečiji crteži, koji kao da su hteli da ukažu na čistotu ljubavi kojom je naročito bio obuzet glavni muški lik, Nemorino. Sasvim uobičajen scenski raspored bio je oplemenjen dobrom režijom, u okviru koje je dobro iskorišćen svaki komadić prostora sa logičnim rešenjima, bez mnogo iznenađenja. Statisti, mali baletski sastav i hor, aktivno su se kretali duž cele scene, zauzimajući pozicije u skladu sa tim da li su komentatori radnje ili imaju glavnu ulogu. Završna scena u kojoj dva glavna lika, bogata devojka Adina i Nemorino, posle mnogo peripetija izjavljuju jedno drugom ljubav, odvijala se na nadstrešnici kuće, čime je događaju koji se iščekivao tokom cele opere dat poseban značaj. Sa stanovišta režije, najizrazitiji karakter dobila su dva muška lika. Nadrilekar Dulkamara kog je tumačio Željko Andrić, pojavljuje se u vozilu sa prikolicom i signalnim svetlom nalik onima koji se koriste na golf terenima, što predstavlja snažnu referencu na njegov šarlatanski lik. Hvalisavi narednik Belkore u upečatljivoj vojničkoj uniformi i sa mačem kojeg je pompezno vadio iz korica, često je koristio marševski korak i brojne gestove koji su karikirali lik uobraženog muškarca, što je izvrsnom Vasi Stajkiću dobro polazilo za rukom. Nemorino kog je tumačio Saša Štulić, predstavljen je kao naivan, pomalo budalasti mladić čistog srca koji sve vreme pokušava da osvoji Adinino srce. Sama Adina koju je tumačila Darija Olajoš Čizmić, nije bila razmetljiva kako bi se očekivalo od bogate, razmažene devojke koja se opredeljuje da ljubav pokloni hvalisavom Belkoreu. Ovom ženskom liku reditelj kao da nije želeo da podari raskalašniji karakter, verovatno želeći da ukaže na koketni lik zavodnice kojoj su ove osobine glavno oruđe ali i jedini cilj, što je Darija glumački veoma dobro znala da istakne. Kostimi Jasne Badnjarević bili su u potpunom skladu sa vremenom u kojem se radnja odvija. Posebno bi trebalo istaći izvrsne vojničke uniforme, koje su od vojnika činile pompezne, pomalo groteskne likove. Narodne nošnje koje je nosio hor, proste čakšire Nemorina, jednostavne, ali ipak sjajne Adinine haljine i lakrdijaške boje odela doktora Dulkamarea, sve to je u potpunosti odgovaralo samim karakterima pomenutih likova.

Donicetijeva opera predstavlja remek-delo, pre svega zbog toga što je u okviru glavnih tipiziranih karaktera, kompozitor uspeo da ostvari niz prefinjenih nijansiranja. Njihova unutrašnja psihološka stanja, verno su oslikana povremenim melodijskim senčenjima i iskazivanjima kontrasta, uglavnom baziranih na odnosu komično-sentimentalno. Pevači su to dobro shvatili, te su ovakve smene situacija u njihovoj interpretaciji delovale prirodno i bez posebnog naglašavanja. Najveća vrlina novosadske postavke leži u tome, što su bukvalno svi izvođači angažovani na sceni dobro izneli svoje uloge, kako glumački, tako i pevački. Sopran Darija Olajoš Čizmić kao Adina, istakla se dobro postavljenim koloraturama, tumačeći virtuozne Donicetijeve arije intonativno čisto i uz besprekorno poštovanje teksta. Saša Štulić, tenor, ostvario je odličnu ulogu prostodušnog Nemorina, uspevajući da dočara različite promene raspoloženja, od zaljubljenosti i euforije, do krajnje rezigniranosti. On je u svakom momentu uspevao da očuva sentimentalni karakter Donicetijevih melodija, te je tako i čuvena arija, Una furtiva lagrima, zvučala bez tragičnog tona, kako je iz nekog razloga tumače mnogi veliki pevači. Tenor mekanog i prijatnog glasa, Štulić se ovom ulogom nametnuo kao poželjan za slične karaktere iz bogatog repertoara italijanskog belkanta. Baritoni Vasa Stajkić i Željko Andrić, u najvećoj meri bili su nosioci bufo karaktera. Kao narednik Belkore, Vasa Stajkić je bio krajnje komičan i pevački ubedljiv. Dramaturški važnom liku nadrilekara Dulkamare, podareno je mnoštvo pevačkih bravura i komičnih efekata, koje je Željko Andrić interpretirao veoma dobro.

Hor kao važan činilac Donicetijeve opere bio je odlično uvežban, dok je orkestar krajnje korektno tumačio svoju deonicu. Dramaturški efektno, usklađeno je i nekoliko baletskih tačaka koje su se odvijale u okviru žanr-scena. Dovođenje u sklad čitavog ansambla, zasluga je dirigenta Željke Milanović, čije je izvođenje opere bilo deo doktorskog ispita na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Izvođenje opere Ljubavni napitak Gaetana Donicetija na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu bilo je nepretenciozno i uspešno. Preveliki entuzijazam izvođača nije mogao da se sakrije i mnogo od toga oni su zaista uspeli da prenesu i na publiku. Doći u pozorište, uživati u muzici i zadovoljno otići, zvuči kao prosta formula koju je na domaćim operskim scenama katkada nemoguće ostvariti. Premijera Donicetijeve opere međutim, predstavljala je potpuno drugačiji primer.

Srđan Teparić, Radio Beograd 2, Kulturni krugovi: Ars sonora, 30. III 2015.

Fotografije: Branislav Lučić

Fotografije: Miomir Polzović