ljubavni-napitak

ПОДЕЛАО АУТОРУО ДИРИГЕНТУО РЕДИТЕЉУСАДРЖАЈКРИТИКАФОТОВИДЕО
Гаетано Доницети
ЉУБАВНИ НАПИТАК
(Gaetano Donizetti: L’elisir d’amore)

Комична опера у два чина

Либрето: Феличе Романи
Диригент: Микица Јевтић / Жељка Милановић
Редитељ: Андреј Бесчасниј, Украјина / Чешка
Сценограф: Саша Сенковић
Костимограф: Јасна Бадњаревић
Кореограф и уметнички сарадник: Драган Јеринкић
Диригент хора: Весна Кесић Крсмановић

УЛОГЕ (10. фебруар)

Адина, богата девојка
Зоја Рaжок, к.г. (Украјина)

Неморино, млади сељак
Саша Штулић

Белкоре, наредник
Небојша Бабић

Дулкамара, надрилекар
Жељко Р. Андрић

Ђанета, сеоска девојка
Марија Митић Васић

Пепино
Владимир Стојковић

Ађутант
Владислав Шегуљев

Нотар
Давид Вјештица

Дулкамарина свита – балет
Јука Мацујама, Јелена Дангузов
Милан Иван, Наојуки Ацуми, Бојан Раднов

УЛОГЕ (17. фебруар)

Адина, богата девојка
Дарија Олајош Чизмић

Неморино, млади сељак
Саша Штулић

Белкоре, наредник
Васа Стајкић

Дулкамара, надрилекар
Жељко Р. Андрић

Ђанета, сеоска девојка
Маја Андрић

Пепино
Владимир Стојковић

Ађутант
Владислав Шегуљев

Нотар
Давид Вјештица

Дулкамарина свита – балет
Лана Стојановић, Милана Самарџић
Давид Груосо, Ђулио Милите, Иван Ђерковић

Народ, Војници – хор
Весна Варагић, Марија Војводић, Милица Досковић, Етел Кочи, Јасна Миливојевић, Рената СтаровићПетошевић, Јелена Николић, Марија Цвијић, Сања Зеремски, Сандра Кленовшек, Душанка Мајин, Свјетлана Машић, Маја Дракић, Тања Теодоровић, Јелена Веселиновић, Драгана Вулић, Јелена Рудић, Јасна Кастел, Светлана Милићев, Александра Андрић, Марија Словић, Милица Вујић Рошу, Дина Ђокић, Данка Адамов, Ингрид Ирмењи, Драгана Келер, Софија Станић, Звездана Терзић, Милош Ристић, Душан Миланов, Војислав Малешев, Горан Машић, Јован Пејић, Зоран Шандоров, Давор Досковић, Горан Таировић, Владимир Стојковић, Предраг Шепељ, Александар Бахун, Милорад Грубор, Владимир Зорјан, Синиша Пејаков, Небојша Шогоровић, Бранко Рошу, Жељко Андрић, Марко Скенџић; војници: Бојан Здравић, Александар Толимир, Чедомир Радловачки, Атила Тот, Чаба Киш, Стеван Николић, Драган Стајић, Пантелија Миливојевић, Младен Николић

ОРКЕСТАР СНП-а:

Прве виолине: Владимир Ћуковић, концертмајстор, Сергеј Шаповалов, концертмајстор, Марта Којадинивић, Душан Бирач, Бојан Глушица, Владимир Шару, Милица Тричковић, Роберт Херценбергер, Драгана Милошевић, Марина Цветковић
Друге виолине: Јованка Мазалица, вођа деонице, Емир Мемедовски, вођа деонице, Нина Бирач, Петар Ивковић, Марица Митровић, Марин Бугар, Александар Узелац, Невена Шимшић
Виоле: Јожеф Бисак, вођа деонице, Јелена Филиповић, вођа деонице, Борут Павлич, Александар Станков, Роберт Нађ, Радојка Пејаков, Михаило Колесар
Виолончела: Ибоља Фараго, вођа деонице, Кристина Сабо Токоди, вођа деонице, Милица Свирац, Кристоф Јан, Наташа Чубрило, Теодора Николић, Дамир Налић
Контрабаси: Синиша Мазалица, вођа деонице, Милан Миланов, вођа деонице, Владимир Лазовић, Звонимир Крстић, Оливера Милушић Налић
Флауте: Саша Стевановић, прва флаута, Бранкица Ђукић Јатић, прва флаута, Марија Васић, Сандра Катић
Обое: Вера Драгаш, прва обоа, Владимир Пушкаш, прва обоа, Драго Јелавић, Ива Стилиновић Гардиновачки
Кларинети: Роберт Борбељ, први кларинет, Рудолф Балаж, први кларинет, Саша Милосављевић, Карољ Бураи
Фаготи: Саша Панић, први фагот, Немања Михаиловић, први фагот, Стеван Казимић, Елеонора Стипић
Хорне: Јелена Гусић, прва хорна, Ненад Васић, прва хорна, Слађана Грлић
Трубе: Горан Ерић, прва труба, Слободан Драгаш, прва труба, Лордан Скендеровић, Исидор Бобинец
Тромбони: Стеван Драгаш, први тромбон, Бранислав Аксин, први тромбон, Никола Миланов, Бранислав Пајтић
Тимпани: Иван Бурка, Милица Грубишић
Удараљке: Золтан Вегше, Јелена Рашковић, Стефан Лубарда

Концертмајстор: Владимир Ћуковић / Сергеј Шаповалов
Клавирски сарадник: Страхиња Ђокић / Данијела Ходоба Леш
Корепетитор балета: Дејан Бркић
Асистент редитеља за сценски покрет: Лидија Радованов
Асистент костимографа: Снежана Хорват
Асистент сценографа: Нада Даниловац
Инспицијенти: Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Суфлери: Александра Мајтан, Санела Митровић
Превод и титл: Иван Свирчевић
Дизајн светла: Марко Радановић
Видео пројекције: Ђорђе Верначки; аутори слика: деца са аутизмом
Ефекти: Љубомир Шимић

Премијера: 28. март 2015, сцена „Јован Ђорђевић“, 19.00

Представа, с једном паузом, траје два сата и четрдесет пет минута

Декор, костими и остала сценска опрема израђени у радионицама Српског народног позоришта.

ГАЕТАНО ДОНИЦЕТИ
(Gaetano Domenico Maria Donizetti)

gaetano-donizettiРођен 29. новембра 1797. у Бергаму (северна Италија), Гаетано Доницети своју изразиту музикалност и даровитост испољава у раном детињству. Ученик Матеја и Мајра, започиње сасвим необичан и интересантан уметнички пут. Већ својом првом опером Енрико Боргоња, побуђује велико занимање публике. Исто се десило и са следећим делом Зораида из Гранате, компонованим за Римски оперски театар. После тих успеха, млади композитор напушта своју првобитну, војну службу и посвећује се музици. Ствара широку лепезу озбиљних, комичних, историјских и херојских опера.

Прва творевина у којој су заблистале његове праве стваралачке могућности је опера Ана Болен (1830). Њоме Доницети постаје композитор којег пореде с Белинијем, аутор који му је био узор и у чијим је операма донекле проналазио инспирацију. Следе Љубавни напитак (1832) и Лучија од Ламермура (1835), Доницети постаје неоспорни вођа италијанске опере, посебно што и Росини, остајући да живи у Паризу, престаје да ствара. Након што је, од Напуља и Милана, па до Париза, прошао велики животни и стваралачки пут, Доницетију преостаје још једна станица – Беч, где му указују велике почасти, али доживљава и тешке патње због болести.

После опере Катарина Корнаро (1844) престаје да пише, нервно растројен врећа се у родни град, где умире 8. априла 1848. године.


ЉУБАВНИ НАПИТАК

Доницети стваралачки врхунац достиже у комичним и „полукомичним“ операма попут љупког Љубавног напитка и Дон Пасквала којима композитор крунише, обогаћен знањем и искуством, целу концепцију комичног жанра, пре свега, традицију 18. века.

Оперу Љубавни напитак Доницети је компоновао у Напуљу, на текст Феличеа Романија, аутора мноштва оперских либрета, на која су писали највећи италијански композитори (Росини, Белини, Маркаданте). У основи сижеа Љубавног напитка стоји веровање да у природи постоје чаробне биљке и напици помоћу којих може да се задобије љубав вољеног бића.

Чим је добио либрето, почетком 1832. године, Доницети је написао оперу, и то за свега 15 дана, у року који је и за њега био веома кратак. Иако компоновано на брзину, дело је шармантно, веома привлачно, и сасвим приступачно. Музика тог дела је весела, ведра, пуна оптимизма и мелодичности, а својом допадљивошћу лако плени пажњу слушалаца. У њему је подвргнут лакој иронији живот у Италији. Изврсно је оцртана разноликост карактера протагониста, нарочито надрилекара Дулкамаре који вешто користи сеоску лакомисленост и наивност. Премијера је била 12. маја 1832. године у Милану и прошла је с огромним успехом.

МИКИЦА ЈЕВТИЋ

mikica-jevtic2Рођен 1977. у граду Хорбу на реци Некар у Баден – Виртембергу (Немачка). Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој високој музичкој школи дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука.

Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Шест година (од 2005) је радио као диригент оркестра Музичке школе у Шапцу, да би 2011. постао стални диригент Оркестра Српског народног позоришта у Новом Саду. Сарађује с Војвођанским симфонијским оркестром.

Диригент Микица Јевтић интезивно сарађује са ансамблом за савремену музику „2К+“ афирмишући тако дела младих композитора.

Досадашњи оперски репертоар Микице Јевтића садржи дела: Чајковског (Евгеније Оњегин), Вердија (Набуко, Риголето, Травијата), В. А. Моцарта (Фигарова женидба, Чаробна фрула), Римски-Корсакова (Царска невеста), Пучинија (Мадам Батерфлај), Доницетија (Лучија од Ламермура, Љубавни напитак), К. Орфа (сценска кантата Кармина бурана), И. Калман (Кнегиња чардаша).

На уметниковом актуелном балетском репертоару за чије извођење добија и посебне похвале су остварења: Петра Иљича Чајковског (Крцко Орашчић, Лабудово језеро, Успавана лепотица), Лудвига Минкуса (Дон Кихот), Микиса Теодоракиса (Грк Зорба), Адолфа Адама (Жизела), Сергеја Прокофјева (Ромео и Јулија).

Из Јевтићевог концертног репертоара издвајају се: Гала концерт Опере (13. јануарa 2012), Гала концерт Опере (14. јануарa 2013), Новогодишњи концерт – Гала концерт Опере (11. јануарa 2014), Гала концерт Опере (24. мајa 2014), Балетски гала концерт (7. јунa 2014), Кад је опера срела филм (Новогодишњи гала концерт солиста, Хора и Оркестра Опере СНП, 13. јануарa 2016).

Добитник је прве награде на 1. Међународном такмичењу диригената „Стефан Турчак“ у Кијеву 2006.


ЖЕЉКА МИЛАНОВИЋ

zeljka-milanovicРођена 1965. у Београду. Дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Станка Шепића 1988. године; на истом факултету је и магистрирала 2000. године.

Наступала је с оркестром Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије, Оркестром Опере и театра Мадленијанум, Оркестром Академије уметности из Новог Сада и оркестром Camerata Academica. Током студија ангажована у КУД „Абрашевић“ и хору Београдски мадригалисти. У Опери Народног позоришта у Београду делује од 1988, а као диригент од 1991. Од јануара 1995. до новембра 2010. била је диригент Опере Српског народног позоришта (СНП-а) када прелази на Академију уметности у Новом Саду, као ванредни професор на предмету Оперски студио. У СНП-у је дириговала опере: Трубадур, Набуко, Риголето, Кавалерија рустикана, Фауст, Мајска ноћ, Кармен, Мадам Батерфлај, Тоска, Боеми, Служавка господарица, Моцарт и Салијери, Сутон, Код Феме на балу, Еро с онога свијета, Слепи миш, Васкрсење, Катарина Измајлова, балете: Ромео и Јулија, Лабудово језеро, Жизела и сценску кантату Кармина бурана Карла Орфа.

Награде: Носилац је неколико савезних награда стечених током студија, награде Универзитета уметности у Београду, Годишњих награда СНП-а за изузетна уметничка остварења: 2004. за оперету Слепи миш Ј. Штрауса, 2005. за праизведбу опере Васкрсење Ф. Алфана и 2010. за несебично залагање при реализацији балета Лабудово језеро и Жизела.

С Опером Српског народног позоришта наступала је на БЕМУС-у (1995), у Центру „Сава“ (2003. и 2004), и у јуну 2006, с опером Васкрсење, на Интернационалоном оперском фестивалу у Мишколцу (Мађарска).

Премијерa опере Љубавни напитак представља део докторског уметничког пројекта Жељкe Милановић на докторским студијама на Факултету музичке уметности у Београду, ментор Даринка Матић Маровић, проф. емеритус Универзитета уметности у Београду.


АНДРЕЈ БЕСЧАСНИЈ (Кијев, 1962)

andrej-bescasnijУкрајински оперски уметник, глумац и редитељ. Рођен и одрастао у уметничкој средини (унук је познатог мецосопрана Ларисе Руденко), у Кијеву прво завршава Одсек глуме на Позоришном институту (1983), а потом ванредно студира и соло певање у класи Народног уметника СССР-а, сопрана Е. И. Чавдар. На оперској сцени у Кијеву дебитује још као студент (1988) у захтевној улози Лепорела (Дон Ђовани, Моцарт).

Следи период интензивног освајања како стандардног оперског репертоара, тако и концертног, са посебним акцентом на украјинској вокалној баштини. Као њен достојни репрезент успешно гостује у Канади (Отава, 1989).

Као победник конкурса Националног театра у Кијеву добија позив из Прага за учешће у продукцији опере Дон Ђовани, овога пута у насловној улози. Од тада своју уметничку активност везује све више за чешку оперску сцену. Поред националног театра у Прагу, често наступа и у другим градовима (Либерц, Острава), тумачећи улоге из чешке, руске и светске оперске литературе.

Тумачењем насловне улоге у популарном, првом чешком мјузиклу Дракула, осваја наклоност многобројне публике, а представа је са великим успехом приказана и у Москви.

У Чешкој се све више манифестује и његово глумачко умеће. Низ улога, мањих и већих, у омиљеним тамошњим ТВ серијама, као и главне улоге у дугометражним филмовима (Златна врата, Алена), то потврђују.

Крајем 90. година прошлог века, започиње и своју редитељску делатност. На чешким сценама успешно поставља како познате мјузикле (My fair Lady, Hello, Dolly!), тако и оперске представе (Тајни брак, Тако чине све, Севиљски берберин, Оњегин, Јоланта). Премијера опере Чајковског, Јоланта, реализована је на престижној сцени Националног театра у Прагу у оквиру фестивала „Опера 2005“.

Запажена је и његова делатност као продуцента и организатора низа међународних програма и концерата, који су у функцији упознавања и популарисања украјинског културног наслеђа.

У свом репертоару са посебним афинитетом негује и совјетску класичну естраду и наступа са популарним песмама које су тумачили такви великани као што су Муслим Магомајев и Јосиф Кобзон.

Наша публика га је упознала као изузетног тумача улоге Дон Ђованија у истоименој опери В. А. Моцарта, у режији аустријског редитеља Паула Флидера (2008).


РЕЧ РЕДИТЕЉА

Уверен сам у то да ће овај Љубавни напитак бити другачији од свих претходних. Унели смо одређену дозу новог, пре свега захваљујући приласку делу, који претпоставља да ритам представе буде компатибилан са савременим животом, а да се истовремено сачува суштина оригиналних композиторових идеја кроз пуно поштовање драматургије музике. А она даје јасне сугестије о томе шта би и како требало да изгледа на сцени. /… /

Љубавни напитак није везан за конкретне историјске датуме, али то не значи да зато има смисла изместити радњу у космос или актерима ставити мобилне телефоне у руке.
Ми смо само незнатно приближили радњу нашем времену, смештајући је на почетак XX века, и померили смо се из села крај Фиренце у јужну Француску, у живописну околину Сан Тропеа. Идеја је да се кроз ликовност усмери ка публици што више позитивне енергије.

М. Вољчко, из интервјуа листу Дневник, 22. марта 2015.

Први чин

На градском тргу испред крчме, окупљају се сељани пред полазак у поља. Адина, мало даље, присутнима чита (стару келтску легенду) како је Тристан успео да поврати Изолдину љубав уз помоћ љубавног напитка. За то време Неморино размишља о својој несрећној љубави према Адини. Долази наредник Белкоре, који је такође заљубљен у Адину, и користи прилику да је запроси. Адина га одбија, као што ће мало касније одбацити и љубавну понуду Неморина.

Стиже доктор Дулкамара и присутнима хвали свој специјални лек који лечи све болести и враћа младост. Неморино му тражи напитак од којега се Изолда заљубила у Тристана, и Дулкамара му за један златник продаје боцу вина, обећавши му да ће „лек“, за само један дан сломити Адинин отпор. Оставши сам, Неморино, потпуно уверен у дејство напитка, почиње да га пијуцка, и кад наиђе Адина, понаша се према њој равнодушно, дајући јој на знање да је више не воли. Адина, разљућена, одлучи да га казни и видевши Белкореа, саопштава му да је спремна да се одмах уда за њега. Неморино, очајан, моли је да одложи венчање за бар двадесет четири сата (колико је потребно да напитак почне да делује), али Адина га одбије, Белкоре га понижава, а остали му се ругају.


Други чин

Свечани ручак на који је Адина позвала све становнике села и доктора Дулкамару, да прослави скоро венчање с Белкореом. Дулкамара са Адином пева баркаролу (Io son ricco, e tu sei bella), а кад дође нотар да их венча, сви одлазе у крчму. Остаје само Дулкамара коме прилази све тужнији и узнемиренији Неморино, питајући га да ли је могуће убрзати деловање напитка. Дулкамара му саветује да купи још једну боцу, али Неморино нема новца и, да би га набавио, ступа у војску код Белкореа, добивши за то двадесет шкуда.

У међувремену се прочује да је умро један богати земљопоседник, Неморинов стриц, и да је он, као једини род, наследио огромно богатство. Све девојке из села почињу да се удварају младићу који постаје храбрији, и све уверенији у дејство напитка, шали се са свима, намерно занемарујући Адину. Адина због тога осећа инат и бол, и почиње примећивати да је заљубљена у Неморина. Она се још више збуни кад од доктора Дулкамаре сазна да се Неморино, да би задобио њену љубав и набавио новац за напитак, чак и пријавио у војску.

Сад већ одлучна да поново задобије Неморинову љубав, Адина откупљује уговор који је он потписао, и одбија да се уда за Белкореа. Али, не прихвата савет Дулкамаре да и она узме напитак, изјавивши да има много више поверења у своју лепоту и женске чари. У међувремену, Неморино се вратио мислећи на њу и, заљубљенији него икад, сања да му она коначно узврати љубав (Una fortiva lagrima). Долази Адина, враћа му уговор и опрашта се од њега, верујући да Неморино сад може да бира девојку коју хоће, и да не мари више за њу. Али, Неморино, на њено чуђење, изјављује да би радије умро него био без ње. Они, напокон, једно другом изјављују љубав и све се завршава у општем весељу, док Дулкамара, напуштајући село, још једном хвали свој чудесни напитак.


ЉУБАВНИ НАПИТАК НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Прво извођење: 19. новембар 1967.
Диригент Маријан Фајдига, редитељ Младен Сабљић к.г., сценограф Миомир Денић к.г., костимограф Стана Јатић, хорове увежбао Еуген Гвоздановић; Зденка Николић (Адина), Лучано Манцин / Војислав Куцуловић (Неморино), Душан Балтић / Франц Пухар (Белкоре), Рудолф Немет (Дулкамара), Ирена Давосир Матановић / Александра Животић (Ђанета).

Представа је била на репертоару две сезоне, изведена је 15 пута, 6871 гледалац.


Друго извођење: 25. март 1988. на Малој сцени
Диригент Миодраг Јаноски, редитељ Ивица Крајач к.г., сценограф Звонко Шулер к.г., костимограф Мирјана Стојановић Маурич, хор спремио Јурај Ферик, цртежи Ђурђица Мерле к.г., сценски покрет Тереза Чебски; Гордана Којадиновић (Адина), Славољуб Коцић (Неморино), Бранислав Вукасовић (Белкоре), Бојан Кнежевић (Дулкамара), Бранка Окљеша (Ђанета). У две сезоне изведено је 16 представа, 3029 гледалаца.

Опера је обновљена 25. маја 1991.
Диригент Јанез Говедник, диригент хора Весна Кесић Крсмановић, сценски покрет Јулијана Дутина, подела као на премијери, изведене су 3 представе, укупно 19 представа, 3815 гледалаца.


Треће извођење: 10. мај 1997.
Диригент Имре Топлак, редитељ Воја Солдатовић, сценограф Далибор Тобџић, костимограф Мирјана Стојановић Маурич, диригент хора Наталија Арефјева, кореограф Живојин Новков; Милица Стојадиновић / Данијела Јовановић / Јарослава Бенка Влчек (Адина), Славољуб Коцић / Никола Давид (Неморино), Бранислав Вукасовић / Саша Ковачић (Белкоре), Миодраг Милановић (Дулкамара), Бранка Окљеша / Санела Чукљаш (Ђанета), Владимир Стојковић (Добошар), Антал Тири (Нотар). До сезоне 2002/2003. изведене 23 представе, 8048 гледалаца.


Премијера опере „Љубавни напитак“ у Српском народном позоришту

Упркос времену очито ненаклоњеним култури и театру, на нашим сценама догађају се ипак амбициозни и вредни уметнички подухвати, као што је то била суботња премијера опере „Љубавни напитак“ у Српском народном позоришту. У најкраћем: пуни театарски тријумф. Нова поставка популарне Доницетијеве опере окупила је у главним улогама солисте млађе генерације,  представивши изузетне уметничке могућности ансамбла Опере, СНП-а.

Догодило се да Доницетијева комична опера „Љубавни напитак“, коју је написао за свега петнаест дана, постане врхунац његове композиторске каријере, која ванвременском лепотом музике осваја публику широм света. „Љубавни напитак“ донео је на сцену нешто ново: животност и дозу реалистичке уверљивости, која је у лаком либретистичком заплету о вечној потрази за љубављу, кроз звучну потку партитуре наговестила потоњу појаву оперског веризма.

Медитерански распевана музика бујног тока пружила је редитељу, госту из Украјине, Андреју Бесчасном прилику да оствари занимљиву, сценски разиграну и атрактивну поставку, са извесним шаљивим отклоном од такозваног „класичног приступа“. Место збивања измештено је на југ Француске и временски ситуирано на почетак двадесетог столећа, што сугерише необично возило надрилекара Дулкамаре – вашарски аутомобилчић украшен рекламама и редовима лед-сијалица. Својим неконвенционалим, али сврсисходним режијским решењем Бесчасниј је тако оставио довољно простора за динамичан и логичан развој оперске радње.

Међу члановима добро припремљеног ансамбла доминирали су сјајни тумачи главних улога. Сопранисткиња Дарија Олајош Чизмић пружила је надахнуто, вокално беспрекорно и глумачки сугестивно тумачење Адине, у њеном преображају од ћудљиве кокете до заљубљене жене. Такође и тенор Саша Штулић, као сценски и певачки суверени тумач неспретног и несхваћеног љубавника Неморина, коме се, што захваљујући „љубавном напитку“, што добијеном наследству, на крају осмехнула срећа да задобије Адинину љубав. После вести о наслеђеном богатству раније презрени и одбачени Неморино преко ноћи постаје миљеник свих девојака). Било како било, дует Адине и Неморина и терцет са Белкореом у првом чину, као и завршни дует Адине и Неморина представљали су најупечатљивије тренутке представе. Изузетно запажене су биле и жалобна Неморинова арија у првом чину, као и ведра и шаљива баркарола Дулкамаре и Адине, које су награђене аплаузима публике. Врло успеле и убедљиве певачке и сценске наступе остварили су Васа Стајкић као надмени, хвалисави наредник Белкоре, Жељко Р. Андрић као шармантни и речити надрилекар Дулкамара, као и млада сопранисткиња Марија Митић Васић у улози сеоске девојке Ђанете. У роли Пепина наступио је Владимир Стојковић, улогу ађутанта тумачио је Владислав Шегуљев, у улози нотара наступио је Давид Вјештица.

Извођењем опере концентрисано и енергично дириговала је Жељка Милановић, у блиској сарадњи са расположеним солистима, прецизним оркестом и интерпретативно стабилним хорским ансамблом. А као резултат њиховог плодоносног уметничког труда настала је питка, лепа и узбудљива оперска представа, која је присутнима пружила тренутке истинског уживања.

Укупном успеху представе допринела су и сценографија коју потписује Саша Сенковић, костими Јасне Бадњаревић, аутор кореографије Драган Јеринкић и диригент хора Весна Кесић Крсмановић.

Б. Хложан, Дневник, 31. март 2015.


Разиграно и духовито

Редитељ представе радњу није сместио „у космос или актерима ставио мобилне телефоне у руке“, чему се данас одвећ често прибегава. Његово виђење подразумева останак у прошлости и у бајковитом окружењу.

Нова поставка Доницетијевог „Љубавног напитка“ стигла је на сцену Српског народног позоришта у Новом Саду готово две деценије након премијере претходне инсценације. Атрактивна музика, занимљиво структурисан заплет и драмски ток, као и инвентивност уклапања комичних елемената чине ово дело пријемчивим за публику. Све то узима у обзир редитељ Андреј Бесчасниј када формулише коначну физиономију „Љубавног напитка“. Радњу редитељ неће сместити „у космос или актерима ставити мобилне телефоне у руке“, чему се данас одвећ често прибегава. Његово виђење подразумева останак у прошлости и у бајковитом окружењу (наглашено костимима Јасне Бадњаревић), мада ће се из тосканског пејзажа преселити у јужну Француску, на прелаз из 19. у 20. век. Маштовито осмишљена сценографија Саше Сенковића, нарочито сегмент који претпоставља закошени простор (виноград-пољану), пружа многобројне могућности за развијен мизансцен. Бесчасниј разиграва фабулу и поступно увећава „напетост“ ове ведре музичке приповести; усредсређен је на психолошко продубљивање карактера и конкретизацију њихових односа – а љубавне интриге су за то погодан терен – подвлачећи савременост (или свевременост) Доницетијевог текста.

Марија Ћирић, НИН, 16. април 2015.


Доницети, Љубавни напитак
Српско народно позориште, Нови Сад, 28. III 2015.

Премијера комичне опере у два чина Љубавни напитак Гаетана Доницетија на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, била је прилика за оживљавање медитеранског духа италијанског белканта, који је један од својих најизразитијих видова добио управо у овом популарном делу. Редитељ ове поставке, украјински оперски уметник и глумац Андреј Бесчасниј, определио се, како сам каже, за живописну околину Сан Тропеа, мада ни по чему не би могло да се закључи да није у питању и околина Фиренце, где је смештена радња опере. Скромна и укусно постављена сцена, била је у потпуном складу са идејом композитора да прикаже идиличну сеоску атмосферу у оквиру које се одвија типизирана прича о неузвраћеној љубави са неочекиваним обртом и срећним завршетком. Камена кућа са надстрешницом са једне и високи пласт сена са друге стране били су у првом плану, док су чокоти винове лозе били мало уздигнути, чиме се остварио утисак дубине. Цео овај призор уоквиравало је платно са фотографијом облака и плавог неба, на којем су се у једном моменту смењивали и дечији цртежи, који као да су хтели да укажу на чистоту љубави којом је нарочито био обузет главни мушки лик, Неморино. Сасвим уобичајен сценски распоред био је оплемењен добром режијом, у оквиру које је добро искоришћен сваки комадић простора са логичним решењима, без много изненађења. Статисти, мали балетски састав и хор, активно су се кретали дуж целе сцене, заузимајући позиције у складу са тим да ли су коментатори радње или имају главну улогу. Завршна сцена у којој два главна лика, богата девојка Адина и Неморино, после много перипетија изјављују једно другом љубав, одвијала се на надстрешници куће, чиме је догађају који се ишчекивао током целе опере дат посебан значај. Са становишта режије, најизразитији карактер добила су два мушка лика. Надрилекар Дулкамара ког је тумачио Жељко Андрић, појављује се у возилу са приколицом и сигналним светлом налик онима који се користе на голф теренима, што представља снажну референцу на његов шарлатански лик. Хвалисави наредник Белкоре у упечатљивој војничкој униформи и са мачем којег је помпезно вадио из корица, често је користио маршевски корак и бројне гестове који су карикирали лик уображеног мушкарца, што је изврсном Васи Стајкићу добро полазило за руком. Неморино ког је тумачио Саша Штулић, представљен је као наиван, помало будаласти младић чистог срца који све време покушава да освоји Адинино срце. Сама Адина коју је тумачила Дарија Олајош Чизмић, није била разметљива како би се очекивало од богате, размажене девојке која се опредељује да љубав поклони хвалисавом Белкореу. Овом женском лику редитељ као да није желео да подари раскалашнији карактер, вероватно желећи да укаже на кокетни лик заводнице којој су ове особине главно оруђе али и једини циљ, што је Дарија глумачки веома добро знала да истакне. Костими Јасне Бадњаревић били су у потпуном складу са временом у којем се радња одвија. Посебно би требало истаћи изврсне војничке униформе, које су од војника чиниле помпезне, помало гротескне ликове. Народне ношње које је носио хор, просте чакшире Неморина, једноставне, али ипак сјајне Адинине хаљине и лакрдијашке боје одела доктора Дулкамареа, све то је у потпуности одговарало самим карактерима поменутих ликова.

Доницетијева опера представља ремек-дело, пре свега због тога што је у оквиру главних типизираних карактера, композитор успео да оствари низ префињених нијансирања. Њихова унутрашња психолошка стања, верно су осликана повременим мелодијским сенчењима и исказивањима контраста, углавном базираних на односу комично-сентиментално. Певачи су то добро схватили, те су овакве смене ситуација у њиховој интерпретацији деловале природно и без посебног наглашавања. Највећа врлина новосадске поставке лежи у томе, што су буквално сви извођачи ангажовани на сцени добро изнели своје улоге, како глумачки, тако и певачки. Сопран Дарија Олајош Чизмић као Адина, истакла се добро постављеним колоратурама, тумачећи виртуозне Доницетијеве арије интонативно чисто и уз беспрекорно поштовање текста. Саша Штулић, тенор, остварио је одличну улогу простодушног Неморина, успевајући да дочара различите промене расположења, од заљубљености и еуфорије, до крајње резигнираности. Он је у сваком моменту успевао да очува сентиментални карактер Доницетијевих мелодија, те је тако и чувена арија, Уна фуртива лагрима, звучала без трагичног тона, како је из неког разлога тумаче многи велики певачи. Тенор меканог и пријатног гласа, Штулић се овом улогом наметнуо као пожељан за сличне карактере из богатог репертоара италијанског белканта. Баритони Васа Стајкић и Жељко Андрић, у највећој мери били су носиоци буфо карактера. Као наредник Белкоре, Васа Стајкић је био крајње комичан и певачки убедљив. Драматуршки важном лику надрилекара Дулкамаре, подарено је мноштво певачких бравура и комичних ефеката, које је Жељко Андрић интерпретирао веома добро.

Хор као важан чинилац Доницетијеве опере био је одлично увежбан, док је оркестар крајње коректно тумачио своју деоницу. Драматуршки ефектно, усклађено је и неколико балетских тачака које су се одвијале у оквиру жанр-сцена. Довођење у склад читавог ансамбла, заслуга је диригента Жељке Милановић, чије је извођење опере било део докторског испита на Факултету музичке уметности у Београду.

Извођење опере Љубавни напитак Гаетана Доницетија на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду било је непретенциозно и успешно. Превелики ентузијазам извођача није могао да се сакрије и много од тога они су заиста успели да пренесу и на публику. Доћи у позориште, уживати у музици и задовољно отићи, звучи као проста формула коју је на домаћим оперским сценама каткада немогуће остварити. Премијера Доницетијеве опере међутим, представљала је потпуно другачији пример.

Срђан Тепарић, Радио Београд 2, Културни кругови: Арс сонора, 30. III 2015.

Фотографије: Бранислав Лучић

Фотографије: Миомир Ползовић

ВРХ СТРАНЕ