Апсолутни успех целокупног ансамбла

Балет „Лабудово језеро“ на фантастичну музику Петра Иљича Чајковског, по својој садржини, бајколикости, као и изванредним могућностима које пружа интерпретаторима, представља сам врх такозваног белог балета, јер у духу академизма, својим комплексним техничким и уметничко-естетским захтевима, подиже ниво играчке професионалности тако што дисциплинује и формира играче. У Српском народном позоришту „Лабудово језеро“ први пут је изведено 1955. (само други чин) и од тада, у пет наврата чинило је врх балетског репертоара, афирмишући, како кореографске замисли Георгија Македонског, Карола Тота, Вере Бокадоро, Константина Сергејева и Валерија Ковтуна, тако и играчке домете новосадских првакиња балета, међу којима – Јелене Андрејеве, Мире Поповић Сенаши, Ерике Маријаш, Леоноре Милер Христидис и Оксане Сторожук. Након шеснаест година, враћањем балета „Лабудово језеро“ на репертоар, управа СНП несумњиво се уверила у веома важну чињеницу, да је после низа година и бројних балетских представа неокласичног стила стасала нова генерација играча и солиста чији плесни потенцијал може да се усавршава и негује на пољу класичне балетске игре која представља основ за даљу надградњу њихових играчких физиономија.

У свету уметничке игре је познато да постављање на сцену „Лабудовог језера“ тражи испуњење бројних захтева – пре свега велик и технички добро припремљен ансамбл, као и савршену играчку технику и уметнички интегритет балерине која остварује улоге белог и црног лабуда. А с обзиром да је то велика ансамбл представа у којој се смењују бројне плесне нумере, различите по карактеру и играчким захтевима, потребна је и зналачка рука кореографа која ће препознати оно најбоље у играчима и обезбедити им у представи оптимум њихове играчке изражајности. Ослобођен предрасуда да ово велико дело балетске литературе мора по сваку цену да чека идеалан транутак у којем ће се сложити сви делови мозаика званог врхунски ансамбл и играчке звезде. Кореограф Владимир Логунов је постављајући „Лабудово језеро“ за новосадски балет имао пред собом велики лични изазов, да из младог ансамбла извуче максимум и да солисткињама балета Андреји Кулешевић и Јелени Лечић Колчерију пружи животну шансу да одиграју улогу Одете и Одилије. Тако је на две равноправне премијере „Лабудовог језера“ новосадска публика видела интерпретације белог и црног лабуда, прво у извођењу Андреје Кулешевић а затим и у креацији Јелене Лечић Колчерију.

Ако се има у виду, да су обе балерине до сада, своје уметничке биографије оствариле у мањим улогама неокласичних балета или пак у савремено осмишљеним кореографијама, као и у Форуму за нови плес СНП-а, у којем су до савршенства развиле свој модеран играчки израз, онда је и разумљиво што је у њиховом наступу било осцилација и уметничког грча као и техничке непрецизности или несигурности у најтежим играчким деоницама црног лабуда који од балерине изискује врхунску играчку виртуозност. А што се тиче великог Адађа принца и беле лабудице у другом и четвртом чину, који плени нежношћу, лепотом и мекотом игре, и Андреја Кулешевић и Јелена Лечић Колчерију су га, свака на свој особен начин, лирски изражајно и технички прецизно оствариле.

Тако да је на поменутим премијерним извођењима, које је публика изванредно прихватила и које се могу сматрати апсолутним успехом целокупног балета СНП-а, свака од њих понудила лични максимум у интерпретацијама Одете и Одилије и добру концентрацију и енергију са којом је једино могуће изнети целокупну представу.

Принца Зигфрида играо је солиста балета талентовани Андреј Јосиф Колчерију одличан партнер у дуетима са партнеркама, играч великих и лаких скокова и сигурних пируета у соло наступима, али без харизме и аристократске елеганције једног принца.Злог чаробњака Ротбарта интерпретирао је Флавијус Сасу, у поједностављеној кореографији коју је играчки прецизно остварио са наглашеном експресијом, али карактерно недовољно убедљиво. У чувеном Pas de trois у првом чину, технички веома прецизну и полетну, видели смо игру Мирјане Дробац (такође изврсну у игри четири мала лабуда и у мађарској игри) као и игру изузетно талентоване Наталије Раичевић. Док су лик дворске луде, на занимљив и индивидуално обојен начин интерпретирали лаконоги и хитри Олтеан Тудор и Даисуке Миура (који је технички био прецизнији и ликом пластичнији).

Новосадско „Лабудово језеро“ Владимир Логунов је поставио класично, следећи кореографске идеје Маријуса Петипа и Лева Иванова, са ненаметљиво постављеним ауторским кореографијама игара на двору. И док је наступи мушког дела ансамбла био стандардан, бели чинови у извођењу женског дела ансамбла били су на нивоу великих балетских компанија – прелепих формација које Логунов није желео да сведе на статичност, како би нагласио драмска дешавања. Њихова игра била је уједначена, естетски импресивна и дала је главни печат „Лабудовом језеру“, чију сценографију аристократско-бајковите лепоте (у првом и трећем чину) као и тајанство језера на којем се појављују лабудови (у другом и четвртом чину) потписује Миодраг Табачки.

Балетске костиме, чистих линија и пастелних тонова, са стилизованим карактерним назнакама фолклора разних земаља осмислила је Мирјана Стојановић Маурич. Изводећи „Лабудово језеро“ Чајковског, оркестар СНП-а, вођен диригентском палицом Жељке Милановић, остварио је одличну комуникацију са играчима на сцени.

Снежана СУБИЋ, ДНЕВНИК, 14. април 2008.