Година 1868. била је посебно тешка за наше позориште. Дугогодишњи управник и један од оснивача позоришта, Јован Ђорђевић одлази у Београд, у Народно позориште и води са собом тачно половину трупе, једанаест чланова ансамбла. Била је то преломна година за још младо Српско народно позориште, година великог ризика.
Дана 16. септембра 1868. године одржана је ванредна седница Друштва за Српско народно позориште на којој је оштро критикован одлазак чланова ансамбла. Доведен је у питање рад позоришта и његов опстанак. Скупштина је ипак решила да позориште настави са радом.
Посебно је тешко било решити питање управе. Постојала су два решења, или понудити управничко место неком од чланова ансамбла или довести на чело позоришта неку од угледних личности . Избор је пао на ову другу солуцију и управничко место је понуђено секретару Матице српске, човеку веома ангажованом око оснивања Српског народног позоришта, Антонију Тони Хаџићу.
Изузетно образован човек, велики естета и љубитељ позоришне уметности, са малим стажом у дилетантским трупама и трупи српских пештанских ђака, Антоније Хаџић је везао своје име за Српско народно позориште скоро педесет година, од 1868. па до Првог светског рата, био његова душа, историја и најбољи управник које је позориште икада имало. Историјски је овај период био врло тежак и позориште је морало бити вођено зналачки, умешно и истовремено деликатно. С друге стране, мали рањени ансамбл требало је подићи прво на ниво какав је био пре одласка половине трупе, а затим задржати тај ниво у наредним годинама, обновити трупу и неуморно радити на образовању и формирању нових глумаца.
Позориште је финансијски врло лоше стајало, требало је поново молити за помоћ српске родољубе. На самом почетку свог управниковања, Хаџић је имао свесрдну помоћ врло популарног и угледног културног посленика и књижевника Јована Суботића који је тада када је Хаџић постао управник био председник Друштва за Српско народно позориште. Почели су да стижу дарови и прилози. Истовремено, угарски парламент је одбио да додели субвенције позоришту и што је најгоре, пештанска влада је ускратила одобрење да се из српских црквених фондова даје помоћ позоришту. Најгоре и најтеже је било одржати равнотежу између популарности и васпитно-естетског нивоа бираних комада. Не заборавимо да тада позориште још увек није имало своју зграду, већ да је путовало, а публика у мањим местима и селима није била она из Новог Сада. Да би се сакупили прилози за позориште и што више претплатника, било је неопходно играти репетоар који је публика тражила. Хаџић је био толико вешт управник да је знао да поред „комада са певањем и пуцањем“ увек заједно стави и нешто озбиљно из домаћег драмско-историјског репертоара.
Са друге стране, да би власт и даље давала дозволу за рад која се морала тражити једном годишње, Хаџић је редовно на репертоару имао светске драмске писце као и репертоар из Пеште из Беча, са не мало комада мађарских писаца.
Антоније Хаџић био је званично управник, драматург, подначеоник и начеоник Српског народног позоришта, као и председник Артистичког одсека, једном речју на каквој год функцији званично био, био је током тих скоро педесетак година прави уметнички директор „народног мезимчета“ који је учинио да Српско народно позориште постане једна од најзначајнијих установа културе у српском народу и то онда када је то било најтеже и најпотребније.
Н.Ј.