Чак су и громови устукнули у петак увече (14. маја) и (раскопани) Нови Сад управо испред Српског народног позоришта дочекао је радознале посетиоце за балет „Мадам Батерфлај“!
У копродукцији новосадског позоришта и аустријског Европа балета из Санкт Пелтена једна доиста интернационална екипа на челу са германским кореографом, редитељем, аутором либрета и избора музике Петером Бројером уз сарадњу аустријско-словеначких и српских дизајнера и видео-пројекција Маркусом Геслером, Себастијаном Шереметом, Домиником Вајдом и Катарином Станивуковић и са изврсним балетским уметницима, посебно мушким, на челу са Енглезом Самјуелом Бишопом и насловном јунакињом Аном Ђурић (овај балетски пар већ се прославио у сјајној поставци хуморно-бравурозне „Враголанке“ по музици Фердинанда Херолда). Овог пута реч је о карактерном, психолошки тананом балету који осликава два дијаметрално супротна света мисаоно-мистичног Истока и лакомислено-разиграног Запада.
У исцрпном и одлично припремљеном програму, који је сачинила уредница Ивана Илић Киш и која нас је подсетила на дискографску колекцију „Мадам Батерфлај“ из 1975. са Мирелом Френи и Лучаном Паваротијем, али и поучила о филмским верзијама од америчког немог филма Сиднија Олкота из 1915. – „Харакири“, немачки неми филм Фрица Ланга, на бродвејски мјузикл из 1988. по тексту Дејвида Хванга (који је извођен више од 800 пута), па и на нову „Мадам Батерфлај“ јапанског композитора Шигеки Сејгусе која је настала 2004. поводом стогодишњице Пучинијевог ремек-дела. Сазнали смо и о кореографским поставкама.
Ова нова је 56. целовечерњи балет Петера Бројера и доиста је нова! Он је кореографски „испричао“ и шта је поручник Пинкертон радио три године у Америци, на уштрб прекрасних дуета Ћо-Ћо-сан и Сузуки, вероватно најлепших дуета женских гласова на оперској сцени уопште. Разуме се, и овде је најлирскија сцена љубавни дует главних личности у Ларгу, у далеком Гес-дуру, у пјано-пјанисиму и као контраст бучна, масовна сцена на почетку другог чина с америчком заставом у позадини, са костимима јарих боја и музиком која као да је изашла из Бернштајновог „West side story“; остварена је права лепота контраста, у свему. Поновни сусрет Ћо-Ћо-сан и Пинкертона опет успева да призове прекрасну Пучинијеву музику па и некадашње љубавне трептаје. Али позната је трагична судбина 15-годишње гејше из Нагасакија. Бројер се није усудио да промени њен ток, али је открио шта се у међувремену, док она чезне и пати, догађало са неверним Пинкертоном. Неки ликови (посебно мушки) добили су значајније улоге. Такав је случај са дететом Мадам Батерфлај и Пинкертона који је у оперској причи плавокоси дечкић на крају прве деценије, коме су поверени и кореографски задаци. Уопште је занимљиво и шта се све догађало са овом ролом. Од др Миланке Цветковић, психијатрице, после преноса из „Метрополитена“ у „Синеплексу“, обе смо се сложиле да нам је засметало што се уместо детета користила лутка и она ми је рекла да је у Америци забрањено да се деца уводе на сцену па су у једном тренутку пронашли кепеца који је одглумио сина. Он је био растом као дете, али је био по психи одрастао човек, па се приликом материнских излива заљубио у „Госпођу Лептирицу“ и, пошто му она није узвратила осећање, убио се. Од тог времена у „Мету“ се користи лутка! А код нас је трогодишњак прерастао узраст и са црном периком доводи у сумњу и да ли му је Пинкертон уопште отац?
Ипак, ни ова „уметничка слобода“ није нарушила готово савршену увежбаност и речитост ове, у свим сегментима допадљиве, готово очаравајуће балетске представе „Мадам Батерфлај“.
Гордана Крајачић
Објављено: Блиц (Београд), додатак „Поп и култура“, 18. мај 2021. (прави наслов: „Мадам Батерфлај“ и „Последњих пет година“)