Као дете Мирјана Здравковић пелцер за игру добила је од своје комшинице, неколико година старије другарице Душке Сифниос. Већ у детињству гледала је наступе у студију Олге Торес Грбић, шпанске игре које су изводили Мира Сањина, Милорад Мишковић и други врсни играчи, па представе Народног позоришта у Београду попут Копелије, Лабудовог језера, Ромеа и Јулије. То је било више него довољно да малу Миру очара свет балета. Балетску школу „Лујо Давичо“ завршила је 1955, а паралелно и Другу женску гимназију. Током школовања знања и вештине класичног балета је упијала од Милорада Јовановића, Смиље Мојић, Тамаре Полонске, али и одличних предавача Маге Магазиновић као и Соње Дојчиновић. Ритмика и пластичне игре, пантомима, биле су пресудне за експресију и глумачко-драмски сегмент уметничког развоја Мирјане Здравковић. Касније ће своја знања и умеће она надограђивати и по страним узорима студиозно изучавајући приступе и промене које су се дешавале у развоју како класичног тако и савременог балета.
Почела је каријеру у београдском Балету 1955, да би потом једну сезону провела у ХНК Загреб, до повратка у Београд, на чијој сцени остаје до одласка у пензију 1982. Статус солисте добила је 1960, а истакнуте улоге које је остварила су Вилисе (Жизела), Невеста у Копелији, Pas des trois у I и II чину Лабудовог језера, Зулејка у Бахчисарајској фонтани, Пауница у Рођендану инфанткиње, Машина мајка и Вила Драже у Крцку Орашчићу, као и Краљица у Лабудовом језеру, Леди Капулети у Ромеу и Јулији, Батилда у Жизели… Истицала је да је лепо сарађивала са кореографима Вером Костић и Парлићем, Пребилом и Захаровим, а од колега партнера са Жунцем, Гребедлингером, Логуновим, Покорним, Сеферовићем, Хаџи Славковићем, Момчиловићем. Са Балетом Народног позоришта била је на бројним светским турнејама. А студијски је боравила у Француској (шест пута), Италији, Белгији – код Мориса Бежара у школи Мудра, што јој је значајно проширило видике у смислу осавремењивања режије и мултимедијалности балетских представа.
Услед честих проблема с повредом колена Здравковићева се полако окреће интелектуалном и кореографском раду и паралелно са балетском каријером завршава 1973. француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Поводом обележавања стогодишњице импресионизма поставила је у Кругу 101 београдског Народног позоришта балет Стихови, облици, Верлен 1974, а исте године у Грчкој, за атинску ТВ, Скрјабинове Снове и Сукову Љубавну песму. За ТВ Београд поставила је балет Кавез, савремену трагичну бајку, на музику Рајка Максимовића са солистима Народног позоришта, користећи елементе савременог балета и неокласике. Посвећује се превођењу књижевних дела са француског језика и започиње каријеру балетског критичара, теоретичара, хроничара, театролога. Написала је три студије о кореографском делу Димитрија Парлића, једну о Вери Костић и више студија о београдском балету и театарској проблематици. Сфере њеног интересовања су естетика, историја и феноменологија игре, балета и мултимедијалног позоришта. Учествовала је на бројним научним скуповима и конгресима где је представљала своје радове. Преко тридесет година редовно је објављивала балетске критике и рецензије као сарадник листова Књижевна реч, Књижевне новине, Књижевни магазин, НИН, Политика, Политика Експрес, Орхестра и новосадским Сцена и Позориште, а повремено и у часописима Театрон, Беорама и Европа. Такође је сарађивала и са француским часописом Les Saisons de la Danse. Припремила је бројне енциклопедијске јединице са темом уметничке игре.
Мирјана Здравковић важи за неког ко свој суд заснива на великом, студиозном знању историје игре које је поткрепљено практичним искуством, а надограђено савесним праћењем сцене – развитка балета и позоришних иновација. Књига Мирјане Здравковић „Тело сања“, која обухвата изабране критике и есеје о игри, објављена је 2010.
Од Народног позоришта у Београду добила је признања за двадесет година рада и за унапређење уметничке игре. Награду за животно дело Удружење балетских уметника Србије доделило јој је 2012.
Удружење балетских уметника Србије