Објављено:
140
прегледа

Још мало о трагедији

Шта је то чиме се одликовала трагедија новијег времена, почевши од француског класицизма?

Како код Корнеја и Расина, тако и код шпанских трагичара, реч је била о идеализму у ком је у човековом животу, животу изабраног јунака племенитог духа и рода, најважнија дужност. Она је изнад осећања, изнад сваке велике љубави.

Нешто раније, у ренесанси, код Шекспира смо имали основу на којој почива трагедија, трагични сукоб – савест.

Ипак, сваку трагедију, почевши од античке, одликује неки идеализам, вера и морал, јунаштво, духовна величина. Касније на све ово можемо придодати и народну славу и родољубље.

Непознати аутор текста о трагедији у Нашем позоришту, тврди да трагедије нема у временима реализма. Трагично биће бисмо у таквим временима сматрали суровим, немилосрдним, чак и пропалим човеком, иде још даље наш аутор. Зашто „Ернани“ Виктора Игоа није трагедија? Па зато што се роматизам заноси слободом, али у свету увелико напредује реално мишљење. Овде је реч о 1830.

Године 1850. када је Дима син написао „Даму с камелијама“, још мање можемо говорити о трагедији, јер се, прво и основно, више нико од ликова не издваја као прави трагични јунак.

Када стигнемо до скоро пред крај 19. века, 1880, када је Ибзен написао „Дивљу патку“, можемо говорити о реализму на издисају где су узвишене човекове врлине само реметилачки фактор среће и малограђанског блаженства.

Али вратимо се још мало уназад. Последњи велики трагичари су према нашем аутору, били Расин, па Немци, Шилер и Гете.

Расин је у неких дванаестак година написао своје највеће трагедије, а затим се због бројних критика повукао. Велики патос, узвишени говор тешко се могу повезати са мотивом љубави. Ово је разлог зашто се Расин и данас изводи ретко и углавном само у Француској, као део културне баштине.

После њега, патос и велика осећања успевали су да повежу само још Шилер и Гете, али у великој мери измештајући своје драме у неки други свет, ван оног у ком су живели.

Аутор нашег текста тврди да не може да постоји идеализам у књижевном делу ако он не влада и у реалном свету, па тако модерни песимизам с почетка 20. века назива дуализмом између идеје и појавног.

„Сила воље здраво је ослабила. Срце нам је постало мекше, осетљивије. Нисмо кадри да развијемо толико душевне снаге колико су људи такве снаге развијали у дане старог идеализма.“

Закључак је не само да је трагедија немогуће да се поново појави као драмски жанр, већ да је више нити разумемо нити у њој уживамо као некада.
„Само ће Шекспирова песничка чаролија очаравати још и позне унуке данашњег нараштаја, но услед тога што постепено расте индивидуализам, што се руши породица, држава, црква, што појединац долази до безусловне владе – не могу ни творевине великог енглеског трагичара имати другу вредност до ли музејску. Кад се распадне јединство моралних установа, узвишеније трагедије мора нестати“, закључује непознати аутор текста у Нашем позоришту.

Као да је ову расправу писао јуче, а не пре више од стотину година.

Н.Ј.

Подели