Објављено:
196
прегледа

Размишљања о позоришту 1898. године

Шта је позориште?

На ово питање и данас имамо различите одговоре. Године 1898, Антоније Тона Хаџић, као и обично у листу „Позориште“ обавезно објављује и један теоријско – театролошки текст. Овога пута текст је размишљање о самој сврси и суштини позоришне уметности. Имао је Антоније Хаџић великог разлога да размишља и пише о овој теми, јер је како и сам каже у тексту, позориште у великој мери у његово време на силу требало да има искључиво педагошку улогу. Хаџић тврди да ако је позориште школа, онда не одговара свом задатку ни код нас, ни у свету. Нико не иде у позориште само да нешто научи, вероватније је чак да иде пре да би се забавио. Хаџић своју тврдњу поткрепљује чињеницом да писци у својим драмама имају пуно право да мењају историјске чињенице, ако им закони драматургије тако налажу. Дакле, позориште је место за поуку и забаву истовремено. „Али у тој поуци и забави имамо ми тек школу! Не школу у којој нам се са штапом у руци или плајвазом у каталогу, нагони памет у главу, него школу која нас забављајући учи животу… Живот са позоришних дасака утиче на нас пасивним путем. Он у нама најбоље развија појам о лепом и ружном и говори нам више и боље о томе него све теорије катедара естетике.“

Често критичари осуђују оно што је позориште и траже некакав морал „кога није било нигда међу живим људима“, жали се наш писац, па и оптужује критичаре: „Вичу да се збришу иоле драстичније сцене, јер руше морал, а они напротив баш газе тај исти морал на сваком кораку.“

Ко тражи ту врсту морала, требало би да се обрати цркви, пише Хаџић и додаје „да нас ни црква није учинила моралнијим, већ је донела смоквино лишће да покрије природу и филистарство. Позоришна уметност говори истину, говори о ономе што нам се свиђа или не свиђа да чујемо, али то је једино што позориште чини школом живота, јер је позорница наше огледало.“

„Морал позорнице захтева да се пред нас изнесе живот онакав какав јесте; па ако не ваља, лечимо га!“

„Позоришту је задатак да нас упозна са животом у свим нијансама његовим“, наглашава Антоније Хаџић.

Улога позоришта очигледно је изазивала бројне полемике, када је Хаџић овако морао да подигне глас. „Човеку је потребна забава, као и ваздух… али људи се забављају на различите начине по чему се може ценити душевна висина човека, његово образовање и васпитање.“

Дакле, нагласак је такође и на томе да је поред своје педагошке улоге у друштву, позориште пре свега установа културе.

Ништа се до данас није променило.

Н.Ј.

Подели