У листу „Позориште“, број два, из године 1893. наилазимо поново на један од оних анонимних театролошких текстова који толико интригирају и буде жељу да се истражи ко су ти театролози с краја 19. века у нашем позоришту, људи сасвим сигурно самоуки када је у питању театрологија, али свакако изузетног знања, образовања и врло обавештени о позоришним догађајима широм Европе као и о томе шта и ко пише о театролошким темама. Овај пут имамо иницијале М.С.Ћ. иницијале које смо већ виђали, а посебно запажене у изузетном аналитичком тексту о глумцу Димитрију Ружићу.
Текст у овом броју листа „Позориште“ представља неку врсту студије не само о глумачкој уметности, већ је и претеча озбиљном размишљању о костимографији.
Занимљива је полазна тачка у којој аутор или можда ауторка, говори о томе да сваки човек има тежњу да се прикаже у свом најбољем светлу (оделу), па је тако ова тежња и на психолошком нивоу полазна тачка или повод глумачкој уметности. „Глумовање уопште велика је већ одушка за ту тежњу, пошто човек на позорници није оно исто што на улици. То је први степен испуњавања те тежње. У даљем развитку њеном показује се и нехотице потреба и на позорници разликовати се од својих другова, осталих глумаца. Израз те разлике је у приказу важнијих улога, које би биле сенка важнијега положаја у правоме животу.“
Две су сасвим различите ствари и за глумца, као и за публику, играти улогу савременика, дакле бити у истом оделу као и публика, него играти улогу која захтева костим из прошлости. Овај последњи захтева друго име, друго одело, друге прилике – тако све ово удаљава глумца од публике и диже га у више сфере. Каже наш аутор, да овакво осећање даје глумцу осећај да је другачији, даје чак занос и подстрек у раду!
И не само то, отвара велике заносе маште, јер публика изливе осећања савременика препознаје као тачне или нетачне, а када су у питању ликови из прошлости, граница се помера, машта добија крила.
„Зар се са Лиром, Фаустом или Ромеом може да пореди некакав адвокат, трговац или фићфирић дањашњега доба.“
Истицање личности под маском, велике и готово непојмљиве личности, чине глумца важним пред самим собом и дају му испуњење тежње и потребе да се бави својим занатом.
И ево нас, по ко зна који пут, у театролошким приказима с краја 19. века, код саме суштине позоришта, још оног античког које се није случајно бавило само боговима, херојима и краљевима. Онима који су носили терет читаве заједнице. Ево нас код архетипова који су, наравно, неупоредиво привлачнији за истраживање и представљање него неко кога можемо срести у првој кафани. Није ли занимљивији Фајетон као крадљивац златних кочија свога оца Хелија и сузе његових сестара после пада кочија, од којих је настао ћилибар, као прича о крадљивцу и тврдоглавом сину, него нека прича која се десила иза првог нам ћошка?
Али уметност драматурга, драмског писца, редитеља и глумца и јесте у томе да и дан данас од антихероја, од најобичнијег човека дође до архетипа, да у својој улози пронађе и митско биће како би досегао иниверзално, како би своје деловање могао да назове уметношћу.
Н.Ј.