Објављено:
228
прегледа

„Велика депресија“ у Српском народном позоришту: Сатић куца тика-така

Фото: Дејан Петровић

Необична тема, необично штиво, драмско ткање младог Филипа Грујића.

Велика депресија, велика борба ероса и танатоса, егоцентричност савременог човека, индустријалца и жена, девојака искоришћених у фабрикама масовних, а све празнијих култура.

„Вилица Ебена Бајерса“, како се оригинално зове комад праизведен под насловом „Велика депресија“ у режији Марка Челебића (Српско народно позориште и Центар за развој визуелне културе), заснован је на стварним ликовима и феноменима с почетка 20. века, када се радијумом баратало не само голим рукама, у фабрикама, него је био проглашен и за еликсир младости. Вечног сјаја.

Богати амерички индустријалац Ебен Бајерс и његова породица, брат, отац и жена, централна су окосница драме, док су сви други – хор девојака познатијих као Радиум гирлс – колатерална штета изума доктора Вилијам Бејлија, „бонус“ лика. Грујић пише изразито поетски и док с једне стане пратимо унутрашњи доживљај раскалашног живота Ебена Бајерса и његовог брата, уз жену која сања своје снове и оца који више подноси њихову реалност, с друге је хор девојака које су заправо раднице с именом и презименом, „никад оба“, у фабрици Бајерсових. Иако су и дијалози Бајерсових много више монолози, хор девојака има низ сонгова који се претапа и у појединачне реплике, дајући обрисе и њиховој, условно речено, индивидуалној историји.

Ко је више сексуално општио, како, где, питања су која забављају, не муче момке, индустријалце којима је ћале оставио све, само да раде. Генерацијски, он је своје урадио, донео је железо, изградио градове, остао без жене, али дочекао мудрост кад јој није време… Његове синове занима тело, душа као да им је одузета. Жена би да роди, да буде љубљена. Како прозаично и опште. Ужива поред мужа који је занима, али је недоступан.

Социјални, филозофски, поетски нивои драме, претапају се, бујају у својим потенцијалима. Представа у режији Марка Челебића ако би требало да се определи коју тему заступа, онда је то смрт(ност). И она то ради на предиван начин. Као да је нема. Умире се у базенима, саунама, а око њих – пева (композитор Новак Ашковић).

Сцена је структурирана као бања (сценографија Катарина Шијачић). Коцкаста кутијица, врло сведеног колорита, беле и боја дрвета. Све пуца од елеганције. Костим господе и костим „слушкиња“ (костимографија Сташа Јамушаков). Сценски покрет је врло изражен у кореографији колективног тела које представљају раднице, у слободно време (и значењски) приказане у функцији уживања ноблеса.

Врло фенси написана драма тако постаје и врло фенси представа. Редитељ интуитивно осећа да се написано да свести на исказе и зато изостају, нису успостављени готово никакви емотивни односи. Драма/представа постаје чиста стилска вежба. Али звучи, изгледа, ипак говори. Лепа сам. Дођи.

Бранислав Јерковић (Ебен Бајерс), Тијана Марковић (Госпођа Бајерс), Аљоша Ђидић (Бајерс Млађи), Предраг Момчиловић (Бајерс Старији), Страхиња Бојовић (др Вилијам Х. Бејли), Емилија Милосављевић, Уна Беић, Сара Симовић, Магдалена Мијатовић, Милена Даутовић (хор девојака), играју као сатић (часовници су један од извора заразе у драми, па и изворног, онтолошког сукоба). Заиста их је више него лепо гледати и слушати како савладавају нимало лак језик и друге, физичке (телесне) задатке позоришне игре уверљивости. Утолико теже, што су поменути односи окренути унутра, а према другима, па и публици, суптилни, сугестивно и психолошки нијансирани.

Ако и целина драме/представе делује пластично, да ништа више није важно, сочно, узбудљиво… Није ли заиста тако?!

Игор Бурић, Дневник, 11. децембар 2020.

Подели