Objavljeno:
1817
pregleda

Saša Senković, scenograf baleta „Ohridska legenda“

Foto: S. Doroški

Saša Senković je umetnik koji scenografijom pretvara iluzije i snove u stvarnost, a stvarnost u raskošni svet teatra i već dvadeset pet godina gradi vizuelni prostor glumačkog, operskog i baletskog dela.

Diplomirao je 1991. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Odsek skulptura, u klasi prof. Ljubomira Denkovića. Praški postdiplomac, magistrirao je na Pozorišnoj akademiji, u klasi čuvenog profesora Jana Dušeka. Član je ULUV-a od 1991. Radio je u pozorištima u Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Srbiji, a bavi se i primenjenom skulpturom i grafičkim dizajnom.

U SNP-u je realizovao scenografiju za neke od najuspešnijih dramskih predstava: Violinista na krovu, Duh koji hoda, operskih Kneginja čardaša, Rigoleto, Faust, baletskih Romeo i Julija, Vragolanka… Pred njim je sada premijera Hristićevog baleta „Ohridska legenda“ 28. marta, na Dan našeg najstarijeg profesionalnog teatra, kojom će biti obeležen jubilej – 70 godina od osnivanja Baleta SNP-a…

Šta je to što baletsku scenografiju razlikuje od dramske ili operske?

– Jedna od definicija scenografije je da je ona arhitektura u posebnim uslovima. Kada projektujemo kuću, znamo ko će u njoj da živi i šta će da radi. Tako je i kada oblikujemo prostor za pozorišni događaj, znamo ko će se pojaviti i šta će se desiti. Balet inspirisan muzikom, pokretom, izražava radnju dela zapisanu u libretu. Scena je jedna vrsta poligona za ples i ima svoje zakonitosti – prostor za igru ansambla i solista, brze promene usklađene sa ritmom muzike i plesom. Osnovno polazište drame je tekst tj. dijalog, kao i dramski odnosi i sukobi likova na sceni. I tada programiramo atmosferu za ono što treba da se desi. A operska scenografija se zasniva na muzici i statičnijoj radnji i zato zahteva više fantastike, monumentalnosti i dinamike u komponovanju.

Koji su to važni faktori koji utiču da se početna ideja u praksi modifikuje i koliko su sputavajući u slobodi umetničkog izraza i Vaše poetike i estetike?

– Kada ustanovimo početnu ideju, određujemo pravac kojim ćemo doći do njene realizacije. Unapred pri tome računam da će mnogi, ne tako bitni elementi, biti promenjeni ili redukovani, a neki čak i izbačeni. Razlozi za tako nešto su raznovrsni – od finansija do rediteljskih promena, ili, pak, mog ličnog viđenja detalja.

Konačni izgled scene ipak je produkt nečega što bismo mogli nazvati pregovaračkim procesom?

– Donekle ste u pravu. Suočavanje vizija umetničkog tima – reditelj, scenograf, kostimograf, koreograf, kompozitor.. kreativan je pregovarački proces i njime se određuje strategija i trasira put kojim teče izrada. U toku realizacije kreativni tim se uvećava mnoštvom umetničkih zanatlija, majstora, tehničara koji imaju svoje mišljenje i ideju. Potrebno je iskustvo da bismo iskoristili tu vrstu energije i kanalisali je u jednom pravcu. To skoro uvek znači uspeh scenografije pa i predstave.

Hristiću je za libreto „Ohridske legende” poslužila narodna legenda o devojci, turskoj robinji, koja se čudesno spasava pretvarajući se u golubicu i tako leti u slobodu. Kako ćete predstaviti scene?

– Ohridska legenda je biser naše scensko-muzičke umetnosti. Pored dinamične priče o ljubavi i slobodi, velika je inspiracija u muzici ovog podneblja. Selo kraj Ohrida, pa i dvor turskog sultana, predstavljaju zemlju. Ohridsko jezero je voda, pećina je kamen, a svet vila rusalki i zvezde Danice jesu nebo. Zemlja, voda, kamen, nebo jesu elementi koji čine jedinstvo materijalnog i iracionalnog, tj. fantastičnog. Naizmenično se smenjuje materijalno i duhovno, jedno se pretvara u drugo da bi se sve vratilo slobodi i ljubavi.

Šta sve od scenskih elemenata upotrebljavate a doprinose izvornosti, iskrenosti i neposrednosti baletskog dela ovog podneblja?

– Tu su elementi arhitekture sela južne Srbije u kombinaciji sa romantičnom prirodom. Sultanov dvor i Bosfor treba da dočaraju snagu jedne imperije sa svim odlikama i ornamentima arhitekture tog podneblja. Prostor iluzija i atmosfere neba dopuštaju slobodu u izrazu koja mi je ujedno i najveći izazov…

S obzirom na to da imate iskustvo rada u nizu evropskih zemalja, možete li se napraviti paralelu koliko se posao scenografa u Srpskom narodnom pozorištu razlikuje od onog u inostranstvu?

– Biti scenograf ovde razlikuje se po mnogo čemu od onog u razvijenom svetu. Tamošnja tehnologija daje čudesne mogućnosti i scenograf može skoro sve što poželi da uradi i dobije. Često se događa da te mogućnosti i „čuda“ tehnologije prevaziđu i samu scenografsku ideju. Na pitanje šta u pozorištu znači moderna scenografija i u čemu se ogleda ta modernost, moj profesor Jan Dušek je odgovarao da je modernost u glavi – ne šta koristite, nego kako i kad nešto što već postoji uvodite u dramsku igru ili na scenu. Žongleraj virtualnim senzacijama često zaseni sve pa i radnju aktera na sceni. Kod nas je to mnogo životnije! Tehnološki smo u velikom zaostatku i o mnogim stvarima samo sanjamo. Kada je nešto teško postići, eksperimentišemo i tragamo. Uvek se preispitujemo vredi li ta scena ili slika toliko rada i muke i vredi li ta ideja toga uopšte. Zato tvrdim da su naši scenografi, kostimografi, scenski radnici, majstori svetla, zvuka i mnogi drugi, pravi čarobnjaci koji ni od čega prave čuda.

S obzirom na činjenice da Tehnika, na čijem ste čelu poslednje četiri sezone, obezbeđuje uslove za život i rad u zgradi SNP-a, da li je potrebno preispitati njen status?

– Zgrada SNP-a je izgrađena 1981. i ima 24.000 kvadrata unutrašnjeg prostora, 14.000 svetlosnih izvora, kompleksni vazdušni i grejni klima-sistem, tri scene, probne sale… Sve su to realnosti o kojima moramo da vodimo računa da bi se mnogobrojni nedostaci sanirali tako da ne utiču i na našu osnovnu delatnost. Rekonstrukcija zgrade iz 2011. godine nije bila potpuna, a mnoge bitne stvari su ostale netaknute. Zastarela scenska tehnika i oprema su na „izdisaju“ i nisu po normativima za bezbedan i zdrav rad. Merama štednje uz zabranu zapošljavanja, status i broj zaposlenih u Tehnici je vidno oslabljen. Radionice specifičnih pozorišnih zanata se bukvalno gase. Vlasuljari, modisti, pozorišni krojači, obućari, tapetari, rekvizitari, garderoberi, majstori u radionicama, dekorateri… sve su to zanimanja i znanja koja se „uče“ samo u Pozorištu i prenose se sa starijih na mlađe, a mi to nemamo. I pored toga, u prošloj sezoni imali smo 12 premijera, 51 gostovanje, 279 izvedenih predstava na redovnom repertoaru. Ugostili smo 5 festivala i 68 raznih manifestacija na našim scenama. Samo mi znamo kako…

Ivana Ilić Kiš, 22. februar 2020.

Podeli