Објављено:
1030
прегледа

ИНТЕРВЈУ: КОНСТАНТИН КОСТЈУКОВ

Фото: СНП

Сергеј Прокофјев је у првој верзији балета „Ромео и Јулија”, написаној 1935, компоновао – хепиенд. На темељу либрета, који је по Шекспировој драми написао Адријан Пјотровски, чувени руски композитор је млади заљубљени пар оставио у животу, али то његово виђење никада није дошло сцену.

Једноставно, челни људи Баљшој театра „замолили” су Прокофјева да батали те егзибиције „модерниста”, у које је убрајан и Пјотровски, и лепо се врати традиционалном трагичном завршетку.
Када сам прослављеног играча а данас кореографа Константина Костјукова упитао хоће ли можда бити сретног краја у његовом виђену овог ремек дела балетске литературе, које ће новосадска публика имати прилику премијерно да види 17. априла на сцени „Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта, слатко се насмејао одмахујући главом.
– Не, неће бити сретног краја. Када сам почео са припремама кореографије за „Ромеа и Јулију”, замислио сам је као сценску лектиру. Идеја ми је била да и младој генерацији, дакле и оној која можда није читала драму, омогућим да аутентично „ишчитају” Шекспира а да сваки лик обликујем онако како га је описао Прокофјев. Јер он је написао генијалну музику у којој је до детаља обојио не само Ромеа и Јулију, него је у потпуности испоштовао и остале актере драме…

А померате ли можда комад ближе нашој епохи?

– Не. Нема потребе. Не морамо Ромеу и Јулији да стављамо телефоне у руке и навлачимо им фармерице да бисмо приближили њихову причу савременој публици. Јер та је прича свевременска. Она носи велику поруку за све заљубљене, да љубав, ако је искрена и јака, може да се супротстави и најјачим силама. Али истовремено открива и трагичну истину да, када се свађају велики и моћни, по правилу страдају недужни. Стога сам и сценографа замолио да и он својим решењима допринесе визуелном дочаравању драматике времена о којем је Шекспир писао. Јер идеја ми је да ангажујемо сва чула публике увлачећи их у један аутентичан свет. То истовремено тражим и од мојих балерина и балетана – да док играју забораве како се зову и потпуно постану оно што су на сцени.

Музика Сергеја Прокофјева није „лака за слушање”, а након праизведбе чули су се прекори и да „није удовољној мери прикладна за игру”. У којој мери то отежава задатак кореографа?

– Прокофјев, чињеница је, није лак. Али „Ромео и Јулија” је без сваке сумње генијално написано дело. У тој његовој музици ја чак чујем балетске кораке… И не само то: пажљиво слушајући музику можеш видети не само кореографију, него и израз лица Ромеа, Јулије, Тибалда, Меркуција… Мени је ова партитура пример како треба приступити једном роману и транспоновати га за извођење на сцени. Иначе, то што у почетку балет није прихваћен не треба да чуди. У то време ни Шостаковича нису могли да смисле. Када год се појави нешто ново, другачије, то готово по правилу изазива шок. Уосталом, ни Битлси нису одмах дочекани раширених руку, напротив. Како год, Прокофјев некоме може да се свиђа или не, али он је до детаља испоштовао све законитости не само музике, него и драмског набоја неопходног за балет. И зато је „Ромео и Јулија” истинско музичко благо.

Колико вас као кореографа ограничавају претходне “кореографске партитуре”. Јер, „Ромеа и Јулију” су на сцени постављали од Леонида Лавровског и Рудолфа Нурејева до Димитрија Парлића и Кенета Мекмилана.

– Ограничења у том смислу нема. Нисам се ослањао на друге кореографе, друге ауторе, већ сам покушао да понудим своју визију како мислим да би данас „Ромеа и Јулију” требало играти. Ограничења су, заправо, сасвим друге природе. Наиме, када се ми кореографи посветимо неком делу, у стању смо да га слушамо сатима. То, нажалост, не значи и да је публика данас расположена за то да се посвети балетском комаду од прве до последње ноте како је он написан, што би значило да мора да проведе у театру по четири или пет часова. Таквог стрпљења више нема, или га има још на свега неколико места, попут Москве, Париза или Лондона. Зато сам и ја морао да се прилагодим и заједно са диригентом сведем „Ромеа и Јулију” на два чина с једном паузом, али тако да се исприча прича, испоштује сваки лик и, наравно, не поремете темељне поставке Прокофјевљеве партитуре.

А у којој мери ваше кореографске замисли модулира ансамбл с којим радите?

– У томе и јесте вештина кореографа да се прилагоди простору, трупи и, што је најбитније, индивилуалности играча. Можда неки играч може да на сцени изведе силне вратоломије, али yабе ако то што ради нема душу; и, с друге стране, може да направи само неколико корака али да у њима изнесе толико емоција да одмах “пређе рампу” и зграби публику. То се поготово односи на представе попут “Ромеа и Јулије”, које можда наизглед нису толико технички захтевне као, рецимо, “Дон Кихот”, али које носе невероватну количину емоција. Али да би се до тих емоција дошло, играч мора да се отвори потпуно, до краја. Е то кореограф мора да омогући, а предулов је да препозна шта ком играчу не само играчки и глумачки, него и у естетском смислу највише одговара. И да то потенцира, како би у извођењу уживали и публика и сам играч. Наравно, при томе не смем да будем потпуно окупиран само и искључиво играчима а да се то не слаже са музиком. Дакле, кореографија је синтеза мноштва детаља, јер кореограф у себи мора да споји драматурга, редитеља из драме, оперског редитеља…

Значи ли то да, када се, као у случају „Ромеа и Јулије” у СНП-у предвиђају три алтернативне поделе, ви заправо припремате три различите представе?

– Управо тако! Јер, већ сами играчи појединачно имају другачија виђења исте улоге, а камоли када паралелно с њима ради и кореограф. То су различите душе, сензибилитети, различите су и фигуре, силуете, њихове играчке могућности… А мени је, опет, као кореографу важније да из сваког играча извучем максимум него да се слепо држим замишљених елемената кореографије… Наравно, све се то ради с циљем да се на публику остави исти – најбољи могући утисак. У том светлу је боље и прилагођавати кореографију свакој подели, ако је и где потребно, него по сваку цену инсистирати на једнообразности кореографског решења.

Крајем шездесетих у Краљевском балету у Лондону „Ромеа и Јулију” су играли Маргот Фонтејн и Рудолф Нурејев. Да ли је кореографу лакше када ради са таквим звездама или, пак, са младим ансамблом, какав је овај СНП-а?

– С једне стране, када у рукама имате такав „краљевски штих”, већ сте, ако ништа друго, на маркетиншком плану урадили више од пола посла, а онда томе треба додати и чињеницу да су балетске звезде и постале то што јесу због врхунске школе, техничких могућности, експресивности, самих личности… Међутим, не треба заборавити да су у овом случају и очекивања много већа, као и да са звездама уопште није лако радити јер оне имају своје аршине, не желе да на припрему комада потроше више времена но што сматрају да је потребно и стога често постављају услове у које кореограф једноставно мора да се уклопи. У сваком случају, сигурно је само то да не волим да радим са неталентованим људима. Али ако већ треба да бирам, већи је изазов радити са младима, не само због тога што је више простора за стварање, истраживање, него и зато што они много тога раде искреније. Уосталом, треба имати на уму и то да ће сигурно и неки од ових младих талентованих људи у будућности постати звезда.

Мирослав Стајић, Дневник, 7. април 2014.

Подели